ГОЛИ OТОК, ЊЕГОВЕ ЖРТВЕ И ЊЕГОВИ ТВОРЦИ (Горан Милорадовић)

Мрежа концентрационих логора за политичке противнике, која је постојала у социјалистичкој Југославији, а од којих је најпознатији Голи оток, један је од важних историјских феномена који још увек није у потпуности истражен. С једне стране, ти логори су остали у сенци совјетског ГУЛАГ-а, а с друге – Запад није имао интереса да отвара то питање и тиме слаби Јосипа Броза Тита, чији режим је био важан део система безбедности у Европи током Хладног рата. У међувремену, Југославија је нестала са политичке мапе света, а последњи преостали актери догађаја из средине XX века полако силазе са историјске позорнице. У време док су ти логори постојали били су прворазредна државна тајна. После гашења мреже логора 1956. године, на власти је и даље био режим који их је успоставио, а службена документа о тој теми су се и даље налазила у поседу Управе државне безбедности (УДБ).[1] Ипак, средином осамдесетих година XX века почињу да се појављују књиге и новински чланци који се баве том осетљивом темом. Од затварања логора до данас ни један научник није детаљно истражио тај феномен, а прве, неповезане и непроверене податке о Голом отоку, изнео је историчар Владимир Дедијер.[2] Више од тога није се ни могло очекивати, јер је међународна политичка констелација, која је довела до одлуке о формирању логора, постојала до распуштања Варшавског пакта. Југославији су деведесете године XX века донеле распад и грађански рат, тако да су историјска истраживања умногоме била запостављена.

Прошло је преко пола века од оснивања тог злогласног логора и већина логораша и њихових чувара више није међу живима. Упркос томе, мишљења о њему су и даље подељена, а дубока нетрпељивост, која је владала између логораша и њихових иследника, оставила је траг на виђења и тумачења те теме. Није тешко разумети зашто је то тако. Један од организатора логора је касније говорио: „Био сам цар, цар царева, шахиншах, бог богова и све то заједно, а ако баш инсистирате на том ‘главни’, онда ћу вам открити: био сам главни за Голи оток и све логоре за изолацију политичких губаваца. Био сам господар живота и смрти, али то нисам злоупотребио. Био сам Бог Саваот. Тако је морало бити. Алтернативе није било. Понављам да ту неограничену власт нисам злоупотребио. Спасавао сам државу од помахниталих бандита. Ни брата нисам поштедео. Кад је окренуо леђа партији, престао је да ми буде брат.“[3] Рекло би се да је „главни“ уживао у значају улоге која му је запала. Сасвим је другачије било виђење једног бившег логораша са Голог: „Све је то ужасан подлачки злочин којег се титоизам никад неће опрати. Ти подлаци су пролили толико крви да би њоме сваког јутра могли да се умивају и да перу зубе, а неки од њих, као Јово Капичић Капа, као недавно умрли Веселин Булатовић и још живи Бранко Дамњановић, и још неки, имају је на души толико да би њоме могли да напуне своје кућне базене, па да у томе ради одржавања кондиције пливају.“[4] Тако, или врло слично, на ту тему су гледали и други учесници тих догађаја.

*   *   *

Крајем четрдесетих година у Југославији је формирана мрежа логора ради изолације комуниста и других њених грађана који су подржали резолуцију донету на Другом саветовању Коминформа у Букурешту 19–23. јуна 1948. године.[5] У том документу, чији пуни назив гласи Резолуција Информационог бироа комунистичких партија о стању у Комунистичкој партији Југославије, оштро је критикована КПЈ, а Тито, Кардељ, Ђилас и Ранковић су директно оптужени да воде политику супротну идеологији марксизма-лењинизма и непријатељску према Совјетском Савезу. Дискусије и изјашњавања у вези са Резолуцијом довели су до политичког подвајања унутар КПЈ, што се брзо пренело и на стуктуре безбедности и цело друштво. На покретање сукоба између југословенских и свих других комуниста, а онда и унутар КПЈ, пресудно је утицао међународни контекст. Када су топови заћутали, отпочео је процес раздвајања европских држава у два геополитичка блока, који су се све више међусобно супротстављали. Југославија је, из геостратешких разлога, своје место нашла у склопу западног система безбедности, иако је била социјалистичка држава. Због тога је неки аутори називају „аномалијом“ Хладног рата. Да би Југославија остала компактна и ван совјетског утицаја, у њој су стаљинистички методи репресије коришћени против комуниста лојалних Стаљину, а концентрациони логори су били једна од првих и најважнијих предузетих мера.

О мрежи логора и затвора за просовјетске опоненате у Југославији још увек се недовољно зна. Политичка осетљивост те теме довела је до недоступности већине докумената током низа деценија.[6] Велико је питање да ли су неки важни извори уопште и сачувани. Одавно постоје тврдње бившег управника Голог отока, Анте Раштегорца, у вези са бројем логораша на Голом отоку: „Права се цифра не може утврдити, јер су документи уништени.“[7] Не треба сумњати у његову обавештеност о тој теми. За спискове голооточана из Црне Горе слично се тврди у документу Министарства унутрашњих послова Црне Горе из 1992. године: „Мањкавост у постојећој документацији (својевремено уништавање, подвојеност, некомплетност и сл.) основни је разлог непотпуности података презентираних у списковима.“[8] Да је уништавања докумената заиста било, индиректно потврђује и чињеница да су органи УДБ-е, покушавајући да поново комплетирају и систематизују податке о ибеовцима, „крајем 1963. године“ организовали „анкету“, уместо да се потпуно ослоне на своју архиву.[9] Да је грађа сачувана, „анкета“ из 1963. године не би била потребна.

Уништавање грађе је вероватно било последица промене политике према СССР-у од 1955. године, што значи да је део првобитне документације могао бити уништен већ непосредно после затварања Голог отока, 1956. године. Разлог за тај поступак вероватно лежи у чињеници да су документа о логорима, поред осталог, садржала и доказе о обиму и жестини репресије, који су касније, у случају неког непредвиђеног развоја догађаја, могли бити искоришћени против органа УДБ-е или појединих политичара. Средином 1950-их година нико није могао да предвиди колико далеко ће се ићи у побољшању односа Београда и Москве, али је јасно било да је тај процес отпочео. Да ли ће заокрет у спољној политици у једном тренутку изискивати и кажњавање одговорних за прогон ибеоваца  – није се тада могло знати. Осим тога, на основу документације могао се доказати велики број неоправданих хапшења, што би било показатељ неефикасности служби безбедности и панике која је захватила режим Јосипа Броза Тита. Прикупљање и уништавање, а потом реконструисање списка кажњених информбироваца пратило је осцилације у односима Југославије и СССР-а. 

Велика експонираност теме Голог отока у јавности донекле засењује остале логоре из исте мреже. Поред тог, најпознатијег и највећег, југословенску мрежу за изолацију политичких противника чинили су и логори на острвима Свети Гргур, Угљан, Раб, Вис, Корчула и Рам (на Дунаву); као и логори и затвори на копну: Сисак, Вареш, Петроварадин, Билећа, Забела, Зеница, Стара Градишка, Сремска Митровица, Бањица, београдска Главњача, Лепоглава и Пожаревац. О тим локацијама зна се још мање него о Голом отоку, јер се све одвијало углавном ван правних институција и мимо правних стандарда, као партијско-полицијски подухват. Људи су у логоре често слати административном одлуком, без претходне истраге и регуларног суђења, просто – превенције ради. „Кривица“ је био њихов стварни или претпостављени политички став, а хапшени су због сумње да су спремни на „издају“. Међутим, врло мали број њих је заиста покушао да се политички организује у опозиционе групе, да агитује против власти, да се с оружјем одметне у планине или да илегално напусти Југославију. Почетком 1949. године амбасада СССР у Београду јављала је Москви о немогућности ма каквог легалног рада против „Титове клике“, јер су опозиционе групе разједињене и пуне провокатора. Касније је у историографији констатовано да су дељење летака и индивидуална усмена пропаганда у корист СССР-а и Коминформа у очима совјетских дипломата били преувеличани као масовно испољавање опозиционог расположења.[10] То није могло да сруши режим, али је изазвало паничан и бруталан одговор. 

Основни узрок масовне изолације политичких противника била је потреба да се Југославија политички одвоји од Совјетског Савеза, а разлог изузетне бруталности која је том приликом испољена лежи у карактеру конкретних особа које су логорима управљале, као и у страху вођства државе за своју судбину у околностима сукоба са СССР-ом. Едвард Кардељ је, док се још трагало за локацијом логора, у једном тренутку рекао: „Ако ми не створимо такав логор, Стаљин ће претворити читаву Југославију у један страшан логор.“[11] У врху КПЈ сматрало се да је одлука о изолацији политичких противника потпуно легитимна, па је министар спољних послова Кaрдељ чак хтео да предложи Уједињеним нацијама (УН) да у Декларацију о људским правима унесу амандман по коме „Свака држава има право, у случају нужде, да у интересу чувања реда и поретка, управним поступком лиши слободе на неодређено време све грађане који угрожавају њену независност на подстрек неке стране силе.“[12] Подношење тог предлога је спречено присебношћу шефа југословенске делегације у УН, Алеша Беблера.

Шта се логорима хтело постићи?

Представник власти, генерал државне безбедности Јово Капичић Капа је, у говору који је одржао логорашима јула 1949. године, тврдио да Голи оток, у ствари, није логор, него „васпитно-поправно радилиште“, у коме партија онима који су јој „забили нож у леђа“ „великодушно пружа руку“, јер је одлучила да их „преваспита“.[13]

Два изузетно важна, али још увек нерешена питања су: колики је укупно људи било изоловано у тој мрежи логора и затвора, као и колики је укупан број регистрованих коминформоваца, без обзира на то да ли су били затварани или не? Одређени бројеви, за које се тврдило да представљају број логораша на Голом отоку и Светом Гргуру, први пут су објављени 1985. године, у Историји Савеза комуниста Југославије (СКЈ), али без навођења извора.[14] Ти подаци се углавном подударају са подацима који су, такође без навођења извора, касније објављени у неким другим књигама.[15] То, међутим, само по себи, не значи да су ти бројеви тачни. Сумњу ствара, пре свега, њихово нејасно порекло. Поред тога, важно је приметити да у различитим књигама постоје неподударности броја логораша на Голом отоку.[16] То упозорава на могућност да нису увек коришћени идентични извори, или да су спискови мењани. Тако су, током времена, објављени подаци да је на Голом отоку било укупно 16.312[17], или 16.288[18], или 16.731[19], или 16.012[20] логораша, док се на списку који доносимо у овој књизи налази 16.289[21] имена „кажњеника ДКР и осуђеника по ИБ-у“.[22] Да су аутори Историје СКЈ, као и Драган Марковић и Радован Радоњић црпли податке са истог извора, показује податак о 55.663 регистрована информбировца у периоду од 1948. до 1963. године, који се појављује у њиховим књигама.[23] Разлика се, дакле, јавља само када је реч о броју логораша, па на то питање треба обратити посебну пажњу.

Зашто је објављивање података о Голом отоку и другим логорима текло тим неформалним и тешко проверивим путевима?

Голи оток (©Stella polare)

У трагањи за одговором треба имати у виду околности које су владале у Југославији осамдесетих година прошлог века, када су ти подаци објављени први пут. Био је то период кризе система и покушаја друштвених и политичких промена после смрти Јосипа Броза. Постепено је опадала моћ Савеза комуниста и репресивног апарата. Криза се највише испољавала у привредној и политичкој сфери, а снажно се осећала и у управљачким структурама. Културна продукција постала је поље опозиционог деловања. Нарастао је национализам, а легитимитет једино дозвољене идеологије све више се крунио. Изгледа да су неки делови власти сматрали да би у новонасталим околностима било мудро партију растеретити бар дела одговорности за злочине које је починила у прошлости. А један велики злочин, који је дубоко поделио и трауматизовао друштво Југославије, била је управо масовна репресија која је у периоду после 1948. године систематски вршена над члановима партије и другим грађанима који су приликом сукоба са СССР-ом подржали совјетску страну, или макар испољили разумевање за њене аргументе. Та политика је дугорочно оптеретила односе Југославије и Совјетског Савеза. У околностима слабљења Југославије јавила се потреба да се односи са Москвом поправе, па су обим и жестина репресије према просовјетски (тј. русофилски) расположеним грађанима смањени. Један од начина ублажавања неправде учињене према ибеовцима било је дозирано изношење података о њиховом страдању.

Пошто тада у Југославији, као и у другим државама, нису постојали услови да научници приступе архиву Управе државне безбедности, осетљиви подаци су пуштани у јавност на мање формалан начин: одређеним особама, за које се сматрало да поверење неће злоупотребити, на располагање су стављене информације о броју и структури логораша. Због тога ни у једној од наведених књига нема архивске сигнатуре нити неке друге ознаке која би указивала на порекло информација о изолирцима са Голог отока. То значи да су током постојања Југославије поједини аутори били у повлашћеном положају, па су могли доћи до података који су осталим историчарима били недоступни. Али, то је уједно и један од разлога зашто су те бројке изазивале подозрење стручне јавности и бивших логораша. Ипак, најкасније 1985. године, када су у Историји СКЈ објављени званични подаци о броју голооточана, за које се ауторитетом институције која их објављује сугерисало да су поуздани и дефинитивни, негде је некаква одлука о томе морала бити донета. И та одлука је била политичка, а не полицијска, јер је масовна репресија проистекла из политичког спора чији значај је превазилазио границе Југославије.

Такав однос према чињеницама о Голом отоку трајао је све док је постојала Југославија. После њеног распада државни органи Црне Горе показали су спремност да јавност упознају са делом докумената о жртвама Титовог режима. На захтев Удружења биших логораша „Голи оток“ Министарство унутрашњих послова Црне Горе доставило им је 1992. године спискове голооточких логораша из Црне Горе, и они су тада први пут објављени.[24] То су, међутим, били само подаци за простор једне републике, не и целе Југославије. При том, према истраживању удружења „Голи оток“, ти спискови су били непотпуни, јер доносе податке о свега 3.462 људи, док је Удружење сакупило податке за још 743 особе из Црне Горе, што чини укупно 4.205 логораша.[25] Разлика између броја логораша на службеном списку и оних које је евидентирало Удружење „Голи оток“ износи 17,67%, што није занемариво. У поузданост те допуне тешко је сумњати – Црна Гора је мала земља и било је могуће утврдити порекло скоро сваког логораша. Ако је неко робијао на Голом отоку, његови земљаци су могли тачно знати из ког је он места и из које фамилије. Све то потврђује сумњу да су спискови били мењани и прочишћавани пре него што су 1985. године подаци које садрже пуштени у јавност.

