ОСМАНСКА БОСНА У РУСКОМ ОГЛЕДАЛУ (ПРИКАЗ КЊИГЕ – ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

ОСМАНСКА БОСНА У РУСКОМ ОГЛЕДАЛУ

У чему је посебност Босне и Херцеговине и зашто се баш овде десио низ догађаја од светског значаја? На основу чега се формирала позиција Русије о судбини Босне и Херцеговине? Тим питањима бави се темељна студија младе руске историчарке Ксеније Мељчакове „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“ („Индрик“, Москва, 2019). Основу књиге представља магистарска дисертација, одбрањена на Московском државном универзитету (2016). Ксенија Мељчакова (1989) специјализовала се за историју Босне и Херцеговине и ради у Институту за славистику Руске академије наука.

Тема Босне и Херцеговине, по Мељчаковој, у руској историографији недовољно је разрађена. Руско-босански односи у другој половини 19. века су ретко посебно проучавани. Кључни период 1856−1875, од отварања руског конзулата у Сарајеву до устанка у Херцеговини (почетка Велике источне кризе), није био систематски покривен.

Књига „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“ сумира достигнућа претходних истраживача, узима у обзир широк опсег референтне литературе. Мељчакова је у књигу укључила обимну грађу из руских и српских архива. Суочила се с тим да је, по свој прилици, један део сачуване преписке шифрован, а да за њега није сачуван кључ.

Ксенија Мељчакова

Књига се састоји од пет поглавља. Прво поглавље „Руски императорски конзулати у Босни и Херцеговини 1856−1875“ говори о отварању првих руских дипломатских представништава – у Сарајеву (1856) и Мостару (1858). После пораза у Кримском рату Русија је изгубила статус искључиве покровитељице хришћанског становишта у Турској, који је имала од Кучук-Кајнарџијског мира (1774). Први руски конзул у Сарајеву био је млади научник, словенофил Александар Гиљфердинг (1831−1872). Иако се на положају задржао мање од годину дана (23. 5. 1857 – фебруар 1858), управо он је поставио смернице за даље дипломатско деловање, а написао је и утицајни путопис „Босна, Херцеговина и Стара Србија“ (1858, превод на српски 1859), који и данас важи за „једино комплексно етнографско истраживање региона“ (Мељчакова). Гиљфердинг сматра да је „једино што повезује Русију и становништво Босне, Херцеговине и Старе Србије − заједничка православна вера“. Основна карактеристика Босне и Херцеговине је подељеност становништва, не само конфесионална и етничка, већ и социјална. У другом поглављу „Босанско питање и руско друштво педесетих-седамдесетих година деветнаестог века“ разматра се помоћ руских добротворних друштава Босни и Херцеговини и писање руске штампе о босанским проблемима у том периоду. У трећем поглављу обрађена је помоћ православној цркви и просвети у Босни и Херцеговини. Руска помоћ углавном се одвија по линији цркве и просвете, односно за потребе цркве и школства као најнужније. Мељчакова, међутим, примећује и бележи и недостатке и пропусте, како са руске стране, тако и са локалне, које отежавају међусобну сарадњу. Тако, на пример, сарајевски конзул Ј. Р. Шчулепников и његов секретар А. Н. Кудрјавцев (наследио Шчулепникова на положају) нису знали српски. Посебну пажњу Мељчакова посвећује истакнутим личностима на пољу руско-босанских веза: А. Гиљфердингу, бечком протојереју М. Рајевском, грофици А. Д. Блудовој, Сави Косановићу, Стаки Скендеровој, Васи Пелагићу и другима. Четврто поглавље говори о босанском питању у руско-српским односима, а пето о руским плановима у вези са Босном и Херцеговином у контексту политике Османске империје и Хабзбуршке монархије. Ауторка констатује да је Босна и Херцеговина, осим у периоду владавине Михаила Обреновића (1860−1868), углавном била препуштена сама себи. Руске дипломате су сматрале да се Босна и Херцеговина не може сама ослободити од турске власти и стога су предност давали друштвеној еволуцији. Расположења у руском друштву су често била радикалнија, пре свега у словенофилским круговима, и она су, преко пропаганде и добротворних акција, вршила притисак на власт.

