Kataraina Ristić Aglaja rođena je 1968. godine u Beogradu.
Objavila je knjige Mojrina kontroverza – Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja; Put od Lemurije ka Hiperboreji – neosimbolistička mitopoetika; Kula vetrova – potraga za parametrom zla.
Objavila je parcijalne prevode za PULSE WORLD EDITION i članica je međunarodne mreže nekonvecionalnih izdavača i autora LAMBERT sa sedištem u Drezdenu.
Sakralna Anonimnost
Viševekovno prikrivanje porodične i nacionalne crne hronike dovelo je do toga da istorijski um dovede samog sebe u slepu ulicu. Nakon konačne smrti utopije možemo još da računamo na “estetičko opravdanje postojanja” (Niče), na katarzično delovanje dokumentarnih slika, ili na ličnu reaktivnu silu naspram sile određenog zla.
Malarme je govorio o davnom zločinu počinjenom nad dalekovidom pticom.
Neka daleka pretpripremljena reakcija mitskog svevidećeg bića na svo buduće pojavno zlo, aktivira se u trenutku kada se neposredno suočavamo sa nekim prećutanim mračnim događajem – mestom nečijeg izopštenja. Sâmo to izopštenje ili onemogućavanje dodira nekog bića koje se našlo u društvenoj mračnoj komori sa spoljnom telekomunikacijskom atmosferom, zapravo je izopštenje ovog egzemplara za sve apostate, vidilački-pravdonosnog bića iz preistorije – bića koje je pripadalo matrijarhalnoj kulturi. To isto izopštenje ili prebrisavanje nečega što je jednom bilo, uslov je mogućnosti ustoličenja izvesnih smutnih ličnosti na pozicije društvene ili državotvorne moći – dakle, upravo onih kojima vladaju htonske,usisavalačke sile prošlosti.
Teza o radikalnom zlu (možda: skamenjenoj viziji najvišeg dobra) može da se pojavi samo kao rezultat nečijeg individualnog prekopavanja po riznici kolektivnog nesvesnog. Analogno tome, mnoga blagotvorna mesta zemljinog šara mogu postati zloćudna – ako se njihove podzemne pećine zanemare i radijantno blago ne iznosi na površinu.
Otud se tek pojavljuje na javnoj sceni individualna gnoza, iznoseći na videlo to da je svaka gnoza – uopšte – individualna. Njena opštost je tek rezultat sumiranja ili taloženja individualnih otkrovenja, usko vezanih za sliku i pejzaž.
Upravo stoga, ako neki autor ne može da dokumentira izvore svojih znanja, to ne bi trebalo biti razlog za njegovo izopštavanje iz uspostavljenog kruga sagovorništva, nego podsticaj za dalje otkopavanje pomenute riznice – koja postoji negde u našoj blizini.
Želimir Vukašinović (Sarajevo, 1970), pesnik je i profesor filozofije i estetike na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Autor je više zbirki pesama i dela iz oblasti filozofije. Predstavljamo nekoliko filozofema iz Grafita (2018).
0.
Gledao sam svoga boga kako pleše…
I ćutao u sjenci njegova tijela.
Kad mi je popustila pažnja,
primijetih da sam,
na otpadu,
uz odbačene sudbine,
pokupio sprej…
Stadoh pred zid plača
i počeh da pišem:
Opet si na početku,
a kasno je.
U gluvo doba bi da svjedočiš,
a jasno je
da ništa ne znaš o tome
o čemu mudruješ
i da sve čemu se vraćaš
isto je.
4.
Svi smo rađanjem predani
identitetu i istoriji.
Zato i nije izazov postati neko i nešto.
Izazov je postajati niko i ništa.
7.
Igrati se sa istorijom
znači tražiti način
da se od istorije ne bi stradalo.
Igrati se sa najsvetijim u sebi
znači ne dopustiti
da drugi strada od nas.
9.
Za čovjeka je najteže zavoljeti čovjeka.
U tome je izazov ljubavi.
Svaki drugi oblik života
ljudsko biće zavoli prirodnom lakoćom.
Voljeti znči učiti se ljubavi,
to je mudrost življenja kojoj se,
zbog zauzetosti većine višim ciljevima,
posvećuju rijetki.
12.
Svaki se čovjek uspinje
na mjestu svoga propadanja.
Sva druga mjesta su neutralna.
15.
Ko klekne pred ljubavlju
taj neće puzati pred ljudima.
To je aksiološka istina…
Otkriće istinske vrijednosti,
otkriće života koji je, kao takav,
vrijedan življenja.
Život vrijedi živeti i kada nema smisla.
22.
Ako ne znamo šta je istina,
pitajmo vlastitu čežnju.
31.
Ko nije izvršio samoubistvo,
sa razlogom i bez njega,
izrekao je svoj egzistencijalni stav:
hoću da živim.
Izlišno je, nakon toga,
biti neodlučan na život.
35.
Pišem da bih, držeći svet zauzetim,
pronašao podnošljivu lakoću postojanja.
Umjesto da zauzmem stav
i tako stanem na svoj put,
odlučio sam da se sklonim u putovanje:
da budem nomad i da pišem usput.
Pišem grafite.
38.
Stvaraju samo oni koji nisu nesigurni
u svoj zanos.
Oni zato mogu da vole i da daruju.
Stvaraoci mogu da prežive pakao lijepog!
49.
U čitanju treba vjerovati utiscima.
Navikavati se na emotivno čitanje,
razvijati osjećajnost,
ne odustajati
od trenutne očaranosti djelom.
Ne kalkulisati.
I valja braniti tu očaranost tumačenjem.
Onaj koji odbaci svoju vjeru u utisak,
podliježe opštim kriterijima
i mišljenju autoriteta.
Nakon takvog izbora ne ostaje ništa
što bi, ljudski, u kritici književnosti
mogli uvažavati.
60.
Kada, u vlastitom umiranju,
čovjek sačuva prisutnost
da izrazi svoju pripremu za odlazak
onda se pokaže da je,
i u onome krajnjem,
imao stila.
Tako se, i tada, događa vrhunska umjetnost.
Vidi: Dejvid Bouvi, ,,Lazarus'',
album Blackstar,
godina 2015.
65.
Poezija danas nema pravo da opjevava svijet.
Ona mora da vrišti:
da bude distorzirani glas
jedne diskretne pobune.
Glas koji svijet ne čuje,
ali glas koji odbija
da zaćuti u svjetskoj istoriji.
72.
Tužno je kada neko pati od nebitnih pitanja.
Dostojno je patiti od onoga što je bitno,
što je uistinu tragično.
Poezije nema među umišljenim bolesnicima.
Јелена Вукановић пише као женско. И као мушко. И женско-мушко, и мушко-женско. И као дете пише Јелена Вукановић, и као вила. И као чудо, па се за њеном поезијом осврћемо као што се за њом сви живи осврћу у песми Преламање, једној од сијасет упечатљивих у збирци Логор:
Јесам гадна,
али нема жене,
нема мушкарца –
који ме неће погледати,
који се за мном неће окренути –
јер сви се окрећу за болом,
за страшћу, за собом нема ко се не окреће,
ја преламам.
