Zorislav Paunković – Stella polare

РУСКЕ ТЕМЕ – КЊИГА ЗА РАДНИ СТО (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

Published on 23 oktobra, 202223 oktobra, 2022 autor: stellapolarebooksPostavi komentar

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

РУСКЕ ТЕМЕ Зорислава Паунковића (Балкански књижевни гласник, 2015)

КЊИГА ЗА РАДНИ СТО

Сви они који књиге воле, који их поседују, па чак и они који их читају, сложиће се да се књиге могу разврстати на многобројне категорије. Постоје такозване лепе књиге: то су оне које стоје на доњој полици, које имају тврд повез и гладак папир као што су књиге о Софији Лорен, о култури становања на грчким острвима или о неким лепим земљама и далеким пределима, о Азербејџану, Мајорци, Јапану… Постоје и глупе књиге за које су нам професори говорили “није глупа док се не докаже”. Постоје и оне са којима заиста не знате шта ћете, па њима подглавите креветац да дете ноћу не штуца. Постоје, наравно, и оне које вам промене живот, после којих више не мислите исто. И такве које су приручне, за које се често латите и које вас воде даље, даље, даље, које вам пружају увид у нешто лепо, нешто ново, нешто важно. Књига о којој ће овде бити речи спада у ову последњу категорију – категорију коју ћемо назвати књига за радни сто.

Руске теме Зорислава Паунковића заузеће мало физичког простора поред тастатуре или узглавља сваког љубитеља руске књижевности. У питању је скуп текстова које је Паунковић написао за домаћу штампу током деведесетих и двехиљадитих година, а који тематски обухвата савремену руску књижевност. У ствари, савремена руска књижевност није баш најтачнија одредница којом се садржај овог прегледа може описати. Недуго после пада последњег шефа комунистичке партије у СССР-у, Горбачова, у руској књижевности почео је процес интеграције три књижевна тока која су до тад била раздвојена. Током деведесетих и двехиљадитих година у јединствену руску књижевност слиле су се званична социјалистичка књижевност, затим богата, жилава и дуго непризната продукција самиздата, али и књижевност тамиздата (дисидентска књижевност). Спајање та три тока условило је објављивање и прештампавање рукописа оних аутора који су током социјализма остварили значајан утицај у алтернативним уметничким круговима Совјетског Света. Уз то је ишло и њихово превредновање у оквирима руске културе, у складу са политичким променама у чијем се центру налазила дезинтеграција СССР-а, односно рађање Руске Федерације. Руске теме представљају поглед српског русисте и преводиоца на савремени процес новог вредновања свих токова руске књижевности, што обухвата књижевност три века – деветнаестог, двадесетог и двадесетпрвог, односно златног, сребрног и бронзаног доба руске књижевности.

Ако је централна тема књиге руска књижевност, зашто се онда књига зове Руске теме? О руској књижевности није могуће писати, а да се, истовремено, бар посредно, не каже нешто и о руској (некада совјетској) идеологији, политици или историји. Осим тога, наслов ове књиге уједно је и омаж који је аутор дао свом професору русистике, Миливоју: ”то су руске теме!” (ускликнуо је нечим узнемирени професор читајући Зорислављеве текстове о руској књижевној сцени). У сплету та два фактора – да се о књижевности не може говорити без ширег осврта на културу и потребе да се на неки начин одужи ономе ко га је током школовања усмеравао – настао је прилично интригантан, отмен и кокетан наслов књиге Руске теме.

Професор Миливоје Јовановић и Зорислав Паунковић, фотографисала Корнелија Ичин

Но, у усклику “то су руске теме!” има и нечег помало симптоматичног, индикативног, знаковитог. Писати о руској књижевности је једно, али како писати о руској књижевности, а не склизунути у, знате већ – руске теме? То је друго питање са којим се Зорислав успешно бори у овом делу лимитрофа, на терену домаће штампе, у оквиру које је писање о Русији (макар било и само о руској књижевности), увек помало несигуран терен. Па ипак, Руске теме не само да су знак Зорислављевог истрајавања на пољу сопственог и интересовања једног дела домаће читалачке публике, већ су и својеврстан одраз динамике руског језичког света и, најважније – наше рецепције и упућености у тамошња збивања. У том смислу, Руске теме нису само користан приручник, већ и нека врста извора о презентацији руске књижевности у српској култури (и у мањем обиму присуства српских тема код Руса). Слуха за објављивање ове важне књиге имао је Душан Гојков који је Паунковићеве текстове објединио и штампао у црној едицији Балканског књижевног гласника, те тако сукцесивно можемо пратити како је српска јавност кроз низ осврта на најважније наслове, издања, награде, догађаје, нова и важна имена савремене руске књижевности, репринте заборављених и поново откривених аутора била упознавана и упућивана у свет руске културе.

И чега има у Руским темама?

Чега нема…

Књигу отвара текст о Солжењицину којем се аутор, на захтев редакција дневних листова у којима је објављивао, враћао више пута. Но, Солжењицин и јесте емблематичан карактер не само оног процеса сливања дисидентског тока књижевности у општи књижевни оквир руске књижевности, него и превредновања његовог дела из дисидентског у значајног националног аутора. Паунковић указује на чињеницу да је Солжењициново дело утицало на сам ток историје и да је, самим тим, тако утицајан аутор морао бити капитализован у накнадној стратегији руске културе. Уосталом, Русија и јесте била баштиник и произвођач утопија, како у књижевности, тако и у историји, па зашто се онда и Солжењицин не би нашао у националном тиму мислилаца који су читаву своју књижевност и политички ангажман на Западу засновали на никада провереној претпоставци о постојању (политичке) слободе? Када је Паунковић 1992. године написао текст “Солжењицин данас” за Политикину рубрику Културни додатак, Солжењицин се спремао да дође у Русију; када га следећи пут буде поменуо, Солжењицин ће бити ћутљиви повратник из емиграције који живи у Русији. Трећи чланак посвећен Солжењицину обележава његову смрт 2008. године. Но, толика количина Солжењицина морала је добити и у руској књижевности и политци свог донекле-опонента, на пример, у лику и делу Варлама Шаламова који је, као и Солжењицин, имао двоструко и вишегодишње искуство у совјетским логорима и који је понекад бивао представљан као “најзначајнији логорски писац у Русији” (Валериј Јесипов). Шаламов и Јесипов Солжењицина доживљавају као великог манипулатора логорском тематиком. Њихово неслагање најинтригантније је у домену броја страдалих у Гулагу јер Шаламов и Јесипов сматрају да је број од 66.7 милиона страдалих у совјетском репресивном систему десетоструко увећан, те да је функција таквог претеривања била подлога за проглашавање СССР-а “империјом зла” у западном јавном мњењу током Хладног рата. Превредновање и обрачуни у руској књижевности обавезује и историчаре на ревалоризацију и нова истраживања репресивних система, а једно од таквих дела могло би бити Непознати СССР. Сукоби народа и власти (1953-1985), Владимира Александровича Козлова (УДИ, Београд 2007).