Књига Ксеније Мељчакове „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“, заснована на богатој чињеничној грађи, суштински употпуњује наша знања о овом периоду.

Информација о књизи је први пут објављена у Културном додатку Политике.

Зорислав Паунковић

МОДЕРНИЗАЦИЈА БЕЗ МОДЕРНОСТИ (ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

МОДЕРНИЗАЦИЈА БЕЗ МОДЕРНОСТИ


Текст објављујемо поводом другог издања зборника „Руси о Србији и Србима” који је ове године поново штампан у Русији – овде.


Прилично незапажено у нашој јавности, па чак и стручној, прошла је књига за коју се то не би очекивало. Реч је о изузетном делу трајне вредности, чије је крајње домете тешко проценити. То је зборник текстова руских аутора који су писали о Србима и Србији у периоду од 1860. до 1914. године. У обимну књигу од скоро седамсто страница под насловом „Руси о Србији и Србима”, у издању петербуршког издавача „Алетеја”, уврштено је четрдесет аутора. Изабрани период покрива постојање Србије као независне државе, а у зборник, који је и својеврсна антологија, укључена су махом сведочанства из прве руке, односно, текстови чији се аутори јављају с лица места. Међу ауторима су и велика и позната имена руске културе и историје – Лав Троцки, словенофил Иван Аксаков, писац и публициста Глеб Успенски, слависти Владимир Ламански, Павел Ровински и Платон Кулаковски, новинари Владимир Гиљаровски и Александар Амфитеатров. То су, дакле, путописи и извештаји о Србији које су оставили руски путници и посетиоци у овом периоду. Међу њима су такође и научници, дипломате, војници и лекари – учесници у рату 1876. године, друштвени радници и политичари, али и туристи. Пошто се тада мање путовало и на путовање се није кретало без доброг разлога, аутори текстова у зборнику су, без изузетка, особе с високом квалификацијом, широким видицима и врло развијеном моћи запажања. Текстови су, по правилу, солидно написана литерарна дела, а као историјски извор су од непроцењиве важности. Осим једног, сви прилози у књизи објављени су у тадашњим новинама, часописима и књигама или касније.

Зборник је истовремено и ауторски пројекат познатог руског историчара средње генерације Андреја Шемјакина, аутора књига о Николи Пашићу и Николају Рајевском (преведеним и код нас). Као научника који проучава менталитет традиционалног српског друштва, Шемјакина занима како су се у Србији одвијали процеси модернизације у овом периоду. Због тога су прилози у зборнику одабрани тако да различите стране народног живота (село, град, двор, војска, свештенство, просвета, привреда итд.) приказују из тог угла. Приређивач констатује да, за разлику од бројних дела западних путописаца о Србима, текстови руских аутора углавном нису познати код нас, нису преведени, нити су коришћени у историографији. Шемјакинов пројекат је полемички усмерен према правцу и закључцима националне српске историографије, и пре свега једног броја млађих домаћих историчара (Р. Љушић, Д. Батаковић, М. Протић и други), за које он сматра да идеализују степен и природу развијености Србије у разматраном периоду. Док се код нас као аксиом узима схватање о европској природи српског друштва у његовој новијој историји, Шемјакин, на основу чињеничне грађе, показује да то није сасвим тако. Србија је у овом периоду за Шемјакина – идеална лабораторија за проучавање модернизацијских процеса у традиционалном друштву.

Како су Србију видели ови благонаклони али непристрасни и заинтересовани посматрачи? Србија је „сељачко царство” (Ј. Мартинов), или, како је приметио често цитирани у зборнику енглески дипломата Херберт Вивијан, „рај за сиромашне”. Треба истаћи свежину доживљаја руских посетилаца, од којих се већина среће са Србијом први пут. Тачност њихових појединачних запажања потврђују други извори, као и текстови других руских путника у зборнику. Они углавном описују Србију и српско друштво као нешто друго у односу на оно што им је познато, у Русији и иностранству. Са изненађењем, рецимо, констатују да у Србији нема сиромашних, да српски сељак више личи на сиромашног руског спахију, и док се у Русији од гладних сељака прикупља помоћ за Србију, у Србији се сваки дан једе месо.

