UGOVOR 

Priča-putopis u kojoj se jede i škotska i ruska kaša, šeta se i Berlinom i Tel Avivom, dok se traži odgovor na zagonetne šahovske poteze sudbine

Odlučila je, tih par majskih prazničnih dana provešće u Berlinu. Otići će vozom iz Frajburga, ionako ima godišnju kartu koja joj omogućava neograničene vožnje po celoj Nemačkoj, a dobila je na poklon od nemačke železnice i jednu vožnju po izboru prvom klasom, zašto to ne iskoristiti na ovaj duži put. Našla je ne tako skup hotel blizu stanice metroa Glajsdrajek (trougao šina metroa) u nekada Zapadnom Berlinu. Zgrada hotela je bila velika, bez drugih zgrada u nizu, prava retkost u gradskom jezgru, i imala je pristojno unutrašnje dvorište sa baštom u sredini, u koju su gledali prozori svih soba; tu se mogao pojesti doručak. Izabrala je taj hotel baš zbog tog dvorišta, u kome je već prvog popodneva po dolasku popila kafu. Prozori soba gledali su jedni u druge preko središnjeg prostora bašte, ali privatnost u sobi nije bila problem danju, a noću je samo trebalo navući zavese.

Buđenje oko osam, opsesivna provera telefona i imejla, zatim pogled na par sopstvenih zapisa u telefonu, svakodnevni ritual buđenja u kupatilu, zatim oblačenje. Odlučila se za cvetnu varijantu, kao protest protiv monotonije i kao promenu u odnosu na jednobojno i pomalo konzervativno oblačenje za posao: ova majica sa V-izrezom bila je od mekanog materijala koje se presijavao preko motiva crnih i crvenih leptirova, te plavih cvetova i zelene paprati na bež pozadini; bluza je imala malu mašnu koja se vezivala posred grudi, između dojki. Preko bluze veliki šal u diskretnoj zelenoj boji, sa naslikanim voćem, nekim i rasečenim, sa vidljivim velikim semenkama; uz to pantalone, jednobojne, bež. Izašla je iz hotela i pogledala veliki mural na njegovom slobodnom bočnom zidu, na njemu je bila ogromna naga žena bila naslikana sedeći, viđena sa leđa, okružena tropskim rastinjem; žena je, pomalo koketno, okrenula glavu unazad da vidi slikara i, možda, ponekog prolaznika. Mirna, poželjna i nimalo vulgarna. Sasvim u skladu sa mojom bluzom i šalom, pomisli Ljiljana i nasmeja se. Dan je bio onakav kakav očekujemo od maja. Dobar početak odmora.

Čvrstim korakom krenula je prema stanici metroa u pravcu Pankova (hodala je kao na poslu, odlučno, možda i brzo; to će kasnije primetiti i usporiti hod); Pankov je u nekada Istočnom Berlinu i zvuči slovenski, ne germanski; to joj se svidelo. Tamo je juče otkrila predivan bistro (neće da doručkuje u hotelu onaj bezvezni kontinentalni doručak), u kome su ekskluzivno spremali ovsenu kašu.  Njima je to bio specijalitet, ali kakav! Kuvali su je, kažu, po škotskom receptu, od „steel-cut oats“ (kako to reći na srpskom, pitala se, isečena ovsena zrna?) sa nekoliko varijacija u dodacima. Počela je da jede kašu svako jutro pre jedno desetak godina, a recept je dobila, ne od Škota, nego od Olge, njene drugarice Ruskinje. Da, pravila je tu kašu i u Izraelu, kod njega, a on je dobio recept takođe od jedne Ruskinje, babe koja je prethodno živela sa porodicom u tom stanu koji je iznajmio. Porodica se iselila i ostavila babu samu u stanu jedno vreme, dok su se novi stanari već useljavali, on i njegov sustanar (zašto sustanar, pitate? Pa, naravno zato što nije mogao da plati ceo stan sam).  

