Kategorija: istorija3

ФЕБРУАРСКА РЕВОЛУЦИЈА И СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ [1]

(од Фебруарске револуције до октобарске побуне 1917.)

У марту и априлу 1917. године одиграла су се два догађаја која су одредила каснију историју двадесетог столећа и наговестила контуре послератног света – пад самодржавља у Русији и улазак Сједињених Америчких Држава у Први светски рат. Оба су ова догађаја донела сличне, али, показало се конкурентске, програме послератног уређења света засноване на идеји о миру који би био правичан и демократски а заснивао се на праву народа на самоопредељење. Иако између ова два догађаја нема директне везе, пад самодржавља у Русији пружио је америчкој одлуци о уласку у рат против Централних сила карактер „крсташког похода“ демократије против аутократије, док је Привременој влади, успостављеној Фебруарском револуцијом, изгледало да ће америчко напуштање пацифистичке реторике пружити ослонац ратним циљевима Приврмене владе. Истовремено су руски социјалисти, у Петроградском совјету, не увиђајући трајност и неопозивост промене у америчкој спољној политици, покушавали да легитимитет својој идеји о миру обезбеде позивањем на раније пацифистичке ставове америчког председника. У фебруару 1917. године, Американци нису могли ни да слуте да ће Руска револуција, постављајући питању о избору пута развоја Русије након пада самодржавне монархије, у идеји светске револуције поставити једину уверљиву глобалну алтернативу америчком либерализму током читавог XX века. Године 1917. изгледало је да је Русија у совјетској демократији пронашла алтернативу буржоаском парламентаризму. Не само то. Многи радикално оријентисани Американци видели су у Руској револуцији зачетке новог, праведнијег друштва коме су они обавезни да помогну својим пожртвовањем, технологијом и знањима.

Сукоб ратних програма

Вести о паду самодржавне монархије, коју су гласине у Европи повезивале са наводном намером да Русију изведе из рата и склопи сепаратни мир са Немачком[2], јавност савезничких земаља дочекала је веома повољно. Повољном одјеку петроградских догађаја је допринело званично тумачење револуционарних збивања као патриотског протеста против рђавог вођења рата и непоузданог држања царске владе, на чему је нарочито инсистирао министар иностраних дела револуционарне Русије Павле Миљуков, шеф странке конституционалних демократа, која је, уз Савез 17. октобра, чинила основу Прогресивног блока. За време сусрета са представницима Антанте, током 1916. и на почетку 1917. године, либерали су водили разговоре са њима о могућности дворског преврата; савезнички политичари и дипломатски представници били су склони да подрже намеру руских либерала да уклоне цара Николаја II и царицу Александру Фјодоровну и да успоставе регентство царевог брата великог кнеза Михаила Александовича.[3] Гледиште руских либерала нашло је одраза и у одговору Семјуела Харпера, једног од малобројних познавалаца Русије у Сједињеним Државама, на молбу државног секретара Роберта Лансинга о разјашњењу догађаја у Русији: „Прошлог лета (тј. 1916 – МП) думски лидери су ми поверљиво саопштили да револуција може постати неопходна и инсистирали су на томе да бих објаснио у том случају њен политички а не социјални карактер.“[4]

Фебруарска револуција у Русији одиграла се у време када су се Сједињене Америчке припремале за улазак у рат на страни Антанте. Стога су Вилсонова администрација и најповерљивији саветници из Вилсоновог окружења догађаје у Русији оцењивали, као и руски савезници из Антанте, према начину на који ће се ти догађаји одразити на даље учешће Русије у светском рату; њихов однос према Русији био је често одређен схватањем примарне важности Западног фронта за решавање исхода светског рата. Америчко јавно мњење је вести о Фебруарској револуцији дочекало са одушевљеним очекивањем да ће пад самодржавља и успостављање либералне владе уклонити све раније препреке за свестрани продор америчког утицаја у Русији и омогућити еволутивни развој Русије по америчком моделу.[5] Ипак, револуција, до које је дошло последњих дана фебруара 1917. године, затекла је све политичке снаге у Русији неспремним[6], а понајвише оне који су очекивали да ће бити на њеном челу: „Почевши неочекивано за једне, који нису ни сањали о тако брзом избијању револуције, она је готово одмах задобила неочекиван облик и за друге, који су планирали државни преврат.“[7] Фебруарска револуција означавала је управо оно што су се либерали надали да ће дворским превратом или „револуцијом одозго“ успети да спрече: била је то „револуција одоздо“, која се развила на таласу општеполитичке кризе, са наглашеним социјално-економским и политичким захтевима.

Када је телеграфисао Државном департману молбу за овлашћења да дипломатски призна Привремену владу, амерички посланик у Петрограду Дејвид Френсис био је уверен да су догађаји који су се одиграли у Русији били у складу са идејама Америчке револуције из XVIII века и да ће Русија наставити да се, после демократске револуције, развија по америчком моделу. Чини се да су, по пријему првих вести о збивањима у Петрограду, многи Американци имали мање дилема о путу којим ће се развијати Руска револуција након формирања либералне буржоаско-демократске владе и да су у том погледу били спокојнији него што су били руски либерали који су у штампи интензивно разбијали главу око модела који треба да следи демократска Русија.[8]

Сједињене Америчке Државе биле су прва земља која је дипломатски признала Привремену владу (9./22. марта 1917. године). Америчка одлука била је мотивисана тежњом да се учврсти међународни ауторитет владе која је очигледно испољавала своју преданост либералној демократији, али и да се потврди престиж Америке.

Револуција је омогућила Сједињеним Државама да предстојећем уласку у рат против Немачке уверљивије придају значење сукоба демократије са аутократијом. Амерички државни секретар за инострана дела Роберт Лансинг, у чијој личности историографија обично види неоригиналног чиновника у сенци председника Вилсона, био је први у Вилсоновој администрацији који је предстојећи улазак Сједињених Америчких Држава у светски рат на страни Антанте идеолошки повезао са револуцијом у Русији, предложивши да се америчком уласку у рат прида тумачење глобалног похода против ауторитаризма.[9] На седници америчког кабинета 20. марта 1917. на којој је донета одлука да се од Конгреса тражи да објави рат Немачкој, Лансинг је изјавио да је „револуција у Русији која се чини успешном, отклонила једини могући приговор против тврдње да је европски рат – рат између демократије и апсолутизма и о томе да је једина нада на чврст мир међу народима повезана с успостављањем демократских институција у читавом свету.“ Улазак Америке у рат би, поред огромног моралног утицаја на Русију, такође „инспирисао демократске елементе у Немачкој“ и „ободрио савезнике.“ После неколиких резерви, амерички председник је прихватио Лансингово тумачење. Лансингов предлог објашњења уласка Сједињених Држава у рат био је веома примамљив америчким политичарима који су осећали да је уласку у рат потребно дати узвишеније тумачење него што је борба против немачког кршења неутралности и убрзо је постао званично тумачење америчких ратних циљева.[10]

У целини посматрано, Сједињене Државе биле су неприпремљене за Фебруарску револуцију. У првим постфебруарским данима, најуваженији познаваоци Русије у окружењу Вилсонове администрације, попут професора Семјуела Харпера и његовог покровитеља магната Чарлса Крејна, тумачили су догађаје оптимистично, видећи у револуцији, у складу са Миљуковљевим интерпретацијама, логичан исход вишедеценијског развоја руског друштва. Међутим, ако су оваква тумачења била тачна, остајало је без одговора неугодно питање – како је револуција за коју се наједном одушевљено писало да је била логичан догађај и која је, судећи према америчкој штампи, отварала најсјајније перспективе либералној демократији у будућности изненадила Американце и затекла их неспремним?[11] Иза топлих званичних одзива у Сједињеним Државама, било је много разлога за бригу: други извештаји на које се Вилсон ослањао који су долазили из британских извора постојано су истицали ниску борбену способност руске армије и наговештавали могућност да би, у случају изласка Француске и Русије, Велика Британија наставила да се бори.

Иако је Фебруарска револуција омогућила Вилсоновој администрацији да се уласку Сједињених Држава у светски рат прида карактер крсташког похода за демократију, догађаји у Русији, ипак, нису пресудно утицали на саму одлуку о рату против Немачке, нити на ток руско-америчких односа. Непосредни повод за амерички улазак у рат било је изазивачко држање Немачког Рајха – обнова неограниченог подморничког рата и Цимерманова нота. Економско приближавање Руске Империје Сједињеним Америчким Државама у годинама светског рата добило је израз у политичкој сфери, наишавши на разумевање и подршку императора Николаја II, чиме је руско-америчко зближавање, на неки начин, добило обрисе државне политике Руске Империје.[12] Стога је тачан закључак С. В. Листикова:

„И да се у Русији није одиграла револуција, Вашингтон би ју прихватио у било ком виду; нашао би погодне форме сарадње с ауторитарним режимом, ма колико се он чинио одиозним милионима Американаца. У великој политици односи су одређени практичним разлозима: заједничко учешће у рату, економска сарадња. Наизглед неограничене могућности тржишта, веома богати природни ресурси и обиље јефтине радне снаге чинили су од Русије у годинама 1914-1917. објекат наклоњене пажње америчких бизнисмена и финансијера.“[13]

Рат је донео преоријентацију у руској економији са Немачке на Сједињене Америчке Државе. Царска Русија добила је током 1915-1916. године америчке кредите у укупном износу од 86 милиона долара.[14] Како показује један документ који је, у пролеће 1918. године, саставила, на Лењинов захтев, нарочита Комисија за спољну трговину при Највишем совјету народне привреде Совјетске Русије, вредност довоза метала и металуршких производа у Руску Империју из Сједињених Америчких Држава које су 1913. године биле на трећем месту, иза Немачке и Велике Британије, попела се са 18,4 милиона рубаља на 137 милиона у 1915. години. Рат је изменио целокупну дотадашњу руско-америчку робну размену: са шестог места пре Првог светског рата, Америка је до Октобарске револуције дошла на друго место.[15]

Нови министар иностраних дела био је одлучан да интензивније настави спољнополитички курс царске владе према економском приближавању Сједињеним Државама; 16. марта (по старом календару) писао је министру трговине и индустрије Александру Коновалову: „Политичко, економско и  финансијско зближавање са Сједињеним Америчким Државама је један од најважнијих наших задатака у блиској будућности.“ Привремена влада наставила је с разматрањем пројекта који је покренула царска влада у јануару 1917. о слању нарочите финансијско-економске мисије у Сједињене Државе. На челу мисије нашао се Борис Бахметјев, један од најактивнијих и најистакнутијих присталица руско-америчке сарадње, заговорник тезе о „аполитичности америчког капитала.“[16]

Док је унутрашња кохезија револуционарне Русије зависила највише од спремности социјалистичких партија представљених у Петроградском совјету да подрже у сваком тренутку Привремену владу, обезбеђујући јој тиме револуционарни легитимитет међу војницима који су се од самог почетка револуције ставили под команду Совјета, дотле је међународни положај Русије зависио од степена у ком су савезници били уверени у унутрашњу чврстину нове Русије и, последично, у њену одлучност да испуни обавезе преузете од царске владе и, на првом месту, настави рат. Међутим, управо у овој тачки, положај Привремене владе био је најнестабилнији.