Јелену сам упознао пре отприлике пет година, она је тад имала двадесет једну, двадесет две. И то се нисмо упознали уживо него кореспондентски. Придајем велики значај таквим познанствима. Шопенхауер је својевремено мудро запазио да људи, кад пишу, исказују готово фрапантну склоност ка истини. У разговору, било телефонском, било у четири ока, већи су изгледи да ћемо пожелети да слажемо, покушати да слажемо, успети у лажи. Кад пишемо, а „писање ослобађа“, како то Јелена каже у насловној песми Логор, у нама се разгорева силна истиножудња, узбуни нас нејасан, али моћан порив да будемо искрени, да кажемо шта јесте и како јесте.
Осим тога што ослобађа и што воли истину, писање има и спасилачку димензију, чије обрисе наслућујемо у Јелениној песми Змијски сан:
Свака реч коју напишем спасава децу од мене,
животиње,
мушкарце и
жене.
За мене је, елем, Јелена Вукановић одавно већ песникиња са великим П, иако је „Логор“ њен првенац. О овој збирци, коју је објавио Центар за културу и туризам у Младеновцу, као награду младој песникињи, добитници награде „Шумадијске метафоре“, Душан Стојковић овако пише:
„Логор је књига нераздељена на циклусе, што нипошто не значи да су песме у њој сложене без икаквог реда. Напротив! Постоји унутрашња кохеренција која их повезује и сигурно песничко писмо које их води, и то тако што њене читаоце, и тематиком и стилским умећем, заводи. Збирку отвара песма по којој је она насловљена. Песникиња није победничку песму чувала да је смести на сам крај књиге, као што би многи други песници, и кудикамо старији и зрелији од ње, учинили. Није јој наум био да покаже како друге песме ка песми Логор воде, већ како оне, на одређени начин – а на читаоцима је да открију на који – из ње происходе“, забележио је, поред осталог, Душан Стојковић у поговору под насловом „Стихозбирка о крајњем симболу“.
Јелена Вукановић је песникиња чудовишне идиле. У њеним песмама звецка армагедонско оружје, севају анђеоски погледи, грче се демонске канџе. Она, пак, остаје своја и небеска, нимало размажена чак и кад се чини да извољева: „Не могу поћи са тобом. / Нема пута који је за мене ненасилан“, каже она у песми Нема пута, а у краткој песми Љубав говори оно што сви који воле знају, осећају и предосећају, али нису баш вољни ни самима себи да признају:
Љубав о каквој сањам
најближа је
Паклу
Чежње.
Смрти се не треба плашити, али ипак, од ње имамо разлога да стрепимо, у једном чисто органском, телесном смислу, јер емоције припадају телу. То и песникиња увиђа кад у песми Та смрт ефектно поентира: „Све више увиђам да није довољно умрети / да се не би осећало. / Напротив: у смрти су само осећаји, / а живот, ништа до предмет који / обогаћује смрт.“
Она која опомиње да „човек кад-тад пасти мора“, те да „крила остављају мирис лешева у ваздуху“ (Не покушавај), успеће и најневернијег Тому међу читаоцима да увуче у стање описано у песми Стид: „Говорим ти ствари срамне и / увлачим те у стање стида, / то је једини Простор где ја / разумем / човека.“
Кажу да младе песнике и, уопште, младе ствараоце не треба хвалити, е да се не би уобразили и, последично, улењили се, зарибали. Ја Јелену Вукановић могу чиста срца и слободно да хвалим зато што она никад није ни била млада песникиња, нити је то данас, у својој двадесет седмој години. Она је рођена стара, и остаће увек девојчица.
Преузето из Културног додатка Политике
РЕКОНСТРУКЦИЈА
Тиха драма се одвија у нама,
готово неприметна,
шкрипи крв наших виолина у рају.
Сетила сам се свега
што сам пропустила деловањем:
Морамо организовати азбуку поново.
Морамо открити од каквог је смисла
Удаљеност слова А од слова Ш
за наш садашњи живот.
Морамо видети да ли је А дељиво,
и ако јесте, разложити га
колико год је то могуће
и позабавити се његовим јединицама.
Морамо крунисати оно слово
за које приметимо да се најчешће јавља
у нашем витком говору,
морамо распарати А,
морамо утврдити да ли иста слова
користе ратници и видовњаци,
која слова су одговорна
за покоље,
а која за сневање,
и је ли истом комбинацијом слова
човек забада нож, па пева деци успаванке.
СТИД
Говорим ти ствари срамне и
увлачим те у стање стида,
то је једини Простор где ја
разумем
човека.
Гадости говорим
да бисмо једно постали
у
скровитости
у
свеопштем разједињењу.
Говорим ствари срамне
да бисмо се стопили
онако како се породица стапа
како се суделује у сахрани
Првој.
Говорим ти ствари срамне јер само у срамоти
можемо поново бити Деца,
Деца чији се Органи не злоупотребљавају,
Деца Светла.
КЕКС
Само је један ужас већи од смрти ужаса:
Рођење.
Незамисливо је сада тога се присећати
јер бих сигурно изгубио разум.
Очајна жеља да се све обједини и сачува,
да биће скине задах праха и кала,
да се очисти од зла и несносног мировања.
Ипак, ове речи заборавит не могу:
Хајде, хајде. На тебе је ред.
Проћи ће док си рекао кекс.
Из збирке Логор Јелене Вукановић (издавач: Центар за културу и туризам Младеновац, 2020)
Псеудонаучни/псеудоисториографски садржаји у стваралаштву Љубомира Мицића стављени су у функцију изградње књижевног лика Барбарогенија децивилизатора као најважнијег симбола зенитизма. Псеудоисториогарфија представља основно поље Мицићевог идеолошког и уметничког надахнућа. Она се кроз “расправу о методи” током 19. века профилисала као антисистемски и екстремно романтичарски историографски дискурс, што је касније довело до њеног приближавања авангарди, односно идејама зенитизма. Псеудоисториографски садржаји код Мицића могу се објаснити и као његов посредан одговор на псеудонаучне и расистичке тезе Анте Старчевића и његових следбеника у хрватској средини у којој се Мицић развијао и деловао пре доласка у Србију.
Текст који овде доносимо представља извод из чланка који је објављен у зборнику Sto godina časopisa Zenit = A hundred years of the Zenit magazine: 1921-1926-2021 : zbornik radova = collection of essay / urednici Bojan Jović, Irina Subotić, Beograd 2021, str.130-157.
ОДАКЛЕ ДОЛАЗИ БАРБАРОГЕНИЈЕ?
Изашавши из вишегодишњег крвавог и страшног сукоба, демографски унакажен, уморан и истраумиран, српски народ се неочекивано затекао у новој, географски проширеној и квалитативно другачијој земљи од оне из које је у рат пошао – у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније названој Краљевина Југославија. Територијалне промене и Великим ратом измењено стање духа модификовали су многе аспекте југословенске међуратне стварности, утичући истовремено и на проширење капацитета и домета њене уметничке, односно књижевне сцене. У југословенске и српске стваралачке оквире се, поред осталих праваца и покрета проистеклих из предратнихи напетости и послератног метежа, сместила и авангарда.