Када је већ реч о дисидентима, у Руским темама простор је посвећен још једном значајном писцу, Гајту Газданову, Осетину по пореклу, рођеном у Петербургу, емигранту који је као таксиста у Паризу написао девет романа и четрдесетак приповедака, радећи успут и за америчку радио станицу Слобода. У Русији је 2003. године била обележена стогодишњица његовог рођења, а Србија се, захваљујући преводима Душка Паунковића који је деведесетих година превео његова четири романа, нашла у авангарди светског процеса промоције Газдановљевих дела. Рецепција његових књига код нас била је необично снажна (Горан Марковић је желео да сними филм по роману “Буђење”, а Ласло Блашковић га је увео у свој роман “Мртва природа са сатом”). Поред Газданова, Паунковић бележи и сливање поезије емигранткиње Ане Горенко у општи ток руске књижевности. Пореклом из молдавске провинције, Горенко је рану младост провела у Петербургу, а потом је емигрирала у Израел. Писала је на руском језику, била је формирана руском културом и била је жељна повратка у Петербург, али је у двадесетседмој години умрла је од предозирања. Дотле је успела да напише невелик опус у којем се преплићу питања идентитета, психоделија, најважнији трендови светске поезије, живот на улици, неки облик булимије и руски језик. Горенко нам је представљена као уклета песникиња.

Код нас се ретко говори и пише о везама које су красиле однос руске књижевности и ликовне уметности, а које нису биле карактеристичне само за савремену руску културу, већ дуго живе и протежу се кроз три века руског стваралаштва. Један од представника таквих укрштаја био је Михаил Гробман, сликар, песник, прозни писац, мемоариста, колекционар, аутор дневника чији садржај бележи свакодневицу његове породице између 1963. и 1971. године. Управо таква позиција колекционара и уметника, Гробману је омогућавала интезивну комуникацију у оквиру руског културног миљеа, што је приказано из приватног ракурса у низу бележака о сусретима, разговорима, кућним свађама, исхрани, кућним љубимцима и којечему другом. Осим Гробмана, љубитељима дневничке литературе која стилски надилази сувопарно бележење догађаја, вреди скренути пажњу на једнако необичног и свестраног ствараоца, Леона Богданова. Књижевник и сликар Богданов, написао је необично дело у виду дневничких бележака које носе назив Записи о пијењу чаја и земљотресима, а који се у хронолошком смислу надовезују на период о којем је писао Гробман. Богдановљеве белешке преносе нам импулсе петербуршке периферије и уметничког андерграунда из периода перестројке и уводе у “празно поље” или вакуум који се на руској званичној и незваничној уметничкој сцени све снажније осећао са постепеном дезинтеграцијом СССР-а. Овој групи аутора припадају и такозване Мићке, најпре уметничка група, а потом и читав уметнички правац који је обележио крај двадесетог века у руској култури. Мићке карактерише посебна лексика и начин понашања, специфични хумор, добронамерност и топлина, у ликовном изразу надовезују се на руски народни цртеж лубок, а у књижевности и у понашању негују симпатични тип мангупа који је, како Паунковић примећује, уз свеца, можда и најомиљенији тип у руској књижевности. Мићке су излагале своја дела у Београду, у Руском дому, али је изложба била слабо посећена.

Поред вести из чисто књижевног и ликовног света уметности, домаћа публика је кроз Паунковићево писање спорадично (али на кључним местима) била обавештавана и оним доменима који су се тицали научног стваралаштва. Пишући о балканској русистици, аутор текст започиње речима “прошло је непуних десет година од настанка светске мреже World Wide Web“ што нас истовремено насмејава и зачуђује: зар нисмо одувек живели са овим интернетом?! Но, десет година било је довољно да се развије први академски русистички портал на Балакану “Балканска русистика”. Портал корисницима пружа увид у анализе, дискусије, реферате, дисертације, истраживања, конференције, прегледе, пројекте, часописе, приказе и нова издања из домена русистике. За историчаре посебно занимљива може бити збирка текстова руских путописаца који су о Србима и Србији писали између 1860. и 1914. године, обједињених под насловом “Руси о Србији и Србима”. Књига на око 700 страна доноси необична запажања о нашој свакодневици из перспективе руских уметника, писаца, лекара, војника, дипломата и других случајних и намерних путника. Осим тога, у Русији се од седамдесетих година, при Институту за славистику и балканистику Руске академије наука и уметности развија школа балканистике, заснована на основама руског структурализма. Паунковић издваја радове Татјане Владимировне Цивјан која је своје закључке о јединствености балканског простора (балкански модел света) засновала на четрдесетогодишњим истраживањима балканских језика и балканске културе. Цивјан балканској култури приступа као јединственој и различитој од других култура и трага за основама које балкански модел света чини јединственом целином, другачијом од осталих. Изучавајући посебно феномене кретања и пута, Цивјан “балкански макроконтекст” доживљава као треперећи. Уз поменута истраживања Татјане Цивјан, није на одмет знати да је велика руска издавачка кућа “Алетеја” покренула едицију Bibliotheca Serbica у оквиру које су штампане књиге посвећене српским темама, а међу њима је и књига М. В. Белова На изворима српске националне идеологије. Механизми формирања и специфичност развоја (крај XVIII – средина тридестих година XIX века). Према Белову српска специфичност је у томе што идеологија српске нације настаје пре саме нације.

А сад мало белетристика! У Русији живи, ради и својим делима повремено успева да испровоцира јавност драмски писац Олег Шишкин (задатак сваког драматурга је да одабере тему и направи врсну драму!). Тако од овог аутора можемо читати неколико веома интригантних књига: Битка за Хималаје истражује живот сликара Николаја Рериха, творца специфичног религијског учења, академика и члана удружења “Свет уметности”, али и окултисте, што по себи не би била интересантна чињеница да Шишкин не пише и о Рериховој сарадњи са окултним струјама које су постојале у совјетској тајној служби двадесетих година прошлог века. Уз то, Рерих је на Тибет путовао не само да би се упознао са тајним знањем старих цивилизација, већ да би својом мисијом на Тибету остварио политички и геостратешки утицај у име Совјетског Савеза. Друга књига овог аутора за тему има Распућина, а главна интрига односи се на тезу да је енглеска обавештајна служба била заинтереована за његову смрт, те да је била и директни извршилац његовог убиства. Посебно занимљиву и, рекло би се, актуелну тему обрадио је у књизи Црвени Франкештајн која говори о научним експериментима из двадесетих година прошлог века, односно о покушајима совјетске науке да укрсти мајмуна и човека у циљу продужавања људског века. На пројекту је у СССР-у, у Француској и у Африци радио следбеник Ивана Павлова, совјетски научник И. И. Иванов. Књига је, како Паунковић каже – прожета снажним еколошким патосом. Ако вас је начас обузео страх од непријатне помисли да нисмо упознати са исходима експеримента, будите без бриге: да је експеримент успео, утописти из Гугла не би настављали да раде на пројекту продужења људског века. Позитивистички амбијент ондашњих идеја и експеримената са савременим сличним настојањима повезује и душебрижан (и истовремено контрадикторан) однос према екологији. Другим речима, мора бити да се у позадини политичке агенде Зелених, одигравају слични непристојни позитивистички експерименти.