Провера спискова, коју је 1992. године урадило удружење „Голи оток“, указује на могућност да је и у другим републикама Југославије, а не само у Црној Гори, могло бити неевидентираних логораша, или оних чија су имена временом, из неких разлога, уклоњена са спискова. Провером је утврђено да на списку нема професора Универзитета у Сарајеву, Александра В. Соловјева и његове супруге Наталије, а поуздано се зна да су били ухапшени 1949. године.[26] Тај податак је познат већини учесника научне конференције одржане на Правном факултету у Београду, посвећене А. В. Соловјеву.[27] Према налазима истраживача Алексеја Арсењева, на списку који објављујемо недостају имена најмање 20 руских емиграната у Југославији, за које се поуздано зна да су били затварани у време сукоба око Информбироа.[28] Бивши управник Голог отока, Анте Раштегорац, рекао је 1982. године Владимиру Дедијеру да је у том логору на основу административних казни било затворено око 18.000 логораша, а на основу пресуда војних и цивилних судова још око 13.000. Дакле, укупно 31–32.000 људи.[29] Поред тога, постоји још један податак, по коме је било „кажњено“ 31.142 члана КПЈ.[30] Обе те бројке су скоро двоструко веће од броја кажњеника на списку који објављујемо у овој књизи – 16.090, као и од свих других бројева заточеника на Голом отоку, који су до сада били објављени. Очито, режим је нерадо износио прецизне податке о кажњеним информбировцима. Моша Пијаде је јуна 1953. године у Народној скупштини саопштио да је од 1948. године до тада било ухапшено 172 хиљаде људи, од којих су 140 хиљада били политички кривци и противници економских мера КПЈ.[31] Пијаде је број кажњених присталица Коминформа дао збирно са бројем разних других кажњеника, тако да је њихов број и даље остајао у сенци и могао се, у случају потребе, оспоравати.

Може ли се, онда, уопште утврдити колико је укупно коминформоваца било затворено у мрежи логора и затвора у Југославији?

Голи оток (©Stella polare)

Када је реч о укупном броју кажњених лишавањем слободе, он не може бити мањи од 16.090, колико је поименце наведено у списку који објављујемо. Али, треба имати у виду да је тај списак настао реконструкцијом уништених и редукцијом сувишних података, што значи да је стварни укупни број затвореника био већи. Приликом трагања за укупним бројем логораша не сме се губити из вида да је чистка била процес, током кога се тај број стално мењао – неки су хапшени, неки пуштани, неки су умрли, неки били премештени на дуго место, неки су ухапшени по други пут, итд. Поред тога, постојала је и једна основна тежња: периферни логори у саставу те мреже су гашени и затвори пражњени, а затвореници су пребацивани на најбезбеднију локацију, далеко на западу Југославије – на Голи оток. Тако је тај логор на свом врхунцу нарастао до комплекса од четири целине: „стара жица“, „нова жица“, „Петрова рупа“ и „женски логор“. До 1951. године Голи оток је досегао капацитет од око 12.000 људи[32], од којих нису сви све време провели ту, него је некима то била тек крајња дестинација. Било је, наравно, и оних, који су свој рок у потпуности одробијали негде другде. Најзад, као што то доказује и списак који објављујемо, неки су хапшени и после распуштања логора на Голом отоку 1956. године, све до 1961. године. Таквих је током тих пет година било око 400, па није био неопходан логор за њихово чување.[33] Према данас доступној грађи, може се закључити да је кроз Голи оток и остале логоре и затворе прошло знатно више од 16.090 људи.

Али, колико више?   

Пошто потпуно поузданих и верификованих података нема, треба се окренути постављању хипотезе и индиректном извођењу закључака. Као први путоказ послужиће чињеница да је Александар Ранковић на Четвртом пленуму ЦК КПЈ, 3–4. јуна 1951. године саопштио да је током 1949. било чак 47% неутемељених хапшења.[34] Не постоје подаци колико је било таквих хапшења током читавог периода 1948–1961. година, али их је могло бити и раније и касније. Генерал УДБ-е Јово Капичић тврдио је да је на Голом отоку била „трећина невиних“, позивајући се при томе баш на Ранковића.[35] Вероватно је имао у виду укупан број логораша и робијаша у периоду 1948–1961. године, на које се односи списак који објављујемо. С обзиром да је документ имао оперативну намену, вероватно се на њему не налазе имена неосновано кажњених, јер није било потребе да она и даље стоје у евиденцији. Поред тога, имена једног броја логораша нема јер „анкетом нису обухваћени умрли на издржавању казне (око 400), умрли по изласку на слободу (око 500), затим протерани и они који су сами отишли из земље (белогардејци, страни држављани, оптанти, и сл.), побегли на Запад или у ИЕ земље, легално исељени економски емигранти, известан број лица који је судски рехабилитован и скунут са евиденције, итд.“[36] Сви наведени елементи помажу утврђивање броја ибеоваца-логораша. Ако се верификованом броју од 16.090 кажњеника, који су остали у евиденцији и после 1963. године, дода она „трећина“ неоправдано изолованих, као и они који су касније из разних других разлога брисани са списка (умрли, емигрирали[37], рехабилитовани и др.), онда се знатно приближавамо броју који је Дедијеру саопштио Раштегорац: 31–32.000. То, за сада, треба сматрати приближним бројем ибеоваца који су прошли кроз југословенске логоре и затворе. Накнадно формирани, скраћени и прочишћени списак, довршен је 1963. године и служио је за даље праћење просовјетске опозиције. Тим скраћивањем попис кажњеника остао је без дела података важних историчарима, али је повећао своју оперативну вредност.

Ипак, нешто се може констатовати и на основу других доступних извора. Према документу, за који се сматра да је „последња Удбина велика систематизација овог предмета“, на простору Југославије било је укупно 30.113 на разне начине кажњених присталица Информбироа, од којих је на издржавању казне умрло око 400.[38] Међутим, осуђеника пред војним и цивилним судовима и кажњеника друштвено корисним радом и том документу избројано је свега 14.510. Остали су били кажњени на друге начине. Број од 30.113 или 30.112 „кажњених“ помињу и други аутори, а неки наводе назив и сигнатуру документа у коме се тај податак налази: „Осврт на проблем рехабилитације бивших присталица ИБ – скраћена верзија. Савезни секретаријат за унутрашње послове Београд, јун 1964“, Архив Републике Словеније (АРС, Архив УДБ, 213-1-1).[39] Исти подаци се налазе и у другом документу из истог архива, насловљеном „Преглед бивших, осуђиваних и кажњаваних присталица ИБ“ (АРС, 1931, 1051), који је Момчило Митровић објавио скупа са „Освртом на проблем рехабилитације бивших присталица ИБ – скраћена верзија“.[40] Осим те две анализе, у истој књизи је објављен и један документ без наслова, настао крајем 1969. године као допуна и актуелизација претходна два.[41]

Поред осталих података, у анализи из 1964. године налази се и класификација најважнијих кажњеника. По њој, међу 30.507 евидентираних ибеоваца, било је чак 17.362 учесника Народноослободилачког покрета (НОП), од којих је већина била на руководећим положајима и уживала ауторитет у народу. Избројано је и 9 учесника Октобарске револуције; 233 предратна члана КПЈ; 25 бораца шпанског грађанског рата; 1.307 носилаца „Споменице 1941“; 1.291 учесник НОР од 1941, али без „Споменице“; 4.598 учесник НОР од 1942. и 1943; 10.166 осталих учесника НОР; 587 ратних војних инвалида; 765 секретара основних партијских организација; 16 чланова ЦК република; 8 чланова ЦК КПЈ; 3.908 официра (609 потпоручника, 713 поручника, 981 капетан, 301 мајор, 112 потпуковника, 37 пуковника, 6 генерала); 448 подофицира; 1.521 официр и службеник УДБ и МУП; 939 руководилаца у представничким органима и државној управи; 1.915 студената; 1.768 факултетски образованих; 382 лица слободних професија; 203 новинара; 170 судија и тужилаца, итд.[42] Тај пресек, без обзира што је непотпун и што се поједине категорије у њему преклапају, ипак показује дубину и ширину чистке која је спроведена поводом раскола партије због Информбироа. Иако је међу тим особама било и неоправдано кажњених, и даље се ради о великом броју неистомишљеника који су се налазили на позицијама моћи и имали значајан друштвени и политички утицај и углед. Не треба заборавити ни двојицу чланова Политбироа ЦК КПЈ, Андрију Хебранга и Сретена Жујовића Црног, који нису били на Голом отоку, али су пали с власти и били ухапшени поводом Информбироа и претње коју су чинили за позицију самог Јосипа Броза.[43]

Као што је већ речено, превенција просовјетске опозиције није увек подразумевала затварање у логор. Било је и других мера. Различити аутори наводе податке по којима је укупно било 54.000[44]; или 55.663[45]; или 59.596[46]; или, чак, 61.000[47] регистрованих коминформоваца. То приближно одговара податку, по коме се око 55 хиљада чланова КПЈ (тј. око 12%) и око 52 хиљаде кандидата за чланове партије „солидарисало са ставовима Коминформа“.[48] Те особе су због својих политичких убеђења биле искључене из партије, смењене са функција, отпуштене из државне службе, или евидентиране као непоуздане, после чега се на њихово кретање, комуникацију и понашање пазило. Наведени бројеви обухватају оне који су били осуђени и изоловани, као и оне који нису били затварани, али су на неки други начин били прогањани и, можда, праћени. На питање броја присталица Информбироа одређено светло баца документ из 1964. године, по коме је укупно било 30.507 таквих особа.[49] То није број логораша, јер укључује и оне који су кажњени на друге начине (прекршајно, сменом са положаја, пензионисањем и сл.), оне који су били хапшени и убрзо пуштани без казне (4.076 људи), оне који су били кажњени избацивањем из КПЈ (9.918 чланова), као и све оне који су били евидентирани као коминформовци после „нормализације односа“ са СССР-ом (394 човека).[50] Поред тога, тих 30.507 особа не треба сматрати коначним бројем жртава репресије због Информбироа, јер је и до њега УДБ-а дошла накнадно, путем анализе преостале документације и „анкете“ спроведене крајем 1963. године, када су многи ибеовци већ били умрли, емигрирали, или су рехабилитовани, па стога нису укључени у нову евиденцију. Укупан број свих директних жртава у том таласу репресије, а не само логораша, треба тражити у распону бројева 54.000 и 61.000. Ту нису урачунати они који су трпели индиректно, јер су били чланови њихових породица, пријатељи или колеге с посла, а којих је могло бити и вишеструко више.

На основу до сада сакупљених података, може се закључити да се у Архиву Србије чува реконструисани списак ибеоваца који су прошли кроз изолацију, тј. документ који је састављен накнадно.[51] Да је списак састављен накнадно индиректни доказ је и то што за поједине особе нема свих података, за неке чак ничег осим имена и презимена! Разне непотпуности, недоследности и погрешке узроковане су непостојањем поузданих података приликом састављања регистра, јер је изворна документација била уништена и јер су чињене омашке приликом састављања регистра. Оне се данас не могу исправити на систематичан начин, већ једино појединачно и делимично. Те нетачности, међутим, не могу да промене укупну слику: у маси од преко 16.000 хиљада имена, приликом извођења процентног рачуна, те грешке могу да утичу само на другу или трећу децималу.

Али, ту се јавља ново важно питање: Како и због чега је дошло до тога да УДБ-а реконструише списак осуђиваних и кажњених ибеоваца?

Било је то бурно време. Најпре је после приближавања Југославије СССР-у и затварања логора 1956. године одлучено да велики део документације буде уништен. Упркос „помирењу“, репресија је, смањеним интензитетом и обимом, трајала и у каснијем пероду, а почетком шездесетих година јавила се потреба за систематизовањем података о информбировцима. Због тога се у документу из 1964. године закључује: „Залажући се за свестрану сарадњу са Совјетским Савезом и другим социјалистичким земљама, што је у нашем дубоком интересу, неопходно је истовремено предузимати све потребне мере у циљу јачања самозаштите и унутрашње стабилности нашег друштва.“[52] У складу са тим схватањима, поново је пречешљана преостала документација и формиран је нови списак, али су том приликом редукована имена оних који више нису сматрани опасним. У ту сврху је током 1963. године састављен попис кажњених због ИБ, који је потом служио као једно од средстава за њихово праћење. Крајем 1963. године организована је „анкета“, да би се на основу ње урадиле допуне и провере опште слике, па је на основу свих тако сакупљених података направљена анализа теме по разним аспектима, укључујући и проблем рехабилитације бивших кажњеника.[53] То значи да је до 1963. године списак кажњених информбироваца са око 31.000–32.000 скраћен на нешто више од 16.000 особа, док је број укупно регистрованих са око 60.000 преполовљен на нешто преко 30.000. Поред практичних разлога за редукцију списка, треба имати у виду и да је политички било опортуно да у јавности фигурирају што мање бројке жртава партијске чистке коју је спровео југословенски режим, па је таква једна бројка пласирана у јавност 1985. године.[54] Тиме је та мучна епизода јавно призната, па више нико није мога рећи да је прикривена или игнорисана, али су зато њене размере за јавност – преполовљене. Истовремено, жестина и маштовитост репресије, као и имена најодговорнијих особа – наредбодаваца и иследника – и даље су упорно прећуткивани.

Зашто се све то морало десити, и то на такав начин?

Треба имати у виду, пре свега, време и околности у којима се то догађало. Вођство Југославије добро је знало шта их чека уколико падну с власти и њихова места заузму њима слични људи лојални Стаљину. Милован Ђилас је касније, када више није био на власти, покушао да објасни брутално поступање у логорима за које је делимично и сам био одговоран: „Тако поступати нисмо морали. Такво поступање је потицало из наше идеолошке искључивости, из наших властитих лењинистичких и стаљинистичких структура, а делом и из наших националних, балканских одмазда.“[55] Стицајем околности, други један пажљиви посматрач, отправник послова америчке амбасаде у Београду Џон Кебот (John Cabot), прозрео је карактер те власти и наслутио шта се спрема у Југославији: „Сукоби интереса са Русијом су неизбежни, а снажни национализам у овој земљи могао би да одигра одлучујућу улогу у случају неке акутне ситуације.“[56] Када се то заиста и догодило, испољиле су се добро познате особине стаљинизма: „Комунизам у Југославији (како сам закључио у Русији) није политичко уверење, он је вера. Његове присталице су потпуно искрене у спровођењу партијске линије и то се не сме заборавити. То није лицемерје, како се обично сматра. Као нова вера комунизам је пун фанатизма и елана, исто као што су то били хришћанство и ислам на свом почетку. То је субверзивно, рушилачко учење, као што је било рано хришћанство. […] Комунизам има велике слабости: утемељујући своју доктрину на материјализму и сматрајући да циљ оправдава средства ма каква она била, он гази спонтану тежњу човечанства за слободом (додајмо томе и поигравање са другом великом жељом – сигурношћу). Једна вера, која учи да је у циљу њеног ширења све дозвољено, која сваку људску делатност тумачи циничним мотивима и одбацује морал који је заједнички свим постојећим верама, мора садржати клицу своје пропасти.“[57] Кад се то има у виду, не треба да чуде ужаси које су југословенски комунисти починили на Голом отоку и другде, кажњавајући своје дојучерашње другове и спасавајући своју кожу.

Ко је за то био одговоран?

Петрова рупа (©Stella polare)

Kасније, када су у јавност продрли подаци у нељудском третману логораша, сви они који су некада доносили одлуке, или макар били у врху власти, порицали су своју одговорност, па чак и обавештеност. Генерал Коча Поповић, који је тада био начелник генералштаба, тврдио је да он о Голом отоку није ништа знао, иако је у том логору било затворено најмање 3.908 официра његове војске! По његовом мишљењу ни Светозар Вукмановић Темпо није био упућен, иако је био члан Политбироа КПЈ![58] Још је теже поверовати у необавештеност и невиност Јосипа Броза Тита, Александра Ранковића, Милована Ђиласа, Едварда Кардеља, Ивана Крајачића или Владимира Бакарића, који су чинили најужи прстен власти и без чијег знања се у држави ништа важно није могло одлучити. Разлога за „прање руку“ било је много, јер у тим логорима и затворима бруталности, па и садизма, није недостајало. Данас то више нико не пориче. Према сећању генерала УДБ-е Јова Капичића, а он је последњи који би преувеличавао лоше стање затвореника, „Стара Градишка је била пакао, затвор као из филмова страве и ужаса. У односу на тај логор, Аушвиц је био хотел! Исцрпљени и болесни, избезумљени затвореници су лежали у смећу и смраду… Разбацане кибле са изметом, прљавштина…“[59] Међутим, све се морало десити баш на такав начин, јер осим стаљинистичке теорије и праксе, чија искључивост је довела до појаве логора у многим земљама, други покретач репресије био је егзистенцијални страх властодржаца.