Један од најзначајнијих српских представника авангарде, Пречанин из Мајских Пољана, Љубомир Мицић, дуго је и доследно градио свој “изам” који је, упркос идеолошким и другим потешкоћама, остао упамћен као Зенитизам (Голубовић, Суботић 2008; Subotić, 1983). Као и сваки други “изам” и Мицићев је тежио да напусти строго књижевне и уметничке оквире због чега је Мицић претрпео много (Miloradović, 2013). Савременици су га упамтили као тешког и мрачног човека (Vitezović, „Ram za Šagalove prijatelje“, Večernje novosti, 28.2.2003). Књижевна критика га памти као творца једног од необичнијих ликова српске књижевности – Барбарогенија децивилизатора.
Љубомир Мицић
У истоименом роману, Барбарогенијева постојбина је била замишљена као послератна Србија из које би он, у свом зениту, требало да изврши процес децивилизирања хришћанске Европе која је произвела страхоте Великог рата. Са једне стране, Барбарогеније је надахнуће за сукоб против европске цивилизације црпао из жртве коју су поднели стварни, историјски јунаци из непосредне прошлости – хероји Великог рата на које је споменик Незнаном јунаку на Авали тек почео да чува сећање. Са друге стране, призивао је снагу замишљених предака, варвара, који су живели у историографији непознатој праотаџбини “древних Срба”, са којима је аутор везу успостављао преко паганског наслеђа. Барбарогенијеви преци су били замишљени као Срби-варвари, они који још увек нису били примили хришћанство. Зауставивши их у тој фази њиховог историјског развоја, пре уласка у хришћанску екумену и у, како се тада веровало – цивилизовани свет, Мицић је те предхришћанске Србе-варваре покушао у историју поново да укључи почетком 20. века настојањем да своје зенитистичке идеје примени на послератну Србију, Југославију, Балкан и потом на Европу (Marinković, 2013:111-129).
Директну везу између зенитизма и замишљене српско-словенске прапостојбине која се као таква у псеудоисториографском дискурску простирала од Кине до Балтика и од севера Европе до Африке, Мицић је успоставио у Манифесту србијанства који је написао 1936. године, две године пре штампања романа Барбарогеније децивилизатор. Може се претпоставити да је употреба садржаја које данас називамо псеудоисториографским, претходила коначном уобличењу Барбарогенија и да је представљала део процеса доследног изграђивања главног лика зенитизма. Барбарогенијева прапостојбина и његови прапреци – “исконски људи” (у српској варијанти авангарде замишљени као “исконски Срби”) остали су тако изван домашаја историографских знања, настањени трајно у миту и машти, али са потенцијалом да их Мицић кроз Барбарогенија и зенитизам одатле изведе у стварност.
Псеудоисториографски елементи у Мицићевом делуи њихово историографско порекло
У зависности од дефиниције псеудоисториографије зависи и мера којом се у зенитизму могу “премерити” псеудоисториографски садржаји. Уколико применимо најстрожи критеријум да се под псеудоисториографским садржајем сматра став (и комплекс тврдњи које из њега произилазе) да су “Срби народ најстарији”, онда се може рећи да су у Мицићевом стваралаштву параисториографски мотиви најизраженији у Манифесту србијанства. Узмемо ли за критеријум ширу дефиницију по којој су псеудоисторичари склони поштовању паганских божанстава као предуслову који отвара врата најудаљенијим историјским епохама са којима се повезује савремена историја Срба (Јовановић, Радић, 2009), онда се Мицићева склоност ка псеудосадржајима може пратити од првог броја његовог часописа Зенит (1921).
Какви се псеудоисториографски садржаји могу пронаћи у Манифесту србијанства? (Манифест, 2013) Примера ради, може се читати о српском идентитету целог Балкана (“… не заборавимо да је то и такво србијанство, слободно и мушко, дало српски културни и национални печат целом Балкану.”), такође и да је србијанство својим вансталешким устројством дало идентитет и разним врстама социјализама у свету (“…То и такво србијанство било је претеча и данашњем разнродном и разноименом “социјализму” у свету). Реч српски је по Мицићу носилац логоса “оног вечитог људског” чији су чувари “још увек ретки Срби”, Срби као “најмушкији потомци најстаријег од свих народа” и “највећег народа на свету, по речима једног од многих грчких писаца који су Србе готово увек називали Тривалима”. Осим тога, “од памтивека је све што је ваљало било српско – у старим облицима: сарбско, сарабско, сорабско, сурбско, сирбско, сербско”, док су “велики народи” и “европска цивилизација” свим снагама гушили “заветну мисао о васкрсу балканског и европског србијанства”. У томе су им помагали и сами Срби који су својевољно брисали трагове о праисторијском пореклу Срба – “услед чега Срба више и нема!” (Манифест 2013).
Идеја о најстаријем и најраспрострањенијем народу који је дошао из историографски неосветљених дубина прошлости је стављена у функцију спасења човечанства и уграђена је у идеју зенитизма. Ту идеју је Мицић извео из наводног српског историјског и културолошког карактера целе Европе. Негирана је једна од основних поставки званичне историографије да су Срби на Балкан дошли у 6. веку, да су дошли на позив цара Ираклија и да су стигли “са Карпата”. Ту су “бајку”, по њему, измислили “југо-историчари”. Пратеће тезе су оне о дачанском идентитету Високих Дечана, српским основама византијског царства, Сингидунуму као “српском брегу”, “копненим Србима-Тривалима”, “поморским Србима-Илирима”, да је Европа зачета из крвавог сукоба Карла Великог (Франака) са Србима, те да су “од давнина европска поља натопљена српском крвљу” (Манифест, 2013).
Срби су, у Мицићевој интерпретацији, породили и “неславан род словенски – Хрвате”. Са друге стране, Срби су свој историјски потенцијал доказивали кроз Немањино државотворно умеће и православље, витешки пораз на Косову, кроз “нови васкрс Србије” у светском рату – што се, по Мицићевом мишљењу, није могло сагледати у континуитету због “фалсификатора културних и историјских збивања”. Крешендо Манифеста поручује да се такво, исконско и светско србијанство мора ставити у функцију борбе против ревизионизма (југо-историчара), “аустро-угарском по духу, а само по имену хрвацком питању”, федерализму, “фашистичком и комунистичком месечарењу”, те да србијанство мора постати “врховни закон земаљски” и то у име – зенитизма! (Манифест, 2013)
Неке од псеудо-теза су потом биле уграђене и у роман Барбарогеније децивилизатор: митолошке особине Срба Мицић је приписиваио и Вендесима који су основали Венецију, а Александра Мекедонског, чији је васпитач био Аристотел, такође је сматрао Србином (Premović, 2004; Micić, 1993).
Одакле Мицићу на такав начин формулисане идеје о историји Срба? Псеудоисториографски елементи у његовом делу нису били плод само његове маште, већ су се ослањали на постојеће тезе псеудоисториографских дела српских аутора насталих крајем 19. и почетком 20. века. Упоредном анализом текстова могуће је претпоставити да се Мицић инспирисао делима Милоша С. Милојевића и Симе Лукин Лазића (Упоредити: Манифест, 2013. са Лазић, 1894 и Милојевић, 1872). А ко су били они?
