Ljubomir Micić – Stella polare

ПСЕУДОИСТОРИЈА У СТВАРАЛАШТВУ ЉУБОМИРА МИЦИЋА (ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ)

Published on 15 jula, 202129 jula, 2021 autor: stellapolarebooksPostavite komentar

Псеудонаучни/псеудоисториографски садржаји у стваралаштву Љубомира Мицића стављени су у функцију изградње књижевног лика Барбарогенија децивилизатора као најважнијег симбола зенитизма. Псеудоисториогарфија представља основно поље Мицићевог идеолошког и уметничког надахнућа. Она се кроз “расправу о методи” током 19. века профилисала као антисистемски и екстремно романтичарски историографски дискурс, што је касније довело до њеног приближавања авангарди, односно идејама зенитизма. Псеудоисториографски садржаји код Мицића могу се објаснити и као његов посредан одговор на псеудонаучне и расистичке тезе Анте Старчевића и његових следбеника у хрватској средини у којој се Мицић развијао и деловао пре доласка у Србију.

Текст који овде доносимо представља извод из чланка који је објављен у зборнику Sto godina časopisa Zenit = A hundred years of the Zenit magazine: 1921-1926-2021 : zbornik radova = collection of essay / urednici Bojan Jović, Irina Subotić, Beograd 2021, str.130-157.

ОДАКЛЕ ДОЛАЗИ БАРБАРОГЕНИЈЕ?

Изашавши из вишегодишњег крвавог и страшног сукоба, демографски унакажен, уморан и истраумиран, српски народ се неочекивано затекао у новој, географски проширеној и квалитативно другачијој земљи од оне из које је у рат пошао – у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније названој Краљевина Југославија. Територијалне промене и Великим ратом измењено стање духа модификовали су многе аспекте југословенске међуратне стварности, утичући истовремено и на проширење капацитета и домета њене уметничке, односно књижевне сцене. У југословенске и српске стваралачке оквире се, поред осталих праваца и покрета проистеклих из предратнихи напетости и послератног метежа, сместила и авангарда.

Један од најзначајнијих српских представника авангарде, Пречанин из Мајских Пољана, Љубомир Мицић, дуго је и доследно градио свој “изам” који је, упркос идеолошким и другим потешкоћама, остао упамћен као Зенитизам (Голубовић, Суботић 2008; Subotić, 1983). Као и сваки други “изам” и Мицићев је тежио да напусти строго књижевне и уметничке оквире због чега је Мицић претрпео много (Miloradović, 2013). Савременици су га упамтили као тешког и мрачног човека (Vitezović, „Ram za Šagalove prijatelje“, Večernje novosti, 28.2.2003). Књижевна критика га памти као творца једног од необичнијих ликова српске књижевности – Барбарогенија децивилизатора.

У истоименом роману, Барбарогенијева постојбина је била замишљена као послератна Србија из које би он, у свом зениту, требало да изврши процес децивилизирања хришћанске Европе која је произвела страхоте Великог рата. Са једне стране, Барбарогеније је надахнуће за сукоб против европске цивилизације црпао из жртве коју су поднели стварни, историјски јунаци из непосредне прошлости – хероји Великог рата на које је споменик Незнаном јунаку на Авали тек почео да чува сећање. Са друге стране, призивао је снагу замишљених предака, варвара, који су живели у историографији непознатој праотаџбини “древних Срба”, са којима је аутор везу успостављао преко паганског наслеђа. Барбарогенијеви преци су били замишљени као Срби-варвари, они који још увек нису били примили хришћанство. Зауставивши их у тој фази њиховог историјског развоја, пре уласка у хришћанску екумену и у, како се тада веровало – цивилизовани свет, Мицић је те предхришћанске Србе-варваре покушао у историју поново да укључи почетком 20. века настојањем да своје зенитистичке идеје примени на послератну Србију, Југославију, Балкан и потом на Европу (Marinković, 2013:111-129).

Директну везу између зенитизма и замишљене српско-словенске прапостојбине која се као таква у псеудоисториографском дискурску простирала од Кине до Балтика и од севера Европе до Африке, Мицић је успоставио у Манифесту србијанства који је написао 1936. године, две године пре штампања романа Барбарогеније децивилизатор. Може се претпоставити да је употреба садржаја које данас називамо псеудоисториографским, претходила коначном уобличењу Барбарогенија и да је представљала део процеса доследног изграђивања главног лика зенитизма. Барбарогенијева прапостојбина и његови прапреци – “исконски људи” (у српској варијанти авангарде замишљени као “исконски Срби”) остали су тако изван домашаја историографских знања, настањени трајно у миту и машти, али са потенцијалом да их Мицић кроз Барбарогенија и зенитизам одатле изведе у стварност.

Псеудоисториографски елементи у Мицићевом делу и њихово историографско порекло

У зависности од дефиниције псеудоисториографије зависи и мера којом се у зенитизму могу “премерити” псеудоисториографски садржаји. Уколико применимо најстрожи критеријум да се под псеудоисториографским садржајем сматра став (и комплекс тврдњи које из њега произилазе) да су “Срби народ најстарији”, онда се може рећи да су у Мицићевом стваралаштву параисториографски мотиви најизраженији у Манифесту србијанства. Узмемо ли за критеријум ширу дефиницију по којој су псеудоисторичари склони поштовању паганских божанстава као предуслову који отвара врата најудаљенијим историјским епохама са којима се повезује савремена историја Срба (Јовановић, Радић, 2009), онда се Мицићева склоност ка псеудосадржајима може пратити од првог броја његовог часописа Зенит (1921).

Какви се псеудоисториографски садржаји могу пронаћи у Манифесту србијанства? (Манифест, 2013) Примера ради, може се читати о српском идентитету целог Балкана (“… не заборавимо да је то и такво србијанство, слободно и мушко, дало српски културни и национални печат целом Балкану.”), такође и да је србијанство својим вансталешким устројством дало идентитет и разним врстама социјализама у свету (“…То и такво србијанство било је претеча и данашњем разнродном и разноименом “социјализму” у свету). Реч српски је по Мицићу носилац логоса “оног вечитог људског” чији су чувари “још увек ретки Срби”, Срби као “најмушкији потомци најстаријег од свих народа” и “највећег народа на свету, по речима једног од многих грчких писаца који су Србе готово увек називали Тривалима”. Осим тога, “од памтивека је све што је ваљало било српско – у старим облицима: сарбско, сарабско, сорабско, сурбско, сирбско, сербско”, док су “велики народи” и “европска цивилизација” свим снагама гушили “заветну мисао о васкрсу балканског и европског србијанства”. У томе су им помагали и сами Срби који су својевољно брисали трагове о праисторијском пореклу Срба – “услед чега Срба више и нема!” (Манифест 2013).

Идеја о најстаријем и најраспрострањенијем народу који је дошао из историографски неосветљених дубина прошлости је стављена у функцију спасења човечанства и уграђена је у идеју зенитизма. Ту идеју је Мицић извео из наводног српског историјског и културолошког карактера целе Европе. Негирана је једна од основних поставки званичне историографије да су Срби на Балкан дошли у 6. веку, да су дошли на позив цара Ираклија и да су стигли “са Карпата”. Ту су “бајку”, по њему, измислили “југо-историчари”. Пратеће тезе су оне о дачанском идентитету Високих Дечана, српским основама византијског царства, Сингидунуму као “српском брегу”, “копненим Србима-Тривалима”, “поморским Србима-Илирима”, да је Европа зачета из крвавог сукоба Карла Великог (Франака) са Србима, те да су “од давнина европска поља натопљена српском крвљу” (Манифест, 2013).

Срби су, у Мицићевој интерпретацији, породили и “неславан род словенски – Хрвате”. Са друге стране, Срби су свој историјски потенцијал доказивали кроз Немањино државотворно умеће и православље, витешки пораз на Косову, кроз “нови васкрс Србије” у светском рату – што се, по Мицићевом мишљењу, није могло сагледати у континуитету због “фалсификатора културних и историјских збивања”. Крешендо Манифеста поручује да се такво, исконско и светско србијанство мора ставити у функцију борбе против ревизионизма (југо-историчара), “аустро-угарском по духу, а само по имену хрвацком питању”, федерализму, “фашистичком и комунистичком месечарењу”, те да србијанство мора постати “врховни закон земаљски” и то у име – зенитизма! (Манифест, 2013)

Неке од псеудо-теза су потом биле уграђене и у роман Барбарогеније децивилизатор: митолошке особине Срба Мицић је приписиваио и Вендесима који су основали Венецију, а Александра Мекедонског, чији је васпитач био Аристотел, такође је сматрао Србином (Premović, 2004; Micić, 1993).