Одлука о оснивању те мреже логора морала је бити донета у најужем руководству партије и државе, које су чинили Јосип Броз Тито, чланови Политбироа КПЈ и врх полиције. Ниже инстанце су могле једино давати предлоге и извршавати наређења. Нико од наведених није преузео одговорност за те мере, али је јасно да су, у околностима сукоба са Совјетима, били спремни не само на репресију, него и на врло широку превенцију сваког облика опозиционог понашања. Питање „ко је аутор идеје о Голом отоку?“ до данас није добило јасан одговор. Наводно, прву информацију о постојању мермерног острва у Јадранском мору Титу је донео његов стари пријатељ Крлежа, који је то чуо од вајара Антуна Аугустинчића.[60] Неки подаци воде до Едварда Кардеља као инспиратора и Ивана Крајачића, шефа УДБ-е за Хрватску, као налазача локације.[61] Таква идеја је у полицијским круговима постојала одавно. Како је већ објашњено, још почетком двадесетих година ХХ века министри унутрашњих дела Светозар Прибићевић и Милорад Драшковић носили су се мишљу да се неко од пустих јадранских острва одреди за изолацију комуниста.[62] Документи о тим плановима сачувани су до данас и могли су бити доступни Ивану Крајачићу. „Комедијант случај“ хтео је да у Југославији тек доласком комуниста на власт идеје краљевских министара полиције добију праву прилику за реализацију. Формирањем тих логора третман затвореника, махом комуниста, драматично је заоштрен у односу на стање у логорима и затворима какво је било у време„старог, ненародног режима“.

Данас, са временске дистанце, много је лакше уочити да је развој догађаја на међународној сцени условио настанак и карактер мреже логора за сузбијање просовјетске опозиције у Југославији. Подела утицајних сфера међу победницима Другог светског рата и окретање Југославије Западу покренули су процес масовне изолације и друге облике прогона чланова партије и свих других грађана осумњичених за наклоњеност Совјетима. За оне који су имали највећи политички углед и управљачко и организационо искуство постојао је посебан „логор у логору“. У бившем каменолому на Голом отоку, у најдубљој изолацији, робијали су некадашњи руководиоци државних институција, високи официри, професори и партијски функционери. Неки од њих су били грађани СССР-а југословенског порекла, и на њих је вршен посебно снажан притисак. Та локација званично се звала радилиште „Р–101“, а по Петру Комненићу, бившем партизанском команданти у председнику Народне скупштине НР Црне Горе, који је био један од познатијих логораша у њој, касније је названа „Петрова рупа“.[63] Вероватно се сматрало да би неки од тих нарочито чуваних и малтретираних изолираца у случају совјетске окупације Југославије могли постати чланови просовјетске марионетске владе.

Драматична 1948. година, током које су у јавност избиле годинама нагомилаване несугласице и размимоилажења између југословенских и совјетских комуниста, не може се објаснити ван контекста који чини отпочињање Хладног рата. Када је Винстон Черчил у свом познатом говору у Фултону у Сједињеним Државама, 5. марта 1946. године, прогласио спуштање „гвоздене завесе“ преко европског континента, Београд се налазио источно од те линије поделе.[64] Почетком педесетих година, исти град и држава којом се из њега владало налазили су се западно од „гвоздене завесе“. Процес мењања међународне позиције Југославије, која је током првих послератних година прешла пут од совјетског до америчког сателита, крунисан је приступањем те државе Балканском пакту (савезу са Турском и Грчком), чиме је Југославија 1953. године и формално постала део НАТО система безбедности.[65] Карактеристично је да западна дипломатија, обично добро обавештена о политичким кретањима и кршењима људских права у социјалистичким државама, није критиковала Јосипа Броза Тита и његове сараднике због окрутних метода којима је уништавао просовјетску опозицију. Стабилност Југославије и очување њене нове међународне позиције могли су да оправдају сваки поступак њених властодржаца. Такво стање, у блажем или оштријем виду, трајало је до пропасти те државе.

Галерија: Конфликт Југославије и ИБ-а у совјетским и југословенским карикатурама

(Текст је део предговора за књигу Заточеници Голог отока, Архив Србије/Институт за савремену историју, Београд 2016.)

Featured image: Goli otok (©Stella polare)


[1]              Почетком друге деценије XXI века почело је пребацивање тих докумената у Архив Србије, где се налазе и спискови логораша. Најпотпунији од тих спискова је објављен: Заточеници Голог отока. Регистар лица осуђиваних због информбироа. Документ Управе државне безбедности ФНР Југославије, (приређивачи: Драгослав Михаиловић, Мирослав Јовановић, Горан Милорадовић, Алексеј Тимофејев, одговорни уредник: Мирослав Перишић), Београд: Архив Србије, 2016.

[2]              Dedijer, Vladimir, Dokumenti 1948, I–III, Beograd 1979; исти, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita III, Београд 1984. Дедијер био близак врху власти и податке је прикупљао разговарајући са припадницима управљачке структуре, који су имали јаке разлоге за пристрасност, па и неискреност.

[3]              П. Вучетић, Голијада…, стр. 39. Аутор не наводи име „главног“. 

[4]              Глигоријевић, Мило, „Гађење над политиком“, (интервју са бившим логорашем на Голом отоку Драгославом Михаиловићем), НИН, бр. 2414, 4. април 1997, стр. 39.

[5]              Пуни назив те организације гласи: Информациони биро комунистичких и радничких партија (користе се и краћи синоними: Информбиро, ИБ и Коминформ). Окупљала је источноевропске комунистичке партије и била је наставак рада Комунистичке интернационале (Трећа интернационала или Коминтерна), која је током Другог светског рата угашена. Информбиро је деловао од 1947. до 1956. године. У српској и југословенској историографији уобичајени назив за присталице политике Информбироа је информбировац или ибеовац, док је у страној литератури чешћи израз Коминформ и коминформовац.

[6]              Први документи о логорима објављени су 1979. године, у збирци: Dedijer, Vladimir, Dokumenti 1948

[7]              V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 478.

[8]              Одговор министра Николе Пејаковића на захтев Удружења „Голи оток“, бр. 10274/1, од 28. октобра 1992, објављен у: Стојановић, Милинко, Свједочанства голооточких злочина. Друга књига голооточке трилогије, Београд 1993, стр. 203–204.

[9]              M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 57.

[10]             Москва и Восточная Европа. Становление политических режимов советскго типа 1949—1953 гг. Очерки истории, (отв. редактор А.Ф.Носкова), Москва 2002, стр. 355, 357–358.

[11]             V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 464.

[12]             Исто, стр. 466.

[13]             Stojanović, Milinko, Goli otok. Anatomija zločina. Prva knjiga golootočke trilogije, Beograd 1991, стр. 93.

[14]             Историја Савеза комуниста Jугославије, Београд 1985, стр. 371. Аутори књиге су: Јанко Плетерски, Данило Кецић, Мирољуб Васић, Перо Дамјановић, Фабијан Трго, Перо Морача, Бранко Петрановић, Душан Биланџић и Станислав Стојановић.

[15]             D. Marković, Istina o Golom otoku… стр. 17; R. Radonjić, Izgubljena orijentacija… стр. 75, 77.

[16]             На непоузданост извора и њихових тумачења указују нека новија истраживања. У Словенији је могло бити између 1.000 и 2.275 информбироваца, зависно од критеријума који се примене. Упоредити: Krebelj, Jana, Informbirojevstvo na Slovenskem – struktura in delovanje informbirojevcev ter reakcija oblasti v letih 1948. do 1956., Magistrsko delo, Univerza na primorskem, Fakulteta za humanistične študije, Koper 2010, стр. 70–75; Gabrič, Aleš, „Informbirojevstvo na Slovenskem“, Prispevki za novejšo zgodovino XXXIII, 1993, стр. 173.

[17]             Историја СКJ… Београд 1985, стр. 371.

[18]             R. Radonjić, Izgubljena orijentacija… стр. 77.

[19]             D. Marković, Istina o Golom otoku… стр. 17.

[20]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 61.

[21]             Међутим, с обзиром да се 194 имена јавља два или три пута, јер су неки робијали и више пута, списак сведочи о највише 16.090 појединаца, док 16.289 представља број казни које су евидентиране на попису. Али, ни тај број није савим поуздан, јер нису сви чије се име два пута помиње два пута и робијали – понекад су, грешком, дуплирани подаци. Поред свих тих резерви, када је реч о броју кажњених у даљем тексту ће се користити број 16.090, а када је реч о броју казни 16.289, јер друге бројеве немамо.

[22]             Та формулација стоји на насловној страни копије списка који овде објављујемо, а која се налази у Хрватском државном архиву у Загребу, са ознаком N-3975 од 2. VII 1963. Скраћеница ДКР значи: друштвено користан рад. Не каже се ништа о локацијама на којима су они издржавали казне. На примерку списка из Архива Србије стоји наслов: „Регистар осуђиваних лица по ИБ“.

[23]             R. Radonjić, Izgubljena orijentacija… стр. 75; D. Marković, Istina o Golom otoku… стр. 15.

[24]             М. Стојановић, Свједочанства голооточких злочина… стр. 199–354.

[25]             Исто, стр. 355–362.

[26]  Бондарева, Елена, Pax Rossica. Русская государственность в трудах историков зарубежья, Москва 2012, стр. 227

[27]             Видети програм: 125 година од рођења Александра Васиљевича Соловјева 18–19.09. 2015, Београд 2015.

[28]             Тај податак је А. Тимофејеву саопштио А. Арсењев.

[29]             V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 478. Дедијер доноси и податак из кинеског листа Женмин жибао, од 30. септембра 1963. године, по коме је између 1948–1955. године било ухапшено 30.000 чланова КП Југославије.

[30]             D. Bilandžić, Hrvatska moderna povijest… стр. 308. Биланџић се позивао на необјављену дисертацију В. Ђорђевића, коју је, како је тврдио, поседовао. 

[31]               Видети: Москва и Восточная Европа... стр. 214–215. Противници економских мера били су сељаци који су одбијали да уђу у задруге, а политички кривци били су ибеовци, али и сви други противници КПЈ.

[32]             V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 479. Податак је изнео бивши управник Голог отока, Анте Раштегорац.

[33]             Видети уводну студију Мирослава Јовановића и Алексеја Тимофејева: Табела 5; Графикон 1.

[34]             Bekić, Darko, Jugoslavija u hladnom ratu. Odnosi sa velikim silama 1949–1955, Zagreb 1988, стр. 47.

[35]             T. Nikčević, Goli otoci Jova Kapičića… стр. 133.

[36]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 58.

[37]             На пример, Александар и Наталија Соловјеви су легално емигрирали у Швајцарску 1952. године, убрзо по пуштању на слободу. Видети: Е. Бондарева, Pax Rossicaстр. 227.

[38]            Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje… стр. 274; M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 57.

[39]             Видети: Pučnik, Jože, Iz arhivov slovenske politične policije: UDBA, OZNA, VOS, [Ljubljana 1996], стр. 221; Z. Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji… стр. 274.

[40]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 57–115. Документ је из 1964. године, видети стр. 88.

[41]             Исто, стр. 115–132.

[42]             Исто, стр. 62–64; такође и: Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje… стр. 275.

[43]             Đilas, Milovan, Vlast, London 1983, 79; I.Banac, Sa Staljinom protiv Tita… стр. 120–124.

[44]             I.Banac, Sa Staljinom protiv Tita… стр. 148. Банац се позива на: Bilić, Jure, „Otvoreno i kritički – ne samo o ʻkriznimʼ situacijama“, u: Jugoslavija, samoupravljanje, svijet – danas, (A. Gavranović ur.), Zagreb 1976, стр. 95.

[45]             R. Radonjić, Izgubljena orijentacija… стр. 75. Исто и: D. Marković, Istina o Golom otoku… стр. 15.

[46]             D. Bilandžić, Hrvatska moderna povijest… стр. 308. Биланџић се и за овај податак позивао на необјављену дисертацију В. Ђорђевића која се налазила у његовом поседу.

[47]             Митровић, Момчило, „Два писма кажњених ʻдруштвено-корисним радомʼ 1949. године“, Годишњак за друштвену историју, 2/1995, стр. 260.

[48]             Москва и Восточная Европа... стр. 214, 352–353.

[49]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 57–58.

[50]             Исто, стр. 58.

[51]             Видети: Заточеници Голог отока. Регистар лица осуђиваних због информбироа. Документ Управе државне безбедности ФНР Југославије, (приређивачи: Драгослав Михаиловић, Мирослав Јовановић, Горан Милорадовић, Алексеј Тимофејев, одговорни уредник: Мирослав Перишић), Београд: Архив Србије, 2016.

[52]             M. Mitrović, Tri dokumenta o ibeovcima стр. 132.

[53]             Исто, стр.  92–115.

[54]             Историја СКJ… Београд 1985, стр. 371.

[55]             M. Đilas, Vlast… стр. 189.

[56]             „The Chargé in Yugoslavia (Cabot) to the Secretary of State, Belgrade, July 7, 1947, confidental No. 1063“, Foreign relations of the United States, 1947, Vol. IV, Washington 1972, стр. 821.

[57]            Исто, стр. 817–818.

[58]             Nenadović, Aleksandar, Razgovori s Kočom, Zagreb 1989, стр. 105–106.

[59]             T. Nikčević, Goli otoci Jova Kapičića… стр. 131.

[60]             T. Nikčević, Goli otoci Jova Kapičića… стр. 129.

[61]             V. Dedijer, Novi prilozi III… стр. 464–465.

[62]             Г. Милорадовић, Карантин за идеје… стр. 207–208.

[63]             Опширније: М. Stojanović, Goli otok. Anatomija zločina… стр. 56–57, 353–389.

[64]             The Speeches of Winston Churchill, (ed. David Cannadine), London 1990, стр. 295–308.

[65]             О карактеру друштвеног и државног уређења и спољној политици социјалистичке Југославије опширније: G. Miloradović, „ʻTrojanski konj imperijalizmaʼ…“ стр. 91–108.

ПРЕД ТРАНШЕЈОМ. РЕВОЛУЦИЈА И КУЛТУРА У ЈУГОСЛАВИЈИ 1944–1947. ГОДИНЕ (ГОРАН МИЛОРАДОВИЋ)

Током четрдесет и пет година социјалистичке Југославије јавно се могло говорити једино о злочинима снага поражених у Другом светском рату. Међутим, падом берлинског зида и сломом европског социјализма пале су и многе инхибиције. У јавности су се почели појављивати људи спремни да кажу нешто од тој болној теми, па чак и они најћутљивији, од којих то нико не би очекивао. Један остарели Титов партизан, уморан и мучен несаницом, одлучио је да своју душу олакша пред филмском камером: „Тога дана, разумеш ти мене, приведе се онај ко треба да се стреља до траншеје и скине се нешто са њега, то се нормално користило после за наше. Практично је било стрељање, разумеш ти мене, у потиљак из пиштоља. Приведено је, разумеш, тој траншеји од једно четри стотине, пет стотина, мање није. Мени није успео нико да побјегне. Ја сам извршавао свесно свој задатак. […] Кад је рат завршен дошао сам у Ниш, дође вече, око поноћи, када сам задатке обично извршавао, некога да убијем зликовца, а сада нема никог, рат је престао. Изађем на улицу, лутам, немам кога да убијем. Она психоза не да ми мирно да спавам.“[1]

Каква је веза те исповести, међу хиљадама сличних, али неизговорених исповести, са културом у Југославији?

