ЖЕНА ЦИВИЛИЗОВАНОГ ОФИЦИРА

Пред залазак сунца стигли смо до импровизованог логора крај пута. Још двоја коњских кола, неколико шатора и двадестак крупних, углавном доратих грла, привезаних мало даље од велике ватре уз коју су се грејале неке силуете. Мене су само склонили у страну и била је то добра позиција да посматрам шта се дешава. Без да будем примећен, без да учествујем у свему. Положај слуге или роба понекад може бити сасвим добар. Нарочито ако је све што ти је потребно да само проматраш. И посебно ако то после можеш некоме да испричаш. А ево ја могу.

На мене нико није посебно обраћао пажњу. Врло брзо сам схватио како треба да се понашам па да тако остане за стално. Мање више сви су војници и не осећају се баш пријатно овде близу ратне границе. Један проблем мање им је значио. Добро, ја ћу бити тај проблем мање. Хтео сам да живим. Можда сам напросто кукавица, али себи сам ласкао да ми је такву судбину наменио Маријин син. 

Брзо сам схватио да је наш мали конвој сустигао други, већи и важнији. У њему је био млади официр цивилизације који треба да преузме команду над пограничном постајом на подручју додира са побуњеничком групом. Задатак му је да ухвати вођу хајдука и елиминише његову групу. И да то уради на класичан, дивљацима разумљив начин. Постоји тампон зона од пар стотина километара, Велики антрополог је то подручје називао претапање, тако да ови остављени у неуспеху примитивизма немају контакт са правом технологијом цивилизованих. Претапање се налазило тамо где је он, Велики, то хтео. Свуда око Уједињених.

Официр је био вема леп, висок, светле косе и очију. Држао се одлучно али за једног војника на самој граници неочекиванe пристојности, чак присно у контактима са себи потчињеним људима. А сви су му били подређени. Сви сем његове прелепе пратиље. Она је седела са њим поред ватре, била љубазна и осмехивала се увек када је то било потребно, Ипак нешто је севало у њеним очима, нека снага која је пажљивом посматрачу могла да покаже да она није обична верзија конкубине. Била је ледена лепотица, витка, дугонога и са тим издуженим лицем и дугачком равном косом одговарала је опису загонетног женског лика из времена када су романи имали по четристотине страна. Литературе из заборављених времена када је приповедање неуспешно сакривало колико первертираности има иза складних реченица које описују високоумне личности и њихове каобајаги складне поступке. Без да нешто каже или уради било је јасно да ова жена не припада ни једном месту, нити на граници, нити било ком подручју претапања, већ само неком од центара саме цивилизације. И то је прећутно било јасно њеном официру. Али такав је био тренутак његове каријере. Уз ризик да и он и његова млада супруга буду жртве граничног сукоба, добар војник, па чак и војник цивилизације, треба да изгледа као мушкарац који мора да уради оно што мушкарац мора да уради. Велики и можда непримерени уступак је ипак био видљив. Гардероба официрове жене, као и делови луксуза којима су била натоварене запреге говорили су да је мисија младог официра била ограничена избором његове вољене особе. Ето и цивилизација је укључивала у себе природне појаве попут везаности пара који чини заједницу. Део такве везе официра и ове лепотице, а специјално у условима на самој граници, подразумевао је послугу. Вероватно је то разлог мог присуства у целој овој, уско гледано, војној операцији.

Улога старије намрштене жене међутим била је необична. Иако ми се у почетку чинило да она и ја имамо исти статус и да ће обзиром како смо транспортовани ова ћутљива старица бити класификована као и ја, она је примљена као неко од велике важности. Официр и његова жена устали су и са великом љубазношћу је поздравили, затим ставили да седи крај њих уз ватру. Онда се плавокоса лепотица побринула да старицу огрну, да јој не буде хладно, причала јој нешто, показивајући сасвим јасно да јој придаје посебан значај. Старија жена је наставила да се понаша исто као и док смо долазили овамо. Ћутала је и гледала кроз своје саговорнике. Понекад би једва приметно климнула главом. Још ређе показала је нешто попут осмеха који се свакако није могао назвати ни најмање пријатним. То жени цивилизованог официра или није сметало или је била баш толико цивилизована да је могла да прикрије и своје најтананије утиске. Стајао сам ван светлости ватре, гледао и мислио колико је лепо имати у себи оне старе законе за чије учвршћивање су ми узорци били ретки појединци у формату мршавих монаха заветованих Марији. Али управо они су ме упозоравали да је погрешно и неприлично мислити да много тога знаш о стварности у којој постојиш. Бринуло ме је то да ли грешим када размишљам о свему овоме као да прозирем различите моделе понашања сврставајући их у разне шаблоне. Јер, на пример, онај кочијаш је тако сличан мени. Он је брбљао, а ја у себи мислио да знам ствари боље од њега. То није било добро. Пријатније сам се осећао када би ме други збуњивали, као ова стара Индијанка набораног лица. Свакако статус те жене која је и уз ватру на Романији изгледала као оживљен лик из времена када су фотографије биле ретке, умиривао ме је пробудивши ту драгоцену топлину несхватања.

У следећој епизоди: „Касаба“