ДИВЉАЦИ
Одоздо се зачуо и други пуцањ. Чуо сам кораке иза себе и окренуо се. Дивљакуша је улетела са револвером у руци. Било је јасно да је кренула да убије официра и лепотицу. Стао сам испред ње и раширио руке.
Не. Нипошто.
Дивљакуша је застала са револвером сада упереним у мене. Гледала је тамо ка соби. Окренуо сам главу и видео за тренутак лепотицу која се скаменила од страха, поново претворила у ледену вилу косе светлије од тиркизних очију. Са танким провидно жутим длачицама тачно како треба распоређеним по згодном телу. Као да је и она из неког апсурдног разлога такође одједном помислила на своје стидне делове, једну руку је ставила преко груди, а другу доле испод пупка. Иза ње такође голо тело, али уморног официра, бауљајући је покушавало да се дочепа свог оружја баченог поред униформе на поду. Дивљакуша се премишљала само тренутак, онда је одмахнула главом и снажно ме зграбила за косу. Окренула се и мене повукла за собом. Колико је само снаге у овој малој жени, помислио сам док сам покушавао да сустигнем ту песницу која је стезала мој перчин.
Старица је изашла из подрума са карабином у руци.
Убила сам и стражара и скратила патње мученику.
Погурала нас је напоље на улицу. Мислим да никада од када сам је видео није изговорила толико речи.
Знаш да јашеш?
Некада сам јахао, али лекари су ми после једног пада забранили. Повредио сам главу и плашили су се да поново не паднем. Сада је страх од пада са коња изгледао бесмислен. У мраку малог трга била су четири оседлана коња. Два горштака су им држали дизгине. Помогли су дивљакуши да скочи у седло. Онда и мени урадили исто. Шаманка са карабином нам је окренула леђа, репетирала оружје и запуцала ка прозору где се појавио голи официр са пиштољем. Са једне стране куће је дотрчало неколико војника. Старица је клекла на колено и запуцала ка њима. Меци су фијукали кроз разређени ваздух висоравни док смо галопирали у мрак. Мислим да сам на самом обронку свог видног поља спазио тренутак када је старица погођена мецима и своје индијанско изборано лице спустила на блатњаву калдрму касабе. Онда сам окренуо главу и приближио је гриви тамног дората који је галопирао као да тачно зна куда иде и шта се дешава. На малом вранцу јахала је дивљакуша којој се коса такође вијорила на ветру. Окренула је главу ка мени и широко се осмехнула. Онако како је она знала. Вероватно је била задовољна што види да се сналазим са коњем. И сам сам био изненађен тиме. Чудно је како неке ствари никада не заборављаш. У монашком завету има нешто зачудније од објашњења да се одричеш свега из прошлог живота. Ради се о нечему много озбиљнијем. Двојица на коњима испред нас су викнули и успорили своје коње. Кроз лесково жбуње ушли смо један за другим у шљунак једног потока и кренули ходом узводно. Онда су на једном месту показали коњима да скоче на другу обалу. Мој дорат је послушно следио своје другаре. Наставили смо да галопирамо кривудавим путем.
Било је праскозорје када су нас ова двојица хајдука зауставила на једном узвишењу. Дугокоси у гуњу је скочио са коња.
Нека се мало одморе. Има још доста до наших.
Дивљакуша је скочила са коња и бацила се њему у загрљај. Снажно су се стопили у фигуру предуго одлаганог сусрета љубавника. Прошао је руком кроз њену косу, мало је одмакао од себе и погледао у мене.
Овај је причао са антропологом?
Питање је било његов начин да започнемо упознавање. Наравно да је већ знао да сам то ја. Она је ипак климнула главом.
Ово је мој муж. Наш харамбаша.
Она је моја жена, то је хтела да каже. Има ту разлике.
Насмејао се Харамбаша и ухватио је око струка. Али мислио је озбиљно то о разлици ко је коме шта. Сишао сам са коња. Пришао ми је други хајдук, високи сувоњави момак, узео дизгине и повео коње у страну. Да ли сада према харамбаши треба да се понашам као да ме је спасао? Да ли сам сада спашен? Стао сам испред њега. Гледао ме је онако како храбар и снажан мушкарац гледа, проценивши да нема потребе да прикрива све што зна. Дуго ме је гледао, као да је нешто читао. Да ли сам опет прозиран?
Требаш нам. Причаћемо када дођемо до наших.
Био је то одговор на моје неизговорено питање. Харамбаша се окренуо и лупио дивљакушу по стражњици. Она се насмејала и поново га загрлила усмеривши у тренутку само према њему сву ону љубав коју је свакодневно расипала по свима нама доле у касаби. Сада је та силна љубав стигла на своје ушће. До овог човека. Био је баш прави јунак. Згодан, снажан, брилијантан мушкарац са ауром која је била готово видљива. Или су то први зраци сунца који умивају његове очи у зори Романије.
У следећој епизоди: „Индијка“
Stella polare 