Све сам схватио већ сутрадан. Официру и жени показали су њихов нови дом, истоварене су ствари, а онда је одмах за десетак радозналаца који су се окупили да виде ко то долази, уприличена свечаност у којој је млади официр представљен, а затим старој жени додељен орден хероја за њеног сина који је пре много година погинуо у неком од ратова старог света, ратова о којима се још увек понекад причало. Био је из ове варошице, одатле је потицала и цела њена породица, а Уједињена цивилизација је тек недавно сазнала за јунаштво њеног сина. Сматрали су да се мајци ритуално треба предати признање за његове заслуге. Под стаклом, у раму, била је црно бела фотографија згодног младића. Био је то крупни план али могло се закључити да је фотографисан у белом дресу неког фудбалског клуба. Спортска фризура гавран црне косе, избријано лице и осмех какав се има када се сликаш групно са друговима. Део неког грба на левој страни дреса је вирио у дну фотографије. Старица је спустила јагодице прстију десне руке на стакло фотографије. Учинило ми се да су јој се рамена протресла у том тренутку. Сада је бар сасвим јасан био разлог њеног досадашњег понашања. Примати орден за покојног сина, величину таквог крста свако жели да избегне. Окупљени домороци, а били су то све брђани разних величина, сви до једног огрнути гуњевима и у блатњавој обући, мушкарци и неколико жена без трунке дотераности стајали су као публика на нечему што би се могло назвати централним тргом ове касабе на обронцима висоравни. Мода овде није постојала ни у примисли, као да никада није ни била измишљена. Или је то можда неки стил дивљака, нешто од чега те цивилизација однароди. Међу њима чак и неугледне униформе војника коњаника штрчале су бојама и осмишљеношћу кроја. Варошани су аплаудирали на местима на којима је то било потребно, ћутали и гледали тако да је било јасно да се труде да проникну у то ко су и какве су ове придошлице. Наравно, неуспешно су прикривали да зуре у младог официра и његову жену. Заправо, то је било оно што их је овде и окупило и занимало. Ова мала приредба о хероју и његовој мајци била је нешто што није примерено пропустити, али неупоредиво су их више привлачила ова два егзотична чуда. И заиста, тек у овој ситуацији била је јасна кастинска неуклопљивост те две фигуре готово божанске лепоте у сценографију ове касабе.

Нови командант са супругом смештен је у центру, у јединој двоспратној кући од камена. Била је то и нека врста управне зграде, команда места, али уједно и велики и удобан стан за официра. И та зграда, за разлику од осталих десетак објеката који су чинили варошицу, била је грађена са скромним али ипак видљивим архитектонским предлошком, макар неамбициозног плана о изгледу улаза, фасаде, прозорима и крову. Иза ње било је двориште са великом шталом на коју се наслањао сеник. Дугачка партерна спаваоница за војску, направљена од дрвета налазила се на другој страни дворишта, одакле се после малог округлог испуста за коње касаба завршавала, а почињала пространа поља непокошене траве. Мене су сместили у собу на спрату, одмах до стана у коме ће живети газда и газдарица. Значи, ту ћу бити слуга.

Већ рано следећег јутра млади официр је кренуо са одредом коњаника у акцију. Преношењем и размештањем намештаја и осталих ствари наставила је да руководи официрева жена. Масивније ствари носила су два грмаља, у раскопчаним униформама, тако да мени није било тешко, чак сам се питао шта је смисао мог посла као слуге. Можда ме је Велики антрополог ту ставио као неког ко је образован, па ту у дивљини која ће окружити ову господу може да буде прва помоћ или нека врста паравана скројеног од деликатности.

Сем мене ту је била млада дивљакуша масне црне косе, невероватно вредна и енергична женица. Просто је скакала наоколо и помагала, чистила, прала, питала да ли некоме нешто треба, осмехивала се, чинила све да ствари буду пријатније него што су биле. Оно што ме је изненадило је да је старија жена остала да живи доле у партеру поред кухиње коју је преузела. Кухињу само за официра и нас око њега, не за војску. Они су имали своју кантину, мензу, казан, војну кухињу, тамо на улазу у спаваоницу, којом се бавио оматорели шталски момак. Данима је у зору официр предводио одред у ратну мисију. Ишли су далеко и тражили хајдуке. Жена цивилизованог официра је дуго гледала за коњима све док не зађу у шуме, па га дочекивала касно увече када би се вратио.

У следећој епизоди: „Прљава дивљакуша“