Именовање Павла Миљукова, који је уживао огроман углед међу савезницима и у круговима руске либералне опозиције, на место министра иностраних дела требало је да пред владама савезничких земаља потврди одлучност демократске Русије да остане верна обавезама које је преузела у ранијим уговорима и њену приврженост принципима буржоаске демократије. Миљуков је сматрао да ће револуција олакшати остваривање спољнополитичког програма руске буржоазије, који је, као и програм царске владе, био оријентисан на освајање Цариграда и мореуза, при чему је очекивао да ће међународни углед који је Русија стекла револуцијом ослободити његове спољнополитичке циљеве од оптужби за империјализам. Фебруарска револуција је олакшала представљање руских спољнополитичких циљева као дела ослободилачке мисије Русије.[17]

Одмах по преузимању дужности министра иностраних послова, Павле Миљуков је предузео кораке да савезнике увери да спољнополитичка оријентација нове Русије остаје неизмењена и да се у области спољне политике не може очекивати радикалан преврат какав се одиграо у политичкој сфери падом самодржавља.[18] У нотама које је, након формирања владе, телеграфисао руским дипломатским представницима у иностранству, Миљуков је изнова понављао мисао да Русија „неће заборављати међународне обавезе које је дао свргнути режим и да ће свето испунити обећања Русије“, што је на првом месту требало имплицитно да значи да главни спољнополитички циљ Русије у светском рату остаје, као и раније, освајање Цариграда и мореуза. Копије телеграма послате су савезницима, укључујући и Сједињене Америчке Државе, тада формално још увек неутралну земљу. Након тога, Привремена влада је објавила Проглас грађанима Руске Државе од 6.(19.) марта. Поред званичног тумачења револуције, Прогласом је објављено да ће Привремена влада „уложити све снаге да обезбеди нашу армију свим што је неопходно да би рат довела до победоносног краја“ и да ће „непоколебљиво извршавати споразуме које је закључила са савезницима.“[19]

После две седмице напрегнутих расправа[20], Петроградски совјет радничких депутата објавио је, 14.(27) марта 1917. године, Манифест (позив) Народима читавог света, који је требало, по замисли његових аутора, да објави „званичну политику револуционарне демократије о рату и миру.“ Пре тога је на заседању Извршног комитета Петросовјета, 11.(24.) марта, била постигнута сагласност у оцени империјалистичке природе рата.[21] Одражавајући револуционарно расположење његових твораца, манифест Петросовјета био је адресиран народима а не њиховим владама и објављивљао је да је наступило време да народи своју судбину узму у своје руке и да предузму кораке у циљу закључења мира. Слично намерама америчког председника, аутори Манифеста су промену режима у Немачкој сматрали неопходним условом склапања мира.[22] Манифест од 14.(27.) марта начелно је спољнополитичку линију Привремене владе означавао као „освајачку“, објављујући тиме своју решеност да програм из Манифеста наметне Привременој влади. Објављујући да ће Русија бити „демократска република“, Петроградски совјет ишао је даље него што је Привремена влада била спремна да прихвати. Манифест Петроградског совјета, показивао је, ништа мање од Вилсонових каснијих изјава, у ком степену је светски рат, 1917. године, уклонивши ранију баријеру између спољне и унутрашње политике, револуционисао међународне односе.[23]

Петроградски совјет радничких депутата игнорисан је у Миљуковљевим и у Френсисовим документима из првих дана након револуције. Информације о њему стизале су дипломатским путевима у Америку у последњој декади марта: о присуству двa центра моћи у Русији, „думској партији и радничкој партији“ извештавао је 21. марта посланик Сједињених Држава у Стокхолму А. Морис; о Совјету су почели да пишу и Френсис и конзул Виншип. Морисово мишљење било је веома цењено у Вашингтону; државни секретар сматрао га је јединим америчким дипломатским представником „који разуме руску ситуацију.“[24] Морис је све петроградске социјалисте сматрао безмало немачким агентима: „Руски социјалисти свих боја су се код Мориса (и не само за њега) сливали у црвену, једнообразну масу, сви они били су једнако опасни и за владу и за будућу демократију у Русији. Представљајући стварну власт, користећи се огромном силом, социјалисти нису желели да преузимају на себе никакву одговорност за догађаје.“[25] А. Н. Морис је извештавао Државни департман о утицају „екстремних социјалиста“ у Русији, подвлачећи да би изгледи да Русија настави рат у случају да они дођу на власт били „сумњивији.“ Амерички посланик у Петрограду, Дејвид Френсис био је сагласан са оваквом оценом и додавао је да су Привременој влади очајнички потребна средства. Било је јасно да од тих средстава можда зависи и сам опстанак владе. На основу ових извештаја председник Вилсон и његови саветници могли су знати да је ситуација у Русији изузетно критична.[26]

Свој нестабилан унутрашњеполитички положај, уздрман самосталним иступањем Петросовјета по питањима рата и мира, Привремена влада је покушала да компензује објављивањем, 27. марта (9. априла) 1917. године, Декларације владе о ратним циљевима. Миљуков је у Декларацији изнео став који је представљао уступак захтевима Петроградског совјета и омогућавао је и буржоазији и представницима Сојвета да му придају значење које су желели: „Слободна Русија нема за циљ владавину над другим народима или освајање њиховог власништва, или насилну окупацију иностраних територија, већ једино успостављање стабилног мира на основу самоопредељења народа.“ Овом Декларацијом је први пут у документу једне од зараћених земаља био поменут као ратни циљ „демократски мир.“ Али, већ је изјава одлучности да Русија „потпуно испуни обавезе пред савезницима“ противречила претходној формули јер је имплицирала и остваривање обећања која су савезници дали Русији. Декларација владе о ратним циљевима била је прихваћена од Петроградског совјета и он је у наредном периоду покушавао да, уносећи у њен текст своју интерпретацију према цимервалдовској формули, учини владину декларацију њеним основним спољнополитичким програмом.

Иако се показало да интернационалистичка политика совјетског руководства не може да однесе превагу у борби за наклоност војске и становништва, истовремено је постало јасно да ни империјалистички програм Привремене владе оријентисан на освајање Цариграда не може да мобилише борбену способност армије од чијих дејстава је зависио међународни положај владе и да би, у сваком случају, делимично ревидирана мировна формула Петроградског совјета однела превагу како над крајњим интернационализмом својственим за цимервалдску „иницијативну активистичку мањину која је у прво време одређивала политику Совјета“[27] тако и над отворено империјалистичом политиком Павла Миљукова. Излаз је пронађен у новој формули „револуционарног одбранаштва“ коју је заступала умерена већина у Петроградском совјету груписана око грузијског мењшевика Ираклија Церетелија. Формирање нове већине у Петроградском совјету омогућило је подршку Извршног комитета Совјета тексту владине Декларације; она је, зато, у себи садржала елементе постигнутог компромиса између владе и Петроградског совјета: не говорећи о „миру без анексија“, Декларација није говорила ни о освајању Цариграда и мореуза.

*

Два догађаја из априла 1917. године показаће размере хаоса који је револуција ослободила – Лењинов повратак из емиграције 3.(16.) априла и објављивање у штампи Миљуковљеве ноте савезницима 20. априла (3. маја).

Керенски и чланови Петроградског совјета непрекидно су захтевали од Миљукова да Декларацију од 27. марта пошаље савезницима као званични спољнополитички документ. Миљуков, који је у Декларацији од 27. марта (9. априла) видео само неопходан уступак Петроградском совјету и документ за унутрашњеполитичку употребу, није сматрао да га текст Декларације обавезује пред савезницима; он ни у ком случају није намеравао да следи позицију мењшевика који су, још 19. марта, у резолуцији О односу према рату и миру предвиђали као смерницу своје делатности подстицање владе да јавно објави своју намеру да одустане од завојевачких планова и да „преузме на себе иницијативу за разраду и публиковање исте такве колективне изјаве од стране свих земаља Антанте.“[28]

Тражећи од Миљукова да савезницима пошаље текст Декларације на коју су дали сагласност, социјалисти су се надали да ће то бити први корак ка преиспитивању савезничких ратних циљева. Пред неопходношћу да учини одређенију изјаву о ратним циљевима Русије, Миљуков се сагласио да савезницима пошаље текст Декларације од 27. марта. У ноти послатој савезницима 18. априла (1. маја), Миљуков је настављао позивање на Вилсонове изјаве. Нарочито је подвукао подударност владиних ратних циљева из Декларације са идејама америчког председника, алудирајући тиме да у тексту декларације не треба тражити ништа што се не може наћи у Вилсоновим говорима а након одлуке о уласку Сједињених Држава у рат.[29] Привременој влади је спољнополитички ослонац на Сједињене Америчке Државе, највећу и најразвијенију демократску републику, постао неопходан као средство легитимисања њених ратних циљева. Неколико дана пре публиковања ове декларације, 24. марта (6. априла) Сједињене Државе објавиле су рат Немачком царству. Миљуков је тим поводом дао изјаву за штампу у којој је промену америчке политике од пацифизма ка уласку у рат искористио да подучи руског читаоца оправданости одлучности владе да настави да ратује. Миљуков је имао разлога да се нада да би победа Русије у рату и стицање Цариграда и Мореуза подигли међународни престиж Русије и истовремено ослабили револуционарну напетост у земљи.[30]