Одакле Мицићу на такав начин формулисане идеје о историји Срба? Псеудоисториографски елементи у његовом делу нису били плод само његове маште, већ су се ослањали на постојеће тезе псеудоисториографских дела српских аутора насталих крајем 19. и почетком 20. века. Упоредном анализом текстова могуће је претпоставити да се Мицић инспирисао делима Милоша С. Милојевића и Симе Лукин Лазића (Упоредити: Манифест, 2013. са Лазић, 1894 и Милојевић, 1872). А ко су били они?

Милош С. Милојевић и Сима Лукин Лазић су представљали најрадикалнији део романтичарске историографске струје деветнаестовековне српске историографије, чији је главни представник био умеренији Пантелија (Панта) Срећковић, професор историје на Великој школи у Београду. Милојевић и Лазић су, за разлику од Панте Срећковића, историју Срба изналазили на простору између Кине и Балтика, доводећи их тако у везу са Санскритима, проналазећи их у Индији, Африци, приповедајући о судару Срба са Кинезима, о Србима у Италији, о Србима у “Ђерманији, Данији”… (Радић, 2011:59). Док је Милош С. Милојевић деловао и писао у делимично ослобођеној Србији, Сима Лукин Лазић, Милојевићев следбеник, стварао је почетком 20. века у Загребу, у изразито србофобној средини. Може се претпоставити да се Мицић, живећи и делујући у Загребу до 1924. године, превасходно инспирисао текстовима Лазића који су најпре били штампани у загребачком Србобрану.

Током 19. века у српској култури су биле вођене две велике расправе које су својим исходима снажно утицале на културу Срба северно и јужно од Саве и Дунава. Реч је о расправи о српском књижевном језику која се водила претежно у првој половини 19. века (1815-1847. године, са одјецима и до 1950. године, односно 1863. године) и која је резултирала победом “вуковског језика” у српској писаној културии друга – спор о методи, вођена осамдесетих година 19. века кроз коју се код Срба профилисала критичка историографија ранкеовског историцистичког типа (Јовановић, радић, 2011:47). Прва је у контексту разумевања авангардног “заборава” важна јер су се авангардисти обрачунавали управо са “вуковским наслеђем” и са оним струјама које су у култури подржавале Вукову реформу. Друга је за ову тему важна јер су се авангардисти позивали на романтичарске идеје уперене против “системских структура” (што је постала и историографска наука након победе критичке историографске мисли 1893. године). Може се додати да је између романтизма Панте Срећковића и пренаглашеног романтизма Милојевића и Лазића, авангарди био ближи овај други због тога што је био ближи моделу “мита без аутора” којем су авангардни уметници тежили (Milnović, 2013).

Како је псеудоисториографија са својим “митом без аутора” (о старини Срба) постала извансистемска, па потом и антисистемска историографска мисао? Српска историографија се од краја 18. до почетка 20. века постепено емнациповала као наука, прошавши током 19. века кроз своју прву фазу професионализације, што је подразумевало стваралачки лук од дела Павла Јулинца, Захарија Орфелина и Јована Рајића до победе Љубомира Ковачевића и Илариона Руварца у спору са Пантом Срећковићем крајем 19. века. Анализирајући процес сазревања историографије у 19. веку, Мирослав Јовановић је за референтну тачку развијености историографске струке у Србији посегао за примером тада најразвијеније немачке историографије. Ранкеовске историографске постулате који су у немачкој историографији били формулисани почетком 19. века, 1824. године (Jovanović, Radić, 2009:44), српска историографија је успела да сустигне тек крајем истог века. На тај начин је развој романтичарских теза у српској историографији био могућ током целог деветнаестог века, а оштра полемика која се водила између романтичарских и ранкеовских историчара (конотираних са аустро-угарском, бечком, немачком и црквеном културом у очима романтичара) доприносила је хипертрофирању романтичарских појава у српској историографији.

Не само да је захваљујући расправи о методи романтичарски правац са својим екстремним сегментима током читавог 19. века опстајао као део целокупне српске историографије, већ се, парадоксално, почетак професионализације историјске струке може везати управо за романтизам. Наиме, историја се као универзитески предмет појавила најпре на Великој школи 1838. године, а као “национална историја” је била предавана од 1844. године и то као нередован предмет без сталних професора. Стабилизацијом процеса изграђивања историје у професију се може сматрати управо долазак роматичара Панте Срећковића на Велику школу 1859. године, што значи да је код Срба пофесионализација историографије почела са романтичарским историографским наративом. Тек са спором о методи је почео други процес раздвајања универзитетског развоја од даље научничке професионализације и прихватања и увођења критичких, ранкеовских и Руварчевих метода у историографску струку” (Jovanović, Radić, 2009:42).

Спор о методи се завршио пензионисањем Панте Срећковића на месту професора Велике Школе и ангажовањем те 1893. године на његовом месту професора Љубомира Ковачевића. Дефинитивно прихватање кључних поставки класичног историцизма у српској историографији се одиграо тек у међуратном периоду 20. века (Jovanović, Radić 2009:48).

Отуда се мора нагласити да су, без обзира што су рано били препознати као некритички историографски глас, псеудоисторичари из домена научне историографије званично били избачени на самом крају 19. века. Тако је од 1893. године псеудоисториографија запала у домен антисистемског (антипозитивистичког, антирационалистичког, антиаустро-угарског, антигерманског, антицрквеног) историографског стила и као таква је инспирисала Мицића.

Како су се и зашто авангарда и псеудоисторија сусреле у зениту?

Сусрет псеудоисториографских садржаја и зенитистичких идеја Љубомира Мицића се још може објаснити неким од карактеристика саме авангарде. Укрштање авангарде (као специфичног израза послератне модерности) са псеудоисториографским садржајима (као израза једног вида традиционалности) код Мицића само изгледа парадоксално. Оно је, међутим, логично јер се једном од универзалних карактеристика авангарде сматра склоност авангардих уметника ка позивању на древност, неопримитивизам, фолклорно или митско наслеђе, ослањање на романтизам или симболизам као видове отпора и побуне против просветитељског рационализма (Milnović, 2013:14).Без обзира на необично оштру критику коју је о зенитизму и његовом главном симболу Барбарогенију изрекао Радомир Константиновић – да је Барбарогеније неоригинални и руским футуризмом “префарбани лик” (Konstantinović, 1983:338), остаје и чињеница да Мицићев јунак није био једини варварин у свету авангарде – друштво су му, на пример, чинили књижевни ликови попут дадаистичког Голог човека у години првој, или Маринетијев праисторијски човек.

Даље, авангардно стваралаштво се ослањало и на предмодерне културне обрасце попут ренесансе (отуда, на пример, у Мицићевом зенитизму има карневалских, празничних и гротескних елемената). И још даље – на средњевековне узоре у књижевности, као и на већ наведене “митове без аутора”. Претпоставка је била таква да су првобитне друштвене и историјске структуре настајале управо из “митова без аутора”, па је и авангарда желела да из једног таквог мита постави основе новом послератном свету (Milnović, 2013:9). У таквим претпоставкама о авангарди – њеном ослањању на романтизам или њеном трагању за “митом без аутора” се крије могуће објашњење о присуству псеудоисторијских садржаја у Мицићевом стваралаштву.

У политичком смислу зенитизам је био схватан као израз левичарске и комунистичке идеје која је тежила ка промени, односно метаморфози постојећег друштва. Због тога је авангардни круг зенитиста савременицима изгледао као непријатан и потенцијално опасан кружок људи који изазове нису усмеравали само према уметничким, већ и према политичким структурама које су преживеле рат (Miloradović, 2013:307). Један такав изазов је ишао у правцу превазилажења класних разлика у друштву и у уметности као реликту просветитељства. Отуда је Барбарогеније, Србин-варварин, са својим паганским наслеђем и пореклом из једног митског али демократског и бескласног пра-друштва представљао непријатну књижевну појаву за конзервативне политичке и књижевне кругове. Испоставило се касније да је био једнако непријатна фигура и политичким и уметничким круговима формираним после Другог светског рата јер је, према речима његовог најоштријег критичара, Мицић у лику Барбарогенија извео синтезу револуције и најмрачнијег могућег национализма (Konstantinović, 1983:350, 357). Другим речима, “фашизирање комунизма” је са становишта послератног антифашистичког заноса – било неприхватљиво.

Барбарогеније децивилизатор (који је “књижевно рођен” 1921. године у часопису Зенит, а коначно уобличен као лик у роману с тезом тек 1938. године) представља можда недовољно разрађену, али Мицићеву “оптималну пројекцију” будућности. Оцена да је Мицић својим Барбарогенијем покушао да изврши “јуриш против историје” (Konstantinović, 1983:373), могла је бити и прецизније изречена: Мицић није “јуришао” против целокупног историјског процеса, већ против оног његовог дела за који је сматрао да представља место “историјског квара”, односно протв епохе модерне, која је у случају Срба, услед њихове нововековне подељености између два царства и више културних модела, предстаљала необичан и сложен случај.