Симо Лукин Лазић
Милош С. Милојевић и Сима Лукин Лазић су представљали најрадикалнији део романтичарске историографске струје деветнаестовековне српске историографије, чији је главни представник био умеренији Пантелија (Панта) Срећковић, професор историје на Великој школи у Београду. Милојевић и Лазић су, за разлику од Панте Срећковића, историју Срба изналазили на простору између Кине и Балтика, доводећи их тако у везу са Санскритима, проналазећи их у Индији, Африци, приповедајући о судару Срба са Кинезима, о Србима у Италији, о Србима у “Ђерманији, Данији”… (Радић, 2011:59). Док је Милош С. Милојевић деловао и писао у делимично ослобођеној Србији, Сима Лукин Лазић, Милојевићев следбеник, стварао је почетком 20. века у Загребу, у изразито србофобној средини. Може се претпоставити да се Мицић, живећи и делујући у Загребу до 1924. године, превасходно инспирисао текстовима Лазића који су најпре били штампани у загребачком Србобрану.
Током 19. века у српској култури су биле вођене две велике расправе које су својим исходима снажно утицале на културу Срба северно и јужно од Саве и Дунава. Реч је о расправи о српском књижевном језику која се водила претежно у првој половини 19. века (1815-1847. године, са одјецима и до 1950. године, односно 1863. године) и која је резултирала победом “вуковског језика” у српској писаној културии друга – спор о методи, вођена осамдесетих година 19. века кроз коју се код Срба профилисала критичка историографија ранкеовског историцистичког типа (Јовановић, радић, 2011:47). Прва је у контексту разумевања авангардног “заборава” важна јер су се авангардисти обрачунавали управо са “вуковским наслеђем” и са оним струјама које су у култури подржавале Вукову реформу. Друга је за ову тему важна јер су се авангардисти позивали на романтичарске идеје уперене против “системских структура” (што је постала и историографска наука након победе критичке историографске мисли 1893. године). Може се додати да је између романтизма Панте Срећковића и пренаглашеног романтизма Милојевића и Лазића, авангарди био ближи овај други због тога што је био ближи моделу “мита без аутора” којем су авангардни уметници тежили (Milnović, 2013).
Иларион Руварац
Како је псеудоисториографија са својим “митом без аутора” (о старини Срба) постала извансистемска, па потом и антисистемска историографска мисао? Српска историографија се од краја 18. до почетка 20. века постепено емнациповала као наука, прошавши током 19. века кроз своју прву фазу професионализације, што је подразумевало стваралачки лук од дела Павла Јулинца, Захарија Орфелина и Јована Рајића до победе Љубомира Ковачевића и Илариона Руварца у спору са Пантом Срећковићем крајем 19. века. Анализирајући процес сазревања историографије у 19. веку, Мирослав Јовановић је за референтну тачку развијености историографске струке у Србији посегао за примером тада најразвијеније немачке историографије. Ранкеовске историографске постулате који су у немачкој историографији били формулисани почетком 19. века, 1824. године (Jovanović, Radić, 2009:44), српска историографија је успела да сустигне тек крајем истог века. На тај начин је развој романтичарских теза у српској историографији био могућ током целог деветнаестог века, а оштра полемика која се водила између романтичарских и ранкеовских историчара (конотираних са аустро-угарском, бечком, немачком и црквеном културом у очима романтичара) доприносила је хипертрофирању романтичарских појава у српској историографији.
Не само да је захваљујући расправи о методи романтичарски правац са својим екстремним сегментима током читавог 19. века опстајао као део целокупне српске историографије, већ се, парадоксално, почетак професионализације историјске струке може везати управо за романтизам. Наиме, историја се као универзитески предмет појавила најпре на Великој школи 1838. године, а као “национална историја” је била предавана од 1844. године и то као нередован предмет без сталних професора. Стабилизацијом процеса изграђивања историје у професију се може сматрати управо долазак роматичара Панте Срећковића на Велику школу 1859. године, што значи да је код Срба пофесионализација историографије почела са романтичарским историографским наративом. Тек са спором о методи је почео други процес раздвајања универзитетског развоја од даље научничке професионализације и прихватања и увођења критичких, ранкеовских и Руварчевих метода у историографску струку” (Jovanović, Radić, 2009:42).
Спор о методи се завршио пензионисањем Панте Срећковића на месту професора Велике Школе и ангажовањем те 1893. године на његовом месту професора Љубомира Ковачевића. Дефинитивно прихватање кључних поставки класичног историцизма у српској историографији се одиграо тек у међуратном периоду 20. века (Jovanović, Radić 2009:48).
Отуда се мора нагласити да су, без обзира што су рано били препознати као некритички историографски глас, псеудоисторичари из домена научне историографије званично били избачени на самом крају 19. века. Тако је од 1893. године псеудоисториографија запала у домен антисистемског (антипозитивистичког, антирационалистичког, антиаустро-угарског, антигерманског, антицрквеног) историографског стила и као таква је инспирисала Мицића.
Како су се и зашто авангарда и псеудоисторија сусреле у зениту?
Сусрет псеудоисториографских садржаја и зенитистичких идеја Љубомира Мицића се још може објаснити неким од карактеристика саме авангарде. Укрштање авангарде (као специфичног израза послератне модерности) са псеудоисториографским садржајима (као израза једног вида традиционалности) код Мицића само изгледа парадоксално. Оно је, међутим, логично јер се једном од универзалних карактеристика авангарде сматра склоност авангардих уметника ка позивању на древност, неопримитивизам, фолклорно или митско наслеђе, ослањање на романтизам или симболизам као видове отпора и побуне против просветитељског рационализма (Milnović, 2013:14).Без обзира на необично оштру критику коју је о зенитизму и његовом главном симболу Барбарогенију изрекао Радомир Константиновић – да је Барбарогеније неоригинални и руским футуризмом “префарбани лик” (Konstantinović, 1983:338), остаје и чињеница да Мицићев јунак није био једини варварин у свету авангарде – друштво су му, на пример, чинили књижевни ликови попут дадаистичког Голог човека у години првој, или Маринетијев праисторијски човек.
Даље, авангардно стваралаштво се ослањало и на предмодерне културне обрасце попут ренесансе (отуда, на пример, у Мицићевом зенитизму има карневалских, празничних и гротескних елемената). И још даље – на средњевековне узоре у књижевности, као и на већ наведене “митове без аутора”. Претпоставка је била таква да су првобитне друштвене и историјске структуре настајале управо из “митова без аутора”, па је и авангарда желела да из једног таквог мита постави основе новом послератном свету (Milnović, 2013:9). У таквим претпоставкама о авангарди – њеном ослањању на романтизам или њеном трагању за “митом без аутора” се крије могуће објашњење о присуству псеудоисторијских садржаја у Мицићевом стваралаштву.