Српско друштво је друштво једнаких, у њему нема изразите социјалне неједнакости. Оно није ни структурирано, јер огромну већину чине сељаци. Градско становништво личи на сеоско и одржава снажне везе са селом. Индустрија скоро да не постоји, и у рукама је странаца. Превладава натурална привреда. Начин живота је традиционалан. У исто време, осећа се велика зависност од суседне Аустрије. Упркос променама, такво стање одржало се до почетка Првог светског рата.

Шемјакин замера новијој српској историографији да је политичку историју поистоветила с друштвеном, док прецизнија анализа показује да је политички развој у Србији ишао испред друштвеног и да политичке форме нису одражавале стварно стање друштва. Због поменутих карактеристика српског друштва преузимање модерних европских образаца није могло преко ноћи донети резултате, и за Шемјакина се у овом случају ради о модернизацијским процесима, а не о завршеном процесу, као код поменутих домаћих аутора. Преузимање готових форми често није пратио одговарајући садржај, тако да се српска ситуација може описати као „модернизација без модерности” (Л. Перовић). Шемјакин се залаже за нову методологију проучавања, која би укључила и приступ други о нама и довела до сагледавања стварног стања. Али и без обзира на Шемјакинов специјални угао посматрања, прилози који чине зборник су од прворазредног значаја и заслужују нашу пуну пажњу. У припреми је и други том „Руса о Србији и Србима”, у који ће ући архивска, дакле претежно непозната грађа из истог периода.

Modernizacija bez modernosti. Objavljeno pod naslovom „Modernizacija seljačkog carstva”, „Politika“, Kulturni dodatak, 18.8.2007, s. 9.

Зорислав Паунковић

ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА (ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ

ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА

Леонид Добичин (1894−1936) спада међу најзначајније приповедаче двадесетих-тридесетих година двадесетог века у руској књижевности. Међу њима се – а двадесете-тридесете године прошлог века су блиставе године ране совјетске књижевности – истиче оригиналним виђењем стварности и начином писања, захваљујући којима је остварио знатан утицај на савремену руску књижевност. Иако можда не плени масовну читалачку пажњу, његово дело несумњиво припада кругу руске класике.

Добичин није написао много. Објавио је две збирке прича − „Сусрети с Лиз“ (1927) и „Портрет“ (1931) те кратки роман „Град Ен“ (1935). Припремио је још једну збирку прича „Материјал“ (1933), која није објављена. Повест „Шуркина родбина“ и још неколико преосталих прича објављени су тек крајем осамдесетих – почетком деведесетих година прошлог века. Мајстор је кратке приче, што има везе с његовим стилским особеностима. За њега су карактеристични минимализам израза, објективација казивања (приказује оно што се непосредно види и дешава) и „антипсихологизам“1. Миливоје Јовановић констатује како „Добичинов самостални поступак у причама нема књижевне претходнике и подсећа на манир који је у исто време у светску прозу уводио Хемингвеј“2.

На основу објављених књига прича и романа о Добичину се говорило као о писцу „провинцијског комплекса“. Међутим, накнадно објављена дела показују да то није сасвим тако. У повести „Шуркина родбина“ и причи „Дивљи“ његов књижевни поступак примењен је на сеоску проблематику. (Поставља се и питање како би се Добичиново стваралаштво тематски развијало да је писац дуже поживео). Константе пишчевог поступка су сучељавање уобичајеног животног тока и преломних историјских догађаја (ратови, револуција, њихове последице), одсуство идеализације, иронија. Неуобичајеност и немилосрдност његових запажања на неки начин антиципира свет књижевних јунака Јурија Мамлејева.