За разумевање сусрета псеудоисториографских садржаја и авангарде (зенитизма) могу бити корисна и нека психолошка запажања. Псеудоисториографска пространства се, слично подсвести, налазе у далекој и несазнатљивој прошлости нашег колективног искуства. Када се једном крочи “с оне стране историјских извора”, отвара се бесконачно дуг, дубок и широк простор из којег се могу црпети фантастичне идеје, измишљени континуитети, произвољни закључци и уметничке представе. Имагинативно путовање авангардних стваралаца у те “далеке земље” свакако да је имало црте рационализма, али, са друге стране, могло је бити проузроковано и променама насталим у унутрашњој структури личности послератног човека. Те промене које су после рата постепено добијале знаке масовности су биле уочене у религиозној и психолошкој димензији личности и окарактерисане су као фундаментална криза европске културе коју су друштва 20. века имала тек да решавају.

Промену у домену религиозности послератних „нових људи” је карактерисало напуштање дотадашњих облика веровања и, са становишта Цркве – нерелигиозност или лажна религиозност, обично наколоњена атеистичким и тоталитарним идеологијама које су се тада почеле појављивати и као државни системи. Управо је Мицић био један од таквих, одушевљен Раскољниковим (Micić, Zenit, 11-1922:1) којим је Достојевски у 19. веку наслутио историјски долазак “новог човека”. Разочаран у европску хришћанску цивилизацију и хришћанског Бога, Мицић је хришћанском Месији, Христу, супротставио “новог човека”, односно “натчовека” – зенитисту, свог Барбарогенија. Схвативши да логос хришћанства и дух просветитељства (који нису увек били усмерени један против другог као у случају Илариона Руварца) нису произвели у свом крајњем исходу друго до сукоба светских размера, авангардни уметници су посегли за осмишљавањем нових друштвених, политичких и религиозних модела. Из таквог једног порива био је рођен и Барбарогеније.

Разочарање десетогодишњег дечака у историјског хероја Чарнојевића чије наслеђе, по Мицићевом схватању, почетком 20. века није могло да помогне Србима у Глини, имало је за последицу његову детронизацију и замену новим херојем. Антропологија религије је такав тренутак препознала: осећање инфериорности (какво је Мицић имао као Србин у Хрватској пре Првог светског рата) настоји се компезовати фиктивним творевинама, па тако доминација маште над реалношћу представља потребу за осмишљавањем митских јунака који ће надмашити недовољно изражени значај исторјских хероја (Јовановић, 2000:225). Отуда су псеудоисториографски елементи и паганство, као основа Мицићевог идеолошког надахнућа и као својеврсна супротност хришћанству, испиливавали на површину Зенитових страница и Мицићевих текстова.

Двадесети век је на европску историјску сцену из светског рата извео и ауторитарну, односно тоталитарну личност. И сам Мицић је показивао знаке тоталитарности, односно ауторитарности.Осим тога, једном од карактеристика авангардне уметности, поред њене ексцесности, револуционарности, тежње ка експерименту и синтезији, може се сматрати и њена “тоталност” (Милновић, 2013:33-34). Говорећи терминима психоанализе, ауторитарна личност се понаша у складу са захтевима свога ида, чије прохтеве образлаже неки ауторитет (религија или идеологија) и који иду даје легитимитет. Пробој ида у его и суперего је после Великог рата добио масовне размере, а легитимизација продора ида у рационалном (его) и етичком (суперего) делу личности је оставила значајне психолошке и друштвене последице. Обим извршених психолошких промена је постао утолико већи што се ид код тоталитарних личности повезао са трансецедентним силама. Не само да су се неки садржаји ида пребацили у его и суперего, већ су преузели облике заступања историјске воље и божанске моћи. (Крстић, 2018:41-47). Да су идеје код Мицића долазиле из психолошке дубине његове личности посведочиће Манифест зенитизму из 1921. године у којем он каже да “нови човек” (зенитиста, касније Барбарогеније), долази из “самоће укочених зидова” и “проклетих улица”, “из мрачних дубина подсвести” и “сабласних ноћи”. Нешто даље каже да су зенитисти “дубоко утонули у бездан душе” и да желе да изађу из себе самих са “новим човеком”. Пред публику излазе као “апостоли” и као “пророци” да “проповедају новог човека”. Наведеним тезама се може објаснити месијанска улога коју је Мицић наменио Барбарогенију.

Један Мицићев исповедни сегмент у Зениту указује нам да је за њега Сеоба Срба представљала место “историјског квара”, односно епоху са чијим је вредностима имао потребу да се обрачуна, да је напусти и да пође у потрагу за давно изгубљеним временима српске историје у којима би, евентуално, могао пронаћи нове хероје. Тако на једном месту у Зениту Мицић пише: “Какове слике Рањеног Црногорца или Сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем? Све је то сликарски укочено и непомично мртво висило над мојом постељом, као што је мртва Штросмајерова галерија или Гласпаласт у Минхену. Али ја сам ипак вечером дуго, дуго буљио очекујући да ће мрки Чарнојевић оживети на слици и проходати под српском заставом испред мојих очију. Било је то 1905. године. – Micić, Ljubomir, „Zenit“, Radio i film i zenitistička okomica duha, 23-1923.

Псеудоисториографски садржаји у Мицићевим текстовима као одговор на Старчевићеве псеудонаучне и расистичке ставове према Србима

Мицићево ставралаштво у Загребу је било обележено личним, уметничким и идејним сукобом са двојицом важних представника хрватске политичке, односно културне сцене, што је за последицу имало премештање Зенита у Београд од 1924. године. Раздражен Радићевим увредљивим опаскама о Србима, Мицић је написао и два пута у Зениту објавио текст “Папига и монопол `хрватска култура`”(1923. и 1926). Други Мицићев противник je био Мирослав Крлежа којег је овај називао “Мимостав Крпежа” (Miloradović, 2013). О Крлежи је 1922. године написао да је као левичар успео да се угура у буржоаску литературу, да је досадан, да се не може читати, да његови текстови нису уметност и да су старотипне концепције, да је Крлежа ученик давно затворене школе (75% натуралиста + 25% симболиста = Крлежа), да је мање уметник од Боре Станковића, да је хрватски домобран, да су његове књиге “Хравтска рапсодија” и “Хрватски бог Марс” лажне и намештене. (Micić, Zenit „Makroskop“, 11/1922:8). Такве увреде му овај никада није опростио, посебно после Другог светског рата када је Крлежа у југословнској култури постао оно што је у политици био Јосип Броз Тито (Милорадовић, 2012:156-157). То је Мицић платио потпуном изолацијом из југословенске културне сцене.

Централна тема и подтекст сукоба са Радићем и Крлежом је био око њиховог прикривеног оспоравања значаја српске културе, што је за Србе, а посебно оне у Хрватској, била осетљива тема. Радић је 1923. године писао: „Пре смо били авангарда европске културе, сад смо аријегарда балканске некултуре”, што је била алузија на уназађивање тобожње авангардности хрватске културе уласком Хрвата у заједничку државу са Србима, а 1926. године је написао: “Срби су добар народ али само да гину, а ми Хрвати имамо да створимо културу”, на шта је Мицић реаговао својим текстовима у Зениту (Miloradović, 2013).

Живећи у Загребу и познајући хрватску културну сцену, Мицић је знао да оспоравање српске културе и историје у Хрвата нису измислили Радић и Крлежа, већ да су они били идејни следбеници и поштоваоци идеја које су своје корене имале у деветнаестовековној хрватској култури, понајвише у делу и лику Анте Старчевића и идеји праваштва. У време писања својих текстова у којима је одговарао Радићу или нападао Крлежу, а посебно у време писања Манифеста србијанста и Барбарогенија крајем тридесетих година, било је јасно да су и Радић и Крлежа, а посебно овај други, били баштиници и тумачи Старчевића, односно његове правашке идеологије (Милорадовић, 2018). У шестом броју Зенита из 1926. године Мицић је за Крлежу написао и да је “уобразио да је револуционаран и комунистички писац” (Мицић, Зенит, “Легенда о мртвом покрету или између зенитизма и антизенитизма, 6-1926:8). Та примедба се испоставила тачном јер је Крлежа, како је показало његово целокупно деловање током 20. века, био и глорификатор и неприкривени обожавалац Анте Старчевића којег је сматрао централном и најважнијом фигуром целокупне хрватске културе (Милорадовић, 2018).Реплицирајући Крлежи и Радићу, Мицић је посредно настављао стару борбу против Старчевићевих псеудоисториографских и расистичких теза о Србима и њиховој култури.