У политичком смислу зенитизам је био схватан као израз левичарске и комунистичке идеје која је тежила ка промени, односно метаморфози постојећег друштва. Због тога је авангардни круг зенитиста савременицима изгледао као непријатан и потенцијално опасан кружок људи који изазове нису усмеравали само према уметничким, већ и према политичким структурама које су преживеле рат (Miloradović, 2013:307). Један такав изазов је ишао у правцу превазилажења класних разлика у друштву и у уметности као реликту просветитељства. Отуда је Барбарогеније, Србин-варварин, са својим паганским наслеђем и пореклом из једног митског али демократског и бескласног пра-друштва представљао непријатну књижевну појаву за конзервативне политичке и књижевне кругове. Испоставило се касније да је био једнако непријатна фигура и политичким и уметничким круговима формираним после Другог светског рата јер је, према речима његовог најоштријег критичара, Мицић у лику Барбарогенија извео синтезу револуције и најмрачнијег могућег национализма (Konstantinović, 1983:350, 357). Другим речима, “фашизирање комунизма” је са становишта послератног антифашистичког заноса – било неприхватљиво.
Љубомир Мицић
Барбарогеније децивилизатор (који је “књижевно рођен” 1921. године у часопису Зенит, а коначно уобличен као лик у роману с тезом тек 1938. године) представља можда недовољно разрађену, али Мицићеву “оптималну пројекцију” будућности. Оцена да је Мицић својим Барбарогенијем покушао да изврши “јуриш против историје” (Konstantinović, 1983:373), могла је бити и прецизније изречена: Мицић није “јуришао” против целокупног историјског процеса, већ против оног његовог дела за који је сматрао да представља место “историјског квара”, односно протв епохе модерне, која је у случају Срба, услед њихове нововековне подељености између два царства и више културних модела, предстаљала необичан и сложен случај.
За разумевање сусрета псеудоисториографских садржаја и авангарде (зенитизма) могу бити корисна и нека психолошка запажања. Псеудоисториографска пространства се, слично подсвести, налазе у далекој и несазнатљивој прошлости нашег колективног искуства. Када се једном крочи “с оне стране историјских извора”, отвара се бесконачно дуг, дубок и широк простор из којег се могу црпети фантастичне идеје, измишљени континуитети, произвољни закључци и уметничке представе. Имагинативно путовање авангардних стваралаца у те “далеке земље” свакако да је имало црте рационализма, али, са друге стране, могло је бити проузроковано и променама насталим у унутрашњој структури личности послератног човека. Те промене које су после рата постепено добијале знаке масовности су биле уочене у религиозној и психолошкој димензији личности и окарактерисане су као фундаментална криза европске културе коју су друштва 20. века имала тек да решавају.
Промену у домену религиозности послератних „нових људи” је карактерисало напуштање дотадашњих облика веровања и, са становишта Цркве – нерелигиозност или лажна религиозност, обично наколоњена атеистичким и тоталитарним идеологијама које су се тада почеле појављивати и као државни системи. Управо је Мицић био један од таквих, одушевљен Раскољниковим (Micić, Zenit, 11-1922:1) којим је Достојевски у 19. веку наслутио историјски долазак “новог човека”. Разочаран у европску хришћанску цивилизацију и хришћанског Бога, Мицић је хришћанском Месији, Христу, супротставио “новог човека”, односно “натчовека” – зенитисту, свог Барбарогенија. Схвативши да логос хришћанства и дух просветитељства (који нису увек били усмерени један против другог као у случају Илариона Руварца) нису произвели у свом крајњем исходу друго до сукоба светских размера, авангардни уметници су посегли за осмишљавањем нових друштвених, политичких и религиозних модела. Из таквог једног порива био је рођен и Барбарогеније.
Разочарање десетогодишњег дечака у историјског хероја Чарнојевића чије наслеђе, по Мицићевом схватању, почетком 20. века није могло да помогне Србима у Глини, имало је за последицу његову детронизацију и замену новим херојем. Антропологија религије је такав тренутак препознала: осећање инфериорности (какво је Мицић имао као Србин у Хрватској пре Првог светског рата) настоји се компезовати фиктивним творевинама, па тако доминација маште над реалношћу представља потребу за осмишљавањем митских јунака који ће надмашити недовољно изражени значај исторјских хероја (Јовановић, 2000:225). Отуда су псеудоисториографски елементи и паганство, као основа Мицићевог идеолошког надахнућа и као својеврсна супротност хришћанству, испиливавали на површину Зенитових страница и Мицићевих текстова.
Двадесети век је на европску историјску сцену из светског рата извео и ауторитарну, односно тоталитарну личност. И сам Мицић је показивао знаке тоталитарности, односно ауторитарности.Осим тога, једном од карактеристика авангардне уметности, поред њене ексцесности, револуционарности, тежње ка експерименту и синтезији, може се сматрати и њена “тоталност” (Милновић, 2013:33-34). Говорећи терминима психоанализе, ауторитарна личност се понаша у складу са захтевима свога ида, чије прохтеве образлаже неки ауторитет (религија или идеологија) и који иду даје легитимитет. Пробој ида у его и суперего је после Великог рата добио масовне размере, а легитимизација продора ида у рационалном (его) и етичком (суперего) делу личности је оставила значајне психолошке и друштвене последице. Обим извршених психолошких промена је постао утолико већи што се ид код тоталитарних личности повезао са трансецедентним силама. Не само да су се неки садржаји ида пребацили у его и суперего, већ су преузели облике заступања историјске воље и божанске моћи. (Крстић, 2018:41-47). Да су идеје код Мицића долазиле из психолошке дубине његове личности посведочиће Манифест зенитизму из 1921. године у којем он каже да “нови човек” (зенитиста, касније Барбарогеније), долази из “самоће укочених зидова” и “проклетих улица”, “из мрачних дубина подсвести” и “сабласних ноћи”. Нешто даље каже да су зенитисти “дубоко утонули у бездан душе” и да желе да изађу из себе самих са “новим човеком”. Пред публику излазе као “апостоли” и као “пророци” да “проповедају новог човека”. Наведеним тезама се може објаснити месијанска улога коју је Мицић наменио Барбарогенију.
Паја Јовановић – Сеоба Срба
Један Мицићев исповедни сегмент у Зениту указује нам да је за њега Сеоба Срба представљала место “историјског квара”, односно епоху са чијим је вредностима имао потребу да се обрачуна, да је напусти и да пође у потрагу за давно изгубљеним временима српске историје у којима би, евентуално, могао пронаћи нове хероје. Тако на једном месту у Зениту Мицић пише: “Какове слике Рањеног Црногорца или Сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем? Све је то сликарски укочено и непомично мртво висило над мојом постељом, као што је мртва Штросмајерова галерија или Гласпаласт у Минхену. Али ја сам ипак вечером дуго, дуго буљио очекујући да ће мрки Чарнојевић оживети на слици и проходати под српском заставом испред мојих очију. Било је то 1905. године. – Micić, Ljubomir, „Zenit“, Radio i film i zenitistička okomica duha, 23-1923.
