НИ КАМЕН НА КАМЕНУ: СВЕТИОНИК (17) (МИЛУТИН ПЕТРОВИЋ)

СВЕТИОНИК

После десетину залазака сунца, черга је стигла до градића под високом планином чији врх је био прекривен снегом. Окружење је било сиротињско, али из неког нејасног разлога све је изгледало као угаони камен нечега давног, а важног исто колико и заборављеног.

Харамбашин брат је био нешто као врховни мудрац те области. Био је такође опседнут причама. Сви су само причали о новој ствари у граду. Била је то једна велика сала коју су звали необично – светионик. Сви из града су долазили у ту велику просторију где су се приче причале кроз неке врсте изложби. Документи, снимци, изјаве људи на екранима, поређани хронолошки приповедају оно што аутор хоће да каже тако што све изгледа као истинити извештај о нечему што се заиста догодило. Овај светионик је испричао сам Харамбашин брат и он каже да је суштински све заиста истина, али да је мало дотерао причу колико да би држала пажњу.

Надам се да ти држи пажњу ово што причам у светионику.

Питао ме је када сам био унутра што је за мене напросто била изложба. Индијка није хтела да дође у светионик и питала ме је исто када сам се вратио у чергу.

Па да, држало ми је пажњу, веома занимљива ствар. Има већ скоро цео век када се то десило, мислим да се и сам делимично сећам неких ствари из тог периода.

И онда сам јој препричао оно што сам чуо и видео у том светионику.

После једног од великих ратова из старих времена, на свету је остало много више младих него одраслих. Замисли крдо у коме су претежно јунци. Нема довољно бикова да их држе под контролом. Тако је изгледао свет у то време. Енергија тих неискусних бића је завладала светом. Било је то необично за структуре тадашњих држава, онога како је све тада било подељено по разним границама, дакле пре Великог антрополога. Свет је био подељен на две стране које су биле у константној напетости да ће избити велики међусобни рат. Веома напето. А на једној од тих страна појавио се покрет младих који певају о миру и помирењу свих људи. И онда у једној мањој држави на супротној страни, по налогу њиховог властодршца, скупиле су се тајне службе да размотре ту нову ситуацију. Шта се то дешава? Да ли је то нека подметачина противничке стране, да ли је напросто нека будалаштина или тај покрет има озбиљан револуционарни капацитет? Службе су решиле да размотре ситуацију. Један млади шпијун, а његово сведочење је основ те светионичке поставке, послат је у тајности, па да поднесе извештај када се врати. Погодило се да је баш то лето када је тајно стигао у једну од престоница супротне стране, да је то била сезона највећих масовних концерата, окупљања стотина хиљада младих, појава нових звезда међу њиховим музичарима, великих хитова које су сви певали, огромних протеста против војне индустрије која је лудовала са производњом све напреднијих средстава за масовно убијање. Млади шпијун је провео извесно време међу разузданим омладинцима тог лета које су звали лето љубави. Вратио се назад и поднео детаљан извештај. У њему је рекао да тај омладински покрет има велики револуционарни потенцијал и да све те младе људе треба озбиљно схватити. На основу његове анализе, са идејом да превентивно спречи могући преврат, та држава је предузела озбиљне мере опортуне либерализације код себе. Дали су својој омладини све то што је мода противничке стране захтевала. Дрогу, музику, сексуалну револуцију. Заплет је, међутим, у томе да је у служби те државе био тајни шпијун централне службе велике државе, стуба тог блока у хладном рату. Он је микрофилмовао извештај и послао га у свој штаб. Како то обично добре приче захтевају, у седишту тајне службе постајала је кртица која је радила за супротну страну. Он је све шифровано проследио својима. Када су видели извештај о дешавањима код њих самих, били су запањени. Супротни блок има озбиљну анализу по којој се код њих спрема револуција. Брзо су реаговали и њихове државне службе су побиле неколико најважнијих предводника генерације. Наравно, удесили су да то у јавности изгледа као смрт од прекомерне употребе тешких дрога. У стварности, испоставило се да је анализа младог шпијуна потпуна будалаштина, вероватно рефлексија уживања које је доживео у том лету и разврату олује сексуалних слобода. Цео тај покрет помахниталих младих јунаца није имао никакав револуционарни потенцијал. Заправо никакав потенцијал, све ће се распасти са њиховим одрастањем и сусретом са сопственом природом заснованој на глупости и похлепи. Убице служби су елиминисале неколико величанствених уметника који су заиста имали револуционарни потенцијал, али у музици. Мртви јунаци оставили су за собом само вечиту сумњу о бруталности тајних служби. Наравно, и легендарну музику. Све ће ипак завршити са антропологом и његовим револуционарним потенцијалом, наравно потпуно другачије природе.

Моја Индијка ме је питала шта је од целе те приче истина а шта машта Харамбашиног брата. Нисам знао да јој кажем. Прича је имала почетак, средину и крај, имала је логику и држала је пажњу. Ко ће знати шта је ту истинито. Чуо сам музику тих наркомана. Била је невероватна. Мислим да би сваки композитор из прошлости то волео. Чак и Бетовен. Званично су били наркомани и од тога и настрадали. Па добро, мени су углавном звучали као титани.

У следећој епизоди: „Село из бронзаног доба“

Милутин Петровић

НИ КАМЕН НА КАМЕНУ: КУРВА ЦИВИЛИЗОВАНОГ ОФИЦИРА (14) (МИЛУТИН ПЕТРОВИЋ)

КУРВА ЦИВИЛИЗОВАНОГ ОФИЦИРА

Моја соба је била на месту где сам могао да чујем и оног умирућег дивљака из подрума и изненадну страст цивилизованих супружника. Звуци су стварали у глави слике које су се сударале међусобно. Као неки изгубљени авангардни филм. Дупла осмица.