Шта је Анте Старчевић писао о Србима током 19. века? Примера ради, у делу Име серб, најважније питање које Старчевић покушава да разреши јесте оно да ли су антички извори, пишући о Србима, писали “Серби” или “Серви”. Определивши се за другу варијанту као исправну у ишчитавању античких извора, Старчевић доказује да су Срби били – робови (од “сервус”), те да је “сервус” исто што и хрватски “зароб”, што није било далеко од “Сербом” или “Сорабом”. Користећи израз “пасмина” за Србе, уместо израза “раса” (јер је расизам у многонационалној Аустро-Угарској Монархији био забрањен), Старчевић за “српску пасмину” робовског карактера закључује да и у доба 19. века роб и слуга (Србин) морају остати оно што су “старином” били – да ни на кога и ни на шта немају право, да према њима нико нема никаквих обавеза и да је сав закон за роба (сервуса – Србина) закон његовог господара – Хрвата (Starčević, 1868:9). Посебно болно место за Старчевића је било писање “оног Чеха”, Шафарика, о Србима који је од њих, по Старчевићевим речима – направио народ (Starčević, 1868:12), као и Јана Колара који је нашао у “Унгарији херпу именах која сва заударају по србежу, ево их неколико: Серб, Сирб, Сербешт, Сербаска, Сирбова, Сербовце, Сирбавља, Сербота, Сербелеј, Сербаја (Starčević, 1868:16). Старчевић у истом делу иде и даље: свако дете зна да је Серб чист и парвилан корен глагола сербит (сврбети), па изводи закључак да такав “сврабеж” мора бити губа, а губави су били и “жидови”, па их све заједно треба “утопити” (Starčević, 1868:18). И у свом другом делу Пасмина славосербска по Херватској налазе се слични, псеудонаучни и расистички ставови. (Starčević, 1876). У методолошком погледу (који је код псеудоисторичара најспорнији аспект тумачења прошлости) Старчевиећви текстови се не разликују од српских псеудоисториографских текстова, осим што имају једну димензију више – расизам.

Анте Старчевић није био једини “псеудознанственик” међу хрватским мислиоцима 19. века. У делу Источно питање и Хрвати, Еуген Кватерник, баштини сличне идеје: да су Хрвати тринаест векова историје из које су неправедно били искључени не само културолошки предњачили, већ да су својим утицајем, упливом и посредовањем дали и одлучујући правац историјским збивањима (Kvaternik, 1868). Шафарик је такође био мета напада (Kvaternik, 1868:5), а Само је био тумачен као краљ Хрвата и као такав је био и владар северених Срба (Kvaternik, 1868:49), Хрвати су имали огромну улогу у 7. веку нове ере, а о добу пре тога да се и не говори, потом да су први донели славу Словена на југу Европе, да су први словенску државу на југу установили, да су Срби незахвалници који мрзе своје добротворе Хрвате који су им помогли да оснују своју државу, те да Срба ни ту где јесу не би било да није било Хрвата и сл. (Kvaternik, 1868:63). И Одломци из Државнога права хрватскога за народне династије обилује сличним садржајима (Rački, MDCCCLXI).

У том смислу, црпећи своје уметничко и идеолошко надахнуће из псеудонаучних садржаја српских аутора из 19. века, Љубомир Мицић је настављао борбу између два национализма, два “Пијемонта” – српског и хрватског, која је трајала већ више од пола века. Због тога је Мицић Манифест србијанства усмерио против “аустро-ватиканског по духу, а само по имену – “хрвацког питања” (Mанифест, 2013:114). У свом Манифесту србијанству, Мицић је псеудоисториографске садржаје поставио насупрот историогарфије “југо-историчара” за које је сматрао да онемогућују сагледавање “блиставе” прошлости Срба (Mанифест, 2013:114). Отуда се, код Мицића, концепту југословенског историографског наратива супротставља, не чак ни српски, већ србијански начин тумачења прошлости који је, у Манифесту, претходно повезан са псеудонаучним учењима. Тиме је Мицић зашао у један од табуа југословенске историје и њене историографије – однос србијанства и српства, односно однос Срба из Србије и Срба Пречана који су у Великом рату учествовали и на страни Хабзбурга. Мицић је Манифесту србијанства доминантним прогласио србијански културни и политички модел (сви су Срби Србијанци!) и као таквог га је угардио у зенитизам, своју “оптималну пројекцију” (Mанифест, 2013:124). Може се претпоставити да је управо због такве поставке – да само србијанство може бити неприкосновени историјско-политички и културолошки модел, приде увезан и ојачан са наслеђем “античких Срба” – Манифест србијанству био последњи текст који је Мицић објавио. За опстанак Југославије, како пред Други светски рат, тако и после њега, таква “оптималана пројекција” у чијем се средишту налазило србијанство (варварског типа) никако није смела да заживи.

Glisic Iva, Vujosevic Tijana, „I am Barbarogenius: Yugoslav Zenitism of the 1920s and the Limits of Performativity“, Slavic and East European Journal, 1-4/2017, 718-743.

Голубовић Видосава, Суботић Ирина, ЗЕНИТ 1921-1926, Београд: Народна библиотека Србије, Институт за књижевност и уметност, Загреб: СКД Просвјета, 2008.

Zenit, Zenitism andLjubomirMicić,in: Hendrik Nicolaas Werkman: Kunst in overal. – Stichting De Ploeg – Groninger Museum, Groningen 2015, 56-69.

Јовановић, Бојан, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури, Нови Сад: Светови, 2000.

Јовановић Мирослав, Радић Радивој, Криза историје – српска историографија и друштвени изазови краја 20. века и почетка 21. века. Београд: Удружење за друштвену историју, 2009, с. 212.

Konstantinović, Radomir, Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka, 5, Prosveta: Beograd 1983, s. 323-373.

Крстић, Драган, Психолошке белешке 1978-1981, V, Нови Сад: Балканија, 2018.

Milnović, Vasilije, Pitanje tradicije u kontekstu srpske avangarde, Doktorska disertacija, Novi Sad 2013.

Miloradović, Goran, „Od anarhizma do šovinizma: Drugi svetski rat i pripadnici avangardnog umetničkog kruga oko časopisa ZENIT – Ljubomir Micić i Marijan Mikac“, Intelektualci i rat 1939-1947, Zbornik radova s Desničinih susreta 2/2012, Filozofski fakultet Zagreb, 2013, s. 305-331.

Милорадовић, Горан, Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945-1955, Институт за савремену историју: Београд, 2012.

Premović, Jasmina, „Barbarogenije decivilizator – stvaralac i preporoditelj evropske kulture“, Tokovi istorije, 1-2/2004, s. 7-22.

Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Београд: Стубови културе, 2011.

Subotić, Irina, „Zenitism/Futurism: similarities and differences“, International Yearbook of Futurism Studies, Volume 1, Special Issue: Futurism in Eastern and Central Europe. – Ed. De Gruyter, Berlin, 2011, p. 201-230.

Subotić, Irina, „Zenithist artists“, Behind the Black Square, Texts and Speeches. – Ed. M. Papanikoalou, State Museum of Contemporary Art: Thessaloniki 2002, p.177-184.

Извори:

Vitezović, Milovan, Ram za Šagalove prijatelje, Večernje novosti, 28. februar 2003, https://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:276043-Ram-za-Sagalove-prijatelje (24.4.2020).

Zenit, 1921-1926 (Digitalna Narodna biblioteka Srbije).

Ljubomir, Micić, Barbarogenije decivilizator, Beograd: Filip Višnjić, 1993.

Kvaternik, Evgenij, Istočno pitanje i Hrvati. Historično-pravna razprava, Štamparija Dragutina Albrechta: Zagreb, 1868.

Лазић, Лукин Сима, Кратка повјесница Срба, од постања српства до данас (Врач погађач), Издање пишчево: Загреб, 1894.

Манифест србијанства у: “Дај нам боже муниције. Српска авангарда на бранику отаџбине”, Ур. Никола Маринковић, Београд: Catena Mundi, 2013.

Милојевић, С. Милош, Одломци историје Срба и српских – југославенских -земаља у Турској и Аустрији. Прва свеска. Државна штампарија: Београд 1872.

Rački, Franjo, Odlomci iz državnoga prava hrvatskoga za narodne dynastie, Knjigarnica Ferdinanda Klemma: Beč, MDCCCLXI.

Starčević, Ante, Ime Serb, Slovi Karla Albrechta: Zagreb, 1868.

Starčević, Ante, Pasmina slavoserbska po Hervatskoj, Tisak Lav. Hartmana i družbe: Zagreb, 1876.

О Манифесту србијанства и историографској интерпретацији тог списа, можете читати овде.