Нови културни модел, који је стизао са новим типом власти, крчио је себи пут и тражио место у друштву као што је то чинио и на свим другим пољима: насиљем. Прве егзекуције припадника грађанског слоја, који су сматрани за „класне“ непријатеље, а међу којима је било интелектуалаца и уметника, извршене су у јесен 1941. године у Ужицу, непосредно пре повлачење партизана из града пред пристижућим немачким трупама. После тортуре и испитивања, 28. новембра је убијен и бивши комуниста Живојин Павловић, аутор књиге Биланс совјетског термидора, у којој је оштро критиковао Стаљинову политику тридесетих година.[2]

У истој групи Ужичана, под оптужбом да је „енглески шпијун“, стрељан је и академски сликар Михајло Миловановић, ратни сликар Врховне команде Српске војске у Првом светском рату. Када су месец дана касније немачке окупацине власти дозволиле откопавање масовне гробнице, нађено је око осамдесет лешева људи убијених с леђа, пуцњем у главу.[3]

Ужичка епизода је нарочито значајна јер представља матрицу збивања у многим другим градовима, а посебно 1944. и 1945. године, када су партизанске и совјетске јединице овладале целом земљом. Услед политичке штете коју је КПЈ претрпела због злочина које су њени припадници извршили почетком рата била је одложена „друга фаза револуције“, која је подразумевала суров обрачун са „класним непријатељем“, укључујући и масовна стрељања особа за које се претпостављало да су могући политички противници.[4]

Проскрипције културних стваралаца је још 1943. године отпочео бивши надреалиста, а током рата комесар Космајског партизанског одреда Ђорђе Јовановић, текстом у коме је тврдио да „[…] Издајник своје отаџбине не може да буде песник, музичар, сликар, нити било какав културни стваралац. […]“, и да „[…] Није […] довољно да један српски културни радник не буде на страни окупатора, већ је неопходно да се бори против њега. […]“.[5]

Станислав Краков (Wikipedia)

Поименце су поменути писци Светислав Стефановић, Владимир Велмар Јанковић, Никола Трајковић, Драгиша Васић, Станислав Краков и Десимир Благојевић; филозофи Владимир Вујић и Милош Ђурић; музичар Светомир Настасијевић; ликовни уметник Јосиф Мајзнер; управник Народног позоришта Јован Поповић и трупа кабареа Централа за хумор. Ђорђе Јовановић није превидео ни пасивност својих некадашњих књижевних и политичких истомошљеника: „[…] Књижевници [Душан] Матић и [Александар] Вучо и ‘научник’ Др Љуба Живковић својим држањем под фашистичком окупацијом оличавају неизбежну судбину данашњих ликвидатора, које ликвидирање борбе, коју су некада водили, доводи до издаје. […]“.[6] Није прошло много времена, и партизани су ушли у градове.

Својеврсна потврда оправданости и идеолошка верификација спроведених проскрипција дата је у реферату Радована Зоговића на Првом конгресу књижевника, 17. новембра 1946. године, који је именовао ствараоце, идејне и уметничке правце, који су, непосредно или посредно, служили окупатору. Он их дели у три категорије: 1) „фашисти“, „профашисти“ и „националисти“: Миле Будак, Светислав Стефановић, Владимир Велмар Јанковић, Мирко Јаворник, Тине Дебељак, Тодор Манојловић, Антон Мизетео, Драгиша Васић, Младен Ђуричић, Нарте Великоња; 2) „троцкисти“ и „троцкизери“: Мирко Кус Николајев, Савић Марковић Штедимлија, Веселин Брезнанац, Иван Софта и Бранко Л. Лазаревић; 3) „религиозни мистичари“, „млађи формалисти-декаденти“ и „старији апсолутни ларпурлартисти“: Антун Бонифачић, Сима Пандуровић, Љубо Визнер, Ђуро Виловић, Олинко Делорко.[7]

У оним случајевима када су писци и сликари били убијени власти су настојале да се и њихова дела уклоне из јавности. Божовићеве приповетке су после Другог светског рата први пут штампане 1990. године, док је прва изложба слика Бранка Поповића била организована тек септембра 1996. Године.[8] Прва ретроспективна изложба слика Михајла Миловановића организована је новембра 2001. године у Ужицу. Претходних деценија неке његове појединачне слике биле су доступне јавности, али је његово име или прећуткивано или су слике приписиване другим ауторима.[9]

Рекло би се да прави смисао тог и других сличних поступака није био толико у затирању њиховог дела због њега самог, већ пре због брисања сваког трага који је водио ка тим егзекуцијама и мрачним почецима режима. Дела убијених аутора стално су подсећала на датум и начин њихове смрти. Касније, у време нешто либералнијег односа Комунистичке партије према стваралаштву, истрајавало се на селективном „забораву“, јер би сазнање о тим крвавим чисткама бацила ружно и политички шкодљиво светло на Титов режим у време када је грађена фама о „социјализму са људским ликом“ и када се режим најтоплије препоручивао западном делу земљине кугле.

*****

За смртне казне и робију због „колаборације“ задужени су били војни судови.[10] Према доступним подацима, у Србији је од стране партизана стрељано мање од двадесет културних делатника, док ван Србије, колико је познато, нико из културне елите није био убијен.[11] Карактеристично је и опажање, изречено у то време на седници Јединственог народноослободилачког фронта Србије, да се „[…] за исту кривицу у Хрватској добија 12 година робије, а у Србији изгуби глава. […]“[12]

Прича за себе је пријатељ[13] Крлеже и Марка Ристића, Густав Крклец, који је 1944. године у Загребу, главном граду НДХ, у издању Хрватског издавалачког библиографског завода, штампао књигу песама под насловом Тамница времена (1939.–1941.) – да би читаоцу одмах било јасно које време аутор сматра „тамновањем“. По тематици то је претежно патриотска поезија, где се, поред осталог, може прочитати и: „[…] То није живот! Вјечно иза плота/жеђати жарко барем кап живота.//Без звиезда бити, без сунца, без сјаја,/суморан сужањ усред завичаја.//Гасити страсти, жудње, жеље живе,/кроз ноћи мртве и кроз дневе сиве.//Бити ко мрав на изгубљеној стази/по којој тежка, туђа нога гази.//И знати, да је само савјест чиста/ко оштар нож, што осветнички блиста. […]“.[14]  Неко ко је у тренутку када се Црвена армија примицала Балкану у Загребу објавио овакве стихове и од Павелића добио орден Томислава I реда[15], а притом се сматрало да је био „[…] усташки конзул у Земуну и издавао лист који се звао Граничар […]“[16] , морао је да има снажне заштитнике код нове власти да би прошао без озбиљнијих консеквенци. Крклеца је, највероватније, заштитио Крлежа, и то у толикој мери да је 1947. године, у оквиру књиге Изабране пјесме, поново штампао и Тамницу времена, за коју је Министарство просвјете НР Хрватске знало да је изашла „[…] као посебна књига за вријеме усташа у Загребу. […]“.[17] Није прошло много, а Крклец ја постао председник Матице хрватске (1950–1953), а потом Друштва књижевника Хрватске и Савеза књижевника Југославије.[18]

Густав Крклец (Wikipedia)

Упркос нестанку усташке државе 1945. године, неке културне институције у Хрватској су и после рата очувале свој кадровски континуитет са њом, што је нарочито било видно Србима из Хрватске. Један од најистакнутијих представника Срба у државним и партијским структурама НР Хрватске, генерал Раде Жигић, био је ухапшен октобра 1950. године и убијен марта 1954. године на Голом Отоку. Приликом саслушавања у вези ставова према резолуцији Информбироа он је говорио и о разлозима свог незадовољства послератним стањем српског народа у Хрватској, нагласивши да у оквиру Југославенске академије знаности и умјетнисти (ЈАЗУ) у Загребу има остатака „[…] изразито непријатељских елемената, који несметано раде против ове власти […]“.[19]

Жигић је посебно поменуо Крклеца и „познатог србофоба“, историчара књижевности Миховила Комбола, који је фебруара 1945. године био изјавио да Србе „[…] Треба до једног милиона потући, а остало има да се приклони нама. […]“, док је, према Жигићу, писац и послератни председник Друштва књижевника Хрватске, Славко Колар, током бомбардовања Београда 1941. године изјавио да „Треба бомбардовати док је и један тај гад жив.“[20] Колар је тек крајем 1951. године удаљен из Управе Савеза књижевника Југославије, када је изгубио и чланство у тој организацији.[21] Очито располажући подацима полицијске провенијенције, Жигић је тврдио да управо у ЈАЗУ има много „клерикално-усташких елемната“, које, по његовом мишљењу, „форсира“ угледни и утицајни секретар академије Бранимир Гушић.[22]

Осим њега, постојање шовинизма у оквиру чланства ЈАЗУ констатовао је и организациони секретар КП Хрватске и потпредседник владе НР Хрватске, такође Србин, Звонко Бркић, приметивши да се то огледа пре свега у погледу језика.[23] Када је 1950. основан Југославенски лексикографски завод (ЈЛЗ) у Загребу, а Крлежа постао његов директор, за свог помоћника и „десну руку“ узео је Мату Ујевића, који је у време НДХ био главни редактор Хрватске енциклопедије.[24]

Али, и ван ЈАЗУ, Лексикографског завода, Матице хрватске и ДКХ било је хрватских уметника који су деловали у време окупације, у оквиру институција НДХ, а прошли су са симболичним казнама. Рођак Влатка Мачека, пијаниста и композитор Иво Мачек, наступао је за време НДХ као солиста и у коморном саставу више пута, 10. априла 1943. године свирао је на прослави годишњице НДХ, потом и код немачког посланика Кашеа, а као солиста или пратилац гостовао је у Словачкој, Румунији и Рајху.[25] После рата Мачек је од Суда части био кажњен забраном јавног наступања у трајању од једног месеца, а потом је именован за доцента на државном конзерваторијуму у Загребу. Није прошло много, а Иво Мачек је постао председник Савеза музичких уметника Југославије, да би већ 1953. године предводио делегацију која је за време Конгреса музичких уметника посетила председника Тита.[26]

Диригент Борис Папандопуло је током окупације био директор Загребачке опере. Партизане је, наводно, помагао месечном новчаном помоћи, али је извршавао и све послове за усташки режим. Суд части га је после рата казнио са шест месеци забране наступања као диригента. Потом је постављен за директора опере у Ријеци.[27] Сплићанка, балерина Ана Хармош-Роје, била је 1941. године постављена за руководиоца у загребачком казалишту, 1943. је гостовала у Бечу, а током 1943–4. радила је као предавач берлинске државне балетске школе и, како су тврдили њени претпостављени у позоришту, „[…] вјеровала у дисциплину нацизма у стручном раду. […]“.[28] Од суда части Хрватског народног казалишта (ХНК) била је кажњена са месец дана забране јавног наступа, а почетком 1947. године је већ постала руководилац, прима балерина и балетски педагог.[29]

Чињеница да је Антун Аугустинчић пре рата направио споменике краљевима Петру I и Александру Карађорђевићу, а током рата бисту Анте Павелића, није умањила значај који је стекао као председник предратног Друштва пријатеља Совјетског Савеза, потпредседник АВНОЈ-а и аутор прве бисте Ј. Б. Тита, коју је направио током јесени 1943. године у Јајцу.[30] Остали хрватски уметници нису морали много да се брину докле год су се кретали у оквиру његовог примера, јер у домену ликовних уметности он је био ауторитет какав је Крлежа био у литератури. Уколико би ипак дошло до каквих проблема, интервенисала је „виша инстанца“, односно политички врх Хрватске. Крлежа је причао да је сликар Љубо Бабић „[…] Креирао […] новчанице Независне државе Хрватске и цртао неке амблеме, па је послије рата требало да буде стријељан. У Београду су стријељали стотињак интелектуалаца који су сурађивали с окупатором, па је требало то учинити и на овој страни. Међутим, Бабић заиста никада није био усташа, чинио је такођер услуге покрету. Стево Крајачић му је спасио главу. […][31]

Бабић вероватно није био усташа, као што ни они стрељани у Београду нису били ни недићевци, ни љотићевци, ни четници, али је „револуционарна правда“ ипак била подељена асиметрично.

Ту бу се, можда, још једном требало замислити над Крлежиним речима које су изговорене крајем 1947. године, приликом избора Ј. Б. Тита за почасног члана ЈАЗУ: „[…] Да није било далековидне политике Титове и његових сурадника, […] хрватски народ би се послије Другога свјетскога рата нашао у положају неразмјерно неповољнијем но што је био онај послије слома Аустрије год.[ине] 1918. Компромитиран пред свијетом квислиншком политиком једне клике пустолова и убојица, наш народ би се нашао послије покоља, на крају рата, освојен и поробљен оружјем свих оних међународних политичких фактора који су му одувијек порицали право на слободу и политичко самоодређење. […]“[32]

Победом комуниста у Југославији хрватска културна елита се избавила одговорности за недела НДХ у оквиру чијих институција је током рата градила каријере и неговала континуитет националне културе. Нова политичка елита социјалистичке Хрватске пружила је руку старијој, културној. Српска културна елита сматрана је од стране комуниста за део великосрпске хегемонистичке клике и у складу с тим третирана. На пољу културе се промена центра моћи у Југославији може јасније видети и лакше доказати него било где другде. Неке последице тог лома још увек нису до краја сагледане и оцењене.



[1] Ljubojev, Petar, Evropski film i društveno nasilje (Svet minulog kolektivizma), Novi Sad/Beograd 1994, str. 287 i 286 (у даљем тексту: P. Ljubojev, Evropski film…). Исказ једног од извршилаца стрељања наведен према документарном снимку објављеном у серији: Историја, мит и савременост, Телевизија Нови Сад, фебруар 1991.

[2] Видети: Гавриловић, Слободан, Живојин Павловић и Биланс совјетског термидора: Политичка вбиографија, Београд  2011.

[3] Шапоњић, З, „Повратак Михаила Миловановића“, u: Глас јавности br. 1161, god IV, 29. X 2001, стр. 17 (у даљем тексту: З. Шапоњић, Повратак Михаила Миловановића…). Тим податком се релативизује претходна тврдња егзекутора да је у Ужицу стрељано 400–500 људи. Могуће је да тада нису била откопана сва стратишта. Међутим, од тачног броја убијених за нашу тему су важнији изразито идеолошки критеријуми погубљења.

[4] О тим збивањима види: Dedijer, Vladimir, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita III, Beograd 1984, стр. 110, 131, 133.

[5] Jovanović, Đorđe, „Štuka-kultura“ u: Tešić. Gojko, Zli volšebnici. Polemike i pamfleti u srpskoj književnosti 1917–1943., III, Beograd–Novi Sad 1983, стр. 484 i 486. Прво издање у: Glas JNOFS, II/1–2, 1943, стр. 4–6 (у даљем тексту: Đ. Jovanović, Štuka-kultura…).

[6] Đ. Jovanović, Štuka-kultura…,стр. 4–6.

[7] „Реферат књижевника Радована Зоговића: О нашој књижевности, њеном положају и њеним задацима данас“, у: Глас ЈНОФС, 18. XI 1946, стр. 4.

[8] Komlenović, Uroš, „Izložba kao parastos“, у: Vreme, 28. septembar 1996, стр. 52–55.