Добро, добро, ако је било много ужаса, фантастике, политичке некоректности и позитивизма у оквиру Шишкинове белетристике, опустите се, ту је блок руског феминизма за вас! За почетак: две женске биографије! Једна о необичној дворској дами, Александри Осиповној Смирновој-Росети, пријатељици Пушкина, Гогоља и Љермонтова за коју Зорислав каже: “сама није писала (…) деловала је као инспирација писаца и уметника и као њихов заштитник”. Друга биографија је Соњечкина (Софија Јевгењевна Холидеј), односно биографија чувене глумице и ученице Станиславског, пријатељице и љубавнице песникиње Цветајеве која јој је посветила и повест Повест о Соњечки. Али у биографијама ових дама још нема правог феминизма. Женске студије су и у Русији од половине осамдесетих доживеле буран и нагли развој, а једно од најрепрезентативнијих дела из те области могла би бити књига Ирине Жерепкине Страст. Женско тело и женска сексуалност у Русији из 2001. године којом је, како сама ауторка у сасвим прикладном духу констатује, начињен покушај “легализације женске културе у Русији”. Кључни појам овог истраживања је “женско уживање” које се у оквирима патријархалног обрасца доживљава и тумачи као – вишак. Коме вишак? Жерепкина је на примерима структуре страсти посматрала сложен однос између механизма традиционалне културе и женске пожуде. Већ и сам приступ познатим женама из културног миљења 19. и 20. века са аспекта сексуалности, представља занимљив и нов дискурс у оквиру женских студија, а пријатно је сазнање да је тираж књиге која се у оквиру женског питања бави уживањем (а не вечитим правом на рад!) у потпуности расподат. У Руским темама има још текстова који својим садржајем и профилом тангирају феминизам (или аутентичним приступом еманципацију сведоче) попут смелог дела Марусје Климове Лична историја књижевности. Позната у круговима петербуршке контракултуре и маргиналне сцене, Марусја са тих позиција указује на неке занимљиве релације вредне бележења чак и у приказима: откриће микросвета у физици одразило се и у књижевности, а ту тезу можете потврдити ако се упустите у читање писаца попут Добичина или Вагинова који у својим текстовима описују рањиву стварност микросветова (посебно Добичин у Граду Ен).

Уз белетристику и феминизам, неизоставно иду шпијунажа и ЦИА! Књига Вере Миљчине Русија и Француска: дипломате, књижевници, шпијуни распродата је одмах по објављивању 2004. године. Миљчина је истакнути руски преводилац са француског језика, филолог-компаратиста, која је свој метод истраживања засновала на грађи Александра Ивановича Тургењева, човека са изузетним кругом познанстава и интересовања који је значајан део свог живота провео у иностранству и о томе оставио огромно епистоларно наслеђе. За потребе руске владе радио је у страним архивима у којима је сакупљао историјску грађу о руској прошлости на основу које је писао и руску историју, а један од резултата његовог деловања је и репринт књиге Русија пре сто година о историји руског двора у осамнаестом веку. Многи подаци из Миљчинине књиге доносе неочекиване спознаје и коригују познате представе о деветнаестовековној Русији. Ако у њеним делима љубопитљиви читалац не пронађе довољно шпијунаже и заплета, своју страст може надокнадити читањем чланка о предавању унука славног писца, Ивана Толстоја, који је на педесетогодишњицу објављивања Пастернаковог романа Доктор Живаго заталасао руску јавност реконструкцијом приче о објављивању романа на западу и улози ЦИА-е у томе.

Шта даље? Књижевност као трач! Анатолиј Најман приближио се у својим текстовима оној црти која књижевност дели од оговарања и трача. Због тога је од блиског, али љутог, пријатеља Михаила Мејлаха на Фрнакфуртском сајму књига – добио шамар. Најман је припадао петроградској песничкој групи коју су чинили Јосиф Бродски, Јевгениј Рејн и Дмитриј Бобишев – уметничка група коју је подржавала Ана Ахматова и која се због тога понекад назива “сирочићима Ахматове”. Да ли се и та имена налазе међу 350 библиографских јединица у енциклопедији Самиздат Лењинграда 1950-1990?

У Руским темама има још много тога на шта вреди обратити пажњу, поред осталог и на књигу Две престонице или метафизика Москве Рустама Рахматулина, писца који је кроз есејистички приступ читаоцима открио провиденцијално порекло града Москве, поредећи га са Римом, Цариградом, Јерусалимом (заборавио је Београд да спомене!). Али зато постоји друга књига у којој је описан “руски Београд” у форми туристичког водича аутора Сергеја Тањина која се ослања на књигу нашег аутора и професора Мирослава Јовановића, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924 (у проширеном издању објављена и у Русији). Отуда Руски Београд представља својеврстан одраз и утицај српске науке на руско стваралаштво. Љубитељима драматургије посебно може бити занимљив Паунковићев интервју са драмском списатељицом Ксенијом Драгунском, која је током свог гостовања на београдском БИТЕФ-у скицирала основне трендове у савременој руској драми.

На крају, много се тога још може рећи о овом веома значајном прегледу руске културне сцене, издаваштва и књижевне традиције и аутору се могу упутити многа питања о новим преводима и његовим афинитетима, али најважније што би се о овој књизи могло рећи нека буде оно што је о Зориславу Паунковићу у Унутрашњем мору написала Даница Вукићевић: Творац драгоцених увида веома широких ракурса.