Псеудоисториографски садржаји у Мицићевим текстовима каоодговор на Старчевићеве псеудонаучне и расистичке ставове према Србима
Мицићево ставралаштво у Загребу је било обележено личним, уметничким и идејним сукобом са двојицом важних представника хрватске политичке, односно културне сцене, што је за последицу имало премештање Зенита у Београд од 1924. године. Раздражен Радићевим увредљивим опаскама о Србима, Мицић је написао и два пута у Зениту објавио текст “Папига и монопол `хрватска култура`”(1923. и 1926). Други Мицићев противник je био Мирослав Крлежа којег је овај називао “Мимостав Крпежа” (Miloradović, 2013). О Крлежи је 1922. године написао да је као левичар успео да се угура у буржоаску литературу, да је досадан, да се не може читати, да његови текстови нису уметност и да су старотипне концепције, да је Крлежа ученик давно затворене школе (75% натуралиста + 25% симболиста = Крлежа), да је мање уметник од Боре Станковића, да је хрватски домобран, да су његове књиге “Хравтска рапсодија” и “Хрватски бог Марс” лажне и намештене. (Micić, Zenit „Makroskop“, 11/1922:8). Такве увреде му овај никада није опростио, посебно после Другог светског рата када је Крлежа у југословнској култури постао оно што је у политици био Јосип Броз Тито (Милорадовић, 2012:156-157). То је Мицић платио потпуном изолацијом из југословенске културне сцене.
Мирослав Крлежа
Централна тема и подтекст сукоба са Радићем и Крлежом је био око њиховог прикривеног оспоравања значаја српске културе, што је за Србе, а посебно оне у Хрватској, била осетљива тема. Радић је 1923. године писао: „Пре смо били авангарда европске културе, сад смо аријегарда балканске некултуре”, што је била алузија на уназађивање тобожње авангардности хрватске културе уласком Хрвата у заједничку државу са Србима, а 1926. године је написао: “Срби су добар народ али само да гину, а ми Хрвати имамо да створимо културу”, на шта је Мицић реаговао својим текстовима у Зениту (Miloradović, 2013).
Живећи у Загребу и познајући хрватску културну сцену, Мицић је знао да оспоравање српске културе и историје у Хрвата нису измислили Радић и Крлежа, већ да су они били идејни следбеници и поштоваоци идеја које су своје корене имале у деветнаестовековној хрватској култури, понајвише у делу и лику Анте Старчевића и идеји праваштва. У време писања својих текстова у којима је одговарао Радићу или нападао Крлежу, а посебно у време писања Манифеста србијанста и Барбарогенија крајем тридесетих година, било је јасно да су и Радић и Крлежа, а посебно овај други, били баштиници и тумачи Старчевића, односно његове правашке идеологије (Милорадовић, 2018). У шестом броју Зенита из 1926. године Мицић је за Крлежу написао и да је “уобразио да је револуционаран и комунистички писац” (Мицић, Зенит, “Легенда о мртвом покрету или између зенитизма и антизенитизма, 6-1926:8). Та примедба се испоставила тачном јер је Крлежа, како је показало његово целокупно деловање током 20. века, био и глорификатор и неприкривени обожавалац Анте Старчевића којег је сматрао централном и најважнијом фигуром целокупне хрватске културе (Милорадовић, 2018).Реплицирајући Крлежи и Радићу, Мицић је посредно настављао стару борбу против Старчевићевих псеудоисториографских и расистичких теза о Србима и њиховој култури.
Стјепан Радић
Шта је Анте Старчевић писао о Србима током 19. века? Примера ради, у делу Име серб, најважније питање које Старчевић покушава да разреши јесте оно да ли су антички извори, пишући о Србима, писали “Серби” или “Серви”. Определивши се за другу варијанту као исправну у ишчитавању античких извора, Старчевић доказује да су Срби били – робови (од “сервус”), те да је “сервус” исто што и хрватски “зароб”, што није било далеко од “Сербом” или “Сорабом”. Користећи израз “пасмина” за Србе, уместо израза “раса” (јер је расизам у многонационалној Аустро-Угарској Монархији био забрањен), Старчевић за “српску пасмину” робовског карактера закључује да и у доба 19. века роб и слуга (Србин) морају остати оно што су “старином” били – да ни на кога и ни на шта немају право, да према њима нико нема никаквих обавеза и да је сав закон за роба (сервуса – Србина) закон његовог господара – Хрвата (Starčević, 1868:9). Посебно болно место за Старчевића је било писање “оног Чеха”, Шафарика, о Србима који је од њих, по Старчевићевим речима – направио народ (Starčević, 1868:12), као и Јана Колара који је нашао у “Унгарији херпу именах која сва заударају по србежу, ево их неколико: Серб, Сирб, Сербешт, Сербаска, Сирбова, Сербовце, Сирбавља, Сербота, Сербелеј, Сербаја (Starčević, 1868:16). Старчевић у истом делу иде и даље: свако дете зна да је Серб чист и парвилан корен глагола сербит (сврбети), па изводи закључак да такав “сврабеж” мора бити губа, а губави су били и “жидови”, па их све заједно треба “утопити” (Starčević, 1868:18). И у свом другом делу Пасмина славосербска по Херватској налазе се слични, псеудонаучни и расистички ставови. (Starčević, 1876). У методолошком погледу (који је код псеудоисторичара најспорнији аспект тумачења прошлости) Старчевиећви текстови се не разликују од српских псеудоисториографских текстова, осим што имају једну димензију више – расизам.
Анте Старчевић није био једини “псеудознанственик” међу хрватским мислиоцима 19. века. У делу Источно питање и Хрвати, Еуген Кватерник, баштини сличне идеје: да су Хрвати тринаест векова историје из које су неправедно били искључени не само културолошки предњачили, већ да су својим утицајем, упливом и посредовањем дали и одлучујући правац историјским збивањима (Kvaternik, 1868). Шафарик је такође био мета напада (Kvaternik, 1868:5), а Само је био тумачен као краљ Хрвата и као такав је био и владар северених Срба (Kvaternik, 1868:49), Хрвати су имали огромну улогу у 7. веку нове ере, а о добу пре тога да се и не говори, потом да су први донели славу Словена на југу Европе, да су први словенску државу на југу установили, да су Срби незахвалници који мрзе своје добротворе Хрвате који су им помогли да оснују своју државу, те да Срба ни ту где јесу не би било да није било Хрвата и сл. (Kvaternik, 1868:63). И Одломци из Државнога права хрватскога за народне династије обилује сличним садржајима (Rački, MDCCCLXI).
У том смислу, црпећи своје уметничко и идеолошко надахнуће из псеудонаучних садржаја српских аутора из 19. века, Љубомир Мицић је настављао борбу између два национализма, два “Пијемонта” – српског и хрватског, која је трајала већ више од пола века. Због тога је Мицић Манифест србијанства усмерио против “аустро-ватиканског по духу, а само по имену – “хрвацког питања” (Mанифест, 2013:114). У свом Манифесту србијанству, Мицић је псеудоисториографске садржаје поставио насупрот историогарфије “југо-историчара” за које је сматрао да онемогућују сагледавање “блиставе” прошлости Срба (Mанифест, 2013:114). Отуда се, код Мицића, концепту југословенског историографског наратива супротставља, не чак ни српски, већ србијански начин тумачења прошлости који је, у Манифесту, претходно повезан са псеудонаучним учењима. Тиме је Мицић зашао у један од табуа југословенске историје и њене историографије – однос србијанства и српства, односно однос Срба из Србије и Срба Пречана који су у Великом рату учествовали и на страни Хабзбурга. Мицић је Манифесту србијанства доминантним прогласио србијански културни и политички модел (сви су Срби Србијанци!) и као таквог га је угардио у зенитизам, своју “оптималну пројекцију” (Mанифест, 2013:124). Може се претпоставити да је управо због такве поставке – да само србијанство може бити неприкосновени историјско-политички и културолошки модел, приде увезан и ојачан са наслеђем “античких Срба” – Манифест србијанству био последњи текст који је Мицић објавио. За опстанак Југославије, како пред Други светски рат, тако и после њега, таква “оптималана пројекција” у чијем се средишту налазило србијанство (варварског типа) никако није смела да заживи.