Baba je volela da priča i izgleda da joj je bio simpatičan. Pričala je o svom životu, kako su otišli iz Rusije, kako joj nedostaje njen prošli život tamo (ili možda njena mladost u to vreme na tom dalekom mestu?). Pričala je i o čoveku koga je volela, ali se nije za njega udala, njeni nisu dozvolili, a takva su bila vremena. On ju je slušao samo jednim uvetom, i razumeo napola, jer je odavno učio ruski, a koristio ga tek par puta na putovanjima u Sovjetski Savez u vreme Jugoslavije. Dok je donosio svoje stvari i raspoređivao ih po svojoj sobi, kao i par šerpi i tanjira po policama u  kuhinji, baba bi ga uporno pratila kuda god bi se kretao i pričala bez prestanka. Ćutao je i nije je prekidao iz obzira; babi se to svidelo, jer je njena porodica odavno čula sve te priče i nje htela ponovo da ih sluša, pa bi često grubo prekidala usred reči, ako bi počela da priča. Eto takvi su to ljudi bili. „Nezahvalni“, govorila mu je, „kao i većina sveta kao što je nezahvalna, a to je najveći ljudski greh. A došli su svi ovde zbog mene, nastavljala bi, samo ja imam jevrejske krvi, preko moje bake i mamice, Bog da im dušu prosti.“ Tada mu je kao najveću tajnu otkrila svoj recept za kašu, „gerkulesovaja“, govorila bi, pa mu je pokazala kesu u kojoj su bila isečena zrna ovsa. Kuva se u mleku, može i na vodi ili pola-pola, polako, jedno dvadesetak minuta, da se zrno rastopi u tečnosti i sve bude gusto i viskozno. „Dodaj onda nešto putera, a kad sipaš u činiju, prelij sa „varenjem“, rekla mu je, „pa pokazala teglu; to je bilo rusko slatko od višanja.“ Donela mu je i kašiku da proba, bilo je gušće od našeg slatka, dobrog ukusa i čak je i mirisalo na višnje. Još mu je preporučila gde da ga kupi, u ruskoj radnji malo dalje niz ulicu. „I onda ne brini za zdravlje, ostaćeš tako jak kao sada,“ rekla je i pipnula mu još uvek snažnu mišicu, „a ne brini ni za „ono“, rekla je i nasmejala se, pokazavši unutrašnjost usta bez par prednjih zuba, pokazujući na krevet.

Ali to je bio njegov prošli stan, taj sa babom i kašom, i to sad ionako nema veze.  Ona će danas u Berlinu, daleko od Mediterana i Tel Aviva, uzeti kašu sa bobicama (ribizle, dudinje, godži, borovnice) i semenkama (čia, suncokretove), i povrh toga, sa bananom. Uz to, čaj od đumbira i limuna. Sve je to već izabrala iz onlajn jelovnika. A posle doručka, dok bude uživala u atmosferi lokala, ulice i prolaznika, naručiće još jedan čaj, zelenu maču sa penom od pirinčanog i kokosovog mleka. Zvuči baš zavodljivo, pomisli. Osećala se tako zdrava već od same pomisli na taj doručak, i tako mlada i moderna, iako je verovatno prešla polovinu svojih dana na zemlji, osećala se mlada kao mladi Berlinci koji su tu svraćali; turista nije bilo mnogo. Evo je, već je stigla, uzela doručak (u lokalu je samoposluživanje) i uživala je u njemu jedući ga polako, kao i u pogledu na masivne drvene stolove sa metalnim nogama, dobrom džez muzikom u pozadini, sobnim rastinjem koje je visilo u držačima napravljenim makrameom od konopca.