ЈА БИХ СВЕ МОГАО ИЗРАЗИТИ ПОМОЋУ ЗЕМЉОТРЕСА (О КЊИЗИ ЛЕОНА БОГДАНОВА, ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

Published on 17 jula, 202217 jula, 2022 autor: stellapolarebooksPostavi komentar

Леон Богданов, Записи о пијењу чаја и земљотресима, Књижевна радионица Рашић: Београд, 2021.
Превод: Зорислав Паунковић

ЈА БИХ СВЕ МОГАО ИЗРАЗИТИ ПОМОЋУ ЗЕМЉОТРЕСА

(Леон Богданов – Записи о пијењу чаја и земљотресима)

Ако замислимо један просечан сеизмолошки запис, прво нам на памет пада како игла доста дуго бележи мир (мир је опасан, у њему се увек нешто кува!), а онда изненада та игла врдне десно, па лево, бележећи неки снажан потрес проистекао из привидног спокоја. Тамо где игла бележи мир или бар незнатна подрхтавања тла, Леон Богданов устаје, леже, пије чај, дува траву, понешто наслика, иде у неопходне набавке, чује се са пријатељима, прима инјекције и пензију. У миру помало личи и на Обломова. Али тамо где игла искочи из свог уредног ритма, на месту где бележи јачину удара у својој амплитуди, Леон Богданов нас обавештава: “Боравио сам у лудници кад је тамо био земљотрес”. Он то, поред осталог, чини јер сматра да сваки извештај о земљотресу треба да прати неко сећање: “Али најважније је – по једна успомена за сваки изоловани удар!” И због тога што је био уверен да један удар најављује други, да постоји дубока веза међу потресима, да је све повезано (“Требало је, у ствари, рећи да у тренутку када седи са мном, она као да доживљава земљотрес: то је уопште карактеристично за комуникацију, људи се деле на оне који то доживљавају и оне који не разумеју. Али занимљиво је да сва та потресеност комуникацијом претходи таласу стварних земљотреса, можда их изазива”). После неких удара, међутим, сећања више нису могућа: Богданов је умро од срчаног удара 1987. године, а последња реченица из Записа о пијењу чаја и земљотресима те године, написана је 23. фебруара и гласи: “Џиргатал, пет-шест степени по Рихтеровој скали.” Неколико пасуса уназад: “Време је да престанем да пишем”. Како је знао?

Ту, око реченице “време је да престанем да пишем”, гомилају се и згушњавају и други значајни искази у којима Богданов сумира: “До седамдесетчетврте године формирао сам складну представу о ситуацији у нашем свету. С њом и живим. Интересантно, да ли ће бити неких одјека тог поузданог познавања будућности?” Без таквих реченица на самом крају Записа, тешко да се може ухватити смисао овог необичног штива. О чему је Леон Богаданов писао од 1980-1987. године?

Записи о пијењу чаја и земљотресима је тачан, али непотпун наслов књиге. Заиста, издавачу није било лако да одреди име делу за које се на први поглед може рећи да нема јасну приповедачку структуру, које обилује мноштвом тема увезаних непрозирним спонама. Структура ипак постоји, али њу не чине прецизно бележени датуми као у другим дневничким белешкама. Ток мисли се развија по другом критеријуму: окосницу чине вести о земљотресима, а време између њих испуњено је Леоновим трагањем за унутрашњим сатом у времену: “Да нема инјекција једном у три недеље и пензије тринаестог, живео бих потпуно у складу с током догађаја, разматрајући их по степену значаја за свет, но, истовремено, сујеверно тражећи нешто у њима што се односи на мене самог, на моју прогнозу, на моју схему”). Он је у сталној потрази за новом религијом која би, како је претпостављао, могла проистећи из неке секте: ”Стално пишем о свакодневним догађајима, али у томе се не осећа развој секти. До сад сам се бавио проблемом стварања нове прогнозе” или: “Време је за нову веру!”

У шта ново веровати током ране перестројке?

У могућност виђења будућности и у поуздану прогнозу?

Социјализам се слама, Совјетски Савез се урушава, неизвесност прети, потребна је нова вера, то се осећа у ваздуху у целом социјалистичком свету. Богданов није нерелигиозан, али вера у човека и развој, па и поверење у Бога и Христа, очигледно су упитни. Потрага за новим оријентиром, за новим силама у које ће се веровати током ентропије настале осамдесетих година прошлог века, забележена је и у другим дневничким записима, на пример код Тарковског који је посећивао Џуну, а и у Југославији су бели магови (посебно они из Русије) попуњавали духовни простор који се дотада постепено празнио.

Леон Богданов је био сликар и писац са периферије петербуршке уметничке сцене. У неформалном али снажном интелектуалном миљеу града уживао је поштовање и имао је своју публику: “А ја сам продао слику стару двадесет година и за тај новац дувам”. У својим Записима не открива нам се до краја, нема експлицитних реченица о његовој биографији осим да је био у лудници и да је четрдесетпетогодишњи пензионер који се редовно јавља за терапију. Живи са Верочком коју познаје двадесет година (уз друге везе које су обоје имали) и повремено им долазе његова мајка и веома узак круг пријатеља. С обзиром на искуство ране пензије и луднице, а са свешћу да ће његови записи бити штампани, Богданов нам се представља тек у назнакама. Ретки су закључци изведени до крајњих консеквенци. Питамо се: каква се тајна крије иза тог ћутања о разлозима? Ни о свом политичком и идеолошком опредељењу не оставља трагове. Он, истина, бележи важне друштвене догађаје и процесе, али се према њима не одређује или се од њих дистанцира уз иронију: ”Најбучнија секта данас је – дисидентство”.

У основи, Богданова су занимале две теме: знање и време. Оне су се, као две паралеле, укрштале негде у будућности. Може ли знање бити такво да се помоћу њега поуздано могу предвидети будући догађаји? То је и најсубверзивније питање ове књиге: каква нам је врста знања потребна? Уједно, тим питањем Богданов као да дисквалификује дотадашње врсте знања, рационална и позитивистичка, и враћа нас на некада цењену способност врачева, погађача, видовњака, песника. У једном од записа скреће нам пажњу на необичан случај у Јапану: човек који је предвидео снажан земљотрес, какав се и догодио, завршио је на вешалима. Врста знања која има способност да предвиди будућност је моћна. Самим тим је таква способност конкурентска свим дугим центрима моћи. У селу може постојати само један врач или онај који види будуће догађаје, ако се појави још један такав, он мора бити елиминисан или отеран. Као кад се у кошници роди нова матица. “Знати – значи имати нешто доведено до свести, скоро попут видовитости, ето на чему инсистирам”.

Богданов сматра да је прогноза моћна и да је због тога субверзивна. Такво мишљење код читаоца неминовно изазива нелагоду: а шта ће нам знање о будућности? Његово разумевање света, времена и њихових унутрашњих релација, постаје интересантније када се додају и његова схватања о снази речи: оно што је испричано поседује инерцију, по инерцији оно што је описано се остварује, и снови се остварују (ако их испричамо, опишемо). И сам Богданов имао је развијену интуицију и одређену способност виђења будућих догађаја, али и негативно искуство услед такве своје способности (не објашњава тачно како је до тога дошло, али наговештава да је због тога заглавио у лудницу годину дана).