Glisic Iva, Vujosevic Tijana, „I am Barbarogenius: Yugoslav Zenitism of the 1920s and the Limits of Performativity“, Slavic and East European Journal, 1-4/2017, 718-743.
Голубовић Видосава, Суботић Ирина, ЗЕНИТ 1921-1926, Београд: Народна библиотека Србије, Институт за књижевност и уметност, Загреб: СКД Просвјета, 2008.
Zenit, Zenitism andLjubomirMicić,in: Hendrik Nicolaas Werkman: Kunst in overal. – Stichting De Ploeg – Groninger Museum, Groningen 2015, 56-69.
Јовановић, Бојан, Дух паганског наслеђа у српској традиционалној култури, Нови Сад: Светови, 2000.
Јовановић Мирослав, Радић Радивој, Криза историје – српска историографија и друштвени изазови краја 20. века и почетка 21. века. Београд: Удружење за друштвену историју, 2009, с. 212.
Konstantinović, Radomir, Biće i jezik u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka, 5, Prosveta: Beograd 1983, s. 323-373.
Milnović, Vasilije, Pitanje tradicije u kontekstu srpske avangarde, Doktorska disertacija, Novi Sad 2013.
Miloradović, Goran, „Od anarhizma do šovinizma: Drugi svetski rat i pripadnici avangardnog umetničkog kruga oko časopisa ZENIT – Ljubomir Micić i Marijan Mikac“, Intelektualci i rat 1939-1947, Zbornik radova s Desničinih susreta 2/2012, Filozofski fakultet Zagreb, 2013, s. 305-331.
Милорадовић, Горан, Лепота под надзором. Совјетски културни утицаји у Југославији 1945-1955, Институт за савремену историју: Београд, 2012.
Premović, Jasmina, „Barbarogenije decivilizator – stvaralac i preporoditelj evropske kulture“, Tokovi istorije, 1-2/2004, s. 7-22.
Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Београд: Стубови културе, 2011.
Subotić, Irina, „Zenitism/Futurism: similarities and differences“, International Yearbook of Futurism Studies, Volume 1, Special Issue: Futurism in Eastern and Central Europe. – Ed. De Gruyter, Berlin, 2011, p. 201-230.
Subotić, Irina, „Zenithist artists“, Behind the Black Square, Texts and Speeches. – Ed. M. Papanikoalou, State Museum of Contemporary Art: Thessaloniki 2002, p.177-184.
У издању Друштва за урбану историју и Издавачког предузећа „Филип Вишњић“ публикована је књига Статус вакуфских добара у Кнежевини Србији (1878-1882): прилог проучавању османске баштине, Ирене Колај Ристановић, 2020. године. Ова монографија се бави анализом шеријатско-правних услова на основу којих су осниване вакуфске задужбине, улогом вакуфа у урбанизацији османских градова, радом Мешовите српско-турске комисије за државна и вакуфска добра (1881-1882), те даје осврт на улогу вакуфа у развоју Прокупља и Ниша и прилаже архивску грађу заосталу из рада поменуте Комисије. Међу списима се налази и списак 1.002 вакуфска добра која су пописана у јужним крајевима након ослобођења од османских власти.
Ирена Колај Ристановић је рођена у Београду 1981. године, где је завршила основну школу и Гимназију „Свети Сава“. На Групи за оријенталну филологију Филолошког факултета Универзитета у Београду дипломирала је 2005. године. Мастер тезу на тему „Документи породице Вељковић на османском језику и њихов историографски значај“, одбранила је 2010. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Докторске академске студије уписала је на истом факултету 2017. године и пријавила тему „Културни идентитет муслимана у Београду 1841-1867.“. Уже поље научног истраживања јесте свакодневни живот Турака Османлија/муслимана у београдској вароши у 19. веку, те заштита османског културног наслеђа коришћењем извора османске и српске провенијенције. Шире поље научног рада тиче се примене шеријатског права у Османском царству у свим областима друштвеног деловања појединца. Била је запослена у Историјском архиву Београда у Сектору за обраду и коришћење архивске грађе од 2008. до априла 2019. године. Од априла 2019. године је запослена на Групи за турски језик, књижевност и културу Катедре за оријенталистику Филолошког факултета у Београду у звању асистента и држи часове вежби из османске дипломатике и палеографије.
УЛОГА ВАКУФА У ОРИЈЕНТАЛИЗАЦИЈИ ГРАДОВА
[…] Историјом структуре градских насеља на простору Балкана научници су се почели бавити у време „утемељења критичке историографије“у XIX веку. Прве истраживачке експедиције су настојале да открију остатке античких и средњовековних градова. Средином XX века ће почети прва истраживања османског наслеђа које је оставило дубок траг у историји градских насеља.
„Комплексност феномена града“ одувек је била занимљива посетиоцима османских градова, а доживели су је и описали са различитих становишта. Градска насеља Османског царства била су симбол моћи представника централне и локалне администрације. Нису настајали само „спонтаним развојем производних и класних супротности, већ и свесном активношћу носилаца власти и целе владајуће класе“.У складу са наведеним, институција вакуфа је одиграла значајну улогу представљајући основу урбаног развоја османског града.
Јакобсон и Пракаш, „урбани географи“, доживљавају процес урбанизације градова као спонтану промену територије насељавања становништва услед друштвено-политичке атмосфере наглашавајући да је анализа и разумевање услова због којих настаје веома важна. Ови услови су непосредно у вези са основним елементима који карактеришу градове: верски, образовни, комунални и привредни. Пошто процес урбанизације обухвата „концентрацију становништва у градовима, али и ширење града у простор околних заједница и региона, укључује и структурна својства урбанизације која су фокусирана на концентрацију економских активности у градском простору“.
Свако градско насеље се одликује материјалним и друштвеним карактеристикама које се у њему међусобно преплићу. Градови су пример развоја друштва на одређеној територији. Разумевање историјског развоја града није могуће без праћења историје друштвено-политичких околности које су се у њему дешавале.
Средњовековна градска насеља су приликом освајања од стране Турака Османлија само делимично и у почетку задржала своје одлике. Иста су била позната „као трговиште или варош“ јер су представљала центре у којима се одвијала робно-новчана размена, а имала су и исту физиономију. Најчешће су се одликовала постојањем трга око кога се одвијао привредни живот. Исти трг би био претрпан занатским и трговачким дућанима и кућама у којима се становало. Већину градских насеља овог типа је обележило постојање хана и коначишта, те ђумрукане.