ЉУБОМИР МИЦИЋ И МАНИФЕСТ СРБИЈАНСТВА (Горан Милорадовић)

Published on 25 juna, 20214 avgusta, 2021 autor: stellapolarebooksPostavite komentar

У свом мучном издавачком (и политичком) ходу Љубомир Мицић је непрестано јуришао на етаблиране ауторитете и главне друштвене токове. Нападао је тезе хрватског праваштва, Крлежу, Мачека, Радића, затим београдску комунистичку и надреалистичку омладинску чаршију, па југословенство. У Манифесту србијанства он се није задржао на критикама, већ је уместо југословенског понудио својеврсни алтернативни српски модел. Мицићев радикализам доделио му је судбину вечитог дисиденства. Овај љути аутсајдер ударао је снажно и без калкулације, често, како истиче Горан Милорадовић, острашћено и искључиво. Узбуњивао је и позивао на опрез и будност: “Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут.”

О Манифесту србијанства пише историчар Горан Милорадовић, научни саветник на Институту за савремену историју у Београду. Текст је базиран на његовом обимном чланку “Манифест србијанства Љубомира Мицића – post festum“, објављеном у зборнику: Sto godina časopisa Zenit = A hundred years of the Zenit magazine : 1921-1926-2021 : zbornik radova = collection of essay / urednici Bojan Jović, Irina Subotić, Beograd 2021, str.130-157.

Снимак излагања Горана Милорадовића на промоцији зборника о Зениту, одржаној у Народној библиотеци Србије, можете погледати испод текста (од 46:26).

Мицићев сукоб са представницима хрватске културне и политичке елите почео је много пре Манифеста србијанства. Полемисао је он са Миланом Беговићем и Љубом Визнером, уредницима загребачког часописа Kritika, оспоравао Крлежу (називајући га Мимостав Крпежа) и његов часопис Plamen (Micić 1921: 3), (Уредништво Зенита 1926: 28) и укрстио копља са Стјепаном Радићем (Micić 1923: 1–2). Мицић је, можда чак и први, приметио двојност у Крлежиним идеолошким ставовима, који су декларативно били радикално леви, а да се он притом није одрекао ни својих правашких убеђења (Miloradović 2019: 29–64).

С друге стране, Мицић није био импресиониран салонским комунистима и „комунистима“. Његова изјава: „[н]адреалисти су добили батина од тате и маме, ради тога, што су причали, да су сањали револуцију“ (50 у Европи: јул 1929: 6) стекла је, чак, одређену популарност у књижевним круговима. Марко Ристић је настојао да Мицића дискредитује., тврдећи да је покушај сарадње у Зениту „[…] брзо онемогућен тврдоглавошћу и ограниченошћу Љубомира Мицића, директора Зенита, који је, на жалост, своје ванредне способности упорности и енергије ставио у службу својој амбицији да од тзв. ʻзенитизмаʼ начини читаву идеологију која би имала да преобрази, да ʻбалканизираʼ Европу!“ У свом чувеном Indexu написао је да је: „Мицић, Љубомир, српски списатељ, антиталент и мистификатор, уредник Зенита, оснивач зенитизма, идеолог барбарогенија, и ето тако: ништа.“

Своје мишљење о београдским надреалистима Мицић је 1933. године изнео у писму књижару Светиславу Цвијановићу: „Те преведене бургије извесних пискарала без трунке талента и без мрве духа српскога не заслужује пажњу. Најпитомије речено, то београдско стовариште – овдашњег надреализма неколицине ветропира без икаквог књижевног значаја – ругоба је за Београд и књижевност српску. […] Јер вреднији је један запис Григорија Божовића […] него целокупна та књижевна онанија.“ (Голубовић и Суботић 2008: 252)

Тако се између два светска рата формирао књижевни и политички „фронт“ против Мицића и зенитизма, који се протезао од Загреба до Београда и трајао док су били живи његови актери.

Манифест србијанства је, као што наговештава и његов назив, памфлет против Југославије, а за српску националну државу. У предговору, написаном 25. маја 1940. године, Мицић каже да часопис покреће „[…] баш у тренутку великих судбинских судара и вратоломних политичких преображаја, у часу непојмљивог помрачења готово свих умова српских.“ (Уредништво 1940: 4). Узнемирен политичким збивањима, он је решио нешто да учини, о свом трошку и на сопствени ризик. Мицића су власти обеју Југославија прогониле јер је оспоравао темеље тадашње државне архитектуре, односно начин уређења српско-хрватских односа. У питању је толико велика политичка „бласфемија“, да су прави разлози прогона Мицића и оспоравања његових идеја увек били замагљивани неким књижевним, моралним или личним мотивима. У противном, неминовно би јавност била упозната са Мицићевим тезама, што се никако није желело. Зато је он увек помињан само као „фашиста“, „хитлеровац“ „расиста“, „шовиниста“, „антиталенат“, „мистификатор“, „ограничен“, „луд“, па и „магарац“, али никада као критичар српско-хрватских односа.

Шта, уосталом, пише у Манифесту србијанства?

1) Пре свега, Мицић је оспоравао идеологију хрватског државног права Анте Старчевића и Еугена Кватерника. Уочивши психолошке ефекте правашке пропаганде на Србе, Мицић је писао: „[…] европски политички зеленаши и трговци туђим културама, увек су међу Србима налазили издајника историјског и културног српства. Налазили су међу нама многобројне савезнике и обожаваоце, васпитавали их у самопрезиру, а нарочито оне који себе баш зато и сматрају вишим бићима […]“ (1940: 8). Он је тиме отворио тему расизма као дела Старчевићеве идеологије, изнео тезу о српском пореклу вође праваша и указао на последице ширења те идеологије на српску самосвест. „Самопрезир“ који помиње претеча је каснијег „самопорицања“ (Ломпар 2015). Тврдећи да Срби нису „[…] долазили као просјаци на Балкан […] а понајмање по одобрењу или позиву цара Ираклија“ (1940: 9), Мицић је одбацивао тумачења списа Константина Порфирогенита, која су изнели Фрањо Рачки, Старчевић и Кватерник (Rački 1861: 12–13), (Starčević 1868: 33–34), (Kvatèrnik 1868 а: 49–53, 61–67, 95–97). Написавши да „[…] српски народ као родоначелник свих такозваних словенских народа, горег рода и порода није имао од порода хрвацкога“ (Мицић 1940: 11), алудирао је на тезу Павла Јозефа Шафарика, а коју је прихватао и Вук Караџић, да су се „[…] Срби негда звали сви словенски народи […]“ (Караџић 1975: 119). Уједно, Мицић је дао одушка својим емоцијама спрам Хрвата. Старчевић и Кватерник су Шафарикову тезу, наравно, оспоравали (Starčević 1868: 12–13), (Gross 2000: 54, 57–58, 230, 237–238, 248). Мицић следи Караџићеве мисли и када пише: „[о]д лакта старинских Хрвата остала је шака Бодула, односно Водула, тојест људи настањених покрај воде, али то је и сувише мало за један народ.“ (1940: 18). Тако је на Хрвате гледао и Караџић, чије идеје су Мицића, очито, инспирисале (Караџић 1975: 131), (Караџић 1861: 298). Пишући како је „[…] варварин […] слободан човек а цивилизовани људи су савремени робови“, Мицић (1940: 7) је одговарао на Старчевићево малициозно тумачење да „име Серб“ потиче од латинског назива за роба (Starčević 1868: 3–15, 26– 29), (Starčević 1899: 29–30). Можда би управо у отпору тој тврдњи требало видети зачетак идеје за књижевни лик Барбарогенија – слободног човека?