“Догађаји су болни и тешко је пристати на нове услове”, каже на једном месту. Свака способност виђења је усуд, људи не воле најаву промена, преображења су им болна. О, како дивна тема: преображења су болна! ”И заиста, то је већ било, све је већ било на крају крајева. Чак је и Преображење већ било”. Када то каже, Богданов није склон банализацији, предаји, ништавилу, бесмислу, већ укида разлику између будућности и прошлости! Одакле то долази? На Богаданова је, поред осталих (Велимира Хлебњикова, на пример), снажан утицај извршио руски научник, астрофизичар Николај Александрович Козирев, са својим теоријама о времену: да је време материјално и да се креће у одређеном правцу. Његови експерименти и објашњења карактеристика времена проблематизовала су питање поимање његовог протока и поделу на прошлост, садашњост и будућност. Козиревљева огледала доводила су људски мозак у стално стање садашњости, из које се потом лако могло кретати по прошлости и будућности. Под утицајем његових сазнања и идеја, Богданов је другачије почео да разумева каузалитет. Занимљиво: и Тарковски, чију је смрт Богданов забележио у својим Записима, којег је феномен времена такође занимао, у свом дневнику забележио је да су пирамиде у Египту порука из будућноти упућена нама! Могуће је да су били под утицајем истог извора, Козирева, или да су нехотично изражавали дух времена и простора у којем су живели. И Козирев и Тарковски и Богданов показивали су способност надилажења простих подела основних феномена као што су време (на прошло, садашње, будуће) или знање (рационално и интуитивно). Код њих је све претумбано и самим тим отворено за нове могућности, за нова полазишта.

Говорећи о Преображењу, Богданов се дотиче велике и важне теме: динамике и статике. Преображење, односно промена, непријатан процес међусобне адаптације околине на човека и човека на околину током великих потреса који мењају устаљена правила и навике – подразумева динамику: “И изненада се осетиш тако добро да не желиш да спаваш и мислиш о сутра. У том тренутку, чини се, у свету се дешава некаква грозна и значајна појава, и осећаш да си јак и да можеш све да опишеш, да све изложиш доследно и јасно. Да си способан, ако не да предвидиш будућност, онда сигурно да познајеш садашњост, колико год далеко од тебе се дешавало оно што побеђује поспаност и инертност”. Поспаност и инертност се чине неоправдано статичним стањима духа. Такав закључак у супротности је са ритмом Богадановљевих Записа који у читаоца уносе необичан мир. Па ипак, немир и динамика које доносе земљотреси, тајфуни, одрони, клизишта, бујице, саобраћајне катастрофе, атентати, тероризам, смене влада (поређано по некаквом значају за људе код Богданова) – свеприсутни су у сваком тренутку и одражавају се на нас на известан начин. Разлога за поспаност нема: “А за нас је сваки Исток – далеки, као што су све Холандије – нове, као што се Нове Гвинеје у Гвинеји садрже, а у Папуи – тамо је земљотрес свакодневна норма, он апсолутно ништа не најављује већ постоји као што постоји неки сат у времену и у тај сат ће тамо неизоставно откуцати седам”.

Када сам рекла да се на крају Записа гомилају необичне реченице у којима се сажима све што би Богданов хтео рећи, мислила сам, на пример, на један овакав пасаж: “Не бојим се да кажем да су то као одломци религиозног програма још непознате религије. А где је ту сиже? Па у том гледању по странама уз заборав повода који нас је овамо довео. После ми почињемо да видимо нешто основно и у сукобима с полицијом и у другим сензацијама, али важно је да се не заборави да то све има уједначену, сталну позадину. Нова идеологија, нова идеологија, време јој је да се појави. Али, потребан је нови закључак, нова прогноза. Идеологија прогнозе. Проћи ће и поплаве као што су прошли земљотреси, али и даље ће бити потребно да се свет приказује. Сматрам да се прогноза налази у основи виђења. Јер, гледајући карту Кине, могли бисмо сматрати да само назив Таншан изазива код нас асоцијацију. Показују неки град и значи да то место има будућност. Верујем, верујем, да ништа није без разлога!”

И даље ће бити потребно да се свет приказује! Необична мисао у којој је приказивање повезано с постојањем. Приказивање је повезано са сликом, са репрезентацијом. Богданов је био склон изражавању “у сликама”, вероватно и због тога што је био сликар. Али слика је код њега сила, као испричан сан она има инерцију или капацитет да се обистини. Ако видимо слику – оно што је на њој представљено постојаће, ако речима опишемо сан, предео, утисак, мисао – стварамо зрно будућности кроз тај опис. И онда: код Богданова су слике страшно болне, било да су насликане или речима изведене, било да су описане у прозном тексту или у поезији (“…у песмама време је згуснуто, али треба рећи и о празнини”). Он је све видео у сликама и видео је необичне, мучне ствари које ми доживљавамо као поетски надражај, као инспирацију или их, успавани, и не примећујемо. Он каже, на пример, да човек који је једном угледао дубоку пукотину у Земљи насталу од земљотреса мора имати вечну и дубоку трауму. Не каже зашто. Остаје само та слика и та мисао. А ми видимо тог човека и ту пукотину и осећамо да ту има нечег страшног. Зашто он тако мисли, може ли се уопште бити имун на зјапећу јаму која води ка срцу Земље, а не мислити на сопствене пукотине, на нашу укупну рањивост? Има још таквих слика у Записма, као у белешци о клизишту у Сочију: “Клизишта у Сочију, двадесет кућа је уништено, нема погинулих. Пукотина је прошла кроз башту с бресквама…” Да ли је икада помислио да наслика ту контраст, пукотину која цепа воћњак с бресквама? Је ли Богданов више писац него сликар? Он је занимљив не само због слика које нам предочава, већ и због њиховог комбиновања са текстом, са закључцима, са мислима које те слике прате. Шта је он уклапао и како је ствари доводио у везу – то је необичан гешталт! Уосталом, он се изражавао техником колажа и у ликовној уметности, а шта је колаж друго него гешталт који тражи преклапање са унутрашњим сликама посматрача? Овако он комбинује: “Ако не будеш учио – бавићеш се таквим послом. То и јесте слика земљотреса – крупна жена с лопатом просејава земљу кроз сито” – запис је настао после посматрања жена које су радиле на изградњи неке улице на периферији града. Он заиста све може изразити кроз земљотресе. Можемо претпоставити и да је из нехата оставио траг о томе како један сликар призоре из живота изображава у слике на платну. За њега су концертне дворане пуне људи и дечја игралишта били попут призора са икона: “И та гомила света у дворани с мермерним стубовима, осветљеној огромним лустерима, с много извођача на позорници ми је као призори са икона и никако нисам могао да се ослободим тог утиска. Залазило је сунце, видео сам простор дечјег вртића и његова празна игралишта изненада су почела да изгледају као пејзажи са икона, а не као холандски, као што се обично пореди”. Да ли вербализација, опис виђеног, претходи сликању?

Богданов је веровао да се будућност може видети из књига и из снова. Тим редом. “Снови су универзалнији”, каже он, “али не и први по времену. Прво су књиге. Из књиге произлазе историја и живот као супротност историји. Књига се гуши од живота, мора да остане без даха.” Када се ова белешка има у виду, постаје бесконачно занимљив дугачак списак књига које Богданов наводи у својим Записима, књиге које су на њега утицале, које је желео да има, које је набављао. Претеже источњачка литература уз Велимира Хлебњикова (“И не треба заборавити да постоји таква књига у којој је написано о свему. То је Хлебњиков…”).

