Сем мене сви су били млади и лепи. Свуда призори као из модних часописа. Као насловне стране таквих публикација. Лепотица и официр су се у то уклапали идеално. Плаже су биле од пудер песка, вода плитка и тиркизна. Сваки пар је био смештен у посебан бунгалов. Био сам у свему томе као неки застарели модел аутомобила у сред паркинга пуног фенси двоседа. Официр мора да је потегао утицајне везе да ме довуче довде. Мислим да је чак по правилима острва било забрањено да ту борави било ко чији изглед одудара од стандарда које су давно поставили модни едиторијали на масном папиру. Лепо је на проспектима писало – у рају нема деце и стараца. Мени је све то било веома необично, али представљало је идеал укуса цивилизације. Бајка о туризму. Стварно се нисам ту уклапао. Није ми се све то ни допадало. Песак је био превише ситан, свуда се увлачио и сметао, али су се сви правили да је ту у реду. Девојке превише мршаве и превише младе, али то је и била идеја овог наводног раја. Вода превише топла, јако јако слана и у неком дослуху са сунцем које је овде сијало као да ништа сем њега није важно. И комарци. Предвече и ако не дува ветар, пуно комараца. Убијао сам их и поново размишљао о свему томе. Комарац нас страшно узнемири зато што нам зуји поред увета. Још страшније ако осетимо да је пробио нашу кожу оном својом сурлом и кренуо да узме можда цео један грам наше крви. А онда ми у нападу подразумевајуће правде дланом смрвимо цело то биће и са презиром згњечени леш одгурнемо са себе. Паника нас ухвати јер нас је напао рој тих летећих крвопија. Колико их има у том роју. Осам? Дванаест, можда чак осамдесет… У сваком случају толико да их можеш побити једног по једног за неколико минута. Чудио ме је природни осећај надмоћи над тим бићима која лете. Које имају мајке. Које тамо негде у огромном простору најнижих слојева атмосфере вероватно умиру од глади и када се појавимо ми, њихова храна, они избезумљено долазе да некако преживе. И таман када помисле – ох коначно ево те хране за коју сам направљен као овца за траву и таман осете да су је окусили, наш длан се спусти одозго са њиховог неба, смрска их и претвори у мрљу. Да ли је то за њих крај? Да ли има живота после смрти за комарце? И зашто је то све тако? Мора да је то нека прича такође. Нека важна прича за мене, чим толико о томе размишљам и бринем се. Али и даље без размишљања покренем руку и убијем комарца. Може ми се. Можда је то смисао приче у коју улажу своје животе ројеви летећих инсеката. Да наш ум проба да додирне тајну тога шта се све може и зашто су могући тако чудни догађаји. Толико сам већи од комарца, а свакако мислим, можда са правом, да сам и много паметнији. Да, опет то знање… Толико знам више од те мале летелице да могу да је убијем као од шале. Али у односу на све оно што ни комарац ни ја не знамо, то је заиста поређење једног зрна песка и једног белутка у сред свемира. Толико тога не разумем. А сви имамо осећај да схватамо бар понешто око себе. И мали комарац који управо пије својих пола грама крви вероватно има осећај да је све схватио, где да слети, где да провуче сурлу. Међутим, ево мог длана, неће стићи ни да се изненади својим незнањем.
Било је лепо тамо у селу под планинама где нисам убијао комарце. Сећам се, ипак, једне непријатне ситуације са жабом. Поред бунара је била увек бара у којој су се скупљале жабе. Отерао би их одатле да не уђу у бунар, али једном је једна имала тако јак нагон за опстанком да је учинила неколико по њеном мишљењу храбрих и спасоносних скокова. Били су панични и непотребни. Трудио сам се да је спасем, а она је бежећи од мене ипак упала у бунар. Настрадала је вероватно у страшним мукама. Од глади или нечег тако страшног. Нисам могао да је спасем и то не могу да заборавим док размишљам како нагон за самоодржањем уопште не мора да буде нешто добро по тебе. И гуштера има овде на острву. Малих гуштера. Кажу да су некада гмизавци било огромни и опасни као диносауруси а сисари мали и беспомоћни. После се обрнуло, сисари су били већи. Ако се таква промена једном догодила, да ли је логично да се опет може десити нешто слично. Да се оне ствари које изгледају напросто такве какве су, да се оне из корена промене. Сећам се тамо у Маријиној башти била је породица зелембаћа. Увек када би их видео обратио бих им се наглас.
О, где си храбри.
Не знам како, али ми је било потпуно јасно да то мало зеленкасто биће просто кипти од храбрости, да се супротставља подели света на велике и мале. Наравно, побегао би увек због сасвим разложне предострожности, али док је то радио било је јасно да је он један бескрајно храбри борац за своју ствар.
А шта бих друго и радио по овом сунцу дискретно седећи десетак метара иза својих робовласника. Сунце је управо зашло иза неких гримизних прелива на хоризонту и на небу се појављивао џиновски архипелаг звезда. Под тим далеким небом, Официр и лепотица су поново приредили још један, наводно, рајски призор излазећи мокри из океана. Онда су сели на песак једно поред другог и гледали ка небу, као да признају да та слика која, између осталог, и чини појам протока времена ништавним, надилази сваку овоземаљску лепоту. Од толике лепоте одозго са неба долазила је туга коју нису могли да разумеју. Тамо негде у правцу где је заронило сунце, одозго на доле је пролетела прилично уочљива звезда падалица. Обоје су је приметили. Она је вриснула од среће, а он је само рекао нешто паметно. Онда су се загрлили, устали и кренули ка свом бунгалову прошавши поред мене без да су ме и погледали. Лагано сам устао са песка, покупио пешкире и кренуо за њима. Погледао сам још једном ка хоризонту. Последњи обриси црвених контура далеких облака додиривали су океан. Далеке звезде и још даље галаксије палиле су се у свом безброју и у свом једновременом постојању у нашим очима, иако је та светлост коју видимо старости која се разликује некада и милионима оног времена које тако непоправљиво глупаво бројимо годинама. Како је то могуће и зашто од самог погледа у ту површину коју видимо као небо, зашто због тога увек уздрхи моје срце? То, на пример, подједнако не разумемо ни комарац, ни она жаба, ни зелембаћ, као ни ја.
У следећој епизоди: „Звезда падалица“.
Stella polare 