2) Оспоравање југословенске идеологије бискупа Штросмајера и Фрање Рачког друга је најважнија Мицићева тема. Још 1926. године он је изразио своје подозрење према Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Уредништво Зенита 1926: 28). То је касније образложио коментаром Првог српског устанка: „Српска револуција је трајно збивање баш зато што је и непријатељски притисак на српски народ остао трајан и непромењен. Он је и увећао своју моћ већ самом чињеницом што се налази данас у границама његове државе, повлашћен и мажен, док је све до јуче био extra muros, заједно са својим туђинским и духовним поглаваром.“ (Мицић 1940: 14). Мицић није био сагласан ни са обимом ни са карактером Југославије: „[…] нова Србија мора да васкрсне, већа и моћнија од Југославије […]“ (1940: 8). Затим је поставио захтев: „[д]ајмо цару царево, а Србину Србиново: потпуну безбедност и поштовање личности, културну предност и политичку слободу, неограничену слободу мисли и србовања. Укратко, слободан српски народ у слободној српској држави од Охрида до Триглава, а у својој држави – свесрпско србијанство.“ (1940: 21). Тим и наредним одломком Мицић је показао да Србију и Југославију сматра за два супротна државна концепта: „Кукају ли кукају, они што траже ʻрацком питањуʼ лека, од немила до недрага, они исти што му још у изгнанству сковаше златну и удобну колевку са Крфском Декларацијом и Женевским Споразумом […] Траже му лека ʻпрактичниʼ политичари од јутра до мрака, а нарочито у недостојном путничењу између једне славне престонице и једног завереничког села, и не нађоше му лека.“ (1940: 22). „Рацко питање“[1] је српско питање, „славна престоница“ је Београд, а „завереничко село“ је Купинец, Мачеково родно место и штаб ХСС-а. Мицић није био толико наиван да мисли како су за постојеће стање одговорни само домаћи политичари: „[…] цео свет је гушио заветну мисао српску: мисао о васкрсу балканског и европског србијанства“ (1940: 7), али је ипак сматрао да управљачи и службеници државни „[з]аборављају, или се чине невешти, да наша отаџбина није никаква нова држава а ни вештачка творевина туђинских државноправних заврзлама […]“ (1940: 15–16). Тиме је, опет, супротставио Србију Југославији. Наравно, Мицићев став по коме је „[…] туђинско ʻјугословенствоʼ живом србијанству […] ископало гроб“ (1940: 5) власти Југославије нису могле толерисати. С друге стране, поставивши „србијанство“ у средиште националне идеологије, Мицић се коначно измирио са Србијом, која га је својевремено тешко разочарала својим односом према Србима пречанима, а посебно према њему самом (1925: 3–5). На насловној страни Србијанства налази се парола која изражава најважнију мисао Мицићевог Манифеста, ону којом се тај текст и завршава: Сви Су Срби Србијанци! У тим речима сажет је програм интеграције српске нације у оквиру српске државе, којим се, уједно, нуди ново тумачење симбола са српског грба.

3) Као и Вук Караџић, Мицић је основним критеријумом националне припадности сматрао језик, а за посебно осетљиво питање – његов назив: „[…] данашња држава још није увидела преку потребу да врати и обезбеди томе мученику – језику српском – свето право бар имену и старом писму његовом. Можда су заборавили ʻдржавнициʼ да је српски језик један од најснажнијих темеља српске државе и народа […]“ (1940: 14–15). „Старо писмо“ је српска ћирилица, за коју је он сматрао да је обесправљена. За Мицића, језик и ћириличко писмо нису само средства комуницирања, него важни чиниоци националног идентитета. Они, за њега, имају велико симболичко значење, због чега су неизоставни елементи његових идеолошких схватања, али и средства њихове реализације у историји: „Са лакоћом се заборавља, или из незнања обилази суштина, да се народи и државе бране, одржавају и проширују бар исто толико снагом својих језика, колико и снагом ватреног или ког другог оружја. Заборавља се да наше данашње државе не би ни било без српског језичког пространства – а оно је најпре било књижевно и песничко дело па тек онда је постало и правно-политичко […]“ (1940: 15). Да ли у овој реченици треба тражити узрок каснијег Константиновићевог онако детаљног проучавања српске поезије са идеолошког и моралног становишта? Како год је доживљавали и вредновали, улога поезије при изградњи националне свести опште је место.

4) Манифест србијанства био је и реакција на талас политички и национално мотивисаног насиља који је запљуснуо северозапад Југославијe тих година. После атентата на краља Александра, праштале су подметнуте усташке бомбе и падале главе у обрачунима различитих политичких опција. Мицић је писао како неки „[…] патолошки мађионичари […] јуришају, па псују, па бесне, па убијају невине људе […]. Па ни по јада када би још хрватски политички месечари и народно-државни одметници, културни скоројевићи и повлашћени мрзиоци србијанства, кад би ʻоткрилиʼ свету да је земља округла…“ (1940: 19–20), итд. Острашћен речник, конфузне мисли и збрка емоција који избијају из овог пасуса показују да је писан у афекту. „Патолошки мађионичари“ и „хрватски политички месечари“ су чланови ХСС-а, али и франковци, чије илегално крило су чиниле усташе. За разлику од представника владе и двора, који су Мачека и ХСС прихватали као легитимне саговорнике, а усташе сматрали за терористе, Мицић није правио разлику између њих. Поред тога, увиђао је да нове идеологије могу бити и средство за реализацију старих циљева. Зато се код њега може прочитати да је „србијанство“ „[…] свемоћан лек против федералистичког, фашистичког и комунистичког месечарства, а политички носилацове мешавине данас је повлашћено хрвацтво, што одувек у српском народу значи туђинство“ (1940: 22). Мицићево помињање федерализма, фашизма и комунизма као средства за афирмацију хрватских националних интереса његовим критичарима је могло изгледати као лудост. Данас, то је историјско искуство.

5) На тон и садржај Манифеста србијанства утицао је, поред осталог, и почетак разговора политичких представника Срба и Хрвата: јула 1936. године председник владе Милан Стојадиновић признао је постојање „хрватског питања“, а 8. септембра 1936. године вођа ХСС-а, Влатко Мачек, састао се са краљевским намесником кнезом Павлом Карађорђевићем. Зато се могућа „нагодба“ и „споразум“ са Хрватима помињу и у Манифесту србијанства (Мицић 1940: 16, 19). Споразум Цветковић-Мачек био је тада још далеко, али Мицића је развој догађаја веома бринуо – за разлику од београдских политичара, он је познавао правашку идеологију и стрепео од последица могућег договора. Тада, 1936. године, још се није могло видети да је Стојадиновићева политика усмерена на блокирање деловања ХСС-а и избегавање да до споразума дође. Вероватно је убрзо то и Мицић схватио, јер свој текст тада није објавио. Међутим, и без споразума, ХСС је створио „државу у држави“, контролишући администрацију и створивши паравојне снаге у Савској бановини (Силкин 2011: 284), (Karaula 2015). На свој искључив, острашћен и патетичан начин Мицић (1940: 19) је изразио подозрење према било каквом споразуму у Југославији: „А онима што мисле да су крв изменили када су вером кренули, данашњи муслимани, католици, или унијати, ми им уопште не смемо да допустимо да се такмиче са нама. Због народне издаје њихових предака, због усађене мржње њихових потомака, они нису ни достојни било какве равноправности са Србима старинцима, победницима и коленовићима. Зато је и немогуће споразумети се са људима који кроз ʻспоразумʼ траже увек и само туђе јер својега немају, који у ʻспоразумуʼ траже српски пораз […]“. При том, Мицић (1940: 20) је упозоравао: „Зато, отворите добро очи, успавани и обманути Срби!… Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут.“ Даљи развој догађаја познат је. Манифест србијанства је Мицићев позив на узбуну, који не само да у Београду није тако схваћен, него су му уста баш ту сместа била зачепљена!

[1] Мађарски израз „Раци“ за Србе/Рашане помиње и: (Караџић 1975: 118).

Извори и литература

Gross, Mirjana. Izvorno pravaštvo. Ideologija, agitacija, pokret. Zagreb: Golden marketing, 2000.

Karaula, Željko. Mačekova vojska. Hrvatska seljačka zaštita u Kraljevini Jugoslaviji. Zagreb: Despot Inifinitus, 2015.

Kvatèrnik, Evgenij. Istočno pitanje i Hrvati. Historično-pràvna razprava I Zagreb: Štamparna Dragutina Albrechta, 1868 а.

Micić, Ljubomir. „Revolucija u gradu belome“ Zenit 1. 10 (1921): 2–7.

Miloradović, Goran. „Miroslav Krleža i pravaštvo. Prilog istoriji ideja i ideologija.“ Istorija 20. veka 2 (2019): 29–64.

Rački, Franjo. Odlomci iz državnoga prava hrvatskoga za narodne dinastie. Beč: K. Stojšić, 1861.

Starčević, Ante. Ime Srb. Zagreb: Slovi Karla Albrechta, 1868.

Starčević, Ante. Iztočno pitanje. Zagreb: Prva hrvatska radnička tiskara, 1899.

Голубовић, Видосава и Суботић, Ирина. Зенит 1921–1926. Београд: Народна библиотека Србије/Институт за књижевност и уметност; Загреб: СКД Просвјета, 2008.

К[араџић], В[ук] С[тефановић]. „Срби сви и свуда.“ Црна Гора и Бока Которска. Нолит: Београд, 1975.

Мицић, Љубомир. „Хвала ти Србијо лепа.“ Зенит 5. 36 (1925): [3–5].

Мицић, Љубомир. „Манифест Србијанства“. Србијанство. Књижевно-политички часопис 1. 1 (25.5.1940): 5–23.

Силкин, Александр. „Внутриполитическое развитие Югославии в 1930-е годы.“ Ур. Константин Никифоров, Югославия в ХХ веке: oчерки политической истории. Москава: Индрик, 2011.

Уредништво [Љубомир Мицић]. „Реч до речи – мисао!“ Србијанство. Књижевно-политички часопис 1. 1 (25.5.1940): 3–4.

