ЈОШ ЈЕДНО ПУТОВАЊЕ У СРЦЕ ТАМЕ

Захар Прилепин сматра да се за савремену руску прозу и даље може рећи да је велика руска књижевност. Међу савременим ауторима чије дело, по њему, завређује тако високу оцену је и троструки добитник награде „Велика књига“ (2009, 2016, 2021) и двоструки добитник награде „Национални бестселер“ (2001, 2016) Леонид Јузефович (1947).

Јузефович је историчар, стручњак за руски XVI век. Дуго је живео у граду Перму, на Уралу, где је радио као професор историје у средњој школи. Војску је служио у Забајкалској покрајини. Интересовао се за Монголију и будизам. Све је то допринело да се његово виђење књижевности почне разликовати од виђења других писаца. Нису му стране регионалне и завичајне теме.

Иако објављује књижевна дела од средине седамдесетих година, постаје шире познат почетком XXI века, када објављује серију криминалних романа о детективу Ивану Путилину (историјска личност, први шеф криминалистичке полиције у Санкт Петербургу) које пореде с чувенијим романима Бориса Акуњина о Ерaсту Фандорину. У оба случаја ради се о стилизованим детективским причама које се одвијају у XIX веку, али, по свој прилици, пројекти Јузефовича и Акуњина су настали независно један од другог. Јузефович је наставио да користи у свом делу елементе масовне културе.

Обновио је жанр документарног романа у руској књижевности пре свега с романом о барону Унгерну−Штернбергу „Самодржац пустиње“ (1993, 2012). То је уједно била и прва студија о овој загонетној историјској личности, припаднику Белог покрета у руском грађанском рату, који је покушавао да створи нову Монголску империју.

Роман „Поход на Бар Хото“ у одличном преводу Соње Бојић (Логос, 2025) трећа је књига Леонида Јузефовича на српском језику. Претходиле су јој књиге које су добиле Награду „Велика књига“ − „Зимски пут: генерал А. Н. Пепељајев и анархиста И. Ј Строд у Јакутији 1922−1923. Документарни роман“ („Русика“, 2018, превеле Љубинка Милинчић и Неда Николић Бобић) и „Хеленофил: роман у дневницима, писмима и замишљеним разговорима јунака са одсутним саговорницима“ („Русика“, 2024, превела Неда Николић Бобић). „Самодржац пустиње“ и „Зимски пут“ су посвећени једном од периода које Леонид Јузефович најрадије проучава као историчар – руском грађанском рату, док је у „Хеленофилу“ реч о приликама у првој половини XIX века.

„Поход на Бар Хото“ је написан на хибридан начин: поред чињеница у њему постоје и измишљени делови, што је поступак који Јузефович такође повремено примењује. Роман је посвећен једном од, по Борхесу, четири вечна сижеа – освајању тврђаве. Радња је смештена у Монголију уочи Првог светског рата, у доба стицања независности. Главни јунак, руски официр Борис Солодовњиков, који се у роману присећа тадашњих догађаја, упућен је у Монголију као саветник како би помогао формирање монголске војске. Роман обилује егзотичним описима и епизодама и уклапа се у традицију трагалачке и авантуристичке књижевности о страним и непознатим земљама. С обзиром на то да се ради о другачијем менталитету и другачијој религији, казивање добија ширу перспективу и обавијено је тајанственошћу. Као и у другим својим делима, Јузефович тежи универзализму и поставља крајња питања, о природи човека, цивилизацији, историји, рату, али и о љубави, међуљудским односима и човековом месту у свету.

Пишући о једном војно периферном и, у суштини, бесмисленом подухвату (јер из тога није произишло ништа добро), освајању тврђаве Бар Хото, Јузефович нас води на фасцинантно егзистенцијално путовање где упознајемо невероватне пределе и људе, али и мрачне стране бића („у милосрдном Будином учењу, са позивом да се поштеди све што је живо, испоставља се постоји и подрумска етажа у коју нема улаза наивним следбеницима жуте религије попут мене“), да би се све завршило освајањем тврђаве Бар Хото и изузетном суровошћу (због које један од јунака, млади европеизирани монголски официр Дамдин, изврши самоубиство). Али и – „никада и нигде се нисам осећао слободније него у Монголији. Нисам нашао оно што сам тражио, нисам написао роман, нити постао будиста, али сам, за разлику од Петербурга… живео сам међу живима, видео сам све боје света, корачао сам укорак са смрћу, волео и био срећан“.

За роман „Поход на Бар Хото“ Леонид Јузефович је добио награду „Јасна Пољана“ 2024. године.