Volela je makrame, imao je u sebi nešto rustično i izvorno, i ona sama je znala tu tehniku čvorića, a kao studentkinja izrađivala je sebi i drugaricama torbe i kaiševe. Jednu takvu torbu od makramea nosila je kad ga je upoznala pre celih dvadeset i pet godina, sećala se toga kao da se desilo juče. Sad joj je pogled počivao na ogromnom buketu poljskog cveća na masivnom drvenom baru, postavljenim u džinovsku teglu, kao od zimnice, u i na zidu jednim delom od ogoljene cigle, a lepo omalterisanim i belo okrečenim drugim delom. To su bili trenuci, pa… skoro sreće, na suncu, među mladim i, kako joj je izgledalo, kreativnim svetom. Neki su čavrljali, neki radili za kompjuterom. Ali, već joj je mučila pomisao da će uskoro popiti svoj drugi čaj i morati da krene odatle. Da li je sve ovo ipak kič, upitala se. Ne ovaj ambijent ni mladi ljudi, nego ona sama, u tom stanju neopterećenog lebdenja, koje joj se nije često dešavalo, i koje neće potrajati.   

Posle jedno sat i po krenula je u šetnju po okolini, vratila se prvo do stanice metroa, koja je ovde prolazila iznad zemlje po šinama na nadvožnjaku, pa prešla na drugu stranu ulice u drugi kvart. To je bio živahan kraj, sa malim, dobro koncipiranim restorančićima, francuski „Polet“, kao i dva ruska, „Pasternak“ i „Gagarin“, ova dva kao ravnoteža jedan drugom, imenima umetnika i astronauta, disidenta i simbola nekad velikog Sovjetskog Saveza. To je bilo i ime ulice u kojoj je odrasla na Novom Beogradu. Odmah tu je i toranj u kome je Gestapo mučio protivnike nacističkog režima, a sad deluje nevino, okružen zelenilom. Iza tornja je sinagoga, u koju  međutim nije mogla da uđe; iz bezbednosnih razloga trebalo je najaviti posetu. Zatim je metroom otišla do Trga Roze Luksemburg, gde nije bilo puno toga interesantnog da se vidi, zainteresovalo ju je poznato joj ime trga, toliko puta ponavljano u školi; prema Rozi je gajila poštovanje. Na trgu je i kuća Karla Libknehta i na njoj plakat za neki komunistički jubilej. To je podseti na Karla Maksa, na još jedno ime sa puno sećanja na školu, na ukidanje filozofije i uvođenje marksizma na njeno mesto, nešto što je uvek smatrala skandaloznom glupošću, iako je cenila Marksa. Uputila se sa trga peške prema Aleksanderplacu, Aleksandrovom trgu, čije ime je takođe budilo uspomene, ali ovog puta na literaturu i na upečatljivu seriju koju je gledala dok je još živela u Beogradu, a koju je briljantno ostvario Rajner Marija Fasbinder, jedan od njenih omiljenih režisera („Lolu“ je gledala sa njim u Kinoteci, zar ne?). Trg je, međutim, bio ogroman, sa puno praznog brisanog prostora, na kome se osećala neprijatno. Uski, visoki toranj je bio kao nož zaboden u ravnu ploču trga.

Zatim, prošetala je do Hakeše Hefe, Hakeovih dvorišta, kompleksa zgrada u stilu secesije, sa bogatim ukrasima i velikim unutrašnjim dvorištima koja se pretapaju jedno u drugo; a u njima, kafići, restorani i radnje. Lepo, arhitektonski značajno, ali sada i previše turistički za njen ukus. Prošla je sad i drugu sinagogu, koju je, kako je pročitala, spasao savestan nemački policajac u Kristalnoj noći od požara, kada je većina sinagoga izgorela. Pa on je jedan od onih deset pravednika iz Biblije, pomisli, i najzad sede da pojede nešto, odličan izraelski humus u restoranu pored sinagoge. Ta ista sinagoga, spašena od nacista, ipak je izgorela nešto kasnije od savezničkih bombi, čitala je u vodiču, dok je jela. Zanimljivo, promrmlja, kako saveznici pomažu, kao što su to uradili u Beogradu, gde je veća šteta bila od njihovog bombardovanja 1944. nego od nemačkog 1940. Iako Nemcima neću oprostiti bombe na Narodnu biblioteku, pomisli. Istorija joj je bila strast, pored arhitekture kojom se bavila. Svojevremeno je pomno proučila ko je naneo kakvu štetu i kojim zgradama u njenom Beogradu u toku Drugog svetskog rata. A onda još jednom bombardovanje 1999. Tad je pogođena i televizija, i to namerno, ne slučajno. U kakvoj civilizaciji mi to živimo? Dobro, to je prošlost, obodri sebe, i okrenu novu stranicu u vodiču desnom rukom, a levu pažljivo spusti na svoj okruglasti, ispupčeni stomak. Humus je bio dobar skoro kao onaj koji je jela u januaru u Tel Avivu.