[9] З. Шапоњић, Повратак Михаила Миловановића…, стр. 17.

[10] Vodušek Starič, Jera, Kako su komunisti osvojili vlast 1944.–1946., Zagreb 2006, стр. 298–306 (u daljem tekstu: J. Vodušek Starič, Kako su komunisti); Radelić, Zdenko, Hrvatska u Jugoslaviji 1945.–1991. Od zajedništva do razlaza, Zagreb 2006, стр. 61–63 (у даљем тексту: Z. Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji).

[11] Стрељано је, међутим, у Хрватској, од стране партизана, 38 од укупно 332 новинара акредитована при влади НДХ. Z. Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji…,стр. 154.

[12] Митровић, Момчило, Изгубљене илузије. Прилози за друштвену историју Србије 1944–1952, Београд 1997, стр. 76.

[13] Тако га Крлежа назива у свом писму Марку Ристићу од 16. јуна 1941. Према: Р. Поповић, Крлежа и Срби…, стр. 56.

[14] Види: Krklec, Gustav, Tamnica vremena (1939.–1941.), Zagreb 1944, стр. 22. Наведена књига поштује правопис који је био уведен у НДХ.

[15] Mihajlović, Borislav Mihiz, Autobiografija – o drugima I, Novi Sad 2003, стр. 195. Наводно је током рата Крклец написао и једно писмо Дражи Михајловићу и дотурао хартију партизанима – „за сваки случај“.

[16] Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje…, стр. 182. Да је Крклец био опуномоћени представник НДХ у Србији тврди се и у совјетском документу намењеном информисању њихове државне и партијске делегације пред пут у Београд 1955. године. Тај документ је објављен у: Милорадовић, Горан, „Jугословенска књижевна сцена четрдесетих и педесетих година ХХ века (Совјетска специјалистичка анализа)“, u: Годишњак за друштвену историју, X, св. 1–3, 2003, стр. 229–262.

[17] Архив Југославије (АЈ), 314, Ф9, 449. Министарство просвјете НР Хрватске Комитету за културу и уметност Владе ФНРЈ са Пов. бр. 2224, од 7. VI 1947.

[18] Види: Leksikon pisaca Jugoslavije, III, K–LJ, Novi Sad 1987, стр. 437.

[19] Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje…, стр. 182.

[20] Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje…, стр. 182–183.

[21] АЈ, 498, Ф12, стр. 16. Стенографске белешке са пленума Управе Савеза књижевника Југославије, 2. XИ 1951. у Сарајеву

[22] Č. Višnjić, Partizansko ljetovanje, стр. 182–183.

[23] T. Jakovina, Američki komunistički saveznik…, стр. 425.

[24] Čengić, Enes, S Krležom iz dana u dan, II, Zagreb 1985, стр. 88–89 (у даљем тексту: E. Čengić, S Krležom iz dana u dan…).

[25] АЈ, 314, Ф1, 393. Карактеристика Иве Мачека, издата од стране помоћника ректора Државног конзерваторија у Загребу Натка Девчића и шефа Музичког одсјека Министарства просвјете НР Хрватске Станка Врињанина. У документу стоји да је Иво био „нећак“ Влатка Мачека.

[26] D. P. „Muzička reprodukcija“, у: Vjesnik SSRNH 2551, god. XIV, 16. svibnja 1953, стр. 5. (интервју са Миланом Хорватом и Ивом Мачеком).

[27] АЈ, 314, Ф1, 393. Карактеристика Бориса Папандопула коју је Министарство просвете НР Хрватске упутило Комитету за културу и уметност Владе ФНРЈ, са пов. бр. 120, од 19. I 1948.

[28]  АЈ, 314, Ф1, 389. Карактеристика Ане Хармош-Роје коју је Хрватско народно казалиште упутило Министарству просвјете НР Хрватске, са пов. бр. 15, од 1. II 1947.

[29] АЈ, 314, Ф1, 389. Карактеристика Ане Хармош-Роје коју је Хрватско народно казалиште упутило Министарству просвјете НР Хрватске, са пов. бр. 15, од 1. II 1947.

[30]   Дипломатски архив Министарства спољних послова Србије (ДА СМИП), ПА, 1945, Ф30, Пов. бр. 3584. Кратка биографија А. Аугустинчића коју је крајем августа 1945. Министарство просвете Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ) послало МИП-у ДФЈ поводом конкурса за Стаљинову награду; АЈ, 507, IX, 119/I-6, Аугустинчићева карактеристика на руском језику коју је А. Ранковић послао амбасадору В. Поповићу у Москву; Đilas, Milovan, Vlast, London 1983. стр. 58–59; Манојловић Пинтар, Олга: „’Тито је стена’. (Дис)континуитет владарских представљања у Југославији и Србији XX века“, у: Годишњак за друштвену историју XI, 2–3, 2004, стр. 86–100.

[31] E. Čengić, S Krležom iz dana u dan…, II, стр. 82.

[32] Malinar, Anđelko, Krleža o Titu, Sarajevo – Zagreb 1980, стр. 108–109. Текст предлога за избор маршала Тита за почасног члана ЈАЗУ написао је њен потпредседник Крлежа, а прочитао председник Андрија Штампар на свечаној седници 28. XII 1947.



Сажетак чланка: Горан Милорадовић, „Хегемонисти“ и „револуционари„: КПЈ/СКЈ и културна елита у Југославији средином 20. века, У: Историја 20. века 2 (2008), стр. 371-389.

Чланак се може у целини читати и овде.

Featured image: Партизани у ослобођеном Загребу (Wikipedia)

КРЛЕЖА ИЗМЕЂУ СТАРЧЕВИЋА И ТУЂМАНА (Горан Милорадовић)

У време постојања југословенске државе Мирослав Крлежа (1893–1981) сматран је једним од најзначајнијих књижевника и јавних делатника. Повераване су му утицајне функције и почасти потпредседника Југославенске академије знаности и умјетности, председника Савеза књижевника Југославије, посланика Сабора СР Хрватске и Савезне скупштине, члана ЦК СК Хрватске, члана Српске академије наука и уметности, директора Југославенског лексикографског завода, а одликован је и са неколико одликовања.1 У референсној литератури наводи се да је Крлежа „оставио дубок траг у југословенској култури“,2 па чак и да је био „мерило линије прогреса и памети.“3 Поред литерарног стваралаштва, запажен је Крлежин друштвени и политички ангажман у обе Југославије.4 Један од најбољих познавалаца те проблематике, Станко Ласић, сматрао је да је у време социјализма постојао „култ“ Мирослава Крлеже.5

Уочи Првог светског рата младог Крлежу је његов професор у војној школи, поручник Vámos, окарактерисао речима: „Самоувјерен и велики Хрват“.6 Међутим, постоји и мишљење да је за „Крлежу, хрватски национализам […] био ʻпрезира вриједно душевно стањеʼ“.7 Други аутор читаоца уверава да је Крлежа, који „као песник и мислилац раскида са националистичком затуцаношћу и осталим паланачким мистицизмима, трајно остао веран оном бунтовном волунтаризму и револуционарном прелому из најранијих својих текстова.“8 То ваља проверити. Иако сваки човек има пуно право да развија и мења своја уверења, легитимно је запитати се да ли је и колико од својих раних идеолошких и политичких ставова Крлежа сачувао и у каснијим годинама, можда до краја живота? На који начин су се његова уверења испољавала у промењеним друштвеним и политичким околностима? Ко су били његови политички и идеолошки ауторитети? Чије трагове и путоказе је настојао да следи, а коме се и због чега супротстављао? Да ли су и колико његови рани идеали уграђени у његов књижевни, лексикографски и политички рад? Можда неће бити могуће на свако од ових питања одговорити подједнако исцрпно и документовано, али ће и скица Крлежиног „десног профила“, који дуго стоји у сенци, представљати историографски допринос.

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), Крлежа се 1926. године, на страницама часописа Књижевна република, пожалио: „O, koliko puta sam čuo i čitao o svojoj malenkosti da sam internacionalistički odrod i da mrzim hrvatstvo, premda ne poznajem među hrvatskim poetama ni jednoga koji bi bio ʻnarodnijiʼ od mene i ni jednoga koji je više od mene varirao temu o potisnutoj svijesti hrvatskog narodnog osjećaja.“9 Као да то декларисање није сматрао довољном одбраном, Крлежа се позвао и на аргумент који стиже са тла Србије: „U Beogradu me beogradski novinari (šoveni i separatiste) napadaju kao Frankovca, a nedavno mi je Srpski književni glasnik predbacio ʻkroatocentrično držanjeʼ“.10 Тај „београдски новинар“ био је Станислав Винавер, који је 1924. у дневнику Време писао: „За г. Крлежу Београд је гној, трулеж, куга, нешто чему имена нема. […] г. Крлежа хоће у своме напису да докаже не то, не да је цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни. Све оно због чега социјалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специјалитет Београда. […] То што г. Крлежа намеће Београду све грехове буржоазије као да нема буржоазије ван Београда, – јесте г. Крлежин франковлук. Али то што г. Крлежа напада Београд има дубоког основа, има темеља у души и срцу г. Крлеже. Он је морао напасти Београд, неминовно.“11 Овакве Винаверове квалификације нису биле без повода. Он је у наведеном чланку опширно цитирао Крлежин текст Балканске импресије објављен августа 1924. године.12

Литерарни витриол који је тих дана Крлежа просуо по Београду, а који је по својој корозивности био прави старчевићански производ, ипак није издржао пробу времена. Приликом објављивања Крлежиних сабраних дела после Другог светског рата тај чланак, који је толико огорчио Винавера, умногоме је преиначен, понегде дописан, а понегде скраћен.13 Пре свега, промењен му је наслов, који од тада гласи Ламентација о просперитету, и уклопљен је у већи текст назван О јединим заставама нашег времена.14 Тако маскираног није га лако идентификовати. Промене које је аутор унео у текст интересантне су и саме по себи. Додато је, поред осталог: „Литургија безазлених лирских фантазија, код којих смо чинодејствовали на кољенима, клањајући се видовданским боговима, претворила се у грдну жабу крастачу политичке стварности“.15 Тим јетким инвективама Крлежа је изразио своје разочарање београдском реалношћу и новом државом.

Пишући 1924. о Београду Крлежа се осврнуо и на Димитрија Туцовића и Светозара Марковића: „Sudbine su to plemenitih intelektualaca, koji su se razdvojili od svojih masnih, svinjskih, prepotopnih sredina i siti gluposti i puni gnušanja spram blata svakodnevnog, povučeni u sebe, oni spuštaju merila objektivne analize u svoje krvavo i pomahnitalo vreme.“16 После Другог светског рата та реченица је изгубила своје аграрне и библијске придеве, запретивши да пређе у тон научне есејистике: „Sudbine su to plemenitih svijesti, koje su se odvojile od svojih zaostalih, arhajskih sredina; puni gnušanja spram svakodnevnog blata, gluposti i kratkovide zlobe, ovi duhovi jedini su pouzdani dijagnostici svog krvavog i pomahnitalog ambijenta.“17 Презир и нетрпељивост, које је у међуратном периоду Крлежа испољио према „средини“ која је дала Туцовића и Марковића, нису се 1957. могли сматрати инвестицијом у владајућу идеологију „братства и јединства“, па је Крлежа ублажио своје квалификације. У социјалистичком периоду, из сасвим јасног опортунитета,18 Крлежа је ублажио и своје јавно изношене ставове о много чему, па и о Анти Старчевићу.

Крлежа и Старчевић

Антун Старчевић је био идеолог хрватског национализма. Порицао је постојање српске нације, не презајући при том ни од фалсификата. Поред осталог, српску средњовековну династију Немањића и српског митског јунака Милоша Обилића прогласио је – Хрватима.19 Према Enciklopediji Jugoslavije, Старчевић је у својој расправи Ime Serb „nastojao da to ime i njegove nosioce što više ponizi.“20 Израз „Славосрби“, којим је филолог Павел Јосеф Шафарик означавао све штокавце, Старчевићу је служио за дискредитацију и понижавање оних који су тај термин користили у науци, као и народа на који се односио. Старчевић је „Slavoserbsku pasminu“ поистовећивао са својим политичким противницима, али и „sa srpskim narodom u hrvatskim krajevima uopće.“21 По Старчевићевом концепту, „među Macedoniom i Nemačkom, među Dunajem i adriatičkim morem“22 живе искључиво Хрвати. Он у књизи из 1879. године Писма Магјаролацах за „Славосербе“ каже да су „sužanjska pasmina, skot gnjusnii od ikojega drugoga. Uzmimo u čoveku tri stupnja saveršenstva: stupanj životinje, stupanj razbora, i stupanj uma, duševnosti. Slavoserbi nisu dostignuli ni najniži stupanj, a iz njega ne mogu se dignuti.“23 „Славосерби“ су, дакле, толико инфериорна бића да се налазе на степену нижем од животиња. То је у складу са расистичким теоријама, према којима постоји непрекидан хијерархијски низ, scala naturae, који људе повезује са животињама.24 Док се код неких западноевропских антрополога на месту споја животиња и људи налазе мајмуни, код Старчевића се налазе „Славосерби“.

Шовинизам и расизам у Старчевићевим текстовима нису чак ни прикривени, а псеудонаучност је незаобилазна одлика његовог стила. Упркос томе, мало је имена која је Крлежа у својим есејима и разговорима помињао тако често као име Антуна Старчевића. У десетак својих књига, које су анализиране у овом чланку, Крлежа је читаоца упутио на Старчевићево име и дело преко педесет пута.25 У тај збир не улазе Крлежини осврти на Еугена Кватерника и друге правашке лидере и следбенике. Крлежа је до краја живота Старчевићеву личност и опус сматрао референтним, али је између два светска рата о томе писао понајвише и потпуно слободно.

Један од најпознатијих Крлежиних текстова о Старчевићу јесте Предговор „Подравским мотивима“ Крсте Хегедушића из 1933. године, у коме се тврди: „I koliko god to paradoksalno izgledalo, ipak je istina: najlucidnija naša glava, koja je našu stvarnost promatrala s najpreciznijom pronicavošću i koja je o toj stvarnosti dala slike za čitavo jedno stoljeće književno i govornički najplastičnije, jeste glava Ante Starčevića. […] Sve je to kod Starčevića ostala verbalna pobuna državnopravnog, jednostranog, manijakalnog saborskog govornika, ali da je on, promatran iz današnje retrospektive, jedini temperamenat i jedina glava, koja je umjela da se uzdigne mjestimično do proročke snage jezičkog izraza, to je nesumnjivo.“26

Крлежу је управо Предговор ʻПодравским мотивимаʼ одвео у сукоб са једном снажном струјом у КПЈ, која је, поред осталог, сматрала да он скреће удесно.27 То је довело до укључивања у спор врха партије, па и самог тадашњег политичког секретара Политбироа ЦК Милана Горкића.28 И ново партијско руководство, постављено крајем 1930-их година, замерало је Крлежи и његовим присталицама јер су „заговарали блиску сарадњу с ХСС-ом што је Брозу, секретару ЦК КПЈ, било неприхватљиво“.29 Отворен сукоб са њима постао је неминован.

