Oznaka: Leonid Dobičin

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ je рођен 10. фебруара 1960. у Вуковару. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на двопредметној групи руски језик и књижевност са општом књижевношћу и теоријом књижевности (1983). Објављује од 1986. године, и делује као стручњак за руску књижевност и културу, књижевни преводилац с руског језика, књижевни критичар и уредник. Носилац многих пројеката везаних за руску књижевност (Дани перестројке у СКЦ-у 1989, тематски број часописа „Књижевна критика“ Књижевност и перестројка (1988), Савремена руска прича на Трећем програму Радио Београда (1989) и др.). Сарађивао са скоро свим књижевним часописима код нас и са многима у региону. Објављује стручне радове и на руском језику у Русији, Израелу, САД. Заједно с братом Душком Паунковићем први превео велики број водећих руских писаца (Јуриј Мамлејев, Људмила Петрушевска, Леонид Добичин, Лидија Гинзбург, Аполон Григорјев и др.). Приредио и превео сабрана дела Нине Берберове, Гајта Газданова и Константина Вагинова, а у току је објављивање изабраних белетристичких дела Константина Леонтјева (изашла три тома). Од оснивања (1990) главни уредник специјализованог часописа за руску књижевност и културу „Руски алманах“, који по мишљењу водећег руског књижевног часописа „Нови мир“, спада „међу најбоље на свету“ (1995, 9). Аутор књига Руске теме („Балкански књижевни гласник“, 2010, 2015) и Разговори с руским писцима („Агноста“, 2016). Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије, и у два мандата члан Управе удружења, члан Српског ПЕН-центра. Добитник награда „Јован Максимовић“ (1999), „Лаза Костић“ (2007, Сабрана дела Константина Вагинова издавачки пројекат године), „Златно перо Русије“ (2011), „Милош Ђурић“ (2014). Има статус слободног уметника. Живи у Београду.

ЗОРИСЛАВ ПАУНКОВИЋ

ПРИЧЕ ЛЕОНИДА ДОБИЧИНА

Леонид Добичин (1894−1936) спада међу најзначајније приповедаче двадесетих-тридесетих година двадесетог века у руској књижевности. Међу њима се – а двадесете-тридесете године прошлог века су блиставе године ране совјетске књижевности – истиче оригиналним виђењем стварности и начином писања, захваљујући којима је остварио знатан утицај на савремену руску књижевност. Иако можда не плени масовну читалачку пажњу, његово дело несумњиво припада кругу руске класике.

Добичин није написао много. Објавио је две збирке прича − „Сусрети с Лиз“ (1927) и „Портрет“ (1931) те кратки роман „Град Ен“ (1935). Припремио је још једну збирку прича „Материјал“ (1933), која није објављена. Повест „Шуркина родбина“ и још неколико преосталих прича објављени су тек крајем осамдесетих – почетком деведесетих година прошлог века. Мајстор је кратке приче, што има везе с његовим стилским особеностима. За њега су карактеристични минимализам израза, објективација казивања (приказује оно што се непосредно види и дешава) и „антипсихологизам“¹. Миливоје Јовановић констатује како „Добичинов самостални поступак у причама нема књижевне претходнике и подсећа на манир који је у исто време у светску прозу уводио Хемингвеј“².

На основу објављених књига прича и романа о Добичину се говорило као о писцу „провинцијског комплекса“. Међутим, накнадно објављена дела показују да то није сасвим тако. У повести „Шуркина родбина“ и причи „Дивљи“ његов књижевни поступак примењен је на сеоску проблематику. (Поставља се и питање како би се Добичиново стваралаштво тематски развијало да је писац дуже поживео). Константе пишчевог поступка су сучељавање уобичајеног животног тока и преломних историјских догађаја (ратови, револуција, њихове последице), одсуство идеализације, иронија. Неуобичајеност и немилосрдност његових запажања на неки начин антиципира свет књижевних јунака Јурија Мамлејева.

