Све интензивније интересовање Запада за Албанију (о томе смо већ писали овде) имало је непосредне последице на развој косовског питања од средине осамдесетих година. Интерес Запада за Албанију није могао да мимоиђе ни питање Косова. Отуда је косовски проблем све више добијао међународне нијансе, при чему су различите западне структуре све јасније стајале на страну албанских интереса на Косову.

У другој половини осамдесетих година, јавну и посебно енергичну подршку албанском фактору на Косову пружао је такозвани албански лоби у Вашингтону, који је чинило неколико конгресмена и сенатора. Они су, са пуно ентузијазма, стајали иза косовских Албанаца и пружали им, пре свега, пропагандну подршку. То није производило тренутне и превише опипљиве резултате, али су преко ове групе албански аргументи полако улазили у очи и уши америчке јавности. Најистакнутији припадници овог неформалног круга били су Џозеф Диогарди, Вилијем Брумфилд, Боб Дол, Џејмс Трафикант, Алфонсо Дамато и Том Лантош. Најангажованији међу њима био је конгресмен Диогарди, који је и сам био албанског порекла.

Ови проалбански сенатори и конгресмени су на више начина подржавали албанску ствар. Иступали су у медијима, учествовали на демонстрацијама албанске емиграције, али и подносили бројне резолуције у Представничком дому и Сенату САД, којима је пружана подршка албанским интересима на Косову. Већ 1986. године Диогарди је у Конгресу поднео резолуцију у којој су критиковани поступци југословенских власти према косовским Албанцима. Такву резолуцију поднео је у Сенату и сенатор Боб Дол. Дол и Диогарди поднели су сличне резолуције и јула 1987. године. У годинама које су уследиле албански лоби појачавао је своје активности у америчким представничким телима.

Ове иницијативе у америчком Конгресу у другој половини осамдесетих нису имале конкретније последице, али су у Београду подстакле неповерење у праве намере САД према Југославији и косовском питању. Јула 1986. године један високи југословенски дипломата је у разговору са отправником послова Амбасаде САД у Београду истакао да се подношењем таквих резолуција наноси „штета политичким односима две земље“. Амерички дипломата је уверавао свог београдског саговорника да администрација САД не подржава предлоге резолуција о Косову, али да „дели забринутост у погледу ограничавања слободе говора и слободног изражавања мишљења свуда у свету, укључујући и у Југославији”. Осим тога, он је поменуо и оцену Стејт департмента о „великом броју нетачности у тим нацртима резолуција“.

Априла 1988. године Амбасада СФРЈ у Вашингтону оцењивала је да неки кругови у САД, и то пре свега у Конгресу, пружају подршку албанском национализму. Ипак, према виђењу југословенских дипломата, сама администрација се према СФРЈ постављала „доста тактично и пажљиво у наступу“, при чему се „није ограђивала од критика и замерки“ које су могле да се чују у Конгресу.

Питање Косова се истовремено постављало и у другим центрима на Западу. У завршном извештају југословенског амбасадора у СР Немачкој, Милана Драговића, за период 1985-1989, констатовано је да се „сада и са немачке стране на догађаје на Косову гледа много заинтересованије и са много више калкулација него ранијих година.“ Приметна је била и заинтересованост недржавних актера за питање људских права у Југославији, попут Међународног друштва за људска права и Амнести интернешнала.

Посебно илустративан пример све израженијег разумевање западне јавности за албанске циљеве на Косову у том периоду, налазимо у једном југословенском извештају из новембра 1988. године, о округлом столу, одржаном у Западном Берлину, у организацији америчког института Аспен. Овом скупу на тему „Југославија данас“ присуствовали су директор Аспена, затим тадашњи амерички амбасадор у Београду, Џон Скенлон, као и многи експерти за међународне односе из разних земаља, од којих је већина била из САД. Кључна тема скупа је била Косово, а присутни су се критички изјашњавали о, како су говорили, „репресивним мерама“ према косовским Албанцима. У неформалним разговорима Београд је позиван да „призна реалност“ и Косову да статус републике. Сумирајући утиске, аутор југословенског извештаја о овом округлом столу је оценио да је западна јавност већ тада показивала склоност ка подршци албанским тежњама на Косову: “То говори да се расположење западне јавности у односу на догађаје на Косову окренуло ка албанској страни. Српске прилазе сматрају емоционалним и непогодним за практично решавање питања. Остаје да се размишља о томе који су мотиви оваквог прилаза. Поред осталог, несумњив је интерес Запада да се приближи Албанији.“

Да овакве поруке нису биле игнорисане у Београду видело се, поред осталог, новембра 1988. године, на митингу на Новом Београду (Ушће), на којем се великом броју окупљених обратио председник Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије, Слободан Милошевић. Он је, говорећи о косовском питању, јавно подвукао суоченост Србије са опструкцијама, како у самој Југославији, тако и изван ње: „Битку за Косово ми ћемо добити без обзира на препреке које нам се постављају у земљи и ван ње […] Победићемо, дакле, без обзира што се и данас, као некада, против Србије удружују њени непријатељи ван земље, са онима у земљи.“