Živeo je u malecnoj sobi u centru Bat Jama, praktično južnog predgrađa Tel Aviva, čije ime je značilo „ćerka mora“; njegova zgrada je bila u centru mesta, u dvorištu iza druge zgrade koja je gledala na glavnu ulicu i mali trg. Zgrada nije bila lepa, teško je bilo naći lepu zgradu tamo, sem onih koje su opstale iz kolonijalnog perioda od Britanaca, a takvih je  bilo u istorijskoj Jafi, ne u novom Bat Jamu. „Morali su brzo da izgrade zemlju, tu nije bilo mesta za estetiku“, objašnjavao joj je on, čije je oko patilo čak više nego njeno zbog svih tih vizuelnih nesavršenosti. Zvali su to bauhaus stil koji je kasnije prerastao u brutalizam, oba stila njoj nisu bili bliska. Pravili su izložbu o bauhausu iz Tel Aviva na njenom faksu pre par godina, bila je pozvana i iskoristila je posetu Beogradu da ode. Bilo je par lepih primeraka, ali većina onoga što je ona videla njoj je bilo ružno. U njegovu zgradu u Bat Jamu, koja je bila daleko od reprezentativne, ulazilo se kroz staklena vrata i pelo na prvi sprat uskim stepenicama. Stan je bio u stvari sobičak sa kuhinjicom koja nije bila odeljena od sobe već u njenom produžetku, a preko puta kuhinjskog dela bilo je malecno kupatilo sa tušem. Topla voda je stizala sa krova iz velikih metalnih bačvi u kojima se u toku dana grejala, to je tamo imala skoro svaka zgrada. Najčudniji su bili spoljni zidovi, tako tanki da se činilo da će ih jak decembarski vetar oduvati ili jaka kiša otopiti. Kao da je sobica bila odeljena samo krhkim paravanom od spoljnog sveta i od cele vasione. Osećala se tu blizu zvezdama. Krevet je bio uzan i priljubljen uz taj tanki, hladni zid. Iznad kreveta je bio prozor, koji se otvarao guranjem postrance, da ne bi uzimao prostora u ionako premalom prostoru. Stakla nisu bila dupla, samo jedno okno je bilo u ramu, o njega je kiša u decembru neumoljivo udarala. Uz taj krevet, on je noću postavljao još jedan, lagan, bio je to samo ram od kreveta, koji je našao na ulici, a koji je u toku dana pomerao i uspravno postavljao uza zid, zajedno sa laganim, jeftinim dušekom, da im napravi mesta za jedno dva koraka mogućeg kretanja. Ujutro, na mestu podignutog kreveta, postavljao bi niski salonski stočić, prekriven belom tkaninom, i dve oniže stolice; tu su jeli, tu su sedeli, i tu je bila stalno puna pepeljara. Preko puta stočića, uza zid pored ulaznih vrata, bio je televizor na niskoj komodi.