Свакодневица у Добичиновом виђењу („склоп његовог ума је такав да види саме бесмислице“, Георгиј Адамович) пре свега је, као што примећује Виктор Јерофејев, „само полазна тачка филозофског осмишљавања живота“, и додаје, понављајући Адамовича, „у којем, по његовим представама, има много чистог апсурда“³.

Добичин је поклањао велику пажњу свим формалним аспектима дела, стога је писао споро. Да би написао 600-700 речи било му је потребно најмање месец дана. Зато сваки елемент његових прича, чак и графички, има велику тежину. Настављао је да ради на објављеним текстовима и, уносећи незнатне стилске промене, стварао варијације, које су представљале посебна дела. Иако је практиковао „неутрално писмо“, за њега је карактеристична снажна струја лиризма заснованог на метризованој прози (највећа употреба двосложног метра у руској прози у XIX и XX веку).

Аутобиографизам се такође често помиње у вези с Добичином, и зато је потребно да кажемо нешто о његовој нетипичној биографији. О Добичину је остало врло мало сведочанстава, а за живота, мада је био прихваћен у лењинградским колегијалним круговима (поред породице Корнеја Чуковског, који га је први објавио, дружио се с М. Слоњимским, В. Каверином, Ј. Тињановом, Ј. Шварцем, М. Шкапском и другима), добио је свега две позитивне реакције на своја дела у штампи (све остале су биле негативне). Био је најстарије од петоро деце у породици среског лекара и бабице. Рођен је у граду Љуцин у Витебској губернији (данас Лудз у Летонији), да би се породица ускоро преселила у Двинск (данас Даугавпилс у Летонији, тамо се од 1991. године одржавају научне конференције посвећене Добичину), који је описан у роману „Град Ен“. Школовао се у Санктпетрбуршком политехничком институту. Петнаест година живео је и радио као статистичар у Брјанску, куда се његова породица преселила пре Првог светског рата. После прве публикације у лењинградској периодици десет година је покушавао да се пресели у Лењинград, што му је успело тек 1934. године. Напокон, две године касније постао је жртва кампање против формализма у уметности⁴. На састанку лењинградске организације писаца 25. 3. 1936. критикован је његов роман „Град Ен“, после чега је Добичин тајанствено нестао. Претпоставља се да је извршио самоубиство, мада тело није пронађено. У последњем писму Николају Чуковском Добичин је написао: „Немојте ме тражити − одлазим у далеке крајеве“. Његова судбина постала је метафора – тако јој, рецимо, приступа Бора Ћосић у „Пројекту − Каспар“ (1998)⁵.

Руски песник Олег Јурјев (1959−2018) објавио је апокрифно „Непознато писмо писца Л. Добичина Корнеју Ивановичу Чуковском“ (2012). Тај постмодернистички текст излаже алтернативну верзију догађаја, по којој је Добичин инсценирао самоубиство, запослио се у оближњем колхозу „Шушари“, провео рат под окупацијом, одслужио казну у логору и поново се запослио у истом колхозу. Добичин тобоже пише писмо Чуковском 1954. године, после пензионисања, а пост скриптуми уз писмо сежу до 1994. године и представљају, као и текст писма, пародијски коментар на општепознате и мање познате чињенице из историје књижевности (попут претпоставке да је песник Николај Олејников могући аутор романа „Тихи Дон“).

1 Миливоје Јовановић. Поглед на руску совјетску књижевност. „Просвета“, Београд, 1980, 161

2 Ibid., 161.

3 Зорислав Паунковић. „Град Ен“ и Леонид Добичин. – У: Леонид Добичин. Град Ен. Роман. С руског превео Душко Паунковић. „Рад“, Библиотека „Реч и мисао“, књига 515, Београд, 2000, 99

4 Кампању је покренуо редакцијски чланак „Збрка уместо музике“ у новинама „Правда“ 28. 1. 1936. поводом опере Д. Шостаковича „Леди Магбет мценског округа“.

5 Бора Ћосић. Пројект − Каспар. Радио Б92, Библиотека Апатриди, Београд, 1998, 27−35