Уредништво Зенита [Љубомир Мицић]. „Филм једног књижевног покрета и једне духовне револуције.“ Зенит 6. 38 (1926): [29–39].

Транскрипт говора са промоције зборника можете прочитати овде.

Цео текст Манифест србијанства Љубомира Мицића: post festum можете прочитати овде.

O Љубомиру Мицићу и Маријану Микцу од истог аутора (Од анархизма до шовинизма: Други светски рат и припадници авангардног уметничког круга око часописа Зенит – Љубомир Мицић и Маријан Микац) можете читати овде.

Selo puno naroda, naučnika i umjetnika

Published on 11 januara, 202128 marta, 2021 autor: stellapolarebooksPostavite komentar

„Selo moga djetinjstva zvaše se Majske Poljane – tako se nazvah Poljanski“, piše 1921. Branislav Micić, glumac, crtač, slikar i pjesnik, poznatiji kao Branko Ve Poljanski, pokretač Zenita. Micić je samo jedan od čuvenih stanovnika stradalog sela, među kojima su bili znameniti matematičari Đuro i Svetozar Kurepa, partizanski komandant Stanko Bjelajac, kipar Simeon Roksandić i drugi

Nakon Bečkog rata (1683-1699.) i mira u Srijemskim Karlovcima 1699., utvrđena je nova austrijsko-turska granica i formirana Banska krajina. Upravo na taj ispražnjeni prostor između Kupe i Une, austrijske vlasti počinju naseljavati katoličko stanovništvo s posjeda zagrebačkog biskupa i kaptola, i pravoslavno stanovništvo iz Bosne, koje 1703. naseljava na područje današnje Gline i Majskih Poljana. Tako je u najgrubljim crtama dovršena etnička slika Banske krajine početkom 18. vijeka.

U vojnom pogledu, Majske Poljane pripadale su glinskoj kapetaniji, koja je nakon 1745. prerasla u Prvu bansku pukovniju. U povijesnim izvorima iz 1750., spominje se Božo Rebrača iz Majskih Poljana, kao jedan od 28 krajiških knezova koji je imao i čin kapetana. Objavljeni „Popis sviju mjesta, sela i zaselaka i u Karlovačkom đeneralatu i u Baniji, gdje su sve pravoslavni Srblji naseljeni, zajedno sa brojem kuća, po zvaničnom popisu od god. 1768.“, govori da su u Majskim Poljanama popisane 72 kuće. Nedugo zatim, zavedene su matice 1777. godine. Premda ovo razdoblje oskudijeva detaljnijim podacima o crkvenom i vjerskom životu, objavljeni dokumenti iz povijesti Vojne krajine otkrivaju da je 1793. sveštenik filijalne crkve Hristovog Vaskrsenja u Majskim Poljanama bio Vilić Grigorije.

Prema popisu Gornjokarlovačke eparhije iz 1800., Majske Poljane broje 110 kuća i 1.038 duša. Narednih godina Vojna krajina dolazi pod francusku upravu (1809 -1813.). Unatoč teškim stradanjima Prve banske pukovnije u sastavu francuske Velike armije za vrijeme Napoleonovog pohoda na Rusiju 1812., stanovništvo Majskih Poljana pokazuje znakove demografskog oporavka i prema podacima iz 1822. broji 561 stanovnika. Danas znamo da je za vrijeme glinskog paroha Emanuila Price (1827 – 1838.), stara drvena parohijska crkva u Glini prodana za 100 forinti i premještena u Majske Poljane, kako on piše u pismu episkopu Lukijanu Mušickom od 6. travnja i 29. prosinca 1832.

Ostaci uništene parohijske crkve Vaskresenja Hristova iz 1833. (foto Milan Radanović)

Prema prvom općem popisu stanovništva Habsburške monarhije iz 1857., Majske Poljane imaju 746 stanovnika. Pa ipak, ne treba zaboraviti da je uoči razvojačenja Vojne krajine 1871., gotovo 85 posto krajiškog stanovništva bilo nepismeno. Daljnja prekretnica u životu pravoslavnih vjernika bila je 1883., kada je zavedeno parohijsko zvanje i osnovana parohija Majske Poljane. „Šematizam Srpske pravoslavne dijaceze Gornjokarlovačke 1883.“, navodi da parohija ima 239 kuća i 1.736 duša. Također se navodi da je „crkva parohialna hrama Voskresenija Hristovog sagrađena g. 1833.“ i da je „parohije administrator Petar Letica“. Važne podatke također otkriva članak „Majske poljane u Baniji – Preobraženski zbor“, objavljen u zagrebačkom listu Srbobran od 30. kolovoza 1893. U opširnom članku, između ostalog, piše: „Na Preobraženje skupio se silan Srbin u Majske Poljane kod Gline da se pomoli dragome Bogu za spas duše svoje, za napredak svega svoga i srpskoga. I on je saslušao svetu liturđiju, koju je prekidala jeka zvona i pucanj prangija, okrijepio se bogougodnim mislima, pa je iza podne igrao srpsko kolo, pjevao srpsku pjesmu i slušao udaranje srpskih tamburica. (…) No još nešto moramo napomenuti. Na ovom zboru bilo je vrlo mnogo katoličke braće. Neka im je stoga hvala i priznanje, a držimo da im pravoslavni Srbi neće ostati dužni, jer ‘svaka tica svome jatu, al bez brata teško bratu'“, piše Srbobran.

Odličan uvid u društveni život Majskih Poljana tog vremena također pruža vrijedno djelo „Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka po podacima od 1905. godine“. Prema tamo navedenim podacima, selo Majske Poljane sa selima Brnjeuška, Roviška, Majski i Glinski Trtnik ima 345 srpskih domova. Bračnih pari ima 657, a Srba pravoslavne vjere 3.113. Postoji crkva posvećena Hristovu Vaskresenju. Sveštenik je Petar Letica, rođen u Jezeru 1849. Završio bogosloviju u Plaškom, rukopoložen u Karlovcu. Letica služi 34 godine, od toga 33 u Majskim Poljanama. Govori srpski, njemački i talijanski. Oženjen, ima jedno dijete. U selu također postoji komunalna škola, 1 zdanje, sazidano 1897., sa dvoje učitelja.

U djelu „Srpska pravoslavna mitropolija karlovačka po podacima od 1905. godine“, stoji da Majske Poljane s Brnjeuškom, Roviškom, Majskim i Glinskim Trtnikom imaju 345 domova. „Bračnih pari ima 657, a Srba pravoslavne vjere 3.113“

Početkom dvadesetog stoljeća pažnju šire javnosti privukao je Simeon Roksandić, rođen 1874. u Majskim Poljanama. Bio je zagrebački đak i akademski kipar (otac Gavrilo mu je tada rekao: „Sine, od ovoga nećeš nikada biti sit.“). Pa ipak, Roksandić je postao jedan od osnivača modernog srpskog kiparstva, čija je najpoznatija skulptura „Ribar“, nastala u Münchenu i Rimu 1906., kasnije odlivena pa postavljena u Zagrebu na Jezuitskom trgu i u Beogradu na Kalemegdanu.

„Dne 8. ovog mjeseca zadesio je Petrinju, kao i ostalu Baniju vrlo jak potres“, javlja petrinjski Banovac od 9. listopada 1909. „U 11 sati prije podne začula se je tutnjava sa užasnom trešnjom, koja je mogla trajati kakvih 5-10 sekunda. Na zato kratko vrijeme je malo ostalo kuća, koje nijesu bile oštećene. (…) U Glini je također bio jak potres“, piše Banovac. Slična sudbina zadesila je i Majske Poljane, gdje je crkva znatno oštećena, pa je tada obnovljena i učvršćena željeznim sponama, kaže postojeća literatura.

Slom Austrougarske monarhije i stvaranje Kraljevine SHS mještani Majskih Poljana dočekali su s velikim nadama. U ovoj dominantno seljačkoj sredini, utjecaj među Srbima ostvarivali su Demokratska stranka, kasnije samostalci Svetozara Pribićevića, a donekle i radikali. Prema prvom poslijeratnom popisu stanovništva iz 1921., Majske Poljane imale su 1121 stanovnika.

„Selo moga djetinjstva zvaše se Majske Poljane – tako se nazvah Poljanski“, piše Branislav Micić, glumac, crtač, slikar i pjesnik, poznatiji kao Branko Ve Poljanski, koji je zajedno s bratom Ljubomirom pokrenuo Zenit, „internacionalnu reviju za umetnost i kulturu“ u Zagrebu 1921. Poljanski je uređivao prvu filmsku reviju Kinofon (1921-1922.), također u Zagrebu, no nije zaboravljao ni svoj zavičaj o kojem nadahnuto piše: „Rječica koja tjecijaše posred sela moga malog, zvaše se Maja. Nije beznačajno napomenuti, da Maja na staroindijskom ima dva tako različita i tako jednostavna značenja: Maja znači iluzija i zemlja. U Maji sam kupao telo svoje i duh svoj“, piše Branko Poljanski u svom memoarskom zapisu.