Још: опомиње нас на потмуле, невидљиве, подземне процесе, оне који су спори, али који ће неминовно изменити слику света. Док кува чај и живи тихим, ничим нарушеним животом петербуршке периферије, помало иронично бележи: “Вести. Ништа посебно. Загадили су Рајну и отровали све рибе.” Или: “Ето, острва се још нису поделила, а изгледа да се комад одваја од копна, острво нестаје.” Нужно се читалац пита: а којим потмулим процесима ми успавано сведочимо? Што се моје перспективе тиче: храстови су напустили дедину шуму и попели се неколико стотина метара уз њиву опколивши двориште, у западној Србији су због многобројних каменолома пресечени подземни токови вода, врхови брда однесени су и уграђени у путеве, читам да број сперматозоида и њихова брзина опада, да је све више вештачких оплодњи у којима није победио најбржи, да на Западу у урбаним срединама и вишим сталежима има све више аутистичне деце, да је Дунав затрпан гвожђуријом из Другог светског рата и да у Европској унији нема новца за чишћење његовог дна – све то чека наплату.

Кад смо већ код моје перспективе, а Богданов инсистира и на томе да знање мора имати везе са нашим животима, не могу да се не запитам: какве везе Богданов има са мном, који су догађаји из моје географске и хронолошке околине забележени у његовим Записима, шта ја као историчар читам из његовог рукописа, имамо ли ми ауторе које су занимале сличне теме и поклапају ли им се схватања бар у нечему? Редом: неке афинитете делим са њим, ево, он каже: “Грузија ме одавно интересује”. Осим тога, немогуће је бити историчар, а не интересовати се за феномен времена или за совјетску перестројку или за интелектуални миље града какав је Санкт Петерсбург. Богданов бележи неке потресе, саобраћајне несреће и клизишта која су се појавила у Југославији, на пример, најближе мени је било ово: “У Југославији, код Београда, воз склизнуо из шина због одрона. Погинуло је девет људи, рањено нешто више од тридесет.” Београд ће наставити да живи, док се тамо негде помиње, на пример у Записима о пијењу чаја и земљотресима. И шта друго: сваки искусни историчар лако ће у штампи пронаћи све догађаје које је Богданов забележио и у том смислу књига је за историчара мање вредна, али она пружа низ мета-информација о времену и друштву из којег проговара. Којечега ту има, а посебно су занимљиве представе о животу једног интелектуалног кружока на северу Русије и из неког разлога – наслови књига које су међу њима кружиле. Посебно су интересантне информације о њиховим тиражима: ако је нека књига штампана у 6.000 примерака, Верочка је неће набавити и одмах приступа прекуцавању текста недоступне књиге, њеном укоричавању, размени макулатура за наслове и другим махинацијама да се домогне жељених наслова. Ако је Руми штампан у 50.000 примерака, Верочка ће га донети са неке берзе, тржнице, пијаце, из неке размене…

Не може се Богданов читати, а да се истовремено не мисли о Психолошким белешкама Драгана Крстића. У много чему су та два аутора слична и њихови читаоци могу само уживати у њиховим приближним схватањима, интересовањима, дневнички вођеним белешкама, субверзивним закључцима, недемократизованом и нетоталитаризованом мишљењу о свету и веку.

На крају, о чему је ова књига? Је ли ова књига о томе како преживети анксиозност услед неизвесности, услед наше немогућности да контролишемо догађаје који нам измичу тло под ногама, који нас терају на преображење? Како провести међувреме између два удара земљотреса? Овако он каже: “Тако сам замислио ту књигу, мислим на Записе о пијењу чаја и земљотресима, да у њој вести о земљотресима прате сцене успомена и мислим да обавезно следе једни за другима. Главна идеја књиге је: може ли се живети од садашњих земљотреса након Таншана? После тога, како сам живео у ишчекивању Таншана, живети у очекивању земљотреса какве Бог пошаље? То је питање, али постављено. Може ли се тако живети? Не, не може се тако живети – тврдио је Јарослав Владимирович. Може и мораће се – говорио бих ја.”

Укратко, основно питање које Богаданов поставља је: како живети са знањем?

Изложбу слика Леона Богданова можете у целини погледати овде.

ОСМАНСКА БОСНА У РУСКОМ ОГЛЕДАЛУ (ПРИКАЗ КЊИГЕ – ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

Published on 8 juna, 20228 juna, 2022 autor: stellapolarebooksPostavi komentar

ОСМАНСКА БОСНА У РУСКОМ ОГЛЕДАЛУ

У чему је посебност Босне и Херцеговине и зашто се баш овде десио низ догађаја од светског значаја? На основу чега се формирала позиција Русије о судбини Босне и Херцеговине? Тим питањима бави се темељна студија младе руске историчарке Ксеније Мељчакове „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“ („Индрик“, Москва, 2019). Основу књиге представља магистарска дисертација, одбрањена на Московском државном универзитету (2016). Ксенија Мељчакова (1989) специјализовала се за историју Босне и Херцеговине и ради у Институту за славистику Руске академије наука.

Тема Босне и Херцеговине, по Мељчаковој, у руској историографији недовољно је разрађена. Руско-босански односи у другој половини 19. века су ретко посебно проучавани. Кључни период 1856−1875, од отварања руског конзулата у Сарајеву до устанка у Херцеговини (почетка Велике источне кризе), није био систематски покривен.

Књига „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“ сумира достигнућа претходних истраживача, узима у обзир широк опсег референтне литературе. Мељчакова је у књигу укључила обимну грађу из руских и српских архива. Суочила се с тим да је, по свој прилици, један део сачуване преписке шифрован, а да за њега није сачуван кључ.