Кадети, најважнија партија у Привременој влади, били су присталице неортодоксног англо-америчког „либералног империјализма“; залагали су се превасходно за економску и културну хегемонију Русије у традиционалним сферама њеног интереса; ипак, анексију Цариграда, Дарданела и турске обале Црног мора сматрали су једнако важним условом за будућу величину Русије као и останак Царства Пољског или Малорусије у саставу Руске Империје.[31] Вилсоново начелно неприхватање тајних уговора код њих је изазивало бојазан, али мало шта су могли да учине.[32]

Већ у априлу, две седмице након Лењиновог доласка у Русију, у време одржавања петроградске градске партијске конференције бољшевика, 18. априла (1. маја), првомајске демонстрације радника и војника у престоници прерасле су у антивладине и антиратне протесте са паролама: „Доле империјалистички рат!“ и „Сва власт Совјетима!“[33] Повод прерастању радничких демонстрација у масовне антивладине немире пружило је објављивање Миљуковљеве пропратне ноте у штампи 20. априла (3. маја). Околност да је нота, у којој се потврђивала приврженост владе ратним циљевима царског режима, послата савезницима на Међународни дан рада међу окупљеним демонстрантима је схваћена као Миљуковљев изазов револуционарној демократији: без претходне консултације Совјета о тексту ноте, Миљуков је, противречећи садржају Декларације, писао о „гаранцијама и санкцијама које су неопходне за спречавање нових крвавих сукоба у будућности“ и о „свенародној вољи“ да се „рат доведе до одлучујуће победе“. У напетом расположењу првомајских демонстрација, Миљуковљеве формулације о гаранцијама и санкцијама из пропратне ноте протумачене су као јасна изјава о настављању империјалистичке политике и издаја револуције, у тренутку када су масе поверовале да је компромисни текст Декларације од 27. марта означио одустајање владе од раније политике; то је довело до радикализовања демонстрација: преко сто хиљада радника и војника, подстакнутих бољшевичком агитацијом, захтевали су објављивање тајних договора и оставку Миљукова.[34] Тиме је отворена прва озбиљна политичка криза у Русији од Фебруарске револуције.

Потцењујући важност Лењиновог повратка у Русију, амерички посланик у Петрограду Дејвид Френсис телеграфисао је у Вашингтон: „Крајњи социјалист или анархист по имену Лењин иступа с бесним говорима, снажећи тим самим владу; њему намерно дају да наставља [да држи говоре] и у одговарајућем тренутку ће га протерати.“[35] Очекивање да ће Лењинова радикална иступања пред радницима водити његовој дискредитацији ипак нису могла да сакрију бригу америчких дипломата изазвану његовом бескомпромисном позицијом и његовим везама са Немачким Царством. Током априлске кризе, амерички посланик у Русији био је веома активан; користио се отвореним претњама како би реактивирао руску политику у правцу наставка вођења рата; на дан протеста он је позвао к себи Миљукова и Гучкова и готово ултимативно им саопштио да ће од своје владе тражити да постави конкретне захтеве пре него што Русији да кредит. Контрадемонстрација буржоазије смањила је напетост. За Френсиса је било несхватљиво да руски народ жели мир; он је кривицу за демонстрације приписао искључиво Лењину и подржао је кампању његове дискредитације која је Лењина представљала као немачког шпијуна. Ни у Вашингтону нису схватали праву природу збивања.[36] Након што је Петроградски совјет, изашао у јавност „разјашњењем“ о томе да је Миљуковљева нота била састављена у договору са контактном групом и да „санкције и гаранције“ означавају ограничавање наоружања после рата и стварање међународних трибунала а не поседовање Цариграда[37], изгледало је да је Миљуков однео превагу. Амерички посланик, сматрајући да је сам допринео повољном разјашњењу кризе, могао је да честита Миљукову. Међутим, у самој влади формирала се око Керенског опозиција Миљукову; сада је његова оставка постала неопходна како би се постигао компромис са умереним елементима у Совјету.[38]

Из априлске кризе бољшевици су изашли као главни добитници: њихов утицај у земљи у пролеће 1917. године још увек није постао преовлађујући, али је њихово спретно коришћење народног незадовољства показало снагу коју цимервалдска формула може да има међу војницима и радницима и наговестило је даље радикализовање револуције.[39]

*

Министар иностраних дела Павле Миљуков био је непоколебљиво одан спољнополитичким циљевима царске владе – заузимању Цариграда и Mореуза.[40] Својим начином вођења спољне политике подсећао је у великој мери на омрзнутог самодршца Николаја II – без довољно одлучности у критичним данима фебруара-марта[41], истовремено је са тврдоглавом упорношћу бранио спољнополитичке циљеве претходне владе, не желећи, ни по цену свог положаја, да прави уступке у том питању. Држећи се шематских представа о спољној политици из времена док се налазио у опозицији царској влади, Павле Миљуков је дозвољавао себи да, у приликама знатно другачијим у односу на оне у којима је постављао питање да ли је политика царске владе била „глупост или издаја“, не примећује свеопште незадовољство својим истрајавањем на неопходности освајања Цариграда и мореуза, непопуларност такве политике међу војничким масама које су прихватиле совјетску формулу „револуционарног одбранаштва“: армија ће се још и борити, али нипошто не за старе ратне циљеве и за интересе Енглеске и Француске, већ како би заштитила револуционарну отаџбину. Миљуков би, можда, са својим огромним угледом који је стекао држећи предавања из историје на европским и америчким универзитетима, био изврстан министар иностраних дела у влади преображене по британском узору Руске Империје. Указивање на амерички пример да би се образложили спољнополитички циљеви Русије није било довољно да убеди према савезницима непријатељски равнодушну основну масу становништва у исправност Миљуковљеве позиције – нарочито ако се има у виду да су односи Привремене владе са Сједињеним Државама у највећем делу руске јавности остајали непримећени. Ни Вилсонова администрација није показала много разумевања за тешкоће са којима се сусретао Миљуков.

„Уопште, када је Вилсон пронашао војни жар, придружио глас хору антантовских политичара, који су бодро изводили ратне химне, петроградски су социјалисти запевали невеселу пацифистичку песму. Та аритмија, неподударност процеса у Русији и САД лежала је код милиона Американаца у основи неразумевања сложених догађаја који су се одвијали на другој страни океана.“[42]

Миљуковљева непопустљивост иритирала је не само социјалисте, већ и савезничке представнике у Русији и, напослетку, његове партијске другове који су почели да сматрају да је његова оставка неопходна зарад снажења јединства владе.

*

Американци су радије претпостављали неутрализацију мореуза њиховом добијању за Русију, али се нико од њих није усудио да такво нешто јавно изјави у присуству руских либерала – не само што би то лишавало Русију њених ратних заслуга, већ и зато што би отворена дискусија о неутрализацији мореуза, за коју су се залагали Петроградски социјалсити потенцијално могла да покрене неугодно за Американце питање о неутрализацији панамског канала. Схватајући то, Френсис је у сличним приликама био веома суздржан.

Оставка Гучкова и Миљукова је изазвала веома непријатан утисак у Вашингтону: тамо су, и поред информација о двојевлашћу, настављали да демократски препород Русије по америчком моделу везују једино уз министре из редова либералне буржоазије. Осим тога, присуство Миљукова и Гучкова у Привременој влади било је за америчке посматраче, једнако као и за Антанту, најпоузданији гарант да ће Русија наставити да ратује на њиховој страни – чиме ће америчке жртве у рату бити знатно мање. Вилсонова администрација је подржавала Привремену владу првог састава која је, због њеног либералног карактера, сматрана једином легитимном руском владом.[43] Вашингтон неће умети да толико једнозначно подржи касније саставе Привремене владе.[44] Упркос томе, након дипломатског признања Привремене владе и обећања финансијске подршке Русији, Вашингтон још увек није учинио ништа да би помогао Привременој влади да учврсти свој положај у земљи. Ипак, вести о мировним иступањима Петроградског совјета чиниле су неопходним да амерички председник одреди свој однос према њима, тим пре што је у Вашингтону изгледало да су петроградски социјалисти својим залагањем за ревизију ратних циљева из тајних договора и постизање свеопштег мира „без анексија и ратних одштета“ преузимали иницијативу од америчког председника у борби за симпатије јавног мњења зараћених земаља. Миљуковљев пад је показивао Вилсону да, и против његове воље, не може да игнорише ставове Петроградског совјета.

Вођи Петроградског совјета желели су да својој идеологији „револуционарног одбранаштва“, и тумачењу цимервалдовске формуле мира у складу са том идеологијом, придају морални ауторитет позивајући се на изјаве америчког председника о „миру без победе.“ Вилсоново мировно посредовање крајем 1916. и почетком 1917. године наишло је на повољан одјек у руској јавности само међу мењшевицима. Амерички посланик Дејвид Френсис и нови француски посланик Албер Тома су, позивајући се на Вилсонов ауторитет, тражили од овога да одговори на Миљуковљеву ноту како би се учврстио положај Привремене владе.[45]

Намере петроградских социјалиста биле су далекосежне; њихово залагање за свеопшти мир нипошто није значило прихватање status quo ante bellum већ позив на политичку трансформацију Европе. Адам Туз исправно примећује да су немогућност Привремене владе да спроведе у дело овај програм и одсуство подршке Сједињених Држава програму петроградских социјалиста били чиниоци који су постепено довели до тога да су иза цимервалдовске формуле стајале снаге које су код Американаца могле наићи само на негодовање – „максималисти“ и „анархисти“ – како су тада називали бољшевике. Пред жртвама учињеним током рата, „мир без победе могла је да разматра само држава која је спремна да раскине са прошлости.“ Таква држава била је револуционарна Русија; она међутим, није могла рачунати на америчку подршку. Требало је све почети с почетка. Био је то разлог зашто се ни Британци ни Французи нису одазвали Вилсоновом позиву и зашто су Американци, променивши оријентацију своје политике према рату до капитулације Немачке, одбијали да подрже Петроградски совјет.[46]

*

Формирањем коалиционе владе 5. маја 1917. окончана је криза власти. Либерали нису желели да место министра иностраних дела уступи представницима Совјета, али су били  принуђени да у текст нове декларације о ратним циљевима, која је објављена сутрадан, 6.(19) маја, унесе цимервалдску формулу мира „без анексија“. У владиној Декларацији такође је стајало да Русија одустаје од „империјалистичких циљева рата.“[47] Нови министар иностраних дела Михаил Терешченко наставио је, пристајући на вербалне уступке Петроградском совјету, много опрезније, спољнополитичку линију свог претходника, међутим без могућности да је заиста оствари. Терешченко је покушавао да помири услове поделе Османске империје, усаглашене још за време царске владе, са формулом „мира без анексија.“[48]