Појава Крлежиних Balada Petrice Kerempuha30 у лето 1936. била је литерарни догађај првог реда. Критике су се кретале од позитивних до одушевљених, а негативне су стизале једино од стране католичких интелектуалаца.31 У песми Planetarijom, која заузима скоро петину књиге, Крлежа је оставио својеврсну посвету једном броју знаменитих личности хрватске историје. Цвјетко Милања ту баладу сматра за „sintezu i reinterpretaciju hrvatske povijesti“, „nacionalnim epom“, „nekom vrstom povijesno-društveno-političke reprezentacije“, иако је песник то учинио на инверзан начин – вреднујући неуспехе.32 Помињу се у тим стиховима, критички и иронично Људевит Гај (као доктор Ludwig von Gay), бан Јосип Јелачић, бан Karoly Khuen-Hedervary, бискуп Јосип Јурај Штросмајер (као бискуп Штроцо, како га је поспрдно називао Старчевић), Chavrak и Breszstyensky (двојица мање познатих политичара) и бан Иван Мажуранић (као бан Mažuran).33 После њих, са приметним уважавањем, али и с дозом сажаљења, Крлежа помиње Јураја (као Jurka) Крижанића и Франа Супила (као Sopila).34

Убедљиво највише простора доделио је вођи и идеологу Странке права Анти Старчевићу.35 Њега у Baladama увек помиње под надимком Стари, и то искључиво афирмативно – као бунтовника који „jedini“ prkosi mađarskoj vlasteli i koji je „[j]edini lampaš v kermežljivoj noči, / kak germlavine bas za naše tupoglavce…“.36 Израз „лампаш“ упућује на правашки лист Zvekan,37 у чијем заглављу се налази цртеж брадатог човека који у руци, попут хеленског киничког филозофа Диогена, држи лампу, „тражећи човека“.38 То је романтизовани лик самог Старчевића, који се јавности представљао као бунтовни интелектуалац, стари циник, боем и усамљеник.39

У коликој мери су Крлежини ставови о Старчевићу били постојани? Евидентно је да се у време социјализма интонација Крлежиних текстова о Старчевићу мењала, али се фреквенција помињања његовог имена није смањивала. Крлежа је тада „zahvaljujući čvrstoći svoga političkog položaja, uspijevao rehabilitirati određene teme i osobe iz hrvatske kulturne prošlosti za koje se činilo da će trajno ostati pod ideološkom zabranom (već 1947, na primjer, pisao je pozitivno o Starčeviću).“40 Како је то постизао? Своје одушевљење „оцем домовине“ Крлежа је после рата донекле ублажио, понекад је његов лик прерушавао, а понекад настојао да оправда његове поступке и ставове. На пример, Крлежа је праваштво понекад тумачио као реактивни феномен: „Poslije historijskih katastrofalnih razočaranja uvijek se javljala reakcija na tu suludu idealističku arhitekturu: poslije Četrdesetosme Starčević, poslije Osamneste Radić“.41 Мисли се на разочарања илирством и уједињењем.42 Иво Банац је приметио још један Крлежин маневар: „u vrijeme kada je Starčević bio krajnje politički sumnjiv, K.[rleža] ga je najčešće branio kao bezazlena romantičara: ʻgrimizna romantika Starčevićeva jalovo [se] borila s Kossuthovim M. A.V.-imperijalizmom.ʼ“43

Крлежина енциклопедистичка делатност у социјалистичкој Југославији осветљава његов однос према Старчевићу и праваштву поузданије него књижевна. Сматра се да је Мирослав Крлежа био „[n]ajvažniji ideolog novog jugoslavenskog zajedništva na višoj intelektualnoj razini. […] Temeljni projekt u oživotvorenju te ideologije bila je ʻEnciklopedija Jugoslavijeʼ“.44 Антуну Старчевићу су, уз Крлежин имприматур, посвећене две и по стране те енциклопедије, са две фотографије: репрезентативни портрет и слика његовог гроба. Упркос толиком простору, неки релевантни подаци ипак недостају: помиње се да је 1849. безуспешно конкурисао за место професора на загребачкој Академији, али не и да је исто покушао 1851. године у Београду, и опет био одбијен.45 У чланку Јарослава Шидака о Старчевићу не користе се изрази „шовинизам“, „расизам“ и „мржња“, чиме његов опус обилује.46 Брутално клеветање и деградација читавих народа еуфемистички се квалификују као „samovoljno etimologiziranje“ и „pseudoznanstveni argumenti“.47 О последицама идеологије коју је засновао и популарисао Старчевић не каже се ништа. У том контексту важно је опажање да „[p]remda Šidakov članak o Starčeviću u prvom izdanju Enciklopedije Jugoslavije ne ulazi u mnoge pojedinosti koje su Krležu opsjedale, on je ujedno i Krležin hommage najvećem hrvatskom buntovniku i društvenom kritičaru XIX. st.[oljeća].“48

Франо Супило

Поред Старчевића, Крлежа је пажњу посвећивао и бројним другим ауторима са којима је делио идеолошка убеђења. Изузетно важан за Крлежу био је Франо Супило, који је „uz Antu Trumbića, postao ideolog liberalnog pravaštva u Dalmaciji. […] pravaška tradicija bila je nerazdvojni dio njegove ličnosti i pratila ga je do kraja života.“49 Истрајност у тој идеологији и бескомпромисност у политици којој је циљ био да „učini iz Hrvatske privlačno središte za sve Južne Slavene u Monarhiji“,50 довела је Супила током Првог светског рата до потпуне изолације у односу на српску владу и Југословенски одбор. Крлежа је са Супилом саосећао, а за себе тврдио да је у младости био „супиловац“.51 При том, добро је знао какав је Супило био политичар: „romantik, Starčevićanac-Kvaternikovac, stopostotni Samohrvat i Srbofob“;52 „[u] ʻCrvenoj Hrvatskojʼ Supilo propovijeda Narodno Jedinstvo ʻHrvata i Pravoslavnih Hrvataʼ, u ogorčenoj i nepomirljivoj borbi protivu ʻSrbomadžaronaʼ ili ʻTalijanosrbaʼ“.53

*****

Поставља се питање: како је Крлежа тада, у датим околностима, могао да афирмише идеје које су, дубински и далекосежно, оспоравале југословенску идеологију и државу?

Крлежин положај у социјалистичкој Југославији био је неупоредиво моћнији него у време Краљевине Југославије. Лео Матес, генерални секретар председника Југославије 1958–1961, тврдио је да је Крлежа „izvan svakog protokola, mogao da se Titu obrati direktno, kad god je smatrao za potrebno.“54 Бити лични пријатељ Јосипа Броза Тита у условима једнопартијске државе значило је много.55 Игор Мандић је тачно приметио: „Nakon oslobođenja nitko se više nije usudio da na bilo koji kritički način analizira Krležin opus“.56 Зденко Раделић сматра да је Крлежа био „najutjecajniji hrvatski komunistički intelektualac, u čiju su kuću na Gvozdu u Zagrebu hodočastili mnogi hrvatski i jugoslavenski političari i intelektualci.“57 Не треба сумњати да су Крлежина „izjašnjenja o nacionalnim temama imala i nezanemarljiv utjecaj na protagoniste domaćih političkih i kulturnih zbivanja“.58 Исто тако, одмах после рата, када је велики број хрватских интелектуалаца и уметника био компромитован сарадњом са институцијама НДХ, Крлежина реч могла је да их спасе или упропасти. Многима је помогао (нпр. Јелени Лобода Зринској, Добриши Цесарићу, Бранимиру Ливадићу-Wiesneru, Густаву Крклецу, Миховилу Комболу), ретко коме није могао помоћи (као Ђури Вранешићу), а понеког је и препустио судбини (нпр. Тина Ујевића и Милана Беговића).59 Што је Тито био у партији, Крлежа је био у култури.60

Почетком 1960-их година Крлежа је стекао новог пријатеља – генерала и историчара Фрању Туђмана. Није била случајност да су „Krležini pogledi na NOB i općenito povijest Jugoslavije bili […] umnogome podudarni s Tuđmanovim te se Tuđmanovim preseljenjem u Zagreb i njegovim dolaskom na čelo Instituta za historiju radničkog pokreta 1961. logično razvija intenzivna profesionalna suradnja, koja sve više prelazi u osobno prijateljstvo.“61 Идеолошки, они су гравитирали један другом. Око Крлеже и Туђмана формирао се круг хрватских интелектуалаца, уметника и генерала који су неговали опозиционе ставове у односу на службену политику Савеза комуниста.62 Основа неслагања било је хрватско национално питање. После пораза Маспока њих двојица су се међусобно удаљила, али је Туђман и даље поштовао Крлежу као уметника и политичког мислиоца, тврдећи 1990. године „da je u program Hrvatske demokratske zajednice integrirano i krležijanstvo“.63 У сваком случају, око основног су били сагласни: Туђман је Анту Старчевића сматрао „hrvatskim velikanom“, „utemeljiteljem moderne hrvatske nacionalne svijesti“ и „najvišim izrazom hrvatskog nacionalnog bića“.64 Он Старчевића често помиње у књизи Беспућа повијесне збиљности, настојећи да оспори везу између правашке идеологије и усташке праксе, на коју су указали поједини српски историчари.65

О новим Крлежиним пријатељствима и све јасније израженим националистичким ставовима сазнало се и у Београду. Његови односи са многим људима из света политике и културе, који су му раније били блиски, захладнели су или се сасвим прекинули.66 Родољуб Чолаковић, некадашњи Крлежин пријатељ, записао је у лето 1967. да му је Анка Берус, личност из најужег партијског руководства ЦК СК Хрватске, рекла да се Крлежа „у Београду прави јагње, у ствари, он је ослонац Туђману и другим националистима“.67 Мисли се на „ослонац“ у структури власти. Кап која је прелила чашу била је тврдња коју је Крлежа крајем 1964. године изнео Добрици Ћосићу и Оскару Давичу, „да је у Јасеновцу страдало између 40.000 и 60.000 Срба, а не 600.000 или 700.000“.68 Те ревизионистичке ставове ширио је Фрањо Туђман.69 Будући председник Хрватске је касније писао да је то било време „intenzivnog prijateljevanja s Krležom (cijelo desetljeće šezdesetih godina) u čestom raspravljanju spornih problema južnoslavenske povijesti i zajedništva, naša su mišljenja bila sukladna u najvećem stupnju […] Stoga je o njima, pa i o predmetu jasenovačkog mita, vodio (ne jednom) razgovore i na najvišoj razini.“70 „Najviša razina“ био је, разуме се, Тито.

Време Маспока дошло је и прошло. Под притиском Титовог ауторитета и уз подршку старих партијских кадрова талас национализма у Хрватској је обуздан. Да је било потребно интервенисала би и армија. Неки људи су уклоњени са својих функција (Трипало, Дабчевић-Кучар, Пиркер, Харамија), они најгласнији завршили су у затвору (Будиша, Чичак, Ђодан, Веселица), а стотине хрватских комуниста поднело је оставке или су искључени из партије.71 Крлежа се током тих догађаја држао по страни, али његов утицај после Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика и Маспока није опао. Према писму које је Душан Драгосавац, члан Извршног комитета ЦК СК Хрватске, послао Предрагу Матвејевићу, Крлежа је и 1974. године, поред Драгосавца и Бакарића, био особа са којом је Тито разговарао о „kadrovskim pitanjima u pripremama za XI kongres SKJ i republičke kongrese i pokrajinske konferencije, pa u vezi sa tim o Predsjedništvu SFRJ i SKJ […] Krleža je bio pozvan jer je kod Tita intervenirao u vezi kadrovskih kombinacija“.72 Иако је седамдесетих година Крлежа ређе виђан у Београду, и даље је консултован о најважнијим питањима. Према мишљењу Игора Мандића, Крлежина „zakulisna aktivnost nikada nije prestajala“,73 а „[n]jegova formalna povučenost nije bila stvarna osamljenost, tako da je kroz njegovu radnu sobu u Leksikografskom zavodu i kroz prostorije stana na Gvozdu desetljećima doslovno strujala rijeka svakojakih posjetilaca. Nema te literarne i političke malenkosti koja se nije usudila da barem jednom kod njega zatraži audijenciju – i koliko je meni poznato, mislim da nitko nije odbijen. […] tako je vukao konce u našoj kulturnoj i političkoj javnosti“.74 А Игор Мандић је знао како функционишу ствари – седамдесетих година и сам је посећивао „бога са Гвозда“.75

*****

Током свог дугог и испуњеног живота Крлежа је доживео и преживео бројне историјске промене, у оквиру којих се и сам мењао. Али, никад потпуно. Био је он, у својим појединим фазама, и Хрват и Југословен, и социјалиста и комуниста, и националиста и космополита, и унитариста и федералиста, и књижевник и политичар, и господин и друг Крлежа. Али, кроз све његове промене провлачи се, никада се не прекидајући, једна важна нит – нит правашке идеологије. Та нит је понекад пажљиво уплетена у његова литерарна дела, а знатно је видљивија у есејима, чланцима, говорима, интервјуима и енциклопедистици. Понекад је није лако разабрати у Крлежиној „барокној“ реченици, која није таква само да би показала богатство његовог талента и интелекта, него и зато да би понешто прикрила и сачувала само за одабране – за оне који знају шта да у њој траже. С друге стране, понекад није неопходно применити ни нарочито детаљан аналитички метод да би се разумело шта то Крлежа жели да саопшти. Све је зависило од околности под којима је писао и говорио и публике којој се обраћао.

Од 1919. до 1981. Крлежа је политички био организован у Комунистичкој партији, али никада није напустио правашку идеологију, чији је циљ изградња хрватске нације и стварање независне хрватске државе. Био је особа која је умела да у себи помири различите политичке и идеолошке програме, да их комбинује и налази тачке у којима су они подударни или комплементарни. У Краљевини СХС/Југославији Крлежа је био у опозицији, док је у социјалистичкој Југославији учествовао у власти. У обе ситуације он је налазио начина да делује на очувању и развоју хрватске националне свести, настојао је да максимално прошири политичка права Хрвата и Хрватске, трудио се да гради свест о целовитости хрватске историје, критиковао је и сузбијао идеју југословенске нације, био против централизма, тврдећи да су менталитети оно што раздваја народе, упркос „јединственог језичког простора“.76

Крлежа је разумео главна кретања унутар контекста у коме је деловао и успешно им се прилагођавао. У периодима неповољним за отворено заступање хрватских националних идеала деловао је посредно, афирмишући истакнуте личности које су биле заступници правашке идеологије у политици и култури, или омогућујући другима да делују у том правцу. Тиме је обезбедио даљу еволуцију идеологије и њен пренос на нове генерације. Глорификовао је Анту Старчевића, учествујући у очувању и развоју његовог култа. Имао је довољно интелектуалне ширине да, упркос личним афинитетима, у својим интерпретацијама историје и културе нађе места и за особе са којима није у свему био сагласан. Умео је да одвоји личне склоности од колективног интереса. Периоди Крлежиног залагања за југословенску државну заједницу били су условљени међународним политичким контекстом, који није дозвољавао другачија решења. Делујући у југословенској садашњости, мислио је о хрватској будућности. У креирању догађаја и сам је учествовао, никада не губећи из вида приоритет свих приоритета: пренос „бакље“ правашког концепта суверене хрватске нације и независне хрватске државе кроз простор и време.

 

Пуну верзију текста читајте ОВДЕ

Featured image: mix by Petar Dragišić / Photos: Wikipedia

1 Mladen Stary, „Krleža, Miroslav“, у: Jugoslovenski savremenici. Ko je ko u Jugoslaviji, (Beograd: Hronometar, 1970), 519–520.

2 „Крлежа, Мирослав“, у: Мала енцикопедија Просвета. Општа енциклопедија, 2, Југославија К–Пн, (Београд: Просвета, 1986), 403.