Dane su provodili napolju, sem kad je lila kiša, ali to bi potrajalo par sati, pa bi prošlo i opet bi izašlo sunce. Do mora je trebalo svega desetak minuta peške, a tamo se pružala lepo uređena, dugačka promenada, par metara iznad prirodne peščane plaže, do koje se moglo spustiti stepenicama. Šetalištem se moglo doći sve do Tel Aviva, dok se pred šetačima pružao zadivljujući pogled na zalaske sunca iznad mora. Pravili su svaki dan male izlete, do raznih muzeja u Tel Avivu, do starog grada Jafe i tornja sa satom na vrhu, do Neve Cedeka, sa boemskom atmosferom u uskim uličicama, do ogromne Karmel pijace u centru, gde se noću mogao videti i poneki pacov kako juri ispod tezgi, do plaže, po kojoj su bosi hodali zavrnutih nogavica, do kafića uz obalu, u kojima se i u decembru moglo sedeti u majici sa kratkim rukavima i popiti dobra jaka crna kafa uz cigarete i limunada sa listovima sveže nane. Pristao je da ga slika telefonom, ali samo u pozi sa cigaretom nemarno postavljenom da visi između usana, kao Žan Gaben nekada na čuvenoj fotografiji. Za razliku od Žana, on je držao cigaretu u levom, ne u desnom uglu usana. Njoj je bio lepši od Žana, ali to mu nije rekla. Pričao bi joj dugačke priče o svojoj izgubljenoj porodici, ono što je uspeo da sazna od daljih rođaka i ljudi koji su ih znali pre rata, neke o ovoj zemlji, a neke o Bogu sa kojim se nije slagao. „Svađam se sa njim skoro svaki dan.“ „Pa, mislila sam da nisi religiozan.“ „I nisam. Samo je dobro imati nekoga sa kim u samoći možeš da se posvađaš.“ Ona bi samo podigla obrve. „Jeste, devojko, ne znaš ti kako je to biti sam k’o drvo. Samo, teško mi je da se i sa njim svađam, jer on insistira da mi odgovara na ivritu, a ti znaš da ga ja nisam baš najbolje naučio, tu je on u prednosti. Lukav je, moram mu to priznati.“

Vodio ju je na mesto gde su najbolje krofne u gradu, punjene kremovima raznih ukusa. Sedeli napolju i pojeli ih mnogo. Setila se krofni u Nemačkoj, koje su zvali „berlincima“, ali koje nisu bile ravne ovima, koje su zvali „sufganjot“ i jeli ih pogotovo u vreme praznika Hanuke. Tada bi on kod kuće upalio po jednu sveću više svakog narednog dana praznika. Vodio ju je u malu radnju gde su pravili najbolje falafele u Tel Avivu, gde nije bilo stolica, već su ih jeli stojeći na ulici i smešeći se, osećajući se mladima. Išli su na buvlju pijacu sa mnogo starog nameštaja koji je on voleo, i govorio da će naučiti da ga restaurira. Na bazaru joj je kupio crni šal od pliša i čipke ukrašen perlicama, a u jednoj skupljoj radnji i usku crnu bluzu sa naglašenim rukavima na ramenima. Uveče pri povratku u sobicu, na trgu su videli Haside u dugim crnim mantilima i sa dugačkim zulufima koji su palili električne sveće na menori od tri metra. Spremio bi večeru, seli bi za niski stočić, on bi stavio kipa kapicu na glavu i izgovorio kratku molitvu, a onda bi večerali u miru. Ona pomisli kako je srećna, i to je začudi. Retki bili takvi trenuci. Zato je vreme više volela da popuni radom, nego ispraznim razmišljanjima i osećanjima, koji su joj često izgledali pogrešni. Posle večere on bi postavio drugi krevet i sa njega gledao televiziju, uglavnom obrazovne programe o raznim predelima ili o životinjama, a ona bi čitala „Tigrovu ženu“ na krevetu pored prozora. I ona opet oseti topli talas zadovoljstva u ovoj banalnoj situaciji. Nisu čak bili ni zagrljeni, večera je bila vrlo skromna, napolju je opet kiša šumeći oblivala staklo prozora. Kako je moguće biti srećan u ovakvim uslovima, upita se. 