Вилсонова посланица Привременој влади од 9.(22) маја показала је да амерички председник није намеравао да петроградским социјалистима препусти иницијативу у дефинисању послератне мировне политике. Вилсонова посланица формално није представљала одговор на документе владе и Петроградског совјета; ипак, она је, поред осталога, била подстакнута бригом државног секретара Лансинга да би Вилсонове раније изјаве, у тумачењу петроградских социјалиста могле да допринесу слабљењу ратних напора коалиционе владе. Лансинг је писао Вилсону: „Ако се не учини крај покрету за сепаратни мир, то може стајати нашу земљу милионе људских живота. Осећам да се опасност увећава сваким даном док таква пропаганда остаје без одговора.“[49] Лансинг је, стога, предлагао Вилсону да пошаље америчком посланику у Петрограду поруку за Привремену владу у којој би се Вилсоновим пацифистичким паролама из јануара 1917. године, и даље блиским Петроградском совјету, придала интерпретација која би одговарала промени у америчкој спољној политици и истовремено недвосмислено објавила Петроградском совјету немогућност повратка на ранију политику.[50] Зато је, по Лансинговом савету, било потребно да амерички председник ранијим изразима о миру без победника и побеђених да интерпретацију која би отклонила њихову пацифистичку интерпретацију Петроградских социјалиста. У Вилсоновом обраћању је стајало да „Америка не тражи ни материјалне добитке, ни територијална проширења. Она се бори не у име сопствених егоистичких користи, већ за ослобођење народа од агресије аутократске силе.“ Његов одговор није остављао сумње у то да ће Америка, једном одуставши од пацифизма, наставити да води рат до победоносног краја.[51] Вилсоново одбијање да прихвати формуле Петросовјета представљало је снажан ударац за умерене социјалисте, којима је сада постало тешко да се ослањају на Вилсонов ауторитет; идеја да је преговорима са савезницима могуће придати ратним циљевима демократски карактер доживела је овиме неуспех, иако ће Керенски и социјалистички министри у тој идеји и даље видети последњу шансу да одрже своју власт.[52]

Основни неспоразум био је у томе што су и петроградски социјалисти и либерална буржоазија одбијали да схвате или нису примећивали да су демократска Русија, једнако као и демократска Кина или царска Немачка само објекти Вилсонове глобалне стратегије.[53] Како примећује Адам Туз:

„Вилсонова јавна реторика, његова дипломатија и стратегија нису биле намењене њима, него контролисању опасне асоцијације у коју је био приморан да уђе с Британском империјом, подивљалим Јапанцима и осветољубивим и непредвидивим Французима, асоцијације која је била тим опаснија јер су макијавелистички империјалисти Старог света имали многробројне моћне и заинтересоване пријатеље у самој Америци, у Конгресу и на Волстриту. Вилсонова решеност да очува премоћ у односу на ту мрежу снага блиских кући, а не несигурна перспектива за напредак у далеким крајевима Азије или Европе, надјачавала је сва друга размишаљања.“[54]

Залажући се за мир без анексија и ратних одштета, лидери Петроградског совјета желели су да ревидирају и, по могућности, одбаце тајне уговоре; будући да, за разлику од председника Вилсона, нису били спутани размишљањима о равнотежи снага у Антанти, совјетски вођи су у захтевима за ревизијом тајних уговора ишли даље него што се амерички председник, васпитаван у традицијама старе дипломатије, усуђивао да учини. Руски социјалисти били су једина политичка група у Русији која је Вилсонове предлоге мировног посредовања дочекала са одушевљеним одобравањем.[55] Улазак Сједињених Држава у рат на страни Антанте осудио је на неуспех све напоре Петроградског совјета за постизање мира који је руским социјалистима још увек изгледао достижним.[56] Привремена влада је од Сједињених Америчких Држава највише очекивала подршку у спољној полтиици и финансирање њених ратних напора. Показало се да ни са једном од ове две ставке неће ићи лако.

Покушаји Вилсонове администрације да задржи Русију у рату

Један од великих парадокса Фебруарске револуције био је несумњиво у томе што абдикација Николаја II и успостављање либералне прозападне владе не само да дугорочно нису допринели увећању међународног престижа Русије и оснажили њене спољнополитичке претензије пред савезницима, већ су, сасвим супротно, догађаји из фебруара-марта 1917. означили нестанак међународног ауторитета у личности руског императора коме су се савезници, иако нерадо, обавезали на прихватање руских ратних циљева. Осећајући немоћ Привремене владе, Велика Британија је, у свакој прилици, покушавала да умањи значај уступака царској Русији и, ако је могуће, да сасвим анулира своју сагласност на руско освајање Цариграда и Мореуза.[57] Либерална буржоазија, оличена у Миљукову, журила се да обезбеди савезничку потврду овог плана и да учврсти свој положај према Петроградском совјету. Паду међународног престижа Русије немало су допринели сами либерали који су, крајем 1916. и на почетку 1917. године, учинили све што се налазило у њиховој моћи да би пред савезничким представницима дискредитовали одлучност царске владе да настави рат. Они нису примећивали да је дискредитација монархије водила „ка дискредитацији читаве земље.“[58] Одлазак Павла Миљукова објективно је ослабио позицију Русије; у Привременој влади више није било енергије за истрајавање на политици освајања мореуза.[59]

Ранија подозрења савезника да самодржавна Русија неће имати снаге да настави да ратује, пренела су се убрзо на Привремену владу, нарочито када се разјаснило да влада није једини господар у земљи и да су њена дејства ограничена споразумом са Петроградским совјетом радничких и војничких депутата. Није само Француска била забринута начином на који ће се догађаји у Русији одразити на даљи ток рата. Америчка штампа је, практично пре него што су Сједињене Државе послале иједног војника на Западни фронт, испољила огромно интересовање за способност Русије да испуни своје обавезе пред савезницима.[60] Американце, као и остале савезнике, највише је бринула перспектива изласка Русије из рата и склапања сепаратног мира са царском Немачком.

Управо је зебња, коју је изразио Лансинг, да сепаратни излазак Русије из светског рата, услед даљег продубљивања револуције, „може стајати нашу земљу милионе људских живота“, почињала, све више од априла 1917. године, да оптерејуће „руску политику“ Вилсонове администрације. Најважнији задаци америчке политике према Русији били су заустављање револуције и задржавање Русије у рату.[61] Вилсонова админситрација више није могла да игнорише узнемирујуће вести из Русије. У Вашингтону су осећали да је неопходно да се нешто предузме. Усложњавање политичких прилика у постфебруарској Русији наметало је потребу да се руско-амерички односи одвијају изван уобичајене дипломатске процедуре, ван посланстава и конзулата. Најпогоднији начин био је да се прихвати пракса коју су користили Британци и Французи – слање посебних политичких мисија у Русију. Њихов задатак био је да утичу на руску армију и врше притисак на Привремену владу да настави рат. У њихов састав улазили су социјалисти који су подржавали ратну политику својих влада; они су, заједно са Керенским, обилазили фронтове и агитовали код војника и међу радницима за продужетак рата указујући им да би победа Немачке значила пропаст револуције и да је, стога, неопходно продужити рат како би се заштитила слобода освојена Фебруарском револуцијом.

Још од почетка пролећа у Сједињеним Америчким Државама интензивно се разматрала могућност слања америчке мисије у револуционарну Русију. Предлози о слању мисије у Русију стизали су у Државни департман и у Белу кућу са свих страна. Америка, која је у рат улазила с намером да пресудно допринесе победи над Немачком и да диктира своје услове организације послератног света, нипошто није намеравала да ратује уместо Русије.[62] Већ у првој декади априла (по грегоријанском календару) амерички дипломата Оскар Штраус упознао је пуковника Хауса, Лансинга, некадашњег америчког посланика у Русији Ендру Вајта и Џорџа Кенана старијег о својој замисли да се у Русију пошаље политичка мисија са циљем да „помогне Привременој влади сваким доступним путем и нарочито у његовој борби са социјалима и радикалима.“ Најважнији мотив Штраусове замисли био је, како је забележио Џ. Кенан старији, у томе да се „спасу у рату животи Американаца путем предупређивања краха руске владе услед унутрашњих размирица у земљи.“[63] Разлоге оклевања око слања мисије треба тражити вероватно у томе што је Вилсон, будући заузет припремама земље за рат против Немачке и сложеним односима са Антантом у којој је Русији припадало тек треће место, био уверен у првим постфебруарским данима да се прилике у Русији, након признања Привремене владе од стране Сједињених Држава, одвијају повољно по интересе Америке. Успокојен повољним тумачењима збивања у Русији, Вилсон током првих месец и по дана од стварања демократске владе у Русији није предузео било какву осетну меру како би оснажио њен положај.[64]

Напослетку, Вилсонова администрација одлучила се да предузме неколико мера које су имале за циљ тачније обавештавање администрације о приликама у Русији и о начинима пружања помоћи Привременој влади да настави да ратује. Да би обезбедила наставак учешћа Русије у рату и мотивисала Привремену владу, Вилсонова администрација иницирала је слање две мисије у Русију – једне железничке комисије и једне политичке мисије са задатком да покаже Русима „занимање и симпатију“ Сједињених Држава. Државни секретар Лансинг био је много одређенији у дефинисању мотива за слање мисије – схватајући погубне по дисциплину армије последице социјалистичке агитације, Лансинг је сматрао да главни циљ америчке мисије треба да буде да се социјалистички елементи спрече да „остваре било који план који би подривао ефективност савезничких држава.“ Америчка штампа верно је одражавала ставове владајућих кругова. Циљ предстојеће мисије био је, према писању New York Times-а од 15. маја, „очување Русије за дело Антанте.[65] Пре тога, Привременој влади одобрен је први амерички кредит у износу од 100 милиона долара.[66]

Железнички саобраћај био је један од највећих проблема у Русији. У Сједињеним Државама схватали су веома добро да би регулисање железничког саобраћаја, захваљујући коме би било могуће редовно допремати намирнице до градских центара, било један од најважнијих начина да се помогне Привременој влади, будући да би то довело до смањивања социјалних напетости у земљи.[67] На америчку иницијативу, у Русију је послата једна железничка комисија под председништвом главног инжињера Панамског канала Џона Стивенса. Осим инспекције железница и пружања помоћи у реорганзизацији железничког транспорта, Стивенсова комисија требало је да штити америчке интересе у Сибиру од јапанских претензија.[68]

