| Рад представља покушај деконструкције једног од темељних интегративних митова социјалистичке Југославије, који је изграђен око теме погибије књижевника Ивана Горана Ковачића. Настоји се да се чињенице одвоје од мита, да се утврде разлози каснијих интерпретација и да се објасни сврха мистификације песникове смрти, која је имала велики симболички значај у друштву. Ковачићево стваралаштво и биографија су повезивани са партијском идеологијом, а посебно са питањем међунационалних односа. Специфичним тумачењем његове смрти, идеолошка парола „братство и јединство“ је добила упечатљив пример на коме је васпитавана омладина. Ковачић је постао симбол мучеништва у рату против окупатора и његових помагача, „добровољна“ жртва на олтару међунационалног помирења. Мит је имао своју функцију до пропасти система, али је у неким аспектима наставио да живи и касније. Насловна фотографија: Иван Горан Ковачић чита партизанима – Неретва 1943. године |
ТРИ ГРОБА ЈЕДНОГ ПЕСНИКА. СМРТ ИВАНА ГОРАНА КОВАЧИЋА: ЧИЊЕНИЦЕ, ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ, МИТ
Постојао је, у време социјалистичке Југославије, својеврсни култ смрти и погребних ритуала, који је проистицао из парарелигиозног карактера идеологије марксизма-лењинизма и потребе да комунистичка партија свој утицај шири, поред осталих метода, и путем мистике. Та димензија функционисања југословенске варијанте тоталитаризма до сада је била врло мало проучавана, али су се последњих година и о њој појавили први радови.[1] Идеолошка и политичка експлоатација односа према смрти огледа се у богатој симболици ритуала сахрањивања и обележавања гробова политичких лидера, неретко и подизањем маузолеја (В. И. Лењина, Ј. В. Стаљина, Г. Димитрова, Ј. Броза Тита, Е. Хоџе, и др.), али и споменика мање познатим херојима палим за интересе партије и вредности њене идеологије (споменици на Батиној Скели, Калемегдану, Иришком Венцу и др).
Међутим, постоји још једна област у којој је социјалистичка власт показала посебно интересовање, а то је однос према смрти угледних интелектуалаца, посебно књижевника. Склоност да се пропагандно искористе ти трагични тренуци нарочито је долазила до изражаја када су биле у питању истакнуте личности, попут Отона Жупанчича[2], Владимира Назора[3] или Јована Поповића.[4] Приликом таквих погребних свечаности отварала се могућност да се у очима јавности преклопе најмање три различите функције: политичка, друштвена и културна. Тако је, путем неизбежне емпатије, која је погребним церемонијама додатно наглашавана, долазило до појачавања кохезије целокупне заједнице, односно до привидног нестанка границе између народа, културне елите и припадника режима. Поред тога, таквим ритуалима је становништву омогућавано да се оријентише у идеолошким и политичким питањима у околностима непостојања слободе јавне политичке дискусије. Био је то један од метода којим је власт настојала да кондиционира своју моћ и тиме је просечном грађанину учини невидљивом.[5]
Као посебно интересантан пример утилитарног приступа јавном представљању околности смрти неког књижевника у социјалистичкој Југославији издваја се интерпретација трагичне, понекад се каже и „мученичке“[6], погибије песника Ивана Горана Ковачића у лето 1943. године. То није било ништа ново у историји комунистичког покрета: Ковачићев посмртни лик је промовисан у меру моралне и идејне исправности и стваралачког квалитета, његова судбина отворено је упоређивана са Лоркином[7], а његова поема Јама са Пикасовом Герником.[8] Постојала је намера да се Ковачићу (1913–1943) и др Сими Милошевићу (1896—1943) подигне споменик недалеко од места где се сматрало да су заједно убијени и сахрањени.[9] На сличан начин Стаљин је лик Мајаковског посмртно промовисао у узор совјетским књижевницима, иако већи део стваралаштва тог аутора, а посебно његова најуспелија дела, упадљиво одступају од стандарда соцреализма.[10] С друге стране, Ковачићева судбина је асоцирала и на бројне друге судбине талентованих и несрећних песника, који су заблистали, доказавши своје велике могућности, али их је смрт рано однела.[11] Погодност последње епизоде Ковачићеве биографије за политичко и идеолошко експлоатисање примећена је, такорећи, одмах по његовој смрти. Већ током рата, 1944. године, Моша Пијаде је у чланку о Владимиру Назору у једном пасусу пласирао прву званичну верзију Ковачићеве погибије, поставивши тиме основни интерпретативни оквир за њено касније тумачење и доградњу: „Млади хрватски пјесник, који је у пјесми „Јама“ тако снажно оформио најжешћи у овом рату испјевани протест против усташких покоља над Србима, био је убијен од ʼсрпских осветника‘, четничких изрода, тих швапских и усташких савезника. Пререзали су грло, које је тако искрено и снажно грмјело из братске хрватске душе против усташких злочина над српском нејачи. Никад поштеније и човјечније дјело пјесника није било грђе кажњено и никад чело убице није било укаљно срамнијим злочином. Читајући Горанову ʼЈаму‘ покољењима и покољењима српске омладине стезат ће се срца над злочинима, који су изазвали такав крик пјесника, али исто тако и над злочином, који је томе дивном галебу пререзао гркљан.“[12] Први је Иво Фрол, у предговору издању Јаме 1945. У целости цитирао тај пасус,[13] а бројни други аутори су га наводили и понављали деценијама.[14] Осим тога, и сви остали који су писали о Ковачићу, а међу најагилнијим и најутицајнијим били су Младен Ивековић и Марко Ристић,[15] кретали су се махом у координатама које су тада постављене. Тиме су били канонизовани службена слика и политичко значење Ковачићеве погибије.