Пошто је употреба камена у изградњи стамбених објеката била скупа, исти су махом грађени од дрвета. У оквиру њих су често и радили и становали представници трговачког и занатског слоја. Богатији слојеви становништва живели су у насељима која су имала и сакрални објекат: цркву. Из наведеног се намеће закључак да су османски градови поседовали сличне карактеристике, али је центар османског града чинила муслиманска богомоља. Средњовековни градски центри су временом усвајали елементе османских урбаних средина и бивали вредновани у складу са истим.
Османлије су настањивале приликом освајања „три типа градова: балкански, анадолски и исламски град на Средњем Истоку и у северној Африци“. Територијално су се разликовали у складу са својим географским одликама, те религијском припадношћу већине становника, а у складу са тим и архитектонским приступом у изградњи сакралних, образовних, привредник и комуналних објеката. Ипак, централни део града је функционисао на сличан начин у свим османским градовима.
Усвајање османског начина изградње градова вршено је постепено уважавајући средњовековни.
Централна администрација Османског царства делила је сва насеља на „утврђена и отворена места“. На нашим просторима забележено је постојање: „кале-тврђава, хисар-утврдаи паланка“. Након што би једно градско насеље било освојено, у њега би се настанила османска војска. Заједничко свим османским утврђеним градовима јесте посебан начин разумевања намене простора унутар града: најзаштићенији део града је била његова унутрашњост окружена високим каменим зидовима и кулама за осматрање. Уколико је тврђава представљала значајан стратешки центар за Османлије, у њу би била смештана управна власт локалне администрације Царства, те представници војних и административних власти. Као неопходност били би изграђени сакрални, стамбени и комунални објекти који су служили задовољењу њихових потреба.
Отвореним градским насељима сматрани су „касаба (тур. kasaba), шехер (тур. şeher) и варош (тур. varoş)“. Статус насеља се мењао у складу са одликама које је поседовало. Статус касабе би добило градско насеље које је имало елементе муслиманског насеља: џамију, мектеб, занатске и трговачке дућане, хан и хамам. Дакле, добијањем муафнаме (тур. muafname) једно место би добило статус касабе уколико би било настањено претежно муслиманима и поседовало одлике градског привредног центра, а то се место у списима називало муаф (тур. muaf). Пошто би насеље било убележено као касаба, становништво које је у њему настањено би било ослобођено плаћања одређених намета (тур. muafiyet). Садржај кануннама не пружа довољно података на основу којих се може закључити на основу чега је једно место добило статус касабе. Међутим, садржај дефтера османске провенијенције сведочи да се „проглашење места касабом односи на демографски, привредни и културни елемент који карактеришу једно место“.Догађало се да касабом буде проглашен само део насеља, а да остатак у коме живе претежно хришћани остане у претходном статусу (тур. gayr-i muaf). Промена статуса градских насеља доприносила је демографском расту становништва, развоју привреде и уопштено оријентализацији освојених градова.
Сваки шехер настао је из касабе. У списима османске провенијенције градска насеља би била описана следећим речима: „Базар живи и џума намаз се клања“ (тур. Bazar durur, cuma kılınır). Из претходног се може закључити да су постојање сакралног објекта и привредног центра били најважнији елементи османског града. Познато је да су насељена места која су поседовала од 150 до 200 домаћинстава имала услов да добију статус шехера. Добијање статуса шехера може се посматрати и на другачији начин. Насељена места која бележе 3.000 пореских обвезника, а припадају групи градова са више од 10.000 становника, насељена места са 1.000‒1.500 пореских обвезника у градовима са 3.000‒5.000 становника, те места са 400‒900 обвезника која су углавном припадала становништву касабе. Са становишта управне и судске власти, седиште санџак-бега или кадије требало је бити у шехеру.
Највећи утицај на развој османских градских насеља извршили су управо вакуфске задужбине и систем муафијет. Становништво које је становало у градовима називало би се шехирлијама (тур. şehirli/şehirlü). Овај назив се односио на становнике градских утврда и вароши, муслимане и немуслимане. Друштвеној класи означеној као аскер припадали су управитељ и војници градских утврда, верски службеници и мудериси, а цивилном становништву, раји, припадали су чланови занатлијских еснафа, трговци и остали становници.
Након што би Турци Османлије заузели нову територију започели би са изградњом сакралног објекта: џамије као симбола моћи исламске заједнице којој су припадали. Визуелна промена градова „која је уследила је требало да означи промену хијерархије на ново освојеном простору и оличавала је трајност владајуће династије“.Центар града у Османлија се ширио око џамије, а иста је могла бити саграђена у саставу вакуфа и текије. Османски Турци су уређење градова посматрали кроз призму изражавања надмоћи над освојеним народима, али и задовољења верских потреба становништва. Због тога је постојање главне, често највеће џамије било неопходно, јер иста је „омогућавала окупљање верника на месту обожавања изражавајући истовремено тријумф ислама“.Привредна област града или чаршија (тур. çarşı) формирала би се око џамије, а из ње су се пружале улице које су чиниле стамбени део града: махале (тур. mahalle). Стециште чаршије и махала било је изван градских утврда у вароши. Свака махала била је огледало њених становника, који су често били у родбинским везама, а припадали су истој верској заједници. Услед различитих друштвених слојева којима су становници махала припадали, поједине су биле познатије по великим кућама и уређеним двориштима, а поједине по сиромаштву.
Муслимани су становали у махалама које су чинили сокаци и поједине слепе улице. Испреплетане улице и неуједначено подељен простор омогућавао је становницима очување реда, мира и махремијета.
Развојни пут османских градова може се пратити тек након проласка две или три деценије од освајања нових територија. Оријентално-исламски елементи би се усвајали након постигнуте сигурности, умножавања броја муслимана и утврђивања управне власти.
У првом периоду након освајања, муслимани би истискивали хришћанско становништво које се услед тога насељавало у периферне делове градског насеља. Исто је бележило пад броја чланова заједнице услед сталне исламизације.
Централна администрација је спроводила исту политику у погледу изградње градова. Наиме, након освајања би се средњовековни градови реконструисали ради усклађивања простора са потребама османске војске. Грађен је велики број табија које су служиле заштити од опасности и смештају топова.
Ирена Колај Ристановић
Освајање је пратило и претварање цркава у џамије или изградња нових. Ова пракса се усталила још од раног периода ширења ислама. Посланик Мухамед је 624. године, актом издатом свештеницима манастира Свете Катарине на Синају, наредио „да се хришћанске богомоље не смеју претварати у џамије нити побожне установе, због новонасталих потреба све бројније муслиманске заједнице“.Међутим, Арабљани су настојали да некадашње византијске цркве прилагоде условима исповедања нове религије и у складу са тим их претварали у џамије. Приликом освајања Балкана од стране Турака Османлија Османлије су у складу са шеријатским правом и тимарским системом одређивања категорија земље сву оружјем освојену земљу сматрали својином, те су и добра која су се на њој налазила сматрали својим власништвом с правом располагања истим […]
Stella polare 