УЛОГА ВАКУФА У ОРИЈЕНТАЛИЗАЦИЈИ ГРАДОВА (ИРЕНА КОЛАЈ РИСТАНОВИЋ)

У издању Друштва за урбану историју и Издавачког предузећа „Филип Вишњић“ публикована је књига Статус вакуфских добара у Кнежевини Србији (1878-1882): прилог проучавању османске баштине, Ирене Колај Ристановић, 2020. године. Ова монографија се бави анализом шеријатско-правних услова на основу којих су осниване вакуфске задужбине, улогом вакуфа у урбанизацији османских градова, радом Мешовите српско-турске комисије за државна и вакуфска добра (1881-1882), те даје осврт на улогу вакуфа у развоју Прокупља и Ниша и прилаже архивску грађу заосталу из рада поменуте Комисије. Међу списима се налази и списак 1.002 вакуфска добра која су пописана у јужним крајевима након ослобођења од османских власти.

Ирена Колај Ристановић је рођена у Београду 1981. године, где је завршила основну школу и Гимназију „Свети Сава“. На Групи за оријенталну филологију Филолошког факултета Универзитета у Београду дипломирала је 2005. године. Мастер тезу на тему „Документи породице Вељковић на османском језику и њихов историографски значај“, одбранила је 2010. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Докторске академске студије уписала је на истом факултету 2017. године и пријавила тему „Културни идентитет муслимана у Београду 1841-1867.“. Уже поље научног истраживања јесте свакодневни живот Турака Османлија/муслимана у београдској вароши у 19. веку, те заштита османског културног наслеђа коришћењем извора османске и српске провенијенције. Шире поље научног рада тиче се примене шеријатског права у Османском царству у свим областима друштвеног деловања појединца. Била је запослена у Историјском архиву Београда у Сектору за обраду и коришћење архивске грађе од 2008. до априла 2019. године. Од априла 2019. године је запослена на Групи за турски језик, књижевност и културу Катедре за оријенталистику Филолошког факултета у Београду у звању асистента и држи часове вежби из османске дипломатике и палеографије.

УЛОГА ВАКУФА У ОРИЈЕНТАЛИЗАЦИЈИ ГРАДОВА

[…] Историјом структуре градских насеља на простору Балкана научници су се почели бавити у време „утемељења критичке историографије“у XIX веку. Прве истраживачке експедиције су настојале да открију остатке античких и средњовековних градова. Средином XX века ће почети прва истраживања османског наслеђа које је оставило дубок траг у историји градских насеља.

„Комплексност феномена града“ одувек је била занимљива посетиоцима османских градова, а доживели су је и описали са различитих становишта. Градска насеља Османског царства била су симбол моћи представника централне и локалне администрације. Нису настајали само „спонтаним развојем производних и класних супротности, већ и свесном активношћу носилаца власти и целе владајуће класе“. У складу са наведеним, институција вакуфа је одиграла значајну улогу представљајући основу урбаног развоја османског града.

Јакобсон и Пракаш, „урбани географи“, доживљавају процес урбанизације градова као спонтану промену територије насељавања становништва услед друштвено-политичке атмосфере наглашавајући да је анализа и разумевање услова због којих настаје веома важна. Ови услови су непосредно у вези са основним елементима који карактеришу градове: верски, образовни, комунални и привредни. Пошто процес урбанизације обухвата „концентрацију становништва у градовима, али и ширење града у простор околних заједница и региона, укључује и структурна својства урбанизације која су фокусирана на концентрацију економских активности у градском простору“.

Свако градско насеље се одликује материјалним и друштвеним карактеристикама које се у њему међусобно преплићу. Градови су пример развоја друштва на одређеној територији. Разумевање историјског развоја града није могуће без праћења историје друштвено-политичких околности које су се у њему дешавале.

Средњовековна градска насеља су приликом освајања од стране Турака Османлија само делимично и у почетку задржала своје одлике. Иста су била позната „као трговиште или варош“ јер су представљала центре у којима се одвијала робно-новчана размена, а имала су и исту физиономију. Најчешће су се одликовала постојањем трга око кога се одвијао привредни живот. Исти трг би био претрпан занатским и трговачким дућанима и кућама у којима се становало. Већину градских насеља овог типа је обележило постојање хана и коначишта, те ђумрукане.

Пошто је употреба камена у изградњи стамбених објеката била скупа, исти су махом грађени од дрвета. У оквиру њих су често и радили и становали представници трговачког и занатског слоја. Богатији слојеви становништва живели су у насељима која су имала и сакрални објекат: цркву. Из наведеног се намеће закључак да су османски градови поседовали сличне карактеристике, али је центар османског града чинила муслиманска богомоља. Средњовековни градски центри су временом усвајали елементе османских урбаних средина и бивали вредновани у складу са истим.

Османлије су настањивале приликом освајања „три типа градова: балкански, анадолски и исламски град на Средњем Истоку и у северној Африци“. Територијално су се разликовали у складу са својим географским одликама, те религијском припадношћу већине становника, а у складу са тим и архитектонским приступом у изградњи сакралних, образовних, привредник и комуналних објеката. Ипак, централни део града је функционисао на сличан начин у свим османским градовима.

Усвајање османског начина изградње градова вршено је постепено уважавајући средњовековни.

Централна администрација Османског царства делила је сва насеља на „утврђена и отворена места“. На нашим просторима забележено је постојање: „кале-тврђава, хисар-утврда и паланка“. Након што би једно градско насеље било освојено, у њега би се настанила османска војска. Заједничко свим османским утврђеним градовима јесте посебан начин разумевања намене простора унутар града: најзаштићенији део града је била његова унутрашњост окружена високим каменим зидовима и кулама за осматрање. Уколико је тврђава представљала значајан стратешки центар за Османлије, у њу би била смештана управна власт локалне администрације Царства, те представници војних и административних власти. Као неопходност били би изграђени сакрални, стамбени и комунални објекти који су служили задовољењу њихових потреба.