ТЕЗЕ И АНТИТЕЗЕ „МИТА О ГОРАНУ“
Иако су се још у време Југославије у јавности (махом у интервјуима, мемоарима и објављеним изворима, ретко кад у научној литератури) појављивале и многе чињенице које су противречиле официјелној верзији, никада нико није покушао да их систематизује на такав начин да створи логичну и кохерентну алтернативну слику догађаја којом би се довело у питање званично идеолошко тумачење и његово друштвено и политичко значење.[16] Разлог зашто то тада није учињено можда је пре друштвено-психолошке него сазнајне природе, тј. не ради се о томе да тада нико није могао, него нико није желео да деконструише мит. Напротив, многе интелектуалне и политичке каријере су изграђене управо у сенци тог мита, захваљујући његовој сталној доградњи и поновном верификовању, при чему су бројни аутори отворено и у афирмативном смислу користили изразе „мит“ и „легенда“.[17] То, у ствари, показује да је постојао двојан, можда чак шизофрен однос према тој теми: о околностима Ковачићеве погибије се говорило као о историјској истини, а коришћена су два израза која истинитост доводе у питање. То је карактеристика соцреалистичког дискурса у књижевности, који прокламује реализам, али га у стваралаштву не досеже.[18] Добар пример за то је књига приповедака Јована Поповића Истините легенде, у којој се кроз литерарну обраду доживљаја југословенских партизана нуде морални узори и модели понашања новим генерацијама. У том кључу треба разумети оне интерпретације Ковачићеве смрти које су довеле до формирања „мита о Горану“.
Међутим, веродостојност и смисао теза које чине тај мит може се утврдити компарацијом са бројним другим изворима и сведочењима, којих је довољно да се оформи другачија слика, ближа прошлој стварности, и да се понуди алтернативна реконструкција догађаја и његово ново тумачење.[19] Основни метод који је примењен у овом раду јесте поређење оних података и тумачења који чине официјелно прихваћену слику догађаја („мит о Горану“) са подацима које износе сведоци и учесници догађаја, а који не подржавају мит, или га, чак, директно оспоравају. Деконструкција мита је урађена у форми
Теза (елементи мита) и Антитеза (резултат систематизације и критике историјских извора), после чега следе реконструкција историјских збивања и тумачење узрока и циљева мистификације.