Са таквим ставовима ушло се у 1989. годину, у којој је интернационализација косовског питања подигнута на још вишу етажу. Посебну динамику интернационализацији проблема Косова дала је америчка администрација, која се те године активније укључила у ово питање. Весници нове политике према Косову, али и Србији уопште, били су већ поменути новоименовани амерички амбасадор у СФРЈ, Ворен Зимерман, и заменик државног секретара, Лоренс Иглбергер. Средином марта 1989. године, Зимерман је ступио на дужност америчког амбасадора у Југославији и та новост није била само персонална, с обзиром да је већ на почетку свог службовања у Београду он јасно демонстрирао делимично промењен однос администрације према питању Косова и властима у Београду. Истовремено, Иглбергер је пред сенатским Комитетом за спољне послове, поводом свог именовања на позицију заменика државног секретара, изнео прилично оштру критику на рачун српског руководства, оптуживши Слободана Милошевића за прибегавање српском национализму. Он је, осим тога, подвукао да се „према Албанцима много више греши, него што они сами греше“, те да су Милошевићеве „политичке акције веома штетне за односе међу разним етничким групама у Југославији“.

Овај иступ испровоцирао је енергичну реакцију Београда. Тим поводом југословенски амбасадор у Вашингтону састао се са помоћником америчког државног секретара и упутио демарш америчким властима. Амбасадор Ковачевић је изразио негодовање због, како је наведено, Иглбергеровог „недопустивог дискредитовања политике СР Србије и Слободана Милошевића“. Наводећи иступе проалбански опредељених конгресмена, Ковачевић је указао на забринутост југословенске стране због утиска да такве идеје постају део официјелне политике САД: „Ми смо, међутим, посебно забринути због осећаја да овакав развој, у односу на проблем Косова, почиње да добија и званичну подршку.“ Ковачевић је, даље, негодовао због „неспремности да се схвате патње мањинског српског и црногорског становништва и о њима каже јавна реч“. Сумирајући изјаве представника америчких власти, Ковачевић је на састанку са помоћником државног секретара директно указао на утисак Београда о промени америчке политике према Југославији: „[…] Југословенска јавност не може да прихвати објашњења да су антијугословенске акције у Конгресу ствар појединаца и групица, већ кроз то гледају укупну политику САД. Када се свему овом додају и неке друге акције, као и изјаве Иглбергера, долази се до одређених сигнала о могућим променама генералног америчког става према Југославији.“ На поменутом састанку америчка страна је тврдила да се позиција САД према Југославији не мења, али да Хелсиншка повеља чини легитимним заинтересованост САД за стање људских права у Југославији.

Неколико месеци касније, јуна 1989. године, шеф југословенске дипломатије, Будимир Лончар, затражио је у разговору са америчким државним секретаром, Џејмсом Бејкером, да се администрација САД активније супротставља предлозима резолуција у Конгресу о људским правима на Косову. Бејкер је, међутим, такав захтев прећутно одбио, нагласивши да су „људска права основа америчке политике“. Југословенским дипломатама је тада већ било прилично јасно да позивање на људска права постаје централни фактор стратегије Запада, односно, како је то закључено у једној депеши Генералног конзулата СФРЈ у Питсбургу, да људска права представљају „подручје на којем се у садашњој фази развоја свијета може највише постићи у корист политике САД и уопће западног свијета.“ У истом документу оцењено је да расправа о положају Албанаца на Косову има и „карактер додворавања малој, али не и безначајној Албанији.“

Незадовољство српских власти најавама промене америчке позиције према Србији и косовском питању, испољило се 1989. године и у личном односу Слободана Милошевића и амбасадора Зимермана. Већ сама чињеница да је нови амерички амбасадор у Београду претходно био шеф америчке делегације на Конференцији о европској безбедности и сарадњи у Бечу, сигнализирала је да је његов задатак у Београду био „вршење притиска у сфери људских права“. За разлику од осталих републичких лидера, Милошевић је одбијао званични сусрет са америчким дипломатом. Зимерман је, отуда, од Стејт департмента тражио и добио дозволу да се српској јавности обрати преко медија. У интервјуу за Борбу, средином јуна 1989. године, амерички амбасадор је послао поруку да проблем Косова више није само ствар Конгреса, већ и администрације. Истакао је да се у Вашингтону на проблем Косова гледа кроз призму људских права, те ставио акценат на потребу заштите права косовских Албанаца: „Проблем Косова ми видимо као озбиљан проблем, велика је забринутост у Конгресу и америчкој влади [подвукао П.Д] због оног што се догађа на Косову […]. С друге стране, осећамо да ту неће бити среће ако се права једне националности [ту је Зимерман мислио на Србе- П.Д] истичу у први план на рачун права друге националности [Албанаца – П.Д]“.