3 Draško Ređep, „Krleža, Miroslav“, у: Jugoslovenski književni leksikon (Novi Sad: Matica srpska, 1971), 264.

4 Видети, нпр.: Vaso Bogdanov, Politička i moralna strana lijeve hajke na Krležu: prilog historiji desetogodišnjeg književno-političkog sukoba na ljevici (Zagreb: Vaso Bogdanov, 1940); Stanko Lasić, Sukob na književnoj ljevici 1928–1952 (Zagreb: Liber, 1970); Ivan Očak, Krleža – partija (Miroslav Krleža u radničkom i komunističkom pokretu 1917–1941) (Zagreb: Spektar, 1982), i dr.

5 Stanko Lasić, Krležologija ili povijest kritičke misli o Miroslavu Krleži IV. Stvaranje kulta 1945.–1963 (Zagreb: Globus, 1993); Velimir Visković, „Lasić, Stanko“, у: Krležijana, 1 (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1993), 528.

6 Velimir Visković, Krležijana, 2, (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1999), 557.

7 Dino Mujadžević, Bakarić: Politička biografija (Zagreb: Plejada, Hrvatski institut za povijest, 2011), 346.

8 Predrag Brebanović, Avangarda krležiana. Pismo ne o avangardi (Zagreb: Jesenski i turk, Arkzin, 2016), 14. Аутор настоји да докаже како Крлежа није био „hrvatski realista i klasik“, „komunistički stekliš“ ни „crveni starčevićanac“, него „jugoslovenski avangardista“. Као крунски доказ своје тезе користи једно Крлежино писмо послато Марку Ристићу којим се пародира надреализам. Исто, 15, 50, 120–124, 130–132, 135, 137.

9 Miroslav Krleža, „O malograđanskoj ljubavi spram hrvatstva“, у: Deset krvavih godina i drugi politički eseji (Zagreb: Zora, 1957), 121 (tekst prvi put objavljen u: Književna republika, III, br. 6, XII 1926, 355–372). То је полемички чланак у коме Крлежа са социјалног становишта расправља са Матом Ханжековићем о хрватском национализму, заступајући став да „hrvatstvo“ ne bi trebalo da bude samo „u sebe ʻzaljubljeno Hrvatstvoʼ hrvatskih kućevlasnika i ʻdobrostojećih građanaʼ, nego pomalo i Hrvatstvo stanara i bijednika, gladnih ribara i nezadovoljnih Turopoljaca.“ M. Krleža, „O malograđanskoj ljubavi“, 151–152.

10 Исто, 121.

11 Станислав Винавер, „Београд и г. Крлежа“. Време, 31. 8. 1924, 4.

12 Miroslav Krleža, „Balkanske impresije“, Književna republika, II, br. 9, (VIII 1924), 344–347.

13Крлежа је преправљао и друге своје текстове, укључујући и оне који би требало да имају документарну поузданост, попут Дневника. О томе: Viktor Žmegač, „Dnevnik“, у: Krležijana, 1, 152–158; Davor Kapetanić, „Varijante“, u: Krležijana, 2, 487–492.

14 Видети: Miroslav Krleža, „O jedinim zastavama našeg vremena“, у: Deset krvavih godina, 395–410.

15 Miroslav Krleža, „Lamentacija o prosperitetu“, у: Deset krvavih godina, 399.

16 M. Krleža, „Balkanske impresije“, у: Deset krvavih godina, 341.

17 M. Krleža, „Lamentacija o prosperitetu“, 409.

18 „Ja sam“, рекао је Крлежа Енесу Ченгићу и Јожи Хорвату, „klasičan primjer kako se po liniji oportuniteta može nešto načiniti. Na liniji staloženog, mirnog oportuniteta.“ Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan 4. U sjeni smrti (Zagreb: Globus, 1985), 263.

19 Ante Starčević, Pasmina Slavoserbska po Hervatskoj (Zagreb: Lav. Hartmána i družbe, 1876), 29–30.

20 Jaroslav Šidak, „Starčević, Ante“, у: Enciklopedija Jugoslavije, 8, Srbija–Ž (Zagreb: Leksikografski zavod, 1971), 129.

21 Исто.

22 Ante Starčević, „Bi-li k slavstvu ili ka hrvatstvu?“, Djela, III (Zagreb: Odbor kluba Stranke prava, 1894), 42.

23 Ante Starčević, Pisma Magjarolacah (Sušak: Primorska tiskarna, 1879), VIII–IX. Књига је првобитно требало да се зове Pisma Slavoserbah. Videti: „Na štioca“, исто, III–XXI.

24 Džordž Mos, Istorija rasizma u Evropi (Beograd: Službeni glasnik, 2005), 29–30, 38–39.

25 Videti: M. Krleža, Deset krvavih godina, 111, 115, 141, 217–218, 484–485, 524; Miroslav Krleža, Eseji I (Zagreb: Zora, 1961), 102, 106, 186; Miroslav Krleža, Eseji II (Zagreb: Zora, 1962), 124, 130; Miroslav Krleža, Eseji III (Zagreb: Zora, 1963), 16, 18, 34, 41, 67, 158, 328–330, 389, 418, 434; Miroslav Krleža, Eseji V (Zagreb: Zora, 1966), 44, 53, 155–156, 177, 188–189; I. Očak, н.д., 146, 149; Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan 1. Balade o životu koji teče (Zagreb: Globus, 1985), 163, 196, 231; Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan 2. Trubač u pustinji duha (Zagreb: Globus, 1985), 59, 188, 227; E. Čengić, н.д. 3, 49, 314; E. Čengić, н.д. 4, 38, 51, 263; M. Krleža, Marginalije, 365, 420, 467, 485, 487, 515, 520, 544, 569, 594.

26 Miroslav Krleža, „Predgovor ʻPodravskim motivimaʼ Krste Hegedušića“, у: Eseji III, 328–329.

27 Оптужба је изнета у: Kultura br. 4, а одбрана у: Miroslav Krleža, „Najnovija anatema moje malenkosti“, Danas, br. 1, (1934), 106–113; Krsto Hegedušić, „Pred petom izložbom Zemlje“, Danas, br. 1, (1934), 115.

28 Видети: Velimir Visković, Sukob na ljevici (Beograd: Narodna knjiga, Alfa, 2001), 25–27.

29 Dino Mujadžević, n. d., 42. Мујаџевић се позива на В. Бакарића, I. Očaka, I. Banca i M. Đilasa.

30 Miroslav Krleža, Balade Petrice Kerempuha (Ljubljana: Akademska založba, 1936).

31 Stanko Lasić, Krležologija ili povijest kritičke misli o Miroslavu Krleži I. Kritička literatura o Miroslavu Krleži od 1914. do 1941 (Zagreb: Globus, 1989), 248, 251.

32 Cvjetko Milanja, „Balade kao autorski projekt“, KAJ: časopis za književnost, umjetnost i kulturu, XLIII, br. 3, (2010), 19, 27, 33.

33 Miroslav Krleža, Balade Petrice Kerempuha (Zagreb: Zora, 1963), 126–127, 132, 136, 141. Сви цитати из Балада у овом чланку су из тог издања.

34 Исто, 148–149.

35 Исто, 136–138, 141.

36 „Jedini lampaš u krmeljivoj noći, / kao grmljavine bas za naše tupoglavce.“ Исто, 138.

37 Часописи Zvekan и Hervat помињу се у Старчевићевој књизи Pisma Magjarolacah, IX–X, 3–6, на коју је Крлежа упућивао своје сараднике у Лексикографском заводу.

38 Видети: Zvekan, 1867, 1869; Josip Horvat, Ante Starčević. Kulturno-povjesna slika (Zagreb: Antun Velzek‚1940), 293–295, 316, 328.

39 Видети: A. Starčević, Bi-li k slavstvu ili ka hrvatstvu?; A. Starčević, Pisma Magjarolacah; Ante Starčević, „Poslanica pobratimu D. M. u B.“, у: Izabrani spisi, priredio Blaž Jurišić (Zagreb: Hrvatski izdavalački bibliografski zavod, 1943), 325–244; L. V. Südland [Ivo Pilar], Južnoslavensko pitanje. Prikaz cjelokupnog pitanja (Zagreb: Matica hrvatska, 1943), 241; J. Horvat, Ante Starčević, 140, 143–144.

40 Zoran Kravar, „Nacionalno pitanje“, у: Krležijana, 2 (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1999), 62.

41 Miroslav Krleža, „O patru dominikancu Jurju Križaniću“, у: Eseji III, 67. Први пут објављено у: Književnik, br. 1, 1929, 1–13.

42 Упоредити: Josip Horvat, Ante Starčević. Kulturno-povjesna slika (Zagreb: Antun Velzek‚1940), 132.

43Ivo Banac, „Starčević, Ante“, у: Krležijana, 2 (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1999), 348. Наведени одломак је из: Miroslav Krleža, „O Kranjčevićevoj lirici“, u: Eseji III, 41. Видети и стр. 16, 18, 34; као и: Miroslav Krleža, „Odlomci iz eseja o Kranjčeviću“, u: Eseji III, 434. Крлежин текст о Крањчевићевој лирици је, уједно, и текст о Крањчевићевој политици и идеологији.

44 Ivo Goldstein, Hrvatska 1918.–2008. (Zagreb: EPH Liber, 2008), 472.

45 Подаци о томе су објављени пре штампања чланка у Енциклопедији 1971. Видети: Виктор Новак, Вук и Хрвати (Београд: Научно дело, 1967), 300–308.

46 Видети нпр.: Ante Starčević, Ime Serb (Zagreb: Slovi Karla Albrechta, 1868); A. Starčević, Pasmina Slavoserbska; A. Starčević, Pisma Magjarolacah.

47 Jaroslav Šidak, „Starčević, Ante“, у: Enciklopedija Jugoslavije, 8, Srbija–Ž, (Zagreb: Leksikografski zavod, 1971), 129.

48 I. Banac, „Starčević, Ante“, 348.

49 Dragovan Šepić, „Supilo, Frano“, у: Enciklopedija Jugoslavije, 8, Srbija–Ž (Zagreb: Leksikografski zavod, 1971), 217.

50 Исто, 218.

51 E. Čengić, н.д. 1, 134.

52 Miroslav Krleža, „Slom Frana Supila“, у: Deset krvavih godina, 163.

53 Miroslav Krleža, „Razgovor sa sjenom Frana Supila“, u: Deset krvavih godina, 190. Crvena Hrvatska је Супилов часопис, назван именом којим је поп Дукљанин у 12. веку означио простор Херцеговине и Црне Горе.

54 Бoрo Кривокапић, Бес/коначни Тито (и Крлежине „масне лажи“), Београд: Новости, 2006, 203.

55 Видети: Krleža o Titu, Приредио Анђелко Милетић (Sarajevo: Oslobođenje, Zagreb: Mladost, 1980); Velimir Visković, „Broz, Josip–Tito“, у: Krležijana, 1, 78–82.

56 Igor Mandić, Zbogom, dragi Krleža. Polemike o mentalitetu post-krležijanske epohe (Zagreb: Profil, 2007), 65.

57 Zdenko Radelić, Hrvatska u Jugoslaviji 1945.–1991. Od Zajedništva do razlaza (Zagreb: Školska knjiga, 2006), 382.

58 Zoran Kravar, „Nacionalno pitanje“, у: Krležijana, 2 (Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, 1999), 62.

59 Горан Милорадовић, Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945–1955 (Београд: Институт за савремену историју, 2012), 112–116; E. Čengić, н.д. 1, 263–264; Josip Bratulić, „Kombol, Mihovil“, у: Tko je tko u NDH? (Zagreb: Minerva, 1997), 193–194.

60 О Крлежиној послератној моћи: Г. Милорадовић, н.д., 154–157.

61 Redakcija, „Tuđman, Franjo“, у: Krležijana, 2, 454.

62 Franjo Tuđman, Bespuća povijesne zbiljnosti. Rasprava o povijesti i filozofiji zlosilja (Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada, 1994), 49; Radovan Popović, Krleža i Srbi (Beograd: Službeni glasnik, 2012), 149. Поповић се позива на Станка Ласића, а Туђман на Ивана Шибла.

63 Redakcija, „Tuđman, Franjo“, 455 –456.

64 F. Tuđman, Bespuća povijesne zbiljnosti. Rasprava o povijesti i filozofiji zlosilja (Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada, 1994), 505–507.

65 Исто, 504–507, 526, 559, 581, 583.

66 Видети: Radovan Popović, Krleža i Srbi (Beograd: Službeni glasnik, 2012), 143–146, 156–160, 167; Мр Влахо Богишић, „Мирослав Крлежа у српској књижевности“, (докторска дисертација, Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет, Одсек за српску књижевност, 2016), 141–142.

67 R. Popović, n. д., 152.

68 Исто, 158.

69 О Туђмановом ревизионизму видети: F. Tuđman, н.д., 441–497.

70 Isto, 25.

71 Z. Radelić, н.д., 451–462.

72 Б. Кривокапић, н.д., 483–484, 487–488. Писмо Драгосавца Предрагу Матвејевићу од 30. 8. 2001.

73 I. Mandić, н.д., 20.

74 Исто, 21.

75 E. Čengić, н.д. 1, 156; Isti, н.д. 2, 55–57; Isti, н.д. 3, 23; I. Mandić, н.д., 10. Израз „бог са Гвозда“ је Мандићев.

76 A. Kovačec, н.д., 403.

ЉУБОМИР МИЦИЋ И МАНИФЕСТ СРБИЈАНСТВА (Горан Милорадовић)

У свом мучном издавачком (и политичком) ходу Љубомир Мицић је непрестано јуришао на етаблиране ауторитете и главне друштвене токове. Нападао је тезе хрватског праваштва, Крлежу, Мачека, Радића, затим београдску комунистичку и надреалистичку омладинску чаршију, па југословенство. У Манифесту србијанства он се није задржао на критикама, већ је уместо југословенског понудио својеврсни алтернативни српски модел. Мицићев радикализам доделио му је судбину вечитог дисиденства. Овај љути аутсајдер ударао је снажно и без калкулације, често, како истиче Горан Милорадовић, острашћено и искључиво. Узбуњивао је и позивао на опрез и будност: “Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут.”

О Манифесту србијанства пише историчар Горан Милорадовић, научни саветник на Институту за савремену историју у Београду. Текст је базиран на његовом обимном чланку “Манифест србијанства Љубомира Мицића – post festum“, објављеном у зборнику: Sto godina časopisa Zenit = A hundred years of the Zenit magazine : 1921-1926-2021 : zbornik radova = collection of essay / urednici Bojan Jović, Irina Subotić, Beograd 2021, str.130-157.

Снимак излагања Горана Милорадовића на промоцији зборника о Зениту, одржаној у Народној библиотеци Србије, можете погледати испод текста (од 46:26).

Мицићев сукоб са представницима хрватске културне и политичке елите почео је много пре Манифеста србијанства. Полемисао је он са Миланом Беговићем и Љубом Визнером, уредницима загребачког часописа Kritika, оспоравао Крлежу (називајући га Мимостав Крпежа) и његов часопис Plamen (Micić 1921: 3), (Уредништво Зенита 1926: 28) и укрстио копља са Стјепаном Радићем (Micić 1923: 1–2). Мицић је, можда чак и први, приметио двојност у Крлежиним идеолошким ставовима, који су декларативно били радикално леви, а да се он притом није одрекао ни својих правашких убеђења (Miloradović 2019: 29–64).