ТЕЗА: Бројне интерпретације Назоровог и Ковачићевог одласка у партизане стварају утисак да су том приликом њих двојица имала подједнако значајне улоге.[20] У неким верзијама Назор се уопште и не помиње, па се чини као да је Ковачић отишао сам.[21]
АНТИТЕЗА: Назоров одлазак у партизане је имао неупоредиво већи друштвени и политички значај него Ковачићев, јер је Назор био врло угледан као „најстарији живи хрватски песник,[22] који је сматран за „великог представника хрватске класичне књижевне баштине“.[23] Дедијер је 4. јануара записао у свом Дневнику: „Назор је наша велика победа […] Најпознатији живи песник Хрватске, члан академије наука […] прелази у партизане“, док Ковачића помиње само узгред, као његовог сапутника.[24] Управо зато је Назор још током рата био постављен за председника ЗАВНОХ-а, а после рата за председника Президијума Сабора НР Хрватске. Родољуб Чолаковић у свом дневнику није ни регистровао Ковачићев долазак у партизане, а Назоровом даје пуни значај, написавши: „Боље би сад било изгубити једну битку, него Назора.“[25] Ковачић је за КПЈ био важан пре одласка у партизане, као неко у кога Назор има поверења и са ким би се одлучио да крене.[26] У партизанима се њих двојица раздвајају најкасније 9. фебруара 1943. године.[27] Ковачић је до погибије остао у Назоровој сенци: када је изнемогао, Ковачић је био остављен, као и други борци, док је Назор и у најтежим ратним околностима био ношен и, неретко, уз велике ризике спасаван. Генерал Гојко Николиш је забележио: „Пасем зечји купус, кисео, освежава. Замало запрашташе митраљези. Неко повиче: ʼЧувајте Назора!‘ Шесторица уморних бораца вуку пјесника Владимира Назора на носилима уз бескрајну стрмину.[28] Или, по сећањима генерала Павла Јакшића, једном другом приликом Назор „се загубио у шуми и једва смо га, под борбом, пронашли и у последњем часу – кад се већ укрштала изнад нас ватра немачких митраљеза – извукли из обруча.“[29] О невољама које су трпели због Назорове старачке мушичавости, немоћи и несналажења писао је и Дедијер.[30] Али, и такав, Назор им је значио пуно више него Ковачић.
ТЕЗА: Указивало се, наговештавало или подразумевало да је „књижевник-борац“, односно „песник и борац“, Ковачић, ратовао са пушком у руци.[31]
АНТИТЕЗА: Ковачић је, према последњем ратном распореду, био борац Пете пролетерске црногорске бригаде, којом је командовао Саво Ковачевић.[32] Међутим, нема поузданих података да је Ковачић икада употребио пушку. Мала је била борбена вредност Ковачића, чију перцепцију реалности можда најбоље илуструје чињеница да је у партизане дошао са два кофера и књигама Shelleya и Кеатеса.[33] Прве партизанске фотографије Ковачића приказују у штофаном капуту, са карираним шалом, без оружја и опасача, гологлавог или са капом.[34] Касније, песник је набавио униформу и опрему, а крајем фебруара и оружје.[35] Али, пушка о рамену још увек не чини ратника. Младен Ивековић је 13. априла 1943. записао да Ковачић „још живи у неком пјесничком трансу. […] До сада је он био ʼзагребачко мамино дијете‘, интелектуалац ʼliterarisch belastet‘, и живот за њега није био ништа друго до литература. Ова ће га тешка, ужасна и величанствена стварност ријешити постепено и сигурно једног наслијеђа малограђанског литерата.“[36] Међутим, како је раније већ констатовано, „пјесик је пјесник“: током боравка у Врбници, „[у]наточ упозорењима дра Симе Милошевића и Илије Малиша, Горан је једнога дана прошао кроз ‚ничију земљу‘, до мјеста на којем је за вријеме битке на Сутјесци закопао своје рукописе. […] Када се вратио с рукописима био је пресретан.[37] Његови приоритети били су другачији него што су то изискивале околности и улога борца.
ТЕЗА: Поједини аутори су писали о великој моралној и политичкој штети коју је Назоров и Ковачићев одлазак у партизане нанео усташком режиму.[38] Тиме је, свесно или не, стварана симетрична слика значаја двојице песника.
АНТИТЕЗА: Усташки режим претрпео је неупоредиво већу политичку штету Назоровим него Ковачићевим одласком у партизане. Зато су усташе настојале да последице пропагандно санирају, тврдећи да је Назор киднапован и да га партизани присиљавају да даје разне изјаве.[39] Ковачевићев одлазак их није погодио, па се њиме нису ни бавили.