Posle tri nedelje vraćala se kući u hladni Frajburg i u Frankfurt na posao. Pri odlasku bolelo ju je celo telo, a ne srce, kako se kaže u onoj izanđaloj metafori. U glavi joj je bubnjalo, a grlo joj se pretvorilo u zategnut čvor. Verovatno je ovo njihov poslednji susret. Opet se nisu dogovorili kako će dalje. Niti će ikad moći da se dogovore, znala je. A ona to više neće trpeti. Ako ostanem sa njim, izgubiću svako samopoštovanje, pomisli. I još, nisam zaslužila da se iko tako ponaša prema meni. To joj je govorila i njena Lidija. Ali tada se seti da je on sada izašao iz hale za odlaske i da stoji blizu ulaza u aerodromsku zgradu pušeći, možda sa kafom iz automata u beloj plastičnoj čaši, naslonjen na stub. Mogla je jasno da zamisli, kao da ga vidi, kako je zrak sunca pao na njegovo visoko čelo, tamo gde je kosa počinjala da se kovrdža. Čekao je da jave da je avion poletao, tek tada bi otišao na voz. Posle iscrpnih kontrola ona je ušla najzad u okrugli prostor aerodromske hale za čekanje, i krenula bi od radnje do radnje, ne kupujući, već samo gledajući i opipavajući izložene predmete, kojima je prenosila deo svog nemira, nesposobna da  sedne na stolicu i sačeka objavu za njen let.

Odbijao da se razvede od žene koja je živela u Beogradu i kojoj je slao sav teško zarađen i ušteđen novac, objašnjavajući da bez njega njegovo dete ne bi imalo šta da jede.  „Tako mora biti. Prema toj ženi nemam, niti sam ikad imao trunku osećanja, pa sad ti veruj ako hoćeš, ili ne veruj ako nećeš. Imam obavezu prema njoj. Ti si dobila moju ljubav, a ona dete.“ „Ali i ja bih htela tvoje dete, kako ne shvataš?“ „Devojko, ponekad ne dobijemo ono što žarko želimo. Onaj gore ima neke svoje planove. Ko zna, možda nije još kasno. Ako ti u to veruješ, ako ne odustaneš.“ „Ali, starim, starim.“ A on na to: „Ti ostaješ moja devojčica.“  Da se preseli kod nje u Nemačku, ni to nije hteo, tu je razlog bio da nikada ne bi mogao da živi u pored ljudi koji su pobili celu njegovu porodicu, njegovu majku, njenih pet sestara i dva brata, preživela je samo jedna tetka, kod koje je i odrastao posle rata. I otac je nestao u ratu, boreći se protiv Nemaca, ali na strani Jugoslovenske vojske u otadžbini, koje su kasnije nazvali četnicima. „U toj vojski bilo je i Slovenavca i Hrvata“, objašnjavao je. „A upravo tu gde ti živiš bilo je najviše napada na Jevreje u tridesetim godinama, još pre Kristalne noći“. Eto, kako se istorija meša i u sasvim lične stvari, čak i onda kada je odavno prošla, primetila bi u sebi i nije htela da pokuša da mu predoči da je to bilo nekad i da se sad u Nemačkoj živi drugačije. Pomišljala da se ona preseli kod njega u Izrael, što je izazivalo čuđenje, pa čak i blagi podsmeh kod ljudi preko kojih je pokušavala da nađe posao kao arhitekta. Ubrzo joj je postalo jasno da je ovde naći posao jako teško. Treba prvo savladati jezik, ivrit, koji nije bio sličan nijednom evropskom koje je znala, pa i onda, ako bi to uspela, kao imigrantkinja bez ikakvih lokalnih veza, imala bi teškoća da se zaposli u struci. On joj je govorio da poneki izbegli hirurzi iz Rusije, odakle je došao najveći broj pridošlica u skorije vreme, čiste ulice dok ne uspeju da nauče jezik. Jedan dobronamerni čikica, njen kolega i poznanik njegove tetke lepo je sažeo njenu situaciju: „Da bi našla posao ovde, moraš ili biti ili iz viđenije ovdašnje porodice ili imati dobra poznanstva iz vojske koju si ovde služila; pa, draga moja, upitaj se imaš li šta od to dvoje i koje su ti šanse kao ne-Jevrejka.“ On ne bi mogao da je izdržava, a ni ona ne bi to nikada prihvatila. A ne bi ni dobila boravišnu vizu bez braka sa njim, a brak nije bio moguć.  Savršeno bezizlazna situacija. Bravo, Ljiljo, rekla bi sama sebi sarkastično. 