Књига се састоји од пет поглавља. Прво поглавље „Руски императорски конзулати у Босни и Херцеговини 1856−1875“ говори о отварању првих руских дипломатских представништава – у Сарајеву (1856) и Мостару (1858). После пораза у Кримском рату Русија је изгубила статус искључиве покровитељице хришћанског становишта у Турској, који је имала од Кучук-Кајнарџијског мира (1774). Први руски конзул у Сарајеву био је млади научник, словенофил Александар Гиљфердинг (1831−1872). Иако се на положају задржао мање од годину дана (23. 5. 1857 – фебруар 1858), управо он је поставио смернице за даље дипломатско деловање, а написао је и утицајни путопис „Босна, Херцеговина и Стара Србија“ (1858, превод на српски 1859), који и данас важи за „једино комплексно етнографско истраживање региона“ (Мељчакова). Гиљфердинг сматра да је „једино што повезује Русију и становништво Босне, Херцеговине и Старе Србије − заједничка православна вера“. Основна карактеристика Босне и Херцеговине је подељеност становништва, не само конфесионална и етничка, већ и социјална. У другом поглављу „Босанско питање и руско друштво педесетих-седамдесетих година деветнаестог века“ разматра се помоћ руских добротворних друштава Босни и Херцеговини и писање руске штампе о босанским проблемима у том периоду. У трећем поглављу обрађена је помоћ православној цркви и просвети у Босни и Херцеговини. Руска помоћ углавном се одвија по линији цркве и просвете, односно за потребе цркве и школства као најнужније. Мељчакова, међутим, примећује и бележи и недостатке и пропусте, како са руске стране, тако и са локалне, које отежавају међусобну сарадњу. Тако, на пример, сарајевски конзул Ј. Р. Шчулепников и његов секретар А. Н. Кудрјавцев (наследио Шчулепникова на положају) нису знали српски. Посебну пажњу Мељчакова посвећује истакнутим личностима на пољу руско-босанских веза: А. Гиљфердингу, бечком протојереју М. Рајевском, грофици А. Д. Блудовој, Сави Косановићу, Стаки Скендеровој, Васи Пелагићу и другима. Четврто поглавље говори о босанском питању у руско-српским односима, а пето о руским плановима у вези са Босном и Херцеговином у контексту политике Османске империје и Хабзбуршке монархије. Ауторка констатује да је Босна и Херцеговина, осим у периоду владавине Михаила Обреновића (1860−1868), углавном била препуштена сама себи. Руске дипломате су сматрале да се Босна и Херцеговина не може сама ослободити од турске власти и стога су предност давали друштвеној еволуцији. Расположења у руском друштву су често била радикалнија, пре свега у словенофилским круговима, и она су, преко пропаганде и добротворних акција, вршила притисак на власт.

Књига Ксеније Мељчакове „Босна и Херцеговина у друштвено-политичком животу Русије 1856−1875“, заснована на богатој чињеничној грађи, суштински употпуњује наша знања о овом периоду.

Информација о књизи је први пут објављена у Културном додатку Политике.

МОДЕРНИЗАЦИЈА БЕЗ МОДЕРНОСТИ (ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

Published on 27 maja, 2022 autor: stellapolarebooksPostavi komentar

МОДЕРНИЗАЦИЈА БЕЗ МОДЕРНОСТИ

Текст објављујемо поводом другог издања зборника „Руси о Србији и Србима” који је ове године поново штампан у Русији – овде.

Прилично незапажено у нашој јавности, па чак и стручној, прошла је књига за коју се то не би очекивало. Реч је о изузетном делу трајне вредности, чије је крајње домете тешко проценити. То је зборник текстова руских аутора који су писали о Србима и Србији у периоду од 1860. до 1914. године. У обимну књигу од скоро седамсто страница под насловом „Руси о Србији и Србима”, у издању петербуршког издавача „Алетеја”, уврштено је четрдесет аутора. Изабрани период покрива постојање Србије као независне државе, а у зборник, који је и својеврсна антологија, укључена су махом сведочанства из прве руке, односно, текстови чији се аутори јављају с лица места. Међу ауторима су и велика и позната имена руске културе и историје – Лав Троцки, словенофил Иван Аксаков, писац и публициста Глеб Успенски, слависти Владимир Ламански, Павел Ровински и Платон Кулаковски, новинари Владимир Гиљаровски и Александар Амфитеатров. То су, дакле, путописи и извештаји о Србији које су оставили руски путници и посетиоци у овом периоду. Међу њима су такође и научници, дипломате, војници и лекари – учесници у рату 1876. године, друштвени радници и политичари, али и туристи. Пошто се тада мање путовало и на путовање се није кретало без доброг разлога, аутори текстова у зборнику су, без изузетка, особе с високом квалификацијом, широким видицима и врло развијеном моћи запажања. Текстови су, по правилу, солидно написана литерарна дела, а као историјски извор су од непроцењиве важности. Осим једног, сви прилози у књизи објављени су у тадашњим новинама, часописима и књигама или касније.

Зборник је истовремено и ауторски пројекат познатог руског историчара средње генерације Андреја Шемјакина, аутора књига о Николи Пашићу и Николају Рајевском (преведеним и код нас). Као научника који проучава менталитет традиционалног српског друштва, Шемјакина занима како су се у Србији одвијали процеси модернизације у овом периоду. Због тога су прилози у зборнику одабрани тако да различите стране народног живота (село, град, двор, војска, свештенство, просвета, привреда итд.) приказују из тог угла. Приређивач констатује да, за разлику од бројних дела западних путописаца о Србима, текстови руских аутора углавном нису познати код нас, нису преведени, нити су коришћени у историографији. Шемјакинов пројекат је полемички усмерен према правцу и закључцима националне српске историографије, и пре свега једног броја млађих домаћих историчара (Р. Љушић, Д. Батаковић, М. Протић и други), за које он сматра да идеализују степен и природу развијености Србије у разматраном периоду. Док се код нас као аксиом узима схватање о европској природи српског друштва у његовој новијој историји, Шемјакин, на основу чињеничне грађе, показује да то није сасвим тако. Србија је у овом периоду за Шемјакина – идеална лабораторија за проучавање модернизацијских процеса у традиционалном друштву.

Како су Србију видели ови благонаклони али непристрасни и заинтересовани посматрачи? Србија је „сељачко царство” (Ј. Мартинов), или, како је приметио често цитирани у зборнику енглески дипломата Херберт Вивијан, „рај за сиромашне”. Треба истаћи свежину доживљаја руских посетилаца, од којих се већина среће са Србијом први пут. Тачност њихових појединачних запажања потврђују други извори, као и текстови других руских путника у зборнику. Они углавном описују Србију и српско друштво као нешто друго у односу на оно што им је познато, у Русији и иностранству. Са изненађењем, рецимо, констатују да у Србији нема сиромашних, да српски сељак више личи на сиромашног руског спахију, и док се у Русији од гладних сељака прикупља помоћ за Србију, у Србији се сваки дан једе месо.

Српско друштво је друштво једнаких, у њему нема изразите социјалне неједнакости. Оно није ни структурирано, јер огромну већину чине сељаци. Градско становништво личи на сеоско и одржава снажне везе са селом. Индустрија скоро да не постоји, и у рукама је странаца. Превладава натурална привреда. Начин живота је традиционалан. У исто време, осећа се велика зависност од суседне Аустрије. Упркос променама, такво стање одржало се до почетка Првог светског рата.

