НИ КАМЕН НА КАМЕНУ: КУРВА ЦИВИЛИЗОВАНОГ ОФИЦИРА (14) (МИЛУТИН ПЕТРОВИЋ)

КУРВА ЦИВИЛИЗОВАНОГ ОФИЦИРА

Моја соба је била на месту где сам могао да чујем и оног умирућег дивљака из подрума и изненадну страст цивилизованих супружника. Звуци су стварали у глави слике које су се сударале међусобно. Као неки изгубљени авангардни филм. Дупла осмица.

Мислио сам да можда сањам, покушао да читам неку књигу кратких прича, али ту је било исто као на јави. Слојеви постојања су се помешали међусобно тако да су их само стихови тешких песама могли објаснити. А сем крикова другачијих стихова није овде било.

Јецаје хропца више није могло да произведе грло. Долазили су из плућа а звучали као да су настали негде још дубље, из костију кичме и неког тајанственог простора који почиње на другој страни сржи тела у коме смо настањени. Оностраног простора.

Елегантна плавуша је постала добра курва једног успешног официра цивилизације. Свакодневне посете затворској ћелији, том скупу људских органа које је убијала гангрена, од ледене краљице створили су заносну фуксу. Више није водила рачуна да ли се по згради појављује у неглижеу, није пазила да ли затвара врата, да ли су шалони на прозорима притворени. Несретни официр преко дана у ратној мисији по врлетима висоравни, ноћу је постајао заточеник страсти коју нити је очекивао нити ју је икада раније окусио. Нешто се десило са том фином дамом. Почела је да се смеје и да блискима говори директно и без увијања све што јој падне на памет. Прљавој дивљакуши је једном изненада рекла да не може више да смрди ту по њеној кући и тражила од мене и старице да јој припремимо купку. Згодна смрдљуша је покушавала све да чин тог готово ритуалног купања буде интиман, али газдарица курва је то замислила другачије. Једва сам се извукао да не присуствујем целом догађају. Ипак сам морао да доносим кофе воде са шпорета у кухињи. Прскање парфемима на крају и неочекивано неумесну тираду са заиста детаљним описима женских атрибута дивљакуше одзвањали су кућом па нисам могао да их избегнем. Официрева жена наредила је да старица и ја будемо присутни док је изводила еротски игроказ са прпошном и сада изненада дотераном црнком. Увече, док би водила љубав са мужем, сигуран сам да је намерно остављала одшкринута улазна врата да би се и видело и чуло то што она ради. Официр је био у неком трансу као обузет облаком древних арапских опијата, видљиво несвестан шта му се дешава, а она, та на Романији пробуђена курва цивилизованог официра, претеривала је са страшћу која је почела да куља из тела које је тако уверљиво носило на себи раскошну лепоту једног луксузног и негованог примерка жене. Док је била наглашено отмена и уздржана све је било потаман са причом коју је играла за свет. Сада, када се променила, изгледало је да претерује, а то је понекад стварало утисак неуверљивости. Можда је све то био напад хистерије преобучен у разврат бестидности, или лоше срочена неразговетна саможивост. Све ређи крици из подрума су такође били неразговетни, мада смо сви разумели да мученик тражи воде.

Дивљакуша која је до пре неки дан била једина забава нашој малој породици изненадно је постала одмерена особа уочљиве смирености. Та готово па депресија била је можда последица потребе баланса у космичкој енергији. Када се један узнемири други се примири. Дивљакуша и ја као да смо једно другом показивали да ничим, ни најмањим гестом, не желимо да коментаришемо ово што се дешава. Други разлог да се све објасни равнотежом сила присутних у кући била је разлика између одвратности мученичког процеса погубљења дивљака у подруму и привлачности ове развратне плавуше која је на неки начин улепшавала суморни свет у коме смо живели овде на граници цивилизације.

Какав је само луксуз био окренути се у праведном бесу и напустити Мегину фарму где си радио. Уз ритам песме који те тера да почнеш да цупкаш и вртиш се. Мислио сам да је бунтован а у ствари био је то романтични догађај у односу на оно што ми живот од тада показује. То што се све тако интезивно дешавало блискима око мене учинило је да престанем да мислим о себи. Заборавио сам на себе, што би могао бити знак доброте или племенитости. Пристајао сам на то да је могуће да сам заправо добар, али уверљивија ми је била теорија по којој су приче које слушаш или гледаш око себе због нечега забавније од оне главне приче, оне која се дешава самоме теби. Ако те створитељ и његови анђели увек посматрају и прозиру у твоје најдубље мисли, онда је цело наше постојање неки облик извођачке уметности. Можда је то објашњење зашто нам посматрање ликова у причама буди тако присна осећања. Помислио сам на једног таквог лика из приче о заробљеном хајдуку кога муче жеђу и осетио сам да се доле нешто дешава. Сишао сам до подрума и видео да рањени хајдук и даље одбија да издахне. Лежећи на поду ћелије гледао је немо у кофу са водом код другог зида ходника. Само је гледао, али те очи као да су викале. Шта је то у људима због чега се толико опиру смрти. Ништа није лакше него умрети, а опет неки закон се надљудском снагом бори против тога. Нисам могао то да поднесем. Кренуо сам горе у собу. Прошао сам поред кухиње где су биле и старица и дивљакуша. Тргле су се када сам промакао поред врата и кренуо уз степенице. Врата официреве собе су била широм отворена. Он је лежао у дубоком сну, а она потпуно гола стајала је испред њега. Застао сам а она се окренула ка мени и чудно насмешила. Пробао сам да не гледам у њене груди али нисам побегао у своју собу. Застао сам. Гледали смо се право у очи и могао сам да осетим нешто мало и чудно унутра у својим грудима. Помислио сам да волим ову лепотицу. У истом тренутку смо се и она и ја стресли и трепнули. Зачуо се пуцањ.

У следећој епизоди: „Дивљаци“

Милутин петровић