Отвореним градским насељима сматрани су „касаба (тур. kasaba), шехер (тур. şeher) и варош (тур. varoş)“. Статус насеља се мењао у складу са одликама које је поседовало. Статус касабе би добило градско насеље које је имало елементе муслиманског насеља: џамију, мектеб, занатске и трговачке дућане, хан и хамам. Дакле, добијањем муафнаме (тур. muafname) једно место би добило статус касабе уколико би било настањено претежно муслиманима и поседовало одлике градског привредног центра, а то се место у списима називало муаф (тур. muaf). Пошто би насеље било убележено као касаба, становништво које је у њему настањено би било ослобођено плаћања одређених намета (тур. muafiyet). Садржај кануннама не пружа довољно података на основу којих се може закључити на основу чега је једно место добило статус касабе. Међутим, садржај дефтера османске провенијенције сведочи да се „проглашење места касабом односи на демографски, привредни и културни елемент који карактеришу једно место“. Догађало се да касабом буде проглашен само део насеља, а да остатак у коме живе претежно хришћани остане у претходном статусу (тур. gayr-i muaf). Промена статуса градских насеља доприносила је демографском расту становништва, развоју привреде и уопштено оријентализацији освојених градова.

Сваки шехер настао је из касабе. У списима османске провенијенције градска насеља би била описана следећим речима: „Базар живи и џума намаз се клања“ (тур. Bazar durur, cuma kılınır). Из претходног се може закључити да су постојање сакралног објекта и привредног центра били најважнији елементи османског града. Познато је да су насељена места која су поседовала од 150 до 200 домаћинстава имала услов да добију статус шехера. Добијање статуса шехера може се посматрати и на другачији начин. Насељена места која бележе 3.000 пореских обвезника, а припадају групи градова са више од 10.000 становника, насељена места са 1.000‒1.500 пореских обвезника у градовима са 3.000‒5.000 становника, те места са 400‒900 обвезника која су углавном припадала становништву касабе. Са становишта управне и судске власти, седиште санџак-бега или кадије требало је бити у шехеру.

Највећи утицај на развој османских градских насеља извршили су управо вакуфске задужбине и систем муафијет. Становништво које је становало у градовима називало би се шехирлијама (тур. şehirli/şehirlü). Овај назив се односио на становнике градских утврда и вароши, муслимане и немуслимане. Друштвеној класи означеној као аскер припадали су управитељ и војници градских утврда, верски службеници и мудериси, а цивилном становништву, раји, припадали су чланови занатлијских еснафа, трговци и остали становници.

Након што би Турци Османлије заузели нову територију започели би са изградњом сакралног објекта: џамије као симбола моћи исламске заједнице којој су припадали. Визуелна промена градова „која је уследила је требало да означи промену хијерархије на ново освојеном простору и оличавала је трајност владајуће династије“. Центар града у Османлија се ширио око џамије, а иста је могла бити саграђена у саставу вакуфа и текије. Османски Турци су уређење градова посматрали кроз призму изражавања надмоћи над освојеним народима, али и задовољења верских потреба становништва. Због тога је постојање главне, често највеће џамије било неопходно, јер иста је „омогућавала окупљање верника на месту обожавања изражавајући истовремено тријумф ислама“. Привредна област града или чаршија (тур. çarşı) формирала би се око џамије, а из ње су се пружале улице које су чиниле стамбени део града: махале (тур. mahalle). Стециште чаршије и махала било је изван градских утврда у вароши. Свака махала била је огледало њених становника, који су често били у родбинским везама, а припадали су истој верској заједници. Услед различитих друштвених слојева којима су становници махала припадали, поједине су биле познатије по великим кућама и уређеним двориштима, а поједине по сиромаштву.

Муслимани су становали у махалама које су чинили сокаци и поједине слепе улице. Испреплетане улице и неуједначено подељен простор омогућавао је становницима очување реда, мира и махремијета.

Развојни пут османских градова може се пратити тек након проласка две или три деценије од освајања нових територија. Оријентално-исламски елементи би се усвајали након постигнуте сигурности, умножавања броја муслимана и утврђивања управне власти.

У првом периоду након освајања, муслимани би истискивали хришћанско становништво које се услед тога насељавало у периферне делове градског насеља. Исто је бележило пад броја чланова заједнице услед сталне исламизације.

Централна администрација је спроводила исту политику у погледу изградње градова. Наиме, након освајања би се средњовековни градови реконструисали ради усклађивања простора са потребама османске војске. Грађен је велики број табија које су служиле заштити од опасности и смештају топова.

Ирена Колај Ристановић

Освајање је пратило и претварање цркава у џамије или изградња нових. Ова пракса се усталила још од раног периода ширења ислама. Посланик Мухамед је 624. године, актом издатом свештеницима манастира Свете Катарине на Синају, наредио „да се хришћанске богомоље не смеју претварати у џамије нити побожне установе, због новонасталих потреба све бројније муслиманске заједнице“. Међутим, Арабљани су настојали да некадашње византијске цркве прилагоде условима исповедања нове религије и у складу са тим их претварали у џамије. Приликом освајања Балкана од стране Турака Османлија Османлије су у складу са шеријатским правом и тимарским системом одређивања категорија земље сву оружјем освојену земљу сматрали својином, те су и добра која су се на њој налазила сматрали својим власништвом с правом располагања истим […]