Свакодневица у Добичиновом виђењу („склоп његовог ума је такав да види саме бесмислице“, Георгиј Адамович) пре свега је, као што примећује Виктор Јерофејев, „само полазна тачка филозофског осмишљавања живота“, и додаје, понављајући Адамовича, „у којем, по његовим представама, има много чистог апсурда“3.

Добичин је поклањао велику пажњу свим формалним аспектима дела, стога је писао споро. Да би написао 600-700 речи било му је потребно најмање месец дана. Зато сваки елемент његових прича, чак и графички, има велику тежину. Настављао је да ради на објављеним текстовима и, уносећи незнатне стилске промене, стварао варијације, које су представљале посебна дела. Иако је практиковао „неутрално писмо“, за њега је карактеристична снажна струја лиризма заснованог на метризованој прози (највећа употреба двосложног метра у руској прози у XIX и XX веку).

Аутобиографизам се такође често помиње у вези с Добичином, и зато је потребно да кажемо нешто о његовој нетипичној биографији. О Добичину је остало врло мало сведочанстава, а за живота, мада је био прихваћен у лењинградским колегијалним круговима (поред породице Корнеја Чуковског, који га је први објавио, дружио се с М. Слоњимским, В. Каверином, Ј. Тињановом, Ј. Шварцем, М. Шкапском и другима), добио је свега две позитивне реакције на своја дела у штампи (све остале су биле негативне). Био је најстарије од петоро деце у породици среског лекара и бабице. Рођен је у граду Љуцин у Витебској губернији (данас Лудз у Летонији), да би се породица ускоро преселила у Двинск (данас Даугавпилс у Летонији, тамо се од 1991. године одржавају научне конференције посвећене Добичину), који је описан у роману „Град Ен“. Школовао се у Санктпетрбуршком политехничком институту. Петнаест година живео је и радио као статистичар у Брјанску, куда се његова породица преселила пре Првог светског рата. После прве публикације у лењинградској периодици десет година је покушавао да се пресели у Лењинград, што му је успело тек 1934. године. Напокон, две године касније постао је жртва кампање против формализма у уметности4. На састанку лењинградске организације писаца 25. 3. 1936. критикован је његов роман „Град Ен“, после чега је Добичин тајанствено нестао. Претпоставља се да је извршио самоубиство, мада тело није пронађено. У последњем писму Николају Чуковском Добичин је написао: „Немојте ме тражити − одлазим у далеке крајеве“. Његова судбина постала је метафора – тако јој, рецимо, приступа Бора Ћосић у „Пројекту − Каспар“ (1998)5.

Руски песник Олег Јурјев (1959−2018) објавио је апокрифно „Непознато писмо писца Л. Добичина Корнеју Ивановичу Чуковском“ (2012). Тај постмодернистички текст излаже алтернативну верзију догађаја, по којој је Добичин инсценирао самоубиство, запослио се у оближњем колхозу „Шушари“, провео рат под окупацијом, одслужио казну у логору и поново се запослио у истом колхозу. Добичин тобоже пише писмо Чуковском 1954. године, после пензионисања, а пост скриптуми уз писмо сежу до 1994. године и представљају, као и текст писма, пародијски коментар на општепознате и мање познате чињенице из историје књижевности (попут претпоставке да је песник Николај Олејников могући аутор романа „Тихи Дон“).

1 Миливоје Јовановић. Поглед на руску совјетску књижевност. „Просвета“, Београд, 1980, 161

2 Ibid., 161.

3 Зорислав Паунковић. „Град Ен“ и Леонид Добичин. – У: Леонид Добичин. Град Ен. Роман. С руског превео Душко Паунковић. „Рад“, Библиотека „Реч и мисао“, књига 515, Београд, 2000, 99

4 Кампању је покренуо редакцијски чланак „Збрка уместо музике“ у новинама „Правда“ 28. 1. 1936. поводом опере Д. Шостаковича „Леди Магбет мценског округа“.

5 Бора Ћосић. Пројект − Каспар. Радио Б92, Библиотека Апатриди, Београд, 1998, 27−35