Pjesnik i slikar Branislav Micić (1898 – 1947.)

„Majske Poljane grade novi most“, javlja Jedinstvo iz Petrinje od 5. listopada 1931. „Ima već desetak godina, otkako narod osjeća potrebu u okolici Gline, da se izgradi most na potoku Maji, na putu iz Gline za Majske Poljane, jer preko toga mosta kreće svijet iz mnogih okolnih sela za – Glinu. (…) Sada se gradi most zahvaljujući velikoj pažnji kraljevske banske uprave i narod to neće zaboraviti“, piše Jedinstvo. Nije nevažno spomenuti da je prema popisu stanovništva 1931., u Majskim Poljanama tada živjelo najviše stanovnika – 1.378.

„Dana 24. lipnja 1934. proslavila je Sokolska četa u Majskim Poljanama svoju 20 godišnjicu“, piše u izvještaju kotarskog načelnika u Glini upućenom kraljevskoj banskoj upravi Savske banovine u Zagrebu. „Ova proslava vrlo je dobro uspjela, a kod iste su sudjelovale i susjedne Sokolske čete, kao i Sokolsko društvo Matica Glina“, stoji u izvještaju od 4. srpnja 1934. Zatim je naredne 1935. stigla vijest iz Francuske da je Đuro Kurepa, sin Rade i Anđelije, rođen 1907. u Majskim Poljanama, obranio doktorsku disertaciju iz matematike na Sorbonni u Parizu. Također vrijedi spomenuti činjenicu da je ministar financija u vladi Milana Stojadinovića (1935 – 1939.) bio dr. Dušan Letica, pravnik i poznati financijski stručnjak. Letica je rođen 1879. u Majskim Poljanama i sin je majskopoljanskog paroha Petra Letice.

Splet povijesnih okolnosti doveo je do sloma Kraljevine Jugoslavije i stvaranja ustaške Nezavisne Države Hrvatske, koja je ideološki i politički bila dio „novog evropskog poretka“ pod dominacijom nacističke Njemačke. Izazov ustaškog terora 1941. potaknuo je otpor, a onda i oružani ustanak u kojem se posebno istaknuo predratni komunista Stanko Bjelajac iz Majskih Poljana, koji nakon pogibije Vasilja Gaćeše u travnju 1942., postaje komandant Banijskog partizanskog odreda. U rujnu 1942. postaje prvi komandant Osme banijske brigade, koja 1943. u sastavu Sedme banijske divizije učestvuje u teškim bitkama na Neretvi i Sutjesci, presudnoj bitci Narodnooslobodilačkog pokreta u kojoj je poginulo 48 Majskopoljančana. Nakon oslobođenja Gline 1944., postaje komandant Sedme banijske udarne divizije, a potom je načelnik štaba Četvrtog korpusa NOVJ, kojem se kod Ilirske Bistrice u svibnju 1945. predao 97. korpus njemačke okupatorske vojske.

Nakon oslobođenja zemlje počela je obnova Majskih Poljana u kojem se nalazilo 150 porušenih kuća, što znači isto toliko ratnih bajti. Unatoč golemoj materijalnoj šteti, „od svih sela kotara glinskog, najveću aktivnost u kulturno-prosvjetnom radu pokazuje omladina sela Majske Poljane“, piše Jedinstvo, organ narodnog fronta Banije iz Siska od 13. prosinca 1946. „Skoro svakog mjeseca omladina priređuje priredbe od kojih čist prihod daje u humane svrhe. Nedavno je dala jednu priredbu u korist pomoći postradalima u Albaniji, a 7. prosinca ponovno je dala vrlo uspjelu priredbu u korist Crvenog križa“, piše Jedinstvo.

Prema popisu stanovništva 1948., u selu živi 927 stanovnika. Te iste godine, 5. ožujka 1948. osnovan u Majskim Poljanama Pododbor Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“, piše Srpska riječ iz Zagreba od 2. travnja 1948. O brojnim aktivnostima u selu govori vijest da je „Frontovska organizacija Majskih Poljana“ izgradila novi zadružni dom, koji je u lipnju 1948. stavljen pod krov. Na njegovoj izgradnji radilo je „400 frontovaca i 50 članica AFŽ-a“, piše Srpska riječ od 13. kolovoza 1948. Naredne 1949. osnovana je Seljačka radna zadruga „Budućnost“, koja se 1952. transformirala u Opću poljoprivrednu zadrugu. No najznačajniji događaj tog vremena bio je 29. studenog 1955. za Dan Republike, kada je u središtu sela svečano otkriven spomenik na kojem je, između ostalog, pisalo: „Uspomeni svojih sinova i kćeri, boraca banijskih partizanskih odreda i brigada i žrtava fašističkog terora – podiže zahvalan narod Majskih Poljana“. Na spomen-pločama uklesana su imena 119 palih boraca i 121 žrtve fašističkog terora.

Početkom 1957. uvedena je struja i električno osvjetljenje, da bi potpuna elektrifikacija Majskih Poljana bila dovršena 1964. Tih godina dvojica Majskopoljančana bili su sveučilišni profesori matematike, i to već svjetski poznati Đuro Kurepa, koji je 1965. bio redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, te njegov mlađi rođak Svetozar Kurepa, koji je 1966. postao redoviti profesor na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu.

Narednih godina Majske Poljane bilježe stalni rast poljoprivredne proizvodnje, pa 1967. selo ima oko 800 teladi u kooperaciji, da bi 1968. bilo otkupljeno 126.000 litara mlijeka, piše Jedinstvo iz Siska od 30. siječnja 1969. Međutim, „jedan od problema ovog sela jesu i seoski putevi kojih ukupno ima 17 kilometara. Selo je raštrkano, ima sedam zaselaka, pa je jasno da i puteva ima mnogo. Putovi se moraju nasuti…“, piše Jedinstvo, koje upozorava i na postojanje drugih komunalnih problema koji zahtijevaju hitno rješenje, kao što je izgradnja vodovoda.

Sredinom 1970-ih u selu je aktivno Lovačko društvo „Partizan“ koje okuplja 120 članova i uređuje Lovački dom u zgradi nekadašnje škole, piše Glinski vjesnik od 10. lipnja 1980. Prema pisanju sisačkog Jedinstva od 28. lipnja 1984., Odbor za asfaltiranje ceste pri MZ Majske Poljane organizirao je mjesni samodoprinos za izgradnju 6 kilometara asfaltirane ceste u pet većih zaselaka (u Bjelajcima, Zlonogama, Jaružanima, Lončarima, Meandžijama i Bogdanićima). Važne podatke donosi zbornik „Glina i glinski kraj kroz stoljeća“ iz 1988., u kojem piše da ovo područje karakteriziraju galopirajuća depopulacija i migracijski procesi. Iz godine u godinu smanjuje se broj stanovnika, naročito mladog i radno sposobnog te se stalno povećava broj staračkog stanovništva. Smanjuje se i broj aktivnog stanovništva, tako da je pojava staračkih i zapuštenih domaćinstava česta. Stoga ne iznenađuje da su prema popisu stanovništva 1981., Majske Poljane imale 658 stanovnika, a prema popisu 1991. još manje – svega 602.

U kolovozu 1995. završena je vojna akcija Oluja, koja je simbolizirala reintegraciju teritorija, ali ne i ljudi. No ona je označila i početak namjernog sprečavanja povratka Srba, koji su željeli da se vrate i nastave živjeti u Hrvatskoj. Tužna je spoznaja da su lokalne vlasti u Glini obnovu Majskih Poljana počele rušenjem spomenika palim borcima i žrtvama fašističkog terora, 18. veljače 1997. Međutim, „riješeno srpsko pitanje“ stvorilo je neriješeno hrvatsko, koje se očituje u potpuno zanemarenom selu od strane lokalnih i državnih vlasti. Tako je prema popisu stanovništva 2001., u Majskim Poljanama živjelo 325 stanovnika, a 2011. svega 196.

Nakon katastrofalnog potresa koji je 29. prosinca 2020. uništio selo i odnio pet ljudskih života, preostali žitelji Majskih Poljana danas su posljednji čuvari imena. A čuvati ime vlastitog naroda i vlastitog sela isto je što i čuvati vlastito ime. Ono na koje se odazivaš, po kojem si poznat i po kojem će se o tebi pričati.

Igor Mrkalj

Tekst preuzet sa portala Novosti

Originalni link: https://www.portalnovosti.com/selo-puno-naroda-naucnika-i-umjetnika

Featured image by stellapolarebooks.com