Маријина фарма

Н И К А М Е Н Н А К А М Е Н У

МАРИЈИНА ФАРМА

Било је доста слугу на Маријиној фарми. Имали су строго уређење и пуно јасних правила. И поред близине оностраног и они су били војводство царевине са границама које трепере тамо вамо. Печати, дозволе, пасоши све такве ствари, али са мало другачијим именима. Владика, Игуман, благослов, преосвештенство, одора, послушање… И све је то било веома добро. Разумео сам целу ту ствар у мери у којој сам имао способности да схватам сложене системе. Али био сам јако добар и са оним што нисам могао да протумачим. Све те затечене слуге сам процењивао као боље од мене. Само сам желео да радим ту на фарми господарице Марије. Око њених биљака.

Знам са ашовом, лопатом, могу да радим у винограду, са стоком…

Монах је спустио колица и наслонио се на држаљу виле.

Реци три пута њ.

Њ, њ, њ рекао сам

Који је главни град Америке.

Њујорк… А, Вашингтон…

Лупио сам се по челу.

Однеси ово сено у шталу. Можеш да останеш да радиш.

Отишао сам, радио, онда јео, спавао и тако наставио јако дуго. Баш јако дуго. Нисам имао никакав план, бар нисам био свестан да имам некакав, али имао сам осећај да ту на Маријиној фарми могу да будем заувек. Моја размишљања о свему су се сложила онако како ми је пријало. На овој малој планети цивилизација је ипак таква да се за свакога може наћи неко место које му одговара. Овај манастир је био то место за мене. Размишљања су се смирила и било је све мање питања која су ме збуњивала.

Много, много касније, седео сам са монахом крај пећи и питао га зашто ме је оног дана оставио ту да радим.

Зато што нам је требала помоћ.

Ма знам, него оно са њ и Њујорком?

Само ми је било важно да видим да ли си наиван. Они који се плаше да буду наивни много лошије раде.

Наивни?

Па добро, можда је тачније безазлени или тако некако.

Нисам разумео, али сам наслућивао јасну добронамерност у таквом опажању ствари. Рез. Мислио сам нешто о Маријином Сину. Када је ономад баш био ту са нашим предходницима занимљиво је шта је радио. Углавном им је причао приче. Отац га је послао да буде један од нас. Као један са Оцем и Духом, од мајке је постао и један од нас. Уствари, сам је себе послао на неки зауман начин. Ту причу је тешко разумети, али свакако то је навећа прича међу свим причама овога света. И Он нам је донео приче. Уствари све Његове приче су биле одавде, само је Његово приповедање било оно што је од оног света. Кажу да је тамо у том свету био са Оцем без мајке, а да је рођен од мајке постао као ми и док је ту био био је без Оца. Њему се молио као што и ми можемо.

Занимљиво је да је причао приче. Хенри Форд, један што је правио аутомобиле је рекао – да сам ономад питао људе шта хоће, они би ми тражили брже и јаче коње. А он им је дао аутомобил. Шта би ти исти тражили од Маријиног сина? Лек против рака? Наномедицину? Електрану која ради на фузију? Ракету за Марс? Унапређење политичког система који ће обуставити све ратове и учинити благостање и ујединити цивилизацију? А Он, Бог, један од Тројице ништа од тога, него приче. Био један отац и имао два сина… Окупе се око Њега и он им прича. У свом боравку овде био је главни јунак највеће приче.

Када те боли стомак, пијеш чај за болове у стомаку. Када поломиш руку ставе ти нешто да учврсте кост док не зарасте. И то ти раде најближи, а ако је то могуће дода се и помоћ некога ко се разуме у проблем који имаш. Који је то наш проблем, шта нас боли па се творац одлучује да нас лечи причајући приче? Да ли је могуће да дијагностикује нешто веће од ратова и болести, хитније од остваривања наше радозналости и жудње за знањем? Причање прича. То је чај који Он мисли да је потребно пити у стању у ком се налазимо. Ако је тако онда је наш бол последица тога да смо део приче која је изгубила склад и нит приповедања?

Реч. Прича. Тамо ка центру цивилизације, сви ми личе на поналазаче нанотехнологије у покушају. Они кажу да је све те приче илузија. Они свако мало мењају „чајеве“ свог покушаја лечења болести или смањења бола. Уображено одбијају да разумеју да на почетку беше реч. А то знају сви који су на удаљеним брдима, даље од центара. Без речи нема света, нема нас, нема ничега. Нема нано, нема фузије, нема бројева, нема геометрије. Без речи ни камен на камену не остаје.

Док радиш тешке послове у једној од Маријиних фарми, шта друго него да причаш сам са собом. Правило је било да у себи говориш молитве. И молио сам се, али дух је често одлутао у причање прича. Шта су уопште приче? Сећања на догађаје? Тумачење стварности у којој си? Део задужен за размишљања сматрао је да су то питања упућена њему и да требало да одговори на њих. Из свог складишта сећања извадио је пример онога што би могао да буде одговор. Као да су одувек и заувек били ту, појавили су се и складно поређали у низ – слике, имена, односи, дијалози, смислени проток времена, места дешавања… Прича.

У следећој епизоди: ПРИЧАЊЕ ПРИЧА.