Avion se sada uzdizao iznad piste, trenuci u kojima je obično uživala kao da je sama raširila krila da poleti, ali sada nije mogla da se otrgne od misli gde je on sada, da li korača ispred ulaza polako, malo pogrbljen, je li već krenuo prema šalteru da kupi voznu kartu za grad, pa onda autobusom do kuće. Januarski dan je bio sunčan, a more uokvireno u ram prozorčića blještalo je kao ogledalo letnjeg dana. Okrenula je lice prema prozoru i stavila naočare za sunce („Velike su za tvoje sitno lice“, govorio joj je). Gledala je kroz prozor ili se bar pretvarala da to radi, a sa okolnih sedišta su se čula graja i plač dece; njoj se grlo steglo, da li od tuge, od nemoći ili od besa? Kako je ovo moguće? Oduvek ljubiteljka matematičkih zadataka, koje je i sad ponekad rešavala da se opusti, kao što drugi ljudi popunjavaju ukrštene reči ili sudoku, kako je moguće da je baš ona dobila ovaj nerešivi zadatak. Zašto se vezala baš za ovog čoveka, koji nema rešenje za njihov zajednički život, sa kojim nikad neće imati dete koje bi toliko želela, a sada je već u četrdesetim; potrajalo je dok je izašla iz zemlje, našla posao u struci i dokazala se.  

Osećala se iznevereno, od života pre svega, pa onda i od njega. Kako su je prevarili. Još od malena govorili su joj da ako radi sve kako joj se kaže, ako ispunjava sve obaveze u školi, kasnije na studijama i na poslu, sve će joj se to vratiti na pravi način kada njoj nešto bude trebalo. Kao nekakav ugovor, u kome, ako ona bude ispunjavala svoje obaveze i druga stana (život? sudbina?) ispunjavaće svoje. Moći će da ostvari svoje želje. Da živi život kakav želi. Sa osobom koju želi. I, evo, sad vidi da je prevarena, ona je uradila svoj deo, a sudbina nije uradila svoj, niti će to učiniti. U njoj je rastao bes, kao lopta vatrene lavine koja se kotrljala iz glave prema stomaku i na tom putu uvećavala, da bi sada je gorela u delu ispod rebara. Otpi malo vode iz flašice i zatvori oči. Na kapcima je osećala vrelu vlažnost. Uzdahnu i stavi ruku na čelo, naslonivši je na naočare za sunce, kao da zaklanja oči od jake svetlosti. Kao u partiji šaha, pomisli, i ja gubim, očito je da gubim, iako povlačim dobre poteze. Ili ne? Možda je sve je bilo tako pogrešno, njen pogled na svet, njeni izbori u struci, koji su je doveli do dobrog posla u birou jednog čoveka sa naših prostora, hrvatsko-mađarskog porekla, kako je voleo da naglasi, kao da nikakve veze sa Srbijom nije imao, a tamo na severu je bio rođen. Njena racionalnost, odgovornost, ozbiljnost, možda je sve to bilo pogrešno? Ne, ne, to su sve dobre osobine, ubeđivala je samu sebe, samo su on i život izneverili ugovor, izreče ljuto u sebi i zagleda se u plavetnilo kroz okrugli prozorčić aviona.  