ТЕЗА: Ковачићевом одласку у партизане у неким каснијим интерпретацијама даје се идеолошки, марксистички и револуционарни смисао.[40]
АНТИТЕЗА: Ковачићев одлазак у партизане био је резултат сплета друштвених и политичких околности и особина његове личности: моралних схватања, политичких ставова, националног осећаја, перцепције реалности, амбиције, емотивности, идеализма, сујете, поноса… У међуратном периоду Ковачић је био члан Хрватске сељачке странке, затим је агитовао за учешће у шпанском грађанском рату, а потом изражавао симпатије за СССР.[41] Зато се сматра да је комунистима изгледао „политички потпуно неопредељен“, а да је за реакционаре био „комуниста“ и „крлежијанац“.[42] О његовој амбицији сведочи податак да се „[н]акон успоставе НДХ натјецао […] за мјесто културног аташеа у Букурешту, али није изабран.“[43] Уместо положаја аташеа, понуђено му је место управника поште у Фочи, али се он ипак некако запослио у Хрватском издавачком библиографском заводу у Загребу, где је остао до одласка у партизане крајем 1942. године. Његова пријатељица, Ивана Цар, касније се сећала да га је тешко погодило сазнање да се НДХ Римским уговоримаодрекла великог дела Далмације у корист Италије.[44] Према Крлежином мишљењу, Ковачић је „био паметан човјек и видио је камо Павелићево хрватство води, па је отишао у шуму.[45] Један проучавалац Ковачићевог дела сматра да га је покретао бунт „због неправди националних, социјалних и економских“.[46] Партизан, сликар и сценограф Ђуро Тиљак је сматрао да је Ковачић „дошао у партизане из пјесничких побуда. […] К томе се је придружила велика особна амбиција пјесника. Та амбиција није имала граница, граничила се по свој прилици с лудилом. Осјећао сам да с оваквим сензибилитетом неће Горан проћи добро. Романтичне велике пјесничке револуције косиле су се с природним инстинктом за опстанак – с борбом за опстанак, што је заправо била суштина народноослободилачког покрета. А борба као таква морала је бити смишљена и рационална.“[47] О Ковачићевом интимном доживљају свог боравка међу партизанима сведочи и кратка порука коју је упутио мајци из Босне: „Мајко, никад у животу нисам био сретнији.“[48] Неко са тако противуречним понашањем и амбивалентном мотивацијом, какво је испољио Ковачић, импулсиван и емотиван, тешко да је могао поступати рационално, чак и када му живот од тога зависи. Могуће је да је то узрок што се у селу Врбници приликом сусрета са четничким капетаном Драшковићем представио правим именом и презименом, на шта му је овај одговорио: „А, усташа? Види ти њега.“[49] Ковачевићева аутоперцепција и туђа виђења његове личности оштро су се косили.
ТЕЗА: У бројним интерпретацијама помиње се само Ковачићева књижевна делатност, новинарска не.[50]
АНТИТЕЗА: Ковачић је за живота у јавности био познатији као новинар и уредник културне рубрике, него као књижевник.[51] Пре рата самостално је објавио само једну књигу,[52] за чији велики успех је књижевни историчар Антун Барац сматрао да је био „више друштвени него књижевни.“[53] Проучавалац Ковачићевог дела, Влатко Павлетић, одавно је указао да је о песнику много писано „свакако захваљујући више његовој легендарној смрти него нарочитој популарности његова опуса.“[54] Исти стручњак примећује: „Сви се критичари слажу у оцјени, да је Јама Гораново најбоље дјело, и то тако изнимно успјело и толико боље од његових остали дјела, да пред њом углавном муком застајкују као пред чудом што се – незнано како – догодило једном пјеснику“.[55] Међутим, дело које га је прославило постало је познато јавности тек после песникове смрти.[56] Они који су га убили, као и сељаци који су га сахранили, говорили су о њему као о „загребачком новинару“.[57] Четник који га је убио касније се, наводно, хвалио „да је убио великог хрватског новинара.“[58] Док је боравио у партизанима, он је за Младена Ивековића био само аутор „неколико добрих пјесама“, коме афирмација тек предстоји.[59]
ТЕЗА: Бројне интерпретације остављају утисак, или чак недвосмислено тврде, да су Ковачић и Милошевић били сами приликом заробљавања.[60]
АНТИТЕЗА: Ковачић и Милошевић нису били сами. У Врбници је у периоду од 20. до 25. јуна било склоњено двадесетак исцрпљених и рањених партизана.[61] Њих двојица су у то село од двадесетак кућа и са око 150 становника стигли највероватније 23. јуна.[62] Ту су били и њихови јатаци, организовани од стране Народноослободилачког одбора (НОО), где је одборник био Марко Мајдов, кога су четници убили 1944. године.[63] Како се ко опорављао, тражио је „везу“ са јединицом и одлазио из села. Први су отишли већ сутрадан после доласка у Врбницу. Последњи су остали Руди Пинтар,[64] Љубица Милошевић (удата Карабеговић),[65] Драгица Кончар,[66] Марија Квесић Сјајна (удата Грозданић),[67] Иван Горан Ковачић[68] и Сима Милошевић.[69] Преживели су сви осим њега и Милошевића.