На дан 21. маја (3. јуна) у Владивосток је приспела ванредна политичка мисија на челу са седамдесетдвогодишњим републиканским сенатором Елиху Рутом, представником финансијско-индустријске групе Моргана. Рут је био човек огромног искуства; корпоративни правник, био је министар војни и државни секретар за инострана дела; међутим, он, најпре због својих конзервативних уверења, није био личност која је могла да осећа разумевање и симпатију према земљи у којој се одиграла револуција и није се ни трудио да себе види другачије; у Русију је понео кутију са романима и две флаше вискија. Америчка мисија разликовала се од савезничких по својој бројности и по свом карактеру; сви чланови мисије уздигнути су у ранг ванредних посланика. У састав мисије су ушли: Стенли Вошберн који је 1914-1916. боравио у Русији као дописник лондонског Times-а; секретар Међународне комисије Америчке асоцијације хришћанске омладине Џон Р. Мот; власник завода Harvester International у Љуберци; Семјуел Р. Бертрон, финансијер са Волстрита; „левицу“ су представљали потпредседник конзервативне Америчке федерације рада Џемс Данкан и „капиталистички социјалист“ Чарлс Е. Расел; војску су представљали генерал Хју Л. Скот и вице-адмирал Џемс Гленон. Мисији је придодат „романтични бизнисмен“ Чарлс Крејн, саветник америчког председника за руска питања.[69] Од Владивостока до Петрограда мисија је путовала посебним возом, раније назначеним за цара и његову породицу; чланови мисије били су смештени у Зимском дворцу, у ком се сместила и Привремена влада.

Политику Сједињених Држава према Русији, која је означавала да ће Привремена влада моћи да рачуна на америчку финансијску подршку у оној мери у којој њени ратни напори буду ефективни, Елиху Рут је изразио једноставном формулом: „Нема ратовања – нема зајмова.“[70] Економски притисак није био нов начин вршења утицаја на Привремену владу у смеру интензивирања њених ратних напора. Посредством Френсиса и полузванично, Вилсонова администрација је, током априла, када су гласине о намери социјалиста да склопе сепаратни мир почеле да продиру у Сједињене Државе, наговештавала да ће финансирање Русије зависити од степена њеног учешћа у рату. Министар финансија Мак-Аду незванично је саопштио службеницима руског посланства да „Америка, пружајући своју финансијску помоћ, жели да буде уверена да ће новац, који треба да буде авансиран, бити искоришћен исправно…“[71] За свог боравка у Русији, активности чланова Рутове мисије сводиле су се, углавном, на присуство свечаним пријемима, банкетима, митинзима и држање бесконачних говора. Мисија се упознала са вођима Петроградског совјета, али готово ниједном, изузимајући Раселов проратни говор на I Сверуском конгресу Совјета, није сусрела са представницима пролетаријата; већ због тога, њени утисци о Русији могли су личити на Потемкинова села. Војни представници у мисији трудили су се да уочи предстојеће летње офанзиве обиђу фронт.[72] Примереност слања Рутове мисије изразио је, нешто касније, члан мисије америчког Црвеног крста потпуковник Рејмонд Робинс у писму Теодору Рузвелту следећим речима: „Рут је у револуционарној Русији био пожељан као куга, он је изазвао такав ентузијазам, какав би изазвао бесни протестант предводећи народну параду у Даблину.“[73]

Рутова мисија, доводећи у питање одлучност руске армије да настави рат, дошла је ипак до закључка да је неопходно наставити помагање Привременој влади кредитима и војним наруџбинама: „при условима пружања такве помоћи постојала је велика вероватноћа задржавања Русије у рату и руске армије на фронту до тог тренутка, када ће постати могуће склапање свеопштег мира на задовољавајућим за Сједињене Државе и њихове савезнике условима.“ Мисија је закључила да је „добит од задржавања Русије у рату и њене армије на фронту тако огромна, да ризик, повезан с пружањем помоћи не треба ни најмање озбиљно узимати у обзир.“[74]

Током скоро месец дана боравка у Петрограду, од 31. маја (13. јуна) до 26. јуна (9. јула), чланови Рутове мисије закључили су да је неопходно вођење широке пропагандне кампање у Русији. Планови Рутове мисије предвиђали су стварање Информационе службе која би координисала пропагандну делатност и проширивање делатности Америчке асоцијације хришћанске омладине у руској армији.[75] У аргументацији у корист настављања подршке Привременој влади, постојано је фигурирала рачуница да би опстанак, уз америчку помоћ, Привремене владе значио да ће преко 150 дивизија Централних сила остати на Источном фронту и, осим тога, тиме се отклањала могућност која је нарочито плашила Американце, да ће се Русија, уколико склопи сепаратни мир, претворити у драгоцен извор сировина за Немачко Царство.[76] Чланови мисије сагласили су се око закључка да је најефективније средство помоћи Русији финансирање америчке пропаганде у Русији и проширивање међу армијом делатности Америчке асоцијације хришћанске омладине која је у Русији већ била активна међу немачким и аустријским заробљеницима. Сједињене Државе требало је, према Рутовом прорачуну, да за ратну пропаганду издвоје 5,5 милиона долара годишње. У основи оваквог става била је иста рачуница: одржавање једног америчког пука на Западном фронту годишње кошта 10 милиона долара, издвојити на пропагандну активност 5,5, милиона долара, колико се предлагало администрацији, било је износ два пута мањи који би, уколико би се пропагандна кампања ваљано спроводила и успела да мотивише руске борце, у перспективи омогућио наставак учешћа у борбеним дејствима 640 руских пукова: „Ако се успешно помогне Русији да сачува армију и задржи војнике у рововима, то ће приморати противника да на Источном фронту држи више од 240 дивизија. То се најнепосредније односи према размерама напора и жртви Америке у рату.“[77] Ефикасност мисије додатно су поткопала нејасна и површна Вилсонова упутства. Вилсон је категорички забранио члановима Рутове мисије да говоре о америчком односу према најважнијим политичким питањима Русије у том тренутку – о ратним циљевима и условима мира.[78]

Иако је Рут, по свом повратку у Сједињене Државе, испољио веома површан оптимизам у погледу даљег учешћа Русије у рату, значајни су његови закључци да ће судбина Русије зависити од разрешења конфликта између Привремене владе и многомилионских маса радикализованог сељаштва, као и да је одсуство жеље у Руса да наставе да ратују долазило од њиховог неразумевања ратних циљева.[79] У приватним разговорима, чланови мисије признавали су да је стање у Русији озбиљније него што су у званичном извештају били спремни да саопште; плашила их је, међутим, могућност да би песимистична расположења, која, уосталом, нису могла да не нађу свој израз и у званичном извештају, могла да резултирају пасивношћу Вилсонове администрације. Да се Русија налазила пред сломом, није било могуће потпуно сакрити. Рут је, такође, поднео Мајлисов меморандум у коме се указивало да је проблем хлеба један од најхитнијих за владу.[80] О званичном извештају Рутове мисије нису се изјаснила ни двојица најуваженијих познавалаца руских прилика – Чарлс Крејн и Семјуел Харпер.[81] Амерички председник је пропратио закључке Рутове мисије с пажњом и предао их Џ. Крилу. План широке пропагандне делатности који је предложила Рутова мисија највећим својим делом био је игнорисан у Вилсоновој админситрацији. Крил је сматрао да је план готово нереалан зато што би ширење пропагандних материјала било веома скупо и споро, при чему се повољан исход акције није могао очекивати; он је такође приметио да Америчка асоцијација хришћанске омладине не би могла да има знатнијег утицаја над милионаском руском армијом. Напослетку је одлучио да на пропагандну делатност у Русији издвоји 810 хиљада долара уместо предложених пет милиона. Ипак, мисија је обезбедила Привременој влади један кредит у износу од 75 милиона долара.[82] Помпезно најављивана Рутова мисија била је ефемерна епизода, без великих практичних последица, у краткотрајној историји односа Привремене владе и Сједињених Држава.

*

Керенски, који је у реконструисаној Привременој влади био министар војске и морнарице, разумео је да би савезнике могао да примора да саслушају руске захтеве једино ако би се руска армија још једном потврдила као респектабилна војна сила. Предстојећа офанзива, уколико би била успешна, учврстила би положај Привремене владе како према савезницима тако и према радикалним социјалистима у земљи. Схватајући да легитимитет њиховој власти дају очекивања да ће успети да издејствују ревизију ратних циљева, Керенски и социјалистички министри налазили су се готово пред нерешивим задатком: да би натерали савезнике да озбиљно размотре захтеве Совјета, који су, уласком социјалистичких министара у владу, постали и део владиног програма, за преиспитивањем ратних циљева, они су, дакле, морали да пронађу начин да армију, одлучну да борбена дејства ограничи на одбрану револуционарне отаџбине, убеде у неопходност офанзивних дејстава широких размера. Керенски је схватио озбиљно сложеност задатка који се пред њим налазио. Мај и јун провео је обилазећи са свих страна фронтове и покушавајући запаљивим говорима да мотивише војнике и уверавањима да су они авангарда „нове Русије, да се боре не за злог цара и тајне договоре, већ за демократију и савезнике, за социјализам и народ.“[83] У помоћ су му притекли чланови Антантиних мисија. Привремена влада је, да би ослабила утицај бољшевичких агитатора, у армију увела политичке комесаре.[84]

Почетком лета Керенски је покушавао да се повеже са америчким председником и замоли га да у спору са савезницима око ратних циљева стане на страну Русије. Посредством радикалног новинара Линколна Стефанса, који је провео неко време у Русији прикупљајући информације о приликама у Русији, Керенски је предао америчком председнику усмену молбу за анулирањем тајних договора За намеру Керенског заузео се и Чарлс Крејн. „Керенски вас моли да распршите подозревања о освајањима тако јасно и громко да би слика и звук тога достигли до најудаљенијих села Русије и постао познат сваком сељаку, војнику, морнару и раднику Русије и читаве Азије“ – саопштио је Линколн Стефанс америчком председнику на пријему у Белој кући 26. јуна. Вилсон, који је заинтересовано слушао, одговорио је да њему званично ништа није познато о тајним уговорима и да, стога, није могуће очекивати да би се он заузео код савезника да се одрекну уговора у којима нису заступљене Сједињене Државе.[85]