Toliko je muškaraca na ovom svetu, poznata je izreka njene drugarice Lidije. „Pogledaj oko sebe, devojko, Biće da ima još neko sem njega, koji je ionako čudak, sasvim asocijalan, samotnjak, arogantan, a da ne pričamo koliko je neuspešan, ni fakultet nije završio.“ I još: „Uh, kuda je izabrao gde da emigrira, zamenio je jedan haos drugim.“ „Dobro, tamo je njegova zemlja“, pomislila bi, ali nije htela da se raspravlja sa Lidijom. Da, da, sve to je bilo i njoj jasno, njegovi životni potezi su skoro svi bili kontraproduktivni. Da li su bili i pogrešni, sa stanovišta njegovog ugovora sa sudbinom, pitala se. Jer mora da i on ima jedan, kao i ja, i na kraju, kao svako od nas. Komuniste je mrzeo, ali i zapadne demokrate. „Pa, u šta ti veruješ?“ „Moja religija je dobrota“, odgovorio bi, a ona bi se nervozno nasmejala, jer je poslednja stvar koja bi joj pala na pamet u vezi sa njim bila je dobrota. Turobnost, zloćudnost, da. „Ljudi su ruglo ove planete. Životinje su mnogo bolje.“, govorio bi. „I šta ti uopšte nalaziš u njemu“, opet Lidija. Nije znala šta da joj odgovori. Markantnog je lica, jak, oniži, ali to ga uopšte dobro ne opisuje. Postojalo je u njemu nešto iskonsko, „tigrovsko“, nešto što ju je fasciniralo i pomalo plašilo. Ali to nije objašnjenje koje bi nekog ubedilo da je on vredan izbor za životnog partnera, zar ne? Zato je uglavnom ćutala kad je Lidija insistirala da joj objasni zašto se vezala za njega, barem njoj kao najboljoj drugarici. I Lidija bi vrtela glavom na to njeno ćutanje. „Devojko, probudi se“, rekla bi joj onda blago. „A šta je pogrešno u tome da se živi u snovima“, odvratila bi Ljiljana lukavo, polu-zažmurivši i polu-nasmešivši se. „Lili! Šta je tu pogrešno? Baš si čudna!“, rekla bi joj tad Lidija začuđeno, a nežno, i zagrlila bi je.

Dakle, taj ugovor, koji se ne poštuje ili koji je pogrešno shvaćen ili koji je sadrži prevaru u sebi od početka. A kakav su ugovor imali milioni Jevreja kao i stotine hiljada Srba i Roma koji su nestali u logorima za vreme Drugog svetskog rata? Zar baš niko od njih nije radio kako treba svoj dogovoreni deo? Ali, tako je teško osetiti patnju drugih ljudi, zar ne, a svoju nosimo kao da je najteži krst, nepravedno dodeljen. Iako je bilo i ima ljudi koji su se i bez istorijskih potresa samo zbog neostvarene ili izgubljene ljubavi ubijali, toliko im je ta patnja bila nepodnošljiva. Kao u „Jadima mladog Vertera“. Ali ona se sigurno neće ubiti. Nije više mlada, da joj to padalo na pamet. Samo neće nikad živeti sa čovekom za koga je nevidljivo i nerazumljivo vezana. Ali ipak, to mora da ima nekog smisla, nije je napuštala ta opsesivna misao.

Ušavši u stan posle tri nedelje, odmah je pošla da širom otvori prozore, zatim je sipala čašu vode i sela da pregleda prispelu poštu. Pažnju joj je privukao veliki žuti koverat A4 formata; mora da su neki dokumenti, od poreza, ili sa posla, ali pošiljaoc nije bio označen na koverti. Nožem je pažljivo rasekla dužu ivicu koverta i izvukla presavijeni deblji papir. Kada ga je rastvorila, na njemu je našla samo dve rečenice. Prepoznala je jezik: ivrit. Ani toha eich tagiv letza’ad haza. Ani maamin bech. Uzela je telefon, ubacila tekst da ga prevede i na ekranu pročitala: Zanima me kako ćeš odgovoriti na ovaj potez. Verujem u tebe.

Ostala je da sedi za stolom sa papirom u rukama, zagledana kroz prozor, dok se napolju na brzinu smrkavalo, kao što se i očekuje u januaru. Sklopila je oči. Odjednom je sve izgledalo savršeno u svojoj nesavršenosti. Ugovor je bio mnogo teži za razumevanje nego što je mislila, ali to je bilo sasvim u redu. Potcenila sam ga, moja greška. Njena soba je sada svetlucala (ili joj se to tako činilo) u odsjaju pahuljica koje su promicale napolju pored prozora, osvetljene uličnom svetiljkom, i ona tad primeti u sebi nešto novo, kao začetak jednog novog života.

Mira Šuša, maj 2026.