Мислио сам да можда сањам, покушао да читам неку књигу кратких прича, али ту је било исто као на јави. Слојеви постојања су се помешали међусобно тако да су их само стихови тешких песама могли објаснити. А сем крикова другачијих стихова није овде било.

Јецаје хропца више није могло да произведе грло. Долазили су из плућа а звучали као да су настали негде још дубље, из костију кичме и неког тајанственог простора који почиње на другој страни сржи тела у коме смо настањени. Оностраног простора.

Елегантна плавуша је постала добра курва једног успешног официра цивилизације. Свакодневне посете затворској ћелији, том скупу људских органа које је убијала гангрена, од ледене краљице створили су заносну фуксу. Више није водила рачуна да ли се по згради појављује у неглижеу, није пазила да ли затвара врата, да ли су шалони на прозорима притворени. Несретни официр преко дана у ратној мисији по врлетима висоравни, ноћу је постајао заточеник страсти коју нити је очекивао нити ју је икада раније окусио. Нешто се десило са том фином дамом. Почела је да се смеје и да блискима говори директно и без увијања све што јој падне на памет. Прљавој дивљакуши је једном изненада рекла да не може више да смрди ту по њеној кући и тражила од мене и старице да јој припремимо купку. Згодна смрдљуша је покушавала све да чин тог готово ритуалног купања буде интиман, али газдарица курва је то замислила другачије. Једва сам се извукао да не присуствујем целом догађају. Ипак сам морао да доносим кофе воде са шпорета у кухињи. Прскање парфемима на крају и неочекивано неумесну тираду са заиста детаљним описима женских атрибута дивљакуше одзвањали су кућом па нисам могао да их избегнем. Официрева жена наредила је да старица и ја будемо присутни док је изводила еротски игроказ са прпошном и сада изненада дотераном црнком. Увече, док би водила љубав са мужем, сигуран сам да је намерно остављала одшкринута улазна врата да би се и видело и чуло то што она ради. Официр је био у неком трансу као обузет облаком древних арапских опијата, видљиво несвестан шта му се дешава, а она, та на Романији пробуђена курва цивилизованог официра, претеривала је са страшћу која је почела да куља из тела које је тако уверљиво носило на себи раскошну лепоту једног луксузног и негованог примерка жене. Док је била наглашено отмена и уздржана све је било потаман са причом коју је играла за свет. Сада, када се променила, изгледало је да претерује, а то је понекад стварало утисак неуверљивости. Можда је све то био напад хистерије преобучен у разврат бестидности, или лоше срочена неразговетна саможивост. Све ређи крици из подрума су такође били неразговетни, мада смо сви разумели да мученик тражи воде.

Дивљакуша која је до пре неки дан била једина забава нашој малој породици изненадно је постала одмерена особа уочљиве смирености. Та готово па депресија била је можда последица потребе баланса у космичкој енергији. Када се један узнемири други се примири. Дивљакуша и ја као да смо једно другом показивали да ничим, ни најмањим гестом, не желимо да коментаришемо ово што се дешава. Други разлог да се све објасни равнотежом сила присутних у кући била је разлика између одвратности мученичког процеса погубљења дивљака у подруму и привлачности ове развратне плавуше која је на неки начин улепшавала суморни свет у коме смо живели овде на граници цивилизације.

Какав је само луксуз био окренути се у праведном бесу и напустити Мегину фарму где си радио. Уз ритам песме који те тера да почнеш да цупкаш и вртиш се. Мислио сам да је бунтован а у ствари био је то романтични догађај у односу на оно што ми живот од тада показује. То што се све тако интезивно дешавало блискима око мене учинило је да престанем да мислим о себи. Заборавио сам на себе, што би могао бити знак доброте или племенитости. Пристајао сам на то да је могуће да сам заправо добар, али уверљивија ми је била теорија по којој су приче које слушаш или гледаш око себе због нечега забавније од оне главне приче, оне која се дешава самоме теби. Ако те створитељ и његови анђели увек посматрају и прозиру у твоје најдубље мисли, онда је цело наше постојање неки облик извођачке уметности. Можда је то објашњење зашто нам посматрање ликова у причама буди тако присна осећања. Помислио сам на једног таквог лика из приче о заробљеном хајдуку кога муче жеђу и осетио сам да се доле нешто дешава. Сишао сам до подрума и видео да рањени хајдук и даље одбија да издахне. Лежећи на поду ћелије гледао је немо у кофу са водом код другог зида ходника. Само је гледао, али те очи као да су викале. Шта је то у људима због чега се толико опиру смрти. Ништа није лакше него умрети, а опет неки закон се надљудском снагом бори против тога. Нисам могао то да поднесем. Кренуо сам горе у собу. Прошао сам поред кухиње где су биле и старица и дивљакуша. Тргле су се када сам промакао поред врата и кренуо уз степенице. Врата официреве собе су била широм отворена. Он је лежао у дубоком сну, а она потпуно гола стајала је испред њега. Застао сам а она се окренула ка мени и чудно насмешила. Пробао сам да не гледам у њене груди али нисам побегао у своју собу. Застао сам. Гледали смо се право у очи и могао сам да осетим нешто мало и чудно унутра у својим грудима. Помислио сам да волим ову лепотицу. У истом тренутку смо се и она и ја стресли и трепнули. Зачуо се пуцањ.

У следећој епизоди: „Дивљаци“

Милутин петровић