Дубина пораза политике Привремене владе испољила се када је у Петрограду, пре него што је Немачка организовала успешну контраофанзиву и одбацила Русе на положаје са којих су пошли у летњој офанзиви, 4.(17.) јула избила побуна радикализованих престоничких јединица. Поновила се, у много већим размерама, ситуација из априла након објављивања Миљуковљеве ноте у штампи. Сада су престоничке јединице, под утицајем бољшевичке пропаганде, организовале масовну побуну с циљем свргавања Привремене владе и преласка власти у руке Совјета. Бољшевици нису успели да држе под контролом демонстранте; ипак, Привремену владу је овог пута спасила неодлучност демонстраната, као и успешна акција руске контраобавештајне службе и министра правде Переверзева. Министар правде је, 5.(18.) јула, објавило информације о докуменатима који су доказивали повезаност бољшевика са царском Немачком. Тиме је, на неко време, био задат снажан ударац бољшевичкој организацији.[86] Скоро у исто време са побуном престоничких јединица, преостали кадетски министри испровоцирали су, 2.(15.) јула, нову владину кризу поводом разногласица са осталим министрима око украјинског питања. Поразу руске офанзиве допринело је и пасивно држање Антанте на Западном фронту. Летња офанзива ослањала се на средства која су у Русију стизала од савезника. Војна техника и муниција су, истина, стигли до фронта, иако је велики њихов део био веома рђавог квалитета. Већ четвртог јула, генерал Нокс је телеграфисао да је руска армија „непоправљиво уништена као средство рата.“ Он је предлагао влади да уведе низ строгих мера, укључујући и смртну казну на фронту. Пораз летње офанзиве руске армије није означавао само војни пораз, иако је то била последња офанзива руске војске, него и политички пораз целокупне дотадашње политике Привремене владе. Кнез Лавов поднео је оставку. Председник владе је постао Керенски; он је задржао место војног и морског министра. Међународни положај Привремене владе почео је неповратно да слаби; руски утицај ишчезавао је из традиционалних интересних сфера Русије на Балкану и у Азији. Британци су почели да отписују Русију као чинилац у рату. Слично су размишљали и други савезници; у Русији више нису видели велику силу. Од тог тренутка, руска дипломатија ће непрекидно бити у дефанзиви.[87] Одсудан пораз летње офанзиве у Сједињеним Државама посматрали су као губитак последњих нада на потпуно и енергично учешће у рату; најбоље чему се могло надати било је да ће се учешће Русијеу светском рату ограничити на одбрану и спречавање пребацивања немачких армија на Запад.[88] Пораз руске армије, ипак, за савезнике није био довољан разлог да допусте Русији да изађе из рата; то се сматрало издајом. Савезници, међу којима и Американци, инсистирали су на наставку рата, макар у пасивној форми. Русија је задржавала око стотину немачких дивизија на западном фронту; зато је у августу 1917. поново оживела идеја о активирању Источног фронта слањем америчких војника. Вилсонов саветник, пуковник Хаус предлагао је слање америчких трупа преко Тихог океана пожељним зато што би Американци избегли губитке карактеристичне за Западни фронт; њихово присуство у редовима руске армије, додавао је Хаус, могло је да врши „стабилизујући“ утицај на њу.[89]

Вилсонова администрација губи интерес за Руску револуцију – Делатност мисије америчког Црвеног крста

До краја лета 1917. године, у свести `обичног` руског човека дошло је до ризичног спајања цимервалдске формуле мира „без анексија и ратних одштета на основу права на самоопредељења народа“, за њега све мање разумљивом и све мање важном, са захтевом да се из рата изађе одмах за шта су се залагали бољшевици.[90] Њихови захтеви пробијали су се до огромног дела руског народа који није био спреман да подржи бољшевике и чак им се противио[91], постајући тиме део општег расположења руског народа и израз општег незадовољства политиком Привремене владе. Рат је за претежан део армије изгубио сваки смисао; војска је осећала да наставља да остаје у рововима и да гине због циљева који су јој страни, да се бори за интересе Енглеза према којима је, више него према Немцима, осећала мржњу.[92] Међу борцима је владало осећање да је мир близу, да су Немци спремни да преговарају, али да су савезници криви што до мира не долази.[93] Томе су доприносили `дефетизам` бољшевика и немачка антиратна пропаганда која је у армију стизала преко линија фронта. Одбрана револуционарне отаџбине, мир без анексија и ратних одштета, праведан и демократски мир – све те пароле из пролећа 1917. сливале су се у захтев да се учини крај рату одмах.

Вилсонова администрација није журила да предузме конкретне мере да би се супротставила немачкој пропаганди у Русији иако се у извештајима који су долазили до Вашингтона истицало да су, након Фебруарске револуције, Американци за ратну пропаганду у Русији потрошили свега двадесет хиљада рубаља – у исто време док је Немачко Царство за исту сврху потрошило 48 милиона рубаља. Немачки стратези су сматрали избацивање Русије из рата подстицањем разлагања њене армије догађајем пресуднијим за исход рата него што би било америчко војно ангажовање. Амерички председник није се одлучивао да изађе у сусрет предлозима да Сједињене Државе финансирају ратну пропаганду у Русији.[94] Иницијативу у овом питању су предузели представници финансијских кругова повезаних са Моргановим банкарским домом – крупни рударски магнат Вилијам Бојс Томпсон и Хенри П. Дејвисон. Још док су у Вашингтону трајали разговори о слању политичке мисије у Русију, и док су се у јавност споро пробијале узнемирујуће вести о радикалним социјалистима, у моргановским круговима се разматрао начин како да се помогне Привременој влади. Занимање куће Морган за Русију произлазило је из финансијске повезаности моргановског дома са Антантиним војним напорима и чињенице да је кућа Морган имала важан удео у америчко-руској трговини и велике директне инвестиције у Русији.[95] Повезивање Дејвисона и Томпсона са Вилсоновом администрацијом олакшала је тенденција приближавања Волстрита и Вилсонове администрације током рата. Вилсонов познаник Кливленд Х. Доџ из National City Bank of New York и Елиот Водсворт, службеник америчког Црвеног крста, који је, такође, долазио из моргановских кругова, били су посредници између Моргановог дома и Вилсонове администрације. Амерички председник ускоро се сагласио да Хенри Дејвисон буде назначен за председавајућег Ратним већем америчког Црвеног крста, иако је предлог да представник Црвеног крста буде укључен у састав Рутове мисије био одбијен. Привремени неуспех није обесхрабрио Дејвисона и Томпсона и они су се, месец дана касније од разговора са Вилсоном, на трећем заседању Ратног савета Црвеног крста (29. маја 1917. по грегоријанском календару) вратили плану слања мисије Црвеног крста у Русију. Лансингова наклоност према њиховој замисли обезбедила јој је овог пута успех. Ипак, за слање мисије више су били заинтересовани финансијски кругови Волстрита него амерички председник. Вилсона је бринула збрка која је могла настати због прожимања делатности америчких мисија у Русији. Таквом стању, међутим, немало је допринео сам амерички председник не назначавајући довољно прецизно надлежности мисија слатих у Русију.[96]

Најважнији задатак мисије америчког Црвеног крста био је у тражењу начина да се помогне Привременој влади на настави учешће у рату. Иза непосредног циља спашавања Привремене владе за савезничке ратне напоре, чланови мисије размишљали су о дугорочним интересима америчког капитала у Русији. На челу мисије налазио се, формално, угледни чикашки лекар Ф. Билингс, кога је за тај положај препоручило познанство са Харпером и Крејном; делатношћу мисије и њеним финансијама руководио је у потпуности Вилијам Бојс Томпсон који је добио чин пуковника. Околност да су у првом плану делатности Црвеног крста били политички циљеви, уместо хуманитарних, збунила је Билингса и друге лекаре у мисији, те су они, убрзо, одлучили да се врате у Сједињене Државе. На предлог Теодора Рузвелта, у састав мисије био је укључен талентовани реформаторски политичар Рејмонд Робинс. Иако је укључивање Рејмонда Робинса у састав мисије наишло на негодовање Томпсона, због њиховог ранијег политичког супарништва, што је оптерећивало односе унутар мисије, показало се да је избор био срећан: са огромним искуством и енергијом и, уз то својим познавањем руских прилика, Робинс је у наредном периоду постао незаменљив носилац америчко-руских односа све до опозива из Русије у пролеће 1918. године. Још 1908. године Робинс се истакао организовавши одбрану двојице руских грађана чију репатријацију је захтевала Руска Империја. У то време Робинс се повезао са Катарином Брешковском[97], Николајем Чајковским и Петром Кропоткином. Иако његов радикализам никада није излазио из оквира буржоаског реформизма карактеристичног за Американце с почетка XX века, те, стога, никада није прихватио социјализам, Робинс је поседовао отвореност која му није дозвољавала да превиђа реалије политичког живота у Русији.[98] Умногоме слични закључци до којих су дошли посматрајући прилике у Русији помогла им је да превазиђу међусобну нетрпељивост.