ТЕЗА: У неким интерпретацијама се указује на солидарност и моралност Ковачића, тог „верног друга рањеног српског научника“, а песникова смрт се тумачи као „драговољна“ и „свесна“ жртава.[70] Тврдило се да је Ковачић „вјерно пратио и помагао“,[71] свог друга, или да „није хтио напустити доктора Милошевића, који је био рањен у ногу, чекајући да дође неко са коњем, како би обојица измакли.“[72] Има и мишљења да се Ковачић вратио у село, иако се претходно био извукао „из обруча“.[73]
АНТИТЕЗА: Они се у време погибије нису више налазили у обручу, јер је битка на Сутјесци већ била завршена када су стигли у Врбницу: главне операције су трајале од 15. маја до 15. јуна 1943. године. Ковачић, Милошевић и остали били су остављени у Врбници после битке, неко због ране, неко због исцрпљености, а песник вероватно и због своје старе бољке – туберкулозе. Ковачић је већ једном раније, 3. маја, био остављен. Он је то прокоментарисао речима: „Нећу да ми замјере другови који желе да се ја одморим. Тако су одлучили па тако нека и буде“.[74] Њему је, тада, останак, практично, био наређен. Остављање рањених и болесних, понекад и без икаквог оружја, у бројним ситуацијама је био неминован поступак партизана.[75] Ако им не би помогло локално становништво, рањеници су се или убијали сами, или би били масакрирани од непријатеља.[76] Ковачић, Милошевић и остали били су остављени јер више нису били у стању да стоје на ногама, а камоли да пешаче или да се боре.[77] При свом другом преласку Сутјеске Милован Ђилас их је пронашао, али они нису хтели да напусте Врбницу. Ковачић му је чак рекао „да је боље задржати се у селу неко време, док се операције не стишају“.[78] Приликом скривања користили су лажна имена: Ковачић се представљао као Петар Ковачевић, а Милошевић као Јован Петковић. Када је у Врбницу наишао четнички капетан Драшковић са пратњом, препознао је Милошевића, кога је знао од пре рата, из школских дана или из которске болнице. Они су, наиме, били земљаци: Драшковић је био из Котора, а Милошевић из Херцег Новог. Тада се и Ковачић представио правим именом и презименом. Том приликом га је Милошевић вербално заштитио, као Хрвата који се са Србима бори против усташког режима. Помогли су и сељаци кукњавом да ће их побити партизани, ако се тој двојици нешто деси.[79] Тада су их оставили на миру. У другим ситуацијама, када би наилазили четници, Ковачић је, као и остали партизани, бежао из села и скривао се у папрати и околним пећинама. Међутим, Ковачића су једног јутра изненадили у селу, у које је током ноћи дошао због хладноће. Ухваћен је при покушају да искочи кроз прозор куће у којој је био смештен.[80]
ТЕЗА: Тврди се да су Ковачић и Милошевић заједно убијени.[81]
АНТИТЕЗА: Ковачић и Милошевић су убијени одвојено, на различитим местима и у различито време. У питању су два догађаја, а не један. Ковачића је у сумрак, 12. јула 1943. године, на десној страни Дрине, недалеко од села Бунова код Фоче, у Авдовој долини на Крушчићком брду, на месту званом Црковиште, убио командир „летеће чете“ Борислав Боро Благојевић, чији претпостављени је био капетан Алекса Драшковић. Око тога сведоци су децидни.[82] Преживели сведоци су у најважнијим цртама описали догађај и Ковачићев изглед и омогућили идентификацију.[83] Сахрањен је на истом месту, 13. јуна око подне.[84] Према сведочењима сељана, Милошевића и још једног, непознатог партизана, убио је на путу између села Војновићи и Белени, крајем јула 1943, четник Вукан Јојић, под командом поручника Василија Бодироге.[85] Слично тврде и друга сведочења, по којима је Милошевић кренуо ка селу Грандићи, али је на путу убијен два дана после Ковачића.[86] Има и мишљења да је најпре убијен Милошевић, а „два-три дана касније“ и Ковачић, али то није поткрепљено никаквим изворима и вероватно је произвољност.[87] Али, колика је била тачна временска разлика између те две смрти није од пресудне важности, битно је да се сви слажу да је постојала.[88] Одакле онда уверење да су они заједно убијени? Забуну је, највероватније, изазвала „теренска радница“ КПЈ Даница Лаловић, која је нашла два тела крај сеоског пута. Она је била супруга једног београдског лекара и лично је познавала Милошевића од пре рата. Одмах га је идентификовала, а за друго тело је закључила да је Ковачићево (иако га није познавала), јер је у близини нашла „неки уџбеник српско-хрватског језика“ на коме је писало Ковачићево име.[89] Био је то погрешан закључак, јер у време Милошевићеве погибије Ковачић је већ био мртав. Никада није разјашњено ко је био други партизан, убијен са Милошевићем. Каснији интерпретатори су дограђивали мит у складу са потребом идеологије „братства и јединства“, која је изискивала заједништво Срба и Хрвата.
