СВЕТИОНИК

После десетину залазака сунца, черга је стигла до градића под високом планином чији врх је био прекривен снегом. Окружење је било сиротињско, али из неког нејасног разлога све је изгледало као угаони камен нечега давног, а важног исто колико и заборављеног.

Харамбашин брат је био нешто као врховни мудрац те области. Био је такође опседнут причама. Сви су само причали о новој ствари у граду. Била је то једна велика сала коју су звали необично – светионик. Сви из града су долазили у ту велику просторију где су се приче причале кроз неке врсте изложби. Документи, снимци, изјаве људи на екранима, поређани хронолошки приповедају оно што аутор хоће да каже тако што све изгледа као истинити извештај о нечему што се заиста догодило. Овај светионик је испричао сам Харамбашин брат и он каже да је суштински све заиста истина, али да је мало дотерао причу колико да би држала пажњу.

Надам се да ти држи пажњу ово што причам у светионику.

Питао ме је када сам био унутра што је за мене напросто била изложба. Индијка није хтела да дође у светионик и питала ме је исто када сам се вратио у чергу.

Па да, држало ми је пажњу, веома занимљива ствар. Има већ скоро цео век када се то десило, мислим да се и сам делимично сећам неких ствари из тог периода.

И онда сам јој препричао оно што сам чуо и видео у том светионику.

После једног од великих ратова из старих времена, на свету је остало много више младих него одраслих. Замисли крдо у коме су претежно јунци. Нема довољно бикова да их држе под контролом. Тако је изгледао свет у то време. Енергија тих неискусних бића је завладала светом. Било је то необично за структуре тадашњих држава, онога како је све тада било подељено по разним границама, дакле пре Великог антрополога. Свет је био подељен на две стране које су биле у константној напетости да ће избити велики међусобни рат. Веома напето. А на једној од тих страна појавио се покрет младих који певају о миру и помирењу свих људи. И онда у једној мањој држави на супротној страни, по налогу њиховог властодршца, скупиле су се тајне службе да размотре ту нову ситуацију. Шта се то дешава? Да ли је то нека подметачина противничке стране, да ли је напросто нека будалаштина или тај покрет има озбиљан револуционарни капацитет? Службе су решиле да размотре ситуацију. Један млади шпијун, а његово сведочење је основ те светионичке поставке, послат је у тајности, па да поднесе извештај када се врати. Погодило се да је баш то лето када је тајно стигао у једну од престоница супротне стране, да је то била сезона највећих масовних концерата, окупљања стотина хиљада младих, појава нових звезда међу њиховим музичарима, великих хитова које су сви певали, огромних протеста против војне индустрије која је лудовала са производњом све напреднијих средстава за масовно убијање. Млади шпијун је провео извесно време међу разузданим омладинцима тог лета које су звали лето љубави. Вратио се назад и поднео детаљан извештај. У њему је рекао да тај омладински покрет има велики револуционарни потенцијал и да све те младе људе треба озбиљно схватити. На основу његове анализе, са идејом да превентивно спречи могући преврат, та држава је предузела озбиљне мере опортуне либерализације код себе. Дали су својој омладини све то што је мода противничке стране захтевала. Дрогу, музику, сексуалну револуцију. Заплет је, међутим, у томе да је у служби те државе био тајни шпијун централне службе велике државе, стуба тог блока у хладном рату. Он је микрофилмовао извештај и послао га у свој штаб. Како то обично добре приче захтевају, у седишту тајне службе постајала је кртица која је радила за супротну страну. Он је све шифровано проследио својима. Када су видели извештај о дешавањима код њих самих, били су запањени. Супротни блок има озбиљну анализу по којој се код њих спрема револуција. Брзо су реаговали и њихове државне службе су побиле неколико најважнијих предводника генерације. Наравно, удесили су да то у јавности изгледа као смрт од прекомерне употребе тешких дрога. У стварности, испоставило се да је анализа младог шпијуна потпуна будалаштина, вероватно рефлексија уживања које је доживео у том лету и разврату олује сексуалних слобода. Цео тај покрет помахниталих младих јунаца није имао никакав револуционарни потенцијал. Заправо никакав потенцијал, све ће се распасти са њиховим одрастањем и сусретом са сопственом природом заснованој на глупости и похлепи. Убице служби су елиминисале неколико величанствених уметника који су заиста имали револуционарни потенцијал, али у музици. Мртви јунаци оставили су за собом само вечиту сумњу о бруталности тајних служби. Наравно, и легендарну музику. Све ће ипак завршити са антропологом и његовим револуционарним потенцијалом, наравно потпуно другачије природе.

Моја Индијка ме је питала шта је од целе те приче истина а шта машта Харамбашиног брата. Нисам знао да јој кажем. Прича је имала почетак, средину и крај, имала је логику и држала је пажњу. Ко ће знати шта је ту истинито. Чуо сам музику тих наркомана. Била је невероватна. Мислим да би сваки композитор из прошлости то волео. Чак и Бетовен. Званично су били наркомани и од тога и настрадали. Па добро, мени су углавном звучали као титани.

У следећој епизоди: „Село из бронзаног доба“