Са Томпсоном и Робинсом Керенски се сусрео 26. јула (8. августа), дан након што је формирао другу коалициону владу. Њих двојица су веома брзо стекли наклоност Керенског. Робинс је, упознајући се са ситуацијом у Русији, закључио да је могућност сепаратног мира искључена докле је на власти Керенски и да је, стога, неопходно подржавати његове напоре на стабилизацији прилика у земљи. Увереност у неопходност помагања Привременој влади зближила је, упркос узајамној неповерљивости, Томспона и Робинса. Кроз седам дана од пријема код Керенског, они су се сагласили око планова за снабдевање градова лековима, одећом и кондензованим млеком – то је била једина помоћ коју је Робинс могао да обезбеди становништву Русије. Ради обезбеђивања успешности транспорта, америчка мисија је обезбедила бликсу сарадњу с Привременом владом. Увиђајући, као и њихови претходници из Рутове мисије, неопходност пропагандног супротстављања немачком утицају, Томпсон и Робинс су на састанцима са послаником Френсисом, Керенским и представницима Привремене владе усагласили план организовања пропагандне кампање у Русији. Истовремено са оживљавањем револуције путем обнављања борбених дејстава армије против Немаца, мисија је требало да помаже успостављању нормалног протока хране у градове и у војску.[99] Робинс, коме је у део пала организација допремања намирница, брзо је имао прилику да се увери у немоћ органа Привремене владе и морао је у организацији транспорта да се у потпуности ослони на мрежу совјетских организација.[100] Закључци до којих су дошли Робинс и Томпсон након упознавања са ситуацијом нису се разликовали од закључака Рутове мисије: неопходно је издвојити знатне количине новца како би се смањио утицај немачке пропаганде у Русији и да би се армија убедила да је неопходан наставак рата против Немачког Царства као главног противника тековина Фебруарске револуције. Рејмонд Робинс и Томпсон сагласили су се да је за покретање такве обимне пропагандне делатности потребно одмах издвојити најмање милион долара, а затим по три милиона месечно. Основни циљеви мисије све више су се преплитали с политичким мотивима; чланови мисије покушавали су да овладавањем над тржиштем папира зауставе проток бољшевичке штампе у војску и замене је пропагандним лецима Привремене владе.[101] Посредовањем Керенског, Томпсон је ступио у контакт са угледном револуционарком из периода народњическог покрета Катарином Брешковском која се, након Фебруарске револуције, налазила на крајњој десници есеровске партије, да би са њом усагласио програм америчке пропаганде. Брешковска је сматрала да би пропагандна делатност крупиних размера могла да буде успешна.[102] Ослањајући се на Томпсонову финансијску подршку, она је, са десним крилом партије есера, организовала Комитет грађанске просвете у слободној Русији. Томпсон је телеграфисао моргановском дому захтев да се за циљеве америчке ратне пропаганде у Русији издвоји милион долара из његових средстава и да му се тај износ неодложно пребаци у Русију. Међутим, показало се веома брзо да чак ни милион долара не могу да покрију све облике делатности. Томпсон је 16.(29.) августа тражио од председавајућег Ратног већа америчког Црвеног крста Хенрија Дејвисона да се овај заузме у Вашингтону за план пропагандне делатности у Русији. Десет дана касније Дејвисон је добио веома резервисан одговор од државног секретара.[103]

У време када су Томпсон и Робинс развијали своју делатност, Сједињене Америчке Државе одлучиле су да постфебруарску Русију препусте њеној судбини[104] у очекивању да ће се, из нарастајуће анархије, појавити личност с десна која ће успоставити војну диктатуру у Русији. Вилсон је, сматрајући да се судбина светског рата одлучује на Западном фронту, до краја лета 1917. године, изгубио интересовање за Русију.[105] Међу америчким политичарима, најревноснији присталица замисли увођења војне диктатуре у Русији био је државни секретар Роберт Лансинг. Још отвореније своје наде у војну диктатуру изражавали су представници Велике Британије. Стога не чуди што су савезнички представници у Русији, током Корниловљеве буне (28-31. августа 1917), отворено подржавали генерала Корнилова наспрам Керенског; своје незадовољство неуспехом буне, нису се трудили да сакрију од Керенског. Иако су очекивали појаву „снажне личности“ у Русији, отворена конфронтација Корнилова и Керенског изненадила је Американце. Њихове симпатије биле су, углавном, на страни Корнилова. Џадсон је штавише сматрао да је побуном Корнилова против Керенског изгубљена, вероватно, последња шанса за спасење Русије.[106] Остављен сам себи наспрам растућег хаоса, Керенски је покушавао да учврсти демократску власт у земљи. Спољнополитичка питања била су у средишту пажње и треће коалиционе владе, која се одржавала на обећању да ће предузети кораке да убеди савезнике да сазову конференцију с циљем ревизије ратних циљева и на нејасном осећању да би на таквој конференцији требало да буде заступљен, поред владиног представника, представник Петроградског совјета.

Следећег дана након што је формирана трећа, и како се показало, последња коалициона влада, 25. септембра (8. октобра), Антантини представници у Русији на челу са британским послаником Џорџом Бјукененом појавили су се у Зимском дворцу, где је сада била смештена Привремена влада, да би Керенском саопштили један веома оштар демарш, којим се од владе у готово ултимативној форми захтевало да „докаже своју одлучност да употреби сва доступна стредства за успостављање дисциплине“ у армији. Нота је садржала довољно јасно формулисано упозорење да ће савезници прекинути испоруку оружја и других ратних поруџбина, уколико влади не пође за руком да „успостави ред на фронту и у позадини“. Пред посланицима савезничких земаља, Керенски је пронашао у себи довољно достојанства и патриотизма да, одговарајући на савезничку претњу, заврши аудијенцију напоменом да је „Русија још увек велика држава.“ Не добивши инструкције од Државног департмана, амерички посланик Дејвид Френсис није узео учешћа у савезничком ултиматуму. Керенски је због тога посредством руског посланика у Вашингтону Бориса Бахметјева изразио захвалност Сједињеним Државама.[107]

Бољшевици су, изишавши из подземља и задржавши оружје након гушења Корниловљеве буне, стицали тачке ослонца у совјетима широм земље и на фронту и спремали се да преузму власт у престоници. Уз Керенског и десне социјалистичке снаге оријентисане на сарадњу са Антантом били су једино чланови мисије америчког Црвеног крста. Томпсон је настављао са покушајима да придобије Вилсонову администрацију за финансирање делатности мисије Црвеног крста. Послао је у Сједињене Државе свог емисара Х. Гросвенора Хатчинса, потпредседника New York Bank of Comerce са задатком да администрацији представи Томпсонов план. Прошла су двадесет три дана од Хатчинсовог приспећа у Њујорк док председник владиног Одбора за ратну трговину Венс МекКормик није обавестио Вилсона о Томпсоновој поруци и још дванаест дана док директор Комитета јавног информисања Џорџ Крил уредио Хатчинсов пријем код Вилсона. Ако је Вилсон избегао да раније отворено одговори на сличне предлоге Рутове мисије, овог пута он је био ван себе када је од Хатчинса добио Томпсонов предлог о издвајању три милиона долара месечно за америчку пропаганду: „Три милиона месечно! Шта није у реду са Вашим пријатељем? Је ли он полудео?“[108] Томпсонов план успео је да заинтересује Џ. Крила. На његово инсистирање Вилсон се сагласио да у Русију пошаље представника Комитета јавног информисања Едгара Сисона и да за његову делатност у Русији одобри 250.000 долара. Он ће у Русију стићи у тренутку када бољшевици већ буду преузели власт.[109]

Робинс и Томпсон који су дане Корниловљеве буне провели обилазећи Петроград уверили су да је пораз буне дошао из „Смољног, а не из Зимског дворца.“[110] Неопходно је учинити све што је могуће да се спречи да бољшевици преузму контролу над Петроградским совјетом и преузму власт над Петроградом. Робинс је, у очајничком напору да спречи бољшевичко преузимање власти, предложио на заједничком састанку савезничких представника да Привремена влада, како би отргла Совјет од бољшевичког утицаја, неодложно прогласи предају земље сељацима; међутим, наишао је на одлучно супротстављање британског војног аташеа: „Раздајте данас земљу у Русији и кроз две године мораћемо да је поделимо у Енглеској.“[111] Делатност Робинса и Томпсона била је осујећена такође упорним одбијањем уступака од стране савезника у животно важном за Привремену владу питању о сазиву конференције на којој би се ревидирали ратни циљеви.[112] Немогућност да се остваре управо ова два услова – мир и предаја земље сељацима – дала је бољшевицима главне пароле њихвог устанка („мир, хлеб, земља!“).

Уочи бољшевичког оружаног устанка, Вилсон је добио, посредством пуковника Хауса и обавештајца Вилијама Вајсмана, текст телеграма из британског посланства у Петрограду у коме се предвиђало да ће влада Керенског опстати до II Сверуског конгреса Совјета.[113] Керенски је за Вилсонову администрацију остао само привремена појава.[114] Савезници који се још увек нису растали од сна о увођењу војне диктатуре у Русији неадекватно су реаговали на бољшевички устанак, очекујући да ће долазак бољшевика на власт бити привремен и, напослетку, довести до успостављања диктатуре снажне личности. Чак ни царска Немачка није имала једнозначан однос према бољшевичком устанку. Ослушкујући мишљење Антантиних дипломата у неутралној Шведској, немачки посланик у Стокхолму телеграфисао је о својој сумњи да би се бољшевички режим могао одржати дуже од пар седмица.[115] Политика Сједињених Америчких Држава према буржоаско-демократској Русији није се, у целини, разликовала од политике савезника из Антанте: за Сједињене Америчке Државе било је важније да Русију задрже у рату него да у њој очувају демократску власт. Осим тога, односе Привремене владе и Сједињених Америчких Држава оптерећивало је америчко неповерење према социјалистичким министрима. Последњи су веома споро схватали размеру промена у америчкој спољној политици од Вилсонових мировних иницијатива ка вођењу рата до пораза апсолутистичког режима у Немачкој. Интересовање Вилсонове администрације за судбину демократије у Русији било је ограничено опсегом у ком је демократска револуција могла да се употреби за пропагандне сврхе и уклопи у званично америчко тумачење ратних циљева; и поред присуства америчких мисија које су, између Фебруарске и Октобарске револуције, деловале у Русији, Вашингтон, отуда, није предузео скоро никакве практичне кораке. Суштински неуспех политике Вилсонове администрације према буржоаско-демократској Русији био је, дакле, у тој врсти неразумевања: и буржоаски и социјалистички министри Привремене владе очекивали су, узимајући у обзир ауторитет америчког председника, да ће Сједињене Државе пружити пресудну подршку младој руској демократији; за то време Сједињене Америчке Државе интересовала је демократија у Русији у оном степену у ком је доприносила општесавезничким ратним напорима и, на тај начин, умањивала војно ангажовање и људске губитке самих Сједињених Држава. Руско-амерички односи углавном су зависили од напора појединаца попут Бориса Бахметјева и потпуковника Робинса. Америчка политика према Русији остала је збркана. Изгубивши интересовање за опстанак Привремене владе, Американци су желели да задрже Русију у рату противно вољи њеног становништва, истовремено не ризикујући и не чинећи уступке. На прекид пасивности и активнију подршку елементима оданим Антанти одлучили у Вашингтону су се када је већ било касно. Веома непријатно изненађење за Американце било је откриће да је у септембру-октобру отпочело пребацивање немачких трупа с Источног фронта на Запад.[116] Разматрана је и могућност слања америчких војски на Источни фронт или мултинационалне интервенције с циљем спашавања Русије.[117] Социјалистичке идеје Петроградског совјета биле су како претња руском наставку учешћа у рату, тако и моралном ауторитету принцима Сједињених Америчких Држава. Амерички председник је тек 24. децембра 1917. (6. јануара 1918.) одговорио на изазов социјалистичке револуције својим знаменитим програмом мира који је у историју ушао под насловом „Четрнаест тачака.“ Суштински је важно, такође, да Американци, за разлику од осталих савезника, нису очекивали да би њихова интервенција могла да оживи Источни фронт повећавањем иностраног војног присуства, већ да би се ограниченим мерама Руси могли натерати да наставе рат и да угуше револуцију. У тој намери степен разлика између ставова Вудроа Вилсона и Рејмонда Робинса био је огроман, али су њихови циљеви били исти.