ТЕЗА: У већини интерпретација се тврди да је Ковачић заклан.[90]
АНТИТЕЗА: И Ковачић и Милошевић били су стрељани.[91] Убијени су по једним метком у главу, Ковачић у десну слепоочницу, Милошевић у потиљак.[92] То је потврдило неколико сведока, па и сам егзекутор Благојевић. Он, све и да је хтео, није могао никога да закоље, јер је био инвалид – почетком рата, после рањавања у борби са партизанима, једна рука му је ампутирана у Италији.[93] Зато је био наоружан само пиштољем. Због чега се онда толико инсистирало управо на ножу као средству егзекуције? Разлог је Ковачићево дело Јама. То је објаснио Марко Ристић: „Горан је у Јами неопозиво оптужио усташке кољаче баш за онај исти злочин који су четнички кољаши извршили над њим.“[94] На тај начин се и аутор поеме увршћује међу пале од ножа, и снажније повезује са жртвама о којима је певао. Била је то добро промишљена инвестиција у државну идеологију „братства и јединства“. С друге стране, убијање ножем, где је убица максимално близак са жртвом, посебно је мучно, па се тиме појачава емпатију публике према мртвом песнику. Многе ауторе то је инспирисало да о Ковачићевој смрти пишу на претерано интиман и патетичан начин.[95] Тако Јожа Скок пише: „нож сањам увијек кад год размишљам о пјеснику. Проклињем стога оштрицу која се зарила у грло распјеваног лабуда и пресјекла у тридесетој години његова живота толике вриједне ријечи које су још требале услиједити. Проклињем мрски и одвратни нож, а још више од ножа проклињем руку.“[96] Тема Ковачићеве смрти се врло брзо претворила у својеврсни „пун погодак“ и „безбедан терен“, када је реч о избору литерарне теме у једном тоталитарном систему у коме је држава била главни наручилац уметничких дела. Слична појава је својевремено била примећена и у Совјетском Савезу, у вези уметничког стваралаштва на тему Лењинове смрти: „Необуздано тезгарење је преплавило све; шпекулише се са марксизмом и Лењином. Најуносније је вајати Лењинове бисте или га цртати у гробу. Али за то је неопходно имати везе и познанства. Један прилично познат уметник је, одлазећи у иностранство, рекао: ʻДа, одлазим, јер мене леш више не храни…ʼ.“[97] Израз „леш“ односи се на Лењиново балсамовано тело, које је постало курентна уметничка тема, а алудира се и на паразитизам уметника који су користили ту могућност. Такво понашање је условила чињеница да у социјалистичким државама није постојала слобода стваралаштва ни тржиште уметничких дела, него су уметници преко струковних удружења били везани за државу, као нека врста њених службеника. У Југославији, као и у СССР-у, статус уметника гарантовало је једино члансво у тим удружењима, а пут ка друштвеној афирмацији водио је преко проверених тема: „партизанска епопеја“, „друг Тито“, „Горанова смрт“, „обнова и изградња земље“, итд…
ТЕЗА: У неким интерпретацијама улога Симе Милошевића приликом сусрета са четницима се или сасвим изоставља,[98] или јој се даје другоразредни значај.[99]
АНТИТЕЗА: Приликом сусрета са четницима улога Симе Милошевића била је значајнија него Ковачићева. Четници су се превасходно интересовали за познатог лекара и професора Београдског универзитета Милошевића, чије знање и вештина су и њима били потребни, а био је важан и као члан Извршног одбора АВНОЈ-а. „Загребачки новинар“ Ковачић био је узгредни, мање битан заробљеник.[100] У четничким документима помиње се само хватање и стрељање Симе Милошевића и Нурије Поздерца.[101] Ковачића уопште не помињу, иако су знали његов идентитет.[102]
ТЕЗА: У појединим интерпретацијама се инсистира на професијама Ковачића и Милошевића као важним чињеницама. Марко Ристић је писао о потреби „фашизма да уништи научника и песника, савезнике народа, служитеље слободе, господаре културе – да би опстао“,[103] а Предраг Матвејевић да су „[ф]ашисти […] усмртили заједно хрватског пјесника и српског знанственика без разлике. Фашизам није нигдје у свијету гледао на пјесништво или знаност као на вриједности.“[104]
АНТИТЕЗА: Ковачић и Милошевић су убијени као партизани, припадници оружане формације коју су предводили комунисти, тј. као политички противници четника.[105] У Ковачићевом случају додатни разлог могла је бити његова национална припадност, али никако и његова књижевна делатност. А Милошевићева научна специјалност, паразитологија, у том тренутку је била последње што би икога у Врбници занимало.