Да између Београда и Запада, у вези са питањем Косова, провалија постаје све дубља, постало је још очигледније десетак дана после Зимермановог интервјуа за Борбу. Амерички амбасадор је одбио позив српске владе да присуствује обележавању шест векова Косовске битке на Газиместану. Зимерманов потез следили су и други западни амбасадори у Југославији. У својим мемоарима Зимерман је скуп на Газиместану назвао „апотеозом српском национализму“.

Повод за нове несугласице између Вашингтона и Београда пружило је суђење члану Председништва Покрајинског комитета Савеза комуниста Косова Азему Власију. У разговору са Јованом Вејновићем, саветником председника Савезног извршног већа за спољнополитичка питања, крајем октобра 1989. године, амерички амбасадор Зимерман негодовао је због чињенице да је представнику Амбасаде САД онемогућено присуство суђењу. Зимерман је процес окарактерисао као „политичко суђење“ и изнео процену да ће процес против Власија произвести негативне реакције у америчкој јавности, које администрација неће моћи да сузбије.

„То говори да се расположење западне јавности у односу на догађаје на Косову окренуло ка албанској страни. Српске прилазе сматрају емоционалним и непогодним за практично решавање питања. Остаје да се размишља о томе који су мотиви оваквог прилаза. Поред осталог, несумњив је интерес Запада да се приближи Албанији.“

Средином 1990. године Зимерманов интервју у НИН-у био је конкретнији него његов иступ у Борби, годину дана раније. Иако се дистанцирао од ставова проалбанских конгресмена (поменуо је Лантоша и Диогардија), он је сигнализирао да ће статус људских права представљати критеријум америчког односа према питању Косова: „Све што могу рећи је следеће: моја влада осећа веома снажно да су права Срба и Црногораца исто тако важна као и права Албанаца, или права било ког Југословена. И, ако постоји доказ о повреди таквих права на Косову говорићемо у одбрану тих права, као што ћемо говорити у одбрану било којих људских права“. Овај став Зимерман је допунио и најавом да би америчко незадовољство стањем људских права у Југославији (при чему је очигледно пре свега мислио на права косовских Албанаца) могло имати и економске последице: „Америчка подршка економијама било које земље на свету условљена је напретком у области људских права […] Постоје такође посебни законодавни акти који нашу подршку Источној Европи и Југославији условљавају напретком у људским правима […] То не укључује притисак, јер ми не тражимо од вас да узмете нашу помоћ.“

Нови ниво сукоба Вашингтона и српских власти достигнут је августа 1990. године, када је Југославију (између осталог и Косово), посетила група америчких сенатора, пред вођена утицајним сенатором Бобом Долом. Они су се том приликом састали и са представницима косовских Албанаца (Ибрахим Ругова), али и Срба. У изјави ове групе сенатора наглашено је, поред осталог, да „српске власти на систематски начин нарушавају људска права Албанаца“, док је српском руководству пребачено „настављање старе линије комунистичке репресије“.

Овакви ставови америчких сенатора узнемирили су руководство у Београду. Републички секретар за односе са иностранством, Александар Прља, је у Дневнику Радио-телевизије Београд, Дола оптужио за пристрасност, а затим узвратио контра-оптужбама, спочитавајући Американцима кршења људских права приликом њихове инвазије на Панаму крајем 1989. и почетком 1990. године и хапшења Мануела Норијеге. Неколико дана касније, члан Председништва СФРЈ и члан Главног одбора Социјалистичке партије Србије, Драгутин Зеленовић, оценио је да је ситуација на Косову, поред осталог, оптерећена и страним фактором, те да је „понашање америчких сенатора грубо мешање у послове Југосла вије и Србије“.

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година совјетско, односно руско, присуство на Балкану, ишчезавало је под теретом дезинтеграције СССР-а. Самим тим је и утицај Москве на ток косовске кризе био у потпуности осујећен. На састанку са председником Савезне конференције ССРНЈ-а, Божидаром Чолаковићем, марта 1989. године, совјетски амбасадор у Југославији, Вадим Логинов, изнео је став да тада усвојени амандмани на устав Србије нису угрожавали аутономију Косова и нагласио да СССР има “пуно разумевање за наше напоре на стабилизацији косовских прилика“. Таква совјетска подршка ставовима Београда о Косову није имала конкретан значај, с обзиром на немогућност Москве да тада утиче на прилике у Југославији.

Крај Хладног рата довео је до превласти Запада у Албанији и то је суштински променило динамику косовског питања. Опредељење Запада за јачање присуства међу Албанцима повлачило је за собом и све отворенију подршку Запада албанским циљевима на Косову. Та чињеница проширила је маневарски простор албанској емиграцији и омогућила јачање њене улоге у даљем развоју косовске кризе.

---

Из књиге: Петар Драгишић, Албанска емиграција и косовско питање 1981-1989, Београд: Стела поларе 2025.