НИ КАМЕН НА КАМЕНУ: ОФИЦИР (19) (МИЛУТИН ПЕТРОВИЋ)

ОСТРВО

Онако леп, просто савршених црта лица, био је испред мене, длан је ставио на мој образ и наредио да ме одвежу. Осетио сам мирис паљевине а и видео дим који је још увек био у ваздуху. Крупни војници у модерним униформама специјалних снага су ме одвезали са стуба у селу које је било углавном спаљено. Официр је дошао по завршеној битци да надгледа збивања која ће уследити након победе цивилизације. Био је у другачијој одећи, очигледно је у међувремену добио неки много виши чин. Понашао се као да он руководи целом операцијом. У даљини су се чули звуци борбе. Наредио је да ме одведу лекарима и среде моје стање. Рекао је да сам верни слуга његове жене. Али онда се посветио операцији коју је очигледно успешно водио. Мени су ставили маску на уста и убрзо сам заспао, овога пута без да сам осећао било какав бол.

Млади официр је после операције у касаби, када је лакше рањен, постао љубимац Великог антрополога. Унапређен је у важног генерала цивилизоване армије и добио наређење да покрене акцију проширења зоне претапања све до иза великих планина са вечитим снегом на врховима. Његова надмоћна армија је уништила све пред собом и обавила задатак. Мене су нашли у једном селу на поробљеној територији, везаног и пребијеног. Официру је било јасно да сам као неко ко је видео антрополога, био отет и мучен од дивљака. А можда су ме управо зато и довели ономад на границу. Као и увек антрополог је вукао конце којима су управљани наши животи. И наше смрти. Ништа нисам могао да сазнам о судбини моје Индијке, Харамбаше, дивљакуше и свих мојих чергара и сељака из бронзаног доба. По задовољству које је владало међу победницима могао сам само да претпоставим најгоре. Поново сам осећао грижу савести што сам жив, мада сам већ почео да се навикавам на то. Ко зна, ако стално избегавам све те патње у својој свакодневници, можда ме нека страшнија мука чека за сам крај.

Довели су ме у велики стан у метрополи цивилизације. Био сам њихов слуга. Некада се то звало роб, нешто касније можда батлер. Али био сам кућни љубимац кога су желели ту крај себе. Лепотица је сматрала да сам јој спасао живот тамо у касаби. А и био сам неко ко је лично упознао Великог антрополога. Понашала се као да је од Великог вође добила на поклон неког луксузног хрта кога сада има уз себе. Чудно је бити роб. Када се о њима мисли увек се замишља да су то неки људи попут нас којима су одузета сва права и које купују, продају, муче, раде са њима шта год им падне на памет. Никада се не помисли да је робиња можда била дете које је скапавало од глади негде у дивљини, чија мајка је гулила маховину са дрвета да би преживели, бежала од вукова или од ловаца из суседног канибалског племена, а сада је у уредној кући код Платона у Атини и помаже око кувања, док девојчица одраста у топлом. Добро, газдарица ју је понекад одводила у своје просторије, скидала је голу и нешто радила са њом, али била је нежна. Можда је тако и настала идеја о цивилизацији. Можда сам само оправдавао свој понижавајући положај у коме сам се осећао заштићено док напросто удишем и издишем. Колико је само луксузно било наљутити се и са срцем пуним правде напустити Мегину фарму. Када осетиш победу и праведност у себи, боље је да се запиташ какви ужаси те тек чекају.

Помагао сам око неких ситних послова, био ту када устреба, али у ствари сам био баш кућни љубимац. Нису ни обраћали пажњу на моје присуство. Ходали голи, водили љубав не затварајући врата, причали било шта као да уопште нисам присутан. Свађали се, препирали, мирили, мазили, али причали су и о послу преда мном. То је било врло необично будући да се у цивилизацији водило рачуна пред ким се шта прича. Гајена је дисциплина изговарања као у тајним друштвима у којима су се такве ствари вежбале. Из разговора сам схватио да је он заиста напредовао у војној олигархији. Ушао је у елитне кругове и сматрали су га за антропологовог изабраника. Али у мери у којој је његова каријера напредовала, у односу официра и његове лепотице дошло је до супротног процеса. Наравно, њихов живот је и даље био обложен готово неподношљивом пристојношћу, али приметна је била лепотицина све већа доминација. Он се томе није опирао, рекло би се да је то сматрао својим удобним гнездом. Она је била нека врста вође операције зване контролисано напредовање у политичкој елити Уједињене цивилизације. Пажљиво је водила рачуна где Официр иде и шта тамо прича. Понекад је изгледало да јој официр подноси рапорт о састанцима или акцијама које је обављао. Тако је било и када се вратио са важног виђања са Великим антропологом. Били су насамо и официр је почео о томе да прича као да се нешто лоше десило. Она се узнемирила, али то је све била само једна његова ретка шала. Хтео је да је уплаши. У ствари антрополог је инсистирао да официр са својом лепом женом посети елитно летовалиште на острву у океану и тамо се добро одмори пошто су пред њим велике обавезе у ратним дејствима која се очекују. Лепотица је била одушевљена, изгледа да је већ сам помен имена тог острва било нешто што је представљало велики успех у хијерархији цивилизације. Помислио сам да је то добра прилика да останем сам и престанем да се бавим овим лепотанима који су почињали да ми буду драги. Али ја сам њима био још дражи. Она је инсистирала да идем са њима на тај егзотични одмор.

У следећој епизоди: „Острво“

Милутин Петровић