Шемјакин замера новијој српској историографији да је политичку историју поистоветила с друштвеном, док прецизнија анализа показује да је политички развој у Србији ишао испред друштвеног и да политичке форме нису одражавале стварно стање друштва. Због поменутих карактеристика српског друштва преузимање модерних европских образаца није могло преко ноћи донети резултате, и за Шемјакина се у овом случају ради о модернизацијским процесима, а не о завршеном процесу, као код поменутих домаћих аутора. Преузимање готових форми често није пратио одговарајући садржај, тако да се српска ситуација може описати као „модернизација без модерности” (Л. Перовић). Шемјакин се залаже за нову методологију проучавања, која би укључила и приступ други о нама и довела до сагледавања стварног стања. Али и без обзира на Шемјакинов специјални угао посматрања, прилози који чине зборник су од прворазредног значаја и заслужују нашу пуну пажњу. У припреми је и други том „Руса о Србији и Србима”, у који ће ући архивска, дакле претежно непозната грађа из истог периода.

Modernizacija bez modernosti. Objavljeno pod naslovom „Modernizacija seljačkog carstva”, „Politika“, Kulturni dodatak, 18.8.2007, s. 9.

ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА (ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ)

Published on 17 maja, 202217 maja, 2022 autor: stellapolarebooksPostavi komentar

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ

ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА

Леонид Добичин (1894−1936) спада међу најзначајније приповедаче двадесетих-тридесетих година двадесетог века у руској књижевности. Међу њима се – а двадесете-тридесете године прошлог века су блиставе године ране совјетске књижевности – истиче оригиналним виђењем стварности и начином писања, захваљујући којима је остварио знатан утицај на савремену руску књижевност. Иако можда не плени масовну читалачку пажњу, његово дело несумњиво припада кругу руске класике.

Добичин није написао много. Објавио је две збирке прича − „Сусрети с Лиз“ (1927) и „Портрет“ (1931) те кратки роман „Град Ен“ (1935). Припремио је још једну збирку прича „Материјал“ (1933), која није објављена. Повест „Шуркина родбина“ и још неколико преосталих прича објављени су тек крајем осамдесетих – почетком деведесетих година прошлог века. Мајстор је кратке приче, што има везе с његовим стилским особеностима. За њега су карактеристични минимализам израза, објективација казивања (приказује оно што се непосредно види и дешава) и „антипсихологизам“¹. Миливоје Јовановић констатује како „Добичинов самостални поступак у причама нема књижевне претходнике и подсећа на манир који је у исто време у светску прозу уводио Хемингвеј“².

На основу објављених књига прича и романа о Добичину се говорило као о писцу „провинцијског комплекса“. Међутим, накнадно објављена дела показују да то није сасвим тако. У повести „Шуркина родбина“ и причи „Дивљи“ његов књижевни поступак примењен је на сеоску проблематику. (Поставља се и питање како би се Добичиново стваралаштво тематски развијало да је писац дуже поживео). Константе пишчевог поступка су сучељавање уобичајеног животног тока и преломних историјских догађаја (ратови, револуција, њихове последице), одсуство идеализације, иронија. Неуобичајеност и немилосрдност његових запажања на неки начин антиципира свет књижевних јунака Јурија Мамлејева.

Свакодневица у Добичиновом виђењу („склоп његовог ума је такав да види саме бесмислице“, Георгиј Адамович) пре свега је, као што примећује Виктор Јерофејев, „само полазна тачка филозофског осмишљавања живота“, и додаје, понављајући Адамовича, „у којем, по његовим представама, има много чистог апсурда“³.

Добичин је поклањао велику пажњу свим формалним аспектима дела, стога је писао споро. Да би написао 600-700 речи било му је потребно најмање месец дана. Зато сваки елемент његових прича, чак и графички, има велику тежину. Настављао је да ради на објављеним текстовима и, уносећи незнатне стилске промене, стварао варијације, које су представљале посебна дела. Иако је практиковао „неутрално писмо“, за њега је карактеристична снажна струја лиризма заснованог на метризованој прози (највећа употреба двосложног метра у руској прози у XIX и XX веку).

Аутобиографизам се такође често помиње у вези с Добичином, и зато је потребно да кажемо нешто о његовој нетипичној биографији. О Добичину је остало врло мало сведочанстава, а за живота, мада је био прихваћен у лењинградским колегијалним круговима (поред породице Корнеја Чуковског, који га је први објавио, дружио се с М. Слоњимским, В. Каверином, Ј. Тињановом, Ј. Шварцем, М. Шкапском и другима), добио је свега две позитивне реакције на своја дела у штампи (све остале су биле негативне). Био је најстарије од петоро деце у породици среског лекара и бабице. Рођен је у граду Љуцин у Витебској губернији (данас Лудз у Летонији), да би се породица ускоро преселила у Двинск (данас Даугавпилс у Летонији, тамо се од 1991. године одржавају научне конференције посвећене Добичину), који је описан у роману „Град Ен“. Школовао се у Санктпетрбуршком политехничком институту. Петнаест година живео је и радио као статистичар у Брјанску, куда се његова породица преселила пре Првог светског рата. После прве публикације у лењинградској периодици десет година је покушавао да се пресели у Лењинград, што му је успело тек 1934. године. Напокон, две године касније постао је жртва кампање против формализма у уметности⁴. На састанку лењинградске организације писаца 25. 3. 1936. критикован је његов роман „Град Ен“, после чега је Добичин тајанствено нестао. Претпоставља се да је извршио самоубиство, мада тело није пронађено. У последњем писму Николају Чуковском Добичин је написао: „Немојте ме тражити − одлазим у далеке крајеве“. Његова судбина постала је метафора – тако јој, рецимо, приступа Бора Ћосић у „Пројекту − Каспар“ (1998)⁵.

Руски песник Олег Јурјев (1959−2018) објавио је апокрифно „Непознато писмо писца Л. Добичина Корнеју Ивановичу Чуковском“ (2012). Тај постмодернистички текст излаже алтернативну верзију догађаја, по којој је Добичин инсценирао самоубиство, запослио се у оближњем колхозу „Шушари“, провео рат под окупацијом, одслужио казну у логору и поново се запослио у истом колхозу. Добичин тобоже пише писмо Чуковском 1954. године, после пензионисања, а пост скриптуми уз писмо сежу до 1994. године и представљају, као и текст писма, пародијски коментар на општепознате и мање познате чињенице из историје књижевности (попут претпоставке да је песник Николај Олејников могући аутор романа „Тихи Дон“).

1 Миливоје Јовановић. Поглед на руску совјетску књижевност. „Просвета“, Београд, 1980, 161

2 Ibid., 161.

3 Зорислав Паунковић. „Град Ен“ и Леонид Добичин. – У: Леонид Добичин. Град Ен. Роман. С руског превео Душко Паунковић. „Рад“, Библиотека „Реч и мисао“, књига 515, Београд, 2000, 99

4 Кампању је покренуо редакцијски чланак „Збрка уместо музике“ у новинама „Правда“ 28. 1. 1936. поводом опере Д. Шостаковича „Леди Магбет мценског округа“.

5 Бора Ћосић. Пројект − Каспар. Радио Б92, Библиотека Апатриди, Београд, 1998, 27−35