С друге стране, Мицић није био импресиониран салонским комунистима и „комунистима“. Његова изјава: „[н]адреалисти су добили батина од тате и маме, ради тога, што су причали, да су сањали револуцију“ (50 у Европи: јул 1929: 6) стекла је, чак, одређену популарност у књижевним круговима. Марко Ристић је настојао да Мицића дискредитује., тврдећи да је покушај сарадње у Зениту „[…] брзо онемогућен тврдоглавошћу и ограниченошћу Љубомира Мицића, директора Зенита, који је, на жалост, своје ванредне способности упорности и енергије ставио у службу својој амбицији да од тзв. ʻзенитизмаʼ начини читаву идеологију која би имала да преобрази, да ʻбалканизираʼ Европу!“ У свом чувеном Indexu написао је да је: „Мицић, Љубомир, српски списатељ, антиталент и мистификатор, уредник Зенита, оснивач зенитизма, идеолог барбарогенија, и ето тако: ништа.“

Љубомир Мицић

Своје мишљење о београдским надреалистима Мицић је 1933. године изнео у писму књижару Светиславу Цвијановићу: „Те преведене бургије извесних пискарала без трунке талента и без мрве духа српскога не заслужује пажњу. Најпитомије речено, то београдско стовариште – овдашњег надреализма неколицине ветропира без икаквог књижевног значаја – ругоба је за Београд и књижевност српску. […] Јер вреднији је један запис Григорија Божовића […] него целокупна та књижевна онанија.“ (Голубовић и Суботић 2008: 252)

Тако се између два светска рата формирао књижевни и политички „фронт“ против Мицића и зенитизма, који се протезао од Загреба до Београда и трајао док су били живи његови актери.

Манифест србијанства је, као што наговештава и његов назив, памфлет против Југославије, а за српску националну државу. У предговору, написаном 25. маја 1940. године, Мицић каже да часопис покреће „[…] баш у тренутку великих судбинских судара и вратоломних политичких преображаја, у часу непојмљивог помрачења готово свих умова српских.“ (Уредништво 1940: 4). Узнемирен политичким збивањима, он је решио нешто да учини, о свом трошку и на сопствени ризик. Мицића су власти обеју Југославија прогониле јер је оспоравао темеље тадашње државне архитектуре, односно начин уређења српско-хрватских односа. У питању је толико велика политичка „бласфемија“, да су прави разлози прогона Мицића и оспоравања његових идеја увек били замагљивани неким књижевним, моралним или личним мотивима. У противном, неминовно би јавност била упозната са Мицићевим тезама, што се никако није желело. Зато је он увек помињан само као „фашиста“, „хитлеровац“ „расиста“, „шовиниста“, „антиталенат“, „мистификатор“,  „ограничен“, „луд“, па и „магарац“, али никада као критичар српско-хрватских односа.

Шта, уосталом, пише у Манифесту србијанства?

1) Пре свега, Мицић је оспоравао идеологију хрватског државног права Анте Старчевића и Еугена Кватерника. Уочивши психолошке ефекте правашке пропаганде на Србе, Мицић је писао: „[…] европски политички зеленаши и трговци туђим културама, увек су међу Србима налазили издајника историјског и културног српства. Налазили су међу нама многобројне савезнике и обожаваоце, васпитавали их у самопрезиру, а нарочито оне који себе баш зато и сматрају вишим бићима […]“ (1940: 8). Он је тиме отворио тему расизма као дела Старчевићеве идеологије, изнео тезу о српском пореклу вође праваша и указао на последице ширења те идеологије на српску самосвест. „Самопрезир“ који помиње претеча је каснијег „самопорицања“ (Ломпар 2015). Тврдећи да Срби нису „[…] долазили као просјаци на Балкан […] а понајмање по одобрењу или позиву цара Ираклија“ (1940: 9), Мицић је одбацивао тумачења списа Константина Порфирогенита, која су изнели Фрањо Рачки, Старчевић и Кватерник (Rački 1861: 12–13), (Starčević 1868: 33–34), (Kvatèrnik 1868 а: 49–53, 61–67, 95–97). Написавши да „[…] српски народ као родоначелник свих такозваних словенских народа, горег рода и порода није имао од порода хрвацкога“ (Мицић 1940: 11), алудирао је на тезу Павла Јозефа Шафарика, а коју је прихватао и Вук Караџић, да су се „[…] Срби негда звали сви словенски народи […]“ (Караџић 1975: 119). Уједно, Мицић је дао одушка својим емоцијама спрам Хрвата. Старчевић и Кватерник су Шафарикову тезу, наравно, оспоравали (Starčević 1868: 12–13), (Gross 2000: 54, 57–58, 230, 237–238, 248). Мицић следи Караџићеве мисли и када пише: „[о]д лакта старинских Хрвата остала је шака Бодула, односно Водула, тојест људи настањених покрај воде, али то је и сувише мало за један народ.“ (1940: 18). Тако је на Хрвате гледао и Караџић, чије идеје су Мицића, очито, инспирисале (Караџић 1975: 131), (Караџић 1861: 298). Пишући како је „[…] варварин […] слободан човек а цивилизовани људи су савремени робови“, Мицић (1940: 7) је одговарао на Старчевићево малициозно тумачење да „име Серб“ потиче од латинског назива за роба (Starčević 1868: 3–15, 26– 29), (Starčević 1899: 29–30). Можда би управо у отпору тој тврдњи требало видети зачетак идеје за књижевни лик Барбарогенија – слободног човека?

2) Оспоравање југословенске идеологије бискупа Штросмајера и Фрање Рачког друга је најважнија Мицићева тема. Још 1926. године он је изразио своје подозрење према Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Уредништво Зенита 1926: 28). То је касније образложио коментаром Првог српског устанка: „Српска револуција је трајно збивање баш зато што је и непријатељски притисак на српски народ остао трајан и непромењен. Он је и увећао своју моћ већ самом чињеницом што се налази данас у границама његове државе, повлашћен и мажен, док је све до јуче био extra muros, заједно са својим туђинским и духовним поглаваром.“ (Мицић 1940: 14). Мицић није био сагласан ни са обимом ни са карактером Југославије: „[…] нова Србија мора да васкрсне, већа и моћнија од Југославије […]“ (1940: 8). Затим је поставио захтев: „[д]ајмо цару царево, а Србину Србиново: потпуну безбедност и поштовање личности, културну предност и политичку слободу, неограничену слободу мисли и србовања. Укратко, слободан српски народ у слободној српској држави од Охрида до Триглава, а у својој држави – свесрпско србијанство.“ (1940: 21). Тим и наредним одломком Мицић је показао да Србију и Југославију сматра за два супротна државна концепта: „Кукају ли кукају, они што траже ʻрацком питањуʼ лека, од немила до недрага, они исти што му још у изгнанству сковаше златну и удобну колевку са Крфском Декларацијом и Женевским Споразумом […] Траже му лека ʻпрактичниʼ политичари од јутра до мрака, а нарочито у недостојном путничењу између једне славне престонице и једног завереничког села, и не нађоше му лека.“ (1940: 22). „Рацко питање“[1] је српско питање, „славна престоница“ је Београд, а „завереничко село“ је Купинец, Мачеково родно место и штаб ХСС-а. Мицић није био толико наиван да мисли како су за постојеће стање одговорни само домаћи политичари: „[…] цео свет је гушио заветну мисао српску: мисао о васкрсу балканског и европског србијанства“ (1940: 7), али је ипак сматрао да управљачи и службеници државни „[з]аборављају, или се чине невешти, да наша отаџбина није никаква нова држава а ни вештачка творевина туђинских државноправних заврзлама […]“ (1940: 15–16). Тиме је, опет, супротставио Србију Југославији. Наравно, Мицићев став по коме је „[…] туђинско ʻјугословенствоʼ живом србијанству […] ископало гроб“ (1940: 5) власти Југославије нису могле толерисати. С друге стране, поставивши „србијанство“ у средиште националне идеологије, Мицић се коначно измирио са Србијом, која га је својевремено тешко разочарала својим односом према Србима пречанима, а посебно према њему самом (1925: 3–5). На насловној страни Србијанства налази се парола која изражава најважнију мисао Мицићевог Манифеста, ону којом се тај текст и завршава: Сви Су Срби Србијанци! У тим речима сажет је програм интеграције српске нације у оквиру српске државе, којим се, уједно, нуди ново тумачење симбола са српског грба.

3) Као и Вук Караџић, Мицић је основним критеријумом националне припадности сматрао језик, а за посебно осетљиво питање – његов назив: „[…] данашња држава још није увидела преку потребу да врати и обезбеди томе мученику – језику српском – свето право бар имену и старом писму његовом. Можда су заборавили ʻдржавнициʼ да је српски језик један од најснажнијих темеља српске државе и народа […]“ (1940: 14–15). „Старо писмо“ је српска ћирилица, за коју је он сматрао да је обесправљена. За Мицића, језик и ћириличко писмо нису само средства комуницирања, него важни чиниоци националног идентитета. Они, за њега, имају велико симболичко значење, због чега су неизоставни елементи његових идеолошких схватања, али и средства њихове реализације у историји: „Са лакоћом се заборавља, или из незнања обилази суштина, да се народи и државе бране, одржавају и проширују бар исто толико снагом својих језика, колико и снагом ватреног или ког другог оружја. Заборавља се да наше данашње државе не би ни било без српског језичког пространства – а оно је најпре било књижевно и песничко дело па тек онда је постало и правно-политичко […]“ (1940: 15). Да ли у овој реченици треба тражити узрок каснијег Константиновићевог онако детаљног проучавања српске поезије са идеолошког и моралног становишта? Како год је доживљавали и вредновали, улога поезије при изградњи националне свести опште је место.

4) Манифест србијанства био је и реакција на талас политички и национално мотивисаног насиља који је запљуснуо северозапад Југославијe тих година. После атентата на краља Александра, праштале су подметнуте усташке бомбе и падале главе у обрачунима различитих политичких опција. Мицић је писао како неки „[…] патолошки мађионичари […] јуришају, па псују, па бесне, па убијају невине људе […]. Па ни по јада када би још хрватски политички месечари и народно-државни одметници, културни скоројевићи и повлашћени мрзиоци србијанства, кад би ʻоткрилиʼ свету да је земља округла…“ (1940: 19–20), итд. Острашћен речник, конфузне мисли и збрка емоција који избијају из овог пасуса показују да је писан у афекту. „Патолошки мађионичари“ и „хрватски политички месечари“ су чланови ХСС-а, али и франковци, чије илегално крило су чиниле усташе. За разлику од представника владе и двора, који су Мачека и ХСС прихватали као легитимне саговорнике, а усташе сматрали за терористе, Мицић није правио разлику између њих. Поред тога, увиђао је да нове идеологије могу бити и средство за реализацију старих циљева. Зато се код њега може прочитати да је „србијанство“ „[…] свемоћан лек против федералистичког, фашистичког и комунистичког месечарства, а политички носилацове мешавине данас је повлашћено хрвацтво, што одувек у српском народу значи туђинство“ (1940: 22). Мицићево помињање федерализма, фашизма и комунизма као средства за афирмацију хрватских националних интереса његовим критичарима је могло изгледати као лудост. Данас, то је историјско искуство.

5) На тон и садржај Манифеста србијанства утицао је, поред осталог, и почетак разговора политичких представника Срба и Хрвата: јула 1936. године председник владе Милан Стојадиновић признао је постојање „хрватског питања“, а 8. септембра 1936. године вођа ХСС-а, Влатко Мачек, састао се са краљевским намесником кнезом Павлом Карађорђевићем. Зато се могућа „нагодба“ и „споразум“ са Хрватима помињу и у Манифесту србијанства (Мицић 1940: 16, 19). Споразум Цветковић-Мачек био је тада још далеко, али Мицића је развој догађаја веома бринуо – за разлику од београдских политичара, он је познавао правашку идеологију и стрепео од последица могућег договора. Тада, 1936. године, још се није могло видети да је Стојадиновићева политика усмерена на блокирање деловања ХСС-а и избегавање да до споразума дође. Вероватно је убрзо то и Мицић схватио, јер свој текст тада није објавио. Међутим, и без споразума, ХСС је створио „државу у држави“, контролишући администрацију и створивши паравојне снаге у Савској бановини (Силкин 2011: 284), (Karaula 2015). На свој искључив, острашћен и патетичан начин Мицић (1940: 19) је изразио подозрење према било каквом споразуму у Југославији: „А онима што мисле да су крв изменили када су вером кренули, данашњи муслимани, католици, или унијати, ми им уопште не смемо да допустимо да се такмиче са нама. Због народне издаје њихових предака, због усађене мржње њихових потомака, они нису ни достојни било какве равноправности са Србима старинцима, победницима и коленовићима. Зато је и немогуће споразумети се са људима који кроз ʻспоразумʼ траже увек и само туђе јер својега немају, који у ʻспоразумуʼ траже српски пораз […]“. При том, Мицић (1940: 20) је упозоравао: „Зато, отворите добро очи, успавани и обманути Срби!… Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут.“ Даљи развој догађаја познат је. Манифест србијанства је Мицићев позив на узбуну, који не само да у Београду није тако схваћен, него су му уста баш ту сместа била зачепљена!

Горан Милорадовић

[1] Мађарски израз „Раци“ за Србе/Рашане помиње и: (Караџић 1975: 118).


Извори и литература

Gross, Mirjana. Izvorno pravaštvo. Ideologija, agitacija, pokret. Zagreb: Golden marketing, 2000.

Karaula, Željko. Mačekova vojska. Hrvatska seljačka zaštita u Kraljevini Jugoslaviji. Zagreb: Despot Inifinitus, 2015.

Kvatèrnik, Evgenij. Istočno pitanje i Hrvati. Historično-pràvna razprava I Zagreb: Štamparna Dragutina Albrechta, 1868 а.

Micić, Ljubomir. „Revolucija u gradu belome“ Zenit 1. 10 (1921): 2–7.

Miloradović, Goran. „Miroslav Krleža i pravaštvo. Prilog istoriji ideja i ideologija.“ Istorija 20. veka 2 (2019): 29–64.

Rački, Franjo. Odlomci iz državnoga prava hrvatskoga za narodne dinastie. Beč: K. Stojšić, 1861.

Starčević, Ante. Ime Srb. Zagreb: Slovi Karla Albrechta, 1868.

Starčević, Ante. Iztočno pitanje. Zagreb: Prva hrvatska radnička tiskara, 1899.

Голубовић, Видосава и Суботић, Ирина. Зенит 1921–1926. Београд: Народна библиотека Србије/Институт за књижевност и уметност; Загреб: СКД Просвјета, 2008.

К[араџић], В[ук] С[тефановић]. „Срби сви и свуда.“ Црна Гора и Бока Которска. Нолит: Београд, 1975.

Мицић, Љубомир. „Хвала ти Србијо лепа.“ Зенит 5. 36 (1925): [3–5].

Мицић, Љубомир. „Манифест Србијанства“. Србијанство. Књижевно-политички часопис 1. 1 (25.5.1940): 5–23.

Силкин, Александр. „Внутриполитическое развитие Югославии в 1930-е годы.“ Ур. Константин Никифоров, Югославия в ХХ веке: oчерки политической истории. Москава: Индрик, 2011.

Уредништво [Љубомир Мицић]. „Реч до речи – мисао!“ Србијанство. Књижевно-политички часопис 1. 1 (25.5.1940): 3–4.

Уредништво Зенита [Љубомир Мицић]. „Филм једног књижевног покрета и једне духовне револуције.“ Зенит 6. 38 (1926): [29–39].

Транскрипт говора са промоције зборника можете прочитати овде.

Цео текст Манифест србијанства Љубомира Мицића: post festum можете прочитати овде.

O Љубомиру Мицићу и Маријану Микцу од истог аутора (Од анархизма до шовинизма: Други светски рат и припадници авангардног уметничког круга око часописа Зенит – Љубомир Мицић и Маријан Микац) можете читати овде.