[1] Текст представља прилагођену верзију првог поглавља мог мастер рада „Совјетска Русија и САД: совјетско-амерички односи од Фебруарске револуције до конституисања СССР (1917-1922)“ одбрањеног септембра 2024. на Филозофском факултету у Новом Саду.

[2] Император Николај II никада није дозвољавао могућност сепаратног мира. Када је Немачка понудила Русији сепаратни мир посредством шведског посланика, министар иностраних дела Покровски је то одбио изјавивши да је немачки предлог неприхватљив зато што би његово прихватање значило „потчињавање Европе њеној хегемонији.“ Покровски је, у име владе, одбацио аустријски мировни предлог од 12. децембра 1916: Ковачевић, Историја спољне политике, 603-604.  Проблем сепаратног мира уочи Фебруарске револуције веома добро је истражен у.: Васюков, В. Внешняя политика России накануне Февральской революции. 1916-февраль 1917 г., глава 7: „Царская дипломатия против германского «мирного наступления». Сепаратный сговор или война до победного конца.“

[3] Ковачевић, Историја спољне политике руске империје., 606-607; Васюков, Внешняя политика Временного правительства, 37.

[4] Ганелин, Россия и США, 161.

[5] Foglesong, The American Mission…, 5; Листиков, США и революционная Россия, 61-63.

[6] Волкогонов, Лењин, I, 167.

[7] Ајрапетов, Русија 1917, 103.

[8] С. В. Листиков, „Конец самодержавия и проблема выбора пути (Русская пресса 1917 года об американском опыте)“ у: В. Мальков (ред.) Первая мировая война. Пролог XX века, Москва 2009.

[9] Kennan, Russia Leaves the War, p. 14-15.

[10] На истом месту.

[11] Листиков, США и революционная Россия, 60.

[12] Васюков, Внешняя политика России накануне Февралъской революции., глава 5.

[13] Листиков, США и революционная Россия, 45.

[14] Листиков, США и революционная Россия, 45.

[15] Документы внешней политики СССР Т. I,  документ Nº 173.

[16] Ганелин, Россия и США, 289 et passim.

[17] Васюков, Внешняя политика Временного правительства, 35-36.

[18] Foglesong, The American Mission…, p. 30.

[19] Živanov, Rusija 1917: I, 52; Васюков, Внешняя политика Временного правительства, 29.

[20] Совјетска историографија наглашавала је, занемарујући низ интерних докумената Петроградског совјета, да Совјет пре 14. марта 1917. није разматрао спољнополитичка питања, што, међутим, није тачно: в. Рачковский, Валерий Александрович. „Война и Петроградский Совет рабочих и солдатских депутатов в феврале-марте 1917 г.“ Новейшая история России. Nº1(12) (2015): 39-47.

[21] Živanov, Rusija 1917: I, 288-289.

[22] Živanov, Rusija 1917: I,  293-295.

[23] Уп. са: Tuz, Potop, 21.

[24] Дэвис, Трани, Первая холодная война, 111; Листиков, США и революционная Россия, 65.

[25] Листиков, США и революционная Россия, 72.

[26] Williams, American-Russian Relations, 86.

[27] Živanov, Rusija 1917: I, 297.

[28] Živanov, Rusija 1917: I, 312.

[29] Ганелин, Россия и США, 211-212.

[30] Мальков, Россия и США в XX веке, 113.

[31] Мальков, Россия и США в XX веке, 107-111.

[32] На истом месту, 111.

[33] Živanov, Rusija 1917: II, 407.

[34] Васюков, Внешняя политика Временного правительства, 126.

[35] Ганелин, Россия и США, 194.

[36] Williams, American-Russian Relations, 92-3.

[37] Васюков, Внешняя политика Временного правительства, 128-129.

[38] Živanov, Rusija 1917: I, 310.

[39] Шон Макмикин, „На сцену выходит Ленин“ у: Т. Брентон (ред.) Историческая неизбежность? Ключевые события русской революции, Москва 2017, стр. 131.

[40] О Миљуковљевој преданости остварењу спољнополитичког програма царске владе речито говори и његова намера да покуша да придобије Бугарску, која је у јесен 1915. године ушла у рат на страни Централних сила, да промени страну. Путем савеза са Бугарском, Русија би лакше могла да се домогне Цариграда и Мореуза: Поповић, Србија и Руска револуција, 10-12.

[41] Реймонд Пирсон, „Милюков“ у: Э. Актон (ред.) Критический словарь Русской революции 1914-1921: Санкт-Петербург 2014,  156.

[42] Листиков, США и революционная Россия, 91.

[43] На истом месту, 104.

[44] На истом месту, 207.

[45] Ганелин, Россия и США, 221-222.

[46] Tuz, Potop, 90.

[47] Листиков, США и революционная Россия, 122.

[48] Шон Макмикин, „На сцену выходит Ленин“ у: Т. Брентон (ред.) Историческая неизбежность? Ключевые события русской революции, Москва 2017, 132-133.

[49] Лансинг је на истоветан начин резоновао и у децембру 1917. године у вези са појавом центра супротстављања бољшевицима око генерала Каледина: Ганелин, Советско-американские отношения, 68.

[50] Ганелин, Россия и США, 233.

[51] Листиков, США и революционная Россия, 285; Ганелин, Россия и США, 230-236.

[52] Ганелин, Россия и США, 239-240; 246.

[53] Tuz, Potop, 127.

[54] На истом месту.

[55] На истом месту.

[56] Tuz, Potop, 91.

[57] Васюков, Внешняя политика Временного правительства, 103.

[58] Ајрапетов, Русија 1917, 40.

[59] Васюков, Внешняя политика Временного правительства, 108.

[60] На истом месту .

[61] Васюков, Внешняя политика Временного правительства, 222.

[62] Листиков, США и революционная Россия, 130.

[63] Ганелин, Россия и США, 203.

[64] Листиков, США и революционная Россия, 279.

[65] Васюков, Предыстория интервенции, 123.

[66] После овог кредита, уследило је још неколико кредита чији је укупан износ достизао 325 милиона долара.

[67] Листиков, США и революционная Россия, 274.

[68] „Стивенса миссия.“ Энциклопедия российско-американских отношений XVIII-XX, 518. 

[69] Williams, American-Russian Relations, 87.

[70] Дэвис, Трани, Первая холодная война, 82.

[71] Ганелин, Россия и США, 186-192.

[72] Ганелин, Россия и США, 250-253.

[73] На истом месту, 255.

[74] На истом месту, 260.

[75] Ганелин, Россия и США, 283.

[76] Листиков, США и революционная Россия, 243-244.

[77] Листиков, США и революционная Россия, 368; Васюков, Предыстория интервенции, 126-127.

[78] Ганелин, Россия и США, 255.

[79] Листиков, США и революционная Россия, 247.

[80] Williams, American-Russian Relations, 91.

[81] Ганелин, Россия и США, 284.

[82] На истом месту, 265.

[83] Шон Макмикин, „На сцену выходит Ленин“ у: Т. Брентон (ред.) Историческая неизбежность? Ключевые события русской революции, Москва 2017, стр. 133.

[84] Tuz, Potop, 100.

[85] Листиков, США и революционная Россия, 232-235.

[86] Шон Макмикин, „На сцену выходит Ленин“ у: Т. Брентон (ред.) Историческая неизбежность? Ключевые события русской революции, Москва 2017, стр. 135-138.

[87] Васюков, Внешняя политика Временного правительства, 252; уп. Tuz, Potop, 100.

[88] Листиков, США и революционная Россия, 149.

[89] На истом месту, 150-151

[90] Волкогонов, Лењин, I, 240: „Он [Лењин] је схватао да ће народ поћи не толико за бољшевицима колико за миром, који је просечној свести изгледао као свемоћни лек, универзално избављење од свих невоља и одрицања.“

[91] Warth, The Allies and the Russian Revolution, 110.

[92] У Француској је дошло до побуне руских јединица послатих на Западни фронт: Warth, The Allies and the Russian Revolution, 132-137; Листиков, США и революционная Россия, 128.

[93] Листиков, США и революционная Россия, 129.

[94] На истом месту, 273.

[95] Williams, American-Russian Relations, 88.

[96] Ганелин, Россия и США, 330.

[97] О Катарини Брешковској и њеним везама са Сједињеним Америчким Државама:  Джулия Л. Микенберг, Американки в Красной Росии: В погоне за советской мечтой, Москва 2023, глава 1.

[98] Ганелин, Россия и США, 329.

[99] Williams, American-Russian Relations, 96.

[100] Warth, The Allies and the Russian Revolution, 144.

[101] Ганелин, Россия и США, 340; Williams, American-Russian Relations, 99.

[102] Warth, The Allies and the Russian Revolution, 144-145.

[103] Williams, American-Russian Relations, 96.

[104] На истом месту, 91.

[105] Листиков, США и революционная Россия, 350-2.

[106] Листиков, США и революционная Россия, 179-187.

[107] Васюков, Внешняя политика Временного правительства, 363; Листиков, США и революционная Россия, 197, 201

[108] Warth, The Allies and the Russian Revolution, 146.

[109] Williams, American-Russian Relations, 102.

[110] На истом месту, 98.  У Смољном институту било је средиште бољшевичке партије.

[111] На истом месту, 103.

[112] Вест о томе да ће на предстојећој конференцији учествовати представник Петроградског совјета, један од социјалистичких министара у Привременој влади Скобељев изазвала је гневно негодовање код готово свих руских савезника.

[113] Дэвис, Трани, Первая холодная война, 111.

[114] Мальков, Россия и США в XX веке, 121.

[115] Соболев, Тайный союзник, 415.

[116] Листиков, США и революционная Россия, 196.

[117] Листиков, США и революционная Россия, 197-198, 206.