ТЕЗА: Тврди се, на више места, да су партизане неговали локални сељаци.[106]
АНТИТЕЗА: Рањене и исцрпљене партизане неговале су болничарке и јатаци, организовани од стране НОО.[107] Сељаци су их прикривали и хранили. После погибије, Милошевићево тело је нашла „теренски радник“ КПЈ у селу Пређел (или Пријеђел), Даница Лалевић, а импровизовано сахрањивање је организовао одборник НОО Марко Мајдов.[108]
ТЕЗА: Дедијер у свом ратном дневнику (објављеном 1946. год.) Ковачићеву смрт повезује са „мишљењем“ које је, наводно, дао Дража Михаиловић. По његовој интерпретацији, припадници Друге дивизије НОВ, који су крајем августа и почетком септембра 1943. године сакупљали оружје и сахрањивали мртве у околини Сутјеске, поред осталог су „у селу Врбици прикупили податке из којих се види да су четници под командом Драшковића из Котора пронашли рањеног Симу Милошевића и да су га затим убили, пошто су тражили мишљење Драже Михаиловића. Исто тако ова група четника убила је и Горана Ковачића.“[109] Дедијер се позива на информације које су прикупили Пеко Дапчевић и Митар Бакић.
АНТИТЕЗА: Нема података у документима да је стрељање наложио Дража Михаиловић, који, иначе, потчињенима није слао своја „мишљења“, него наредбе. Мало је вероватно да се лично Михаиловић бавио судбином једног заробљеног непријатељског војника. Можда је Дедијер својом интерпретацијом желео да индиректно компромитује избегличку владу у којој је Михаиловић био министар војни. Четнички капетан Драшковић је првобитно имао другачије намере – желео је да Милошевића ангажује као лекара за своје рањенике. Милошевићу се обраћао с неочекиваним поштовањем, (неки сматрају чак и „сервилно“), речима: „господине докторе“. Са том понудом је свраћао у Врбницу више пута, али ју је Милошевић упорно одбијао, све док није стрељан.[110] Ковачић је пре погубљења био одведен на четнички збор на ливади званој Црковиште. Капетан Драшковић је наредио да се стрељају два друга заробљена партизана (чији идентитет је остао непознат, зна се само да су из Кључа), али Благојевић је стрељао и Ковачића. Према речима сведока, када је Благојевић јавио да је и Ковачић стрељан, Драшковић му је рекао: „Нисте требали“.[111] На основу тог податка јавила се претпоставка да је Драшковић имао неке друге намере са Ковачићем.[112] Какве? Можда је хтео да га размени за неког или нешто код партизана или усташа, или да му јавно суди пре него што га (ипак) стреља, или је просто желео да најпре консултује вишу инстанцу. Шта год да му је била намера, стиче се утисак да је непосреди повод Ковачићевог погубљења била или Благојевићева самовоља, или неспоразум са претпостављеним.[113]
ТЕЗА: У неким верзијама догађаја, насталим у време социјализма, Боро Благојевић и Василије Бодирога помињу се као капетани, а Алекса Драшковић као мајор.[114] Четнички збор на Црковишту, где је Коваћић убијен, организовао је Милан Матовић, који је почетком 1943. године по чину био ђак-наредник.[115]
АНТИТЕЗА: Према четничким документима, Бодирога је у лето 1943. био поручник, а Драшковић капетан И класе. За команданта дринског корпуса Драшковић је именован 9. маја 1943. године.[116] Благојевић је крај рата дочекао у чину поручника.[117] Можда су њихов ранг и значај касније преувеличавани, да би се тиме увећао и значај њихових жртава. Не може било ко да убије „легендарну личност“ или „митског хероја“! Вероватно се из истих разлога ретко помиње податак да је Благојевић рођен 1924. године и да у време када је убио Ковачића, према тадашњим критеријумима, није још био пунолетан. Благојевић је после рата емигрирао, али је остао политички активан као председник организације „Дража Михаиловић“ за Белгију и један од руководилаца организације „Равна Гора“ за Европу.[118] Он је убијен 8. марта 1975. године у Бриселу, под неразјашњеним околностима, највероватније због његових активности против Југославије. Наводно је писао у штампи против Титовог режима и био укључен у терористичке акције против југословенских дипломатских представништава.[119]
ТЕЗА: Било је аутора који су указивали на Ковачићево „визионарство“, „профетизам“ или „видовитост“, односно на његову способност да наслути будућност, поред осталог и то да му се за гроб неће знати.[120]
АНТИТЕЗА: Ковачић није био визионар нити профет, то су касније мистификације. Није унапред знао где ће и како умрети, нити да ће место његовог гроба дуго остати непознато. Стручном анализом је утврђено да „чувена пјесма Мој гроб […] првобитно и није значила друго до страсну пјесникову жељу да измакне недостојности живота и да се у смрти изједначи са природом.“[121] Претпоставку Ковачићевог „визионарства“ као „чисту спекулацију“ одбацио је и Влатко Павлетић, један од најтемељитијих проучавалаца Ковачићевог дела и биографије.[122] У време када је написао песму Мој гроб Ковачић се лечио од туберкулозе, а својој пријатељици Ивани Цар је, на питање како је дошао до те теме, одговорио: „Бит ће да су ме инспирирале шетње шумом око санаторија.“[123] Стварну локацију Ковачићевог примарног гроба у Авдовој долини, на ливади званој Црковиште, 1965. године утврдио је Иван Лајтман. Потом су посмртни остаци пренети на партизанско гробље у Бастасима, недалеко од ушћа Сутјеске у Дрину, а данас су песникове кости у заједничкој гробници палих бораца на Тјентишту, у сандуку број 6, поред осталих 3300 лобања (видети скицу).[124] Касније је др Емил Лацковић, специјалиста судске медицине, био ангажован да анализира кости шаке које су случајно остале у примарном Ковачићевом гробу у Авдовој долини. Налаз ни у чем није оспорио исказе сведока.[125] Локално становништво је све време знало где је сахрањен Милошевић али, игром случаја, до 1952. године тај податак није доспео до високих књижевних и партијских кругова, нити у ширу јавност.[126]
ТЕЗА: Службена интерпретација Ковачићеве и Милошевићеве погибије, која је временом попримила митске размере, конципирана је да гради „братство и јединство“, пре свега између Срба и Хрвата. Есенцију тог мита изражава текст Марка Ристића из 1945. године, у коме се, поред осталог, каже: „Смрт Горана Ковачића, хрватског песника, верног друга српског научника, смрт песника Јаме, правог осветника невиних српских жртава усташких зверстава, од руке српских четничких одрода који су се хвастали да они свете те српске жртве, који су у име српства пошли у крваве кољачке походе, раме уз раме са усташама, та смрт треба да нам буде опомена и подстрек, мементо и мерило, стециште наших грижа и наше неумољиве свести, путоказ. Не зато што би она била изузетна, друкчија од толиких других којима је, као бескрајним низом крвавих путоказа обележен устанички пут наших народа ка слободи, ка братству и јединству, ка миру. Не, него баш зато што је смрт Горана Ковачића тако симболична да се у њој оличавају, да кроз њу говоре толике друге, све те безбројне смрти драговољних, свесних жртава.“[127]
АНТИТЕЗА: Понегде се, међутим, наводи да је Милошевић био Црногорац.[128] Његова национална припадност тиме се доводи у питање, иако у бројним интерпретацијама мита он недвосмислено фигурира као Србин. То је, уосталом, идеолошки и политички било неопходно. Највећи покољи у Другом светском рату у Југославији одиграли си се по националној линији (посебно између Срба и Хрвата), па су се ту појавиле и најдубље друштвене и политичке поделе. Зато се после рата настојало да се подела успостави по новој, моралној, политичкој и идеолошкој линији (жртве насупрот злочинаца, односно победници насупрот поражених), да би се тиме јачала унутрашња кохезија друштва и чувала целовитост многонационалне државе. Због тога су Милошевић и Ковачић морали бити убијени заједно, морали пасти од ножа, морали до краја бити међусобно солидарни и лојални, морали бити Србин и Хрват… У ширем контексту гледано, било је то још једно испољавање присилног компромиса између два најбројнија југословенска народа, на коме је почивала заједничка држава.
СВРХА „МИТА О ГОРАНУ И ЊЕГОВЕ ПОСЛЕДИЦЕ
У периоду социјалистичке Југославије погибија новинара и књижевника Ивана Горана Ковачића добила је велики симболички значај. Специфичним службеним тумачењем његове смрти, идеолошка парола „братство и јединство“ добила је упечатљив пример на коме је васпитавана омладина. Многа деца рођена после рата добила су име по том песнику, које је било врло популарно не само код Срба и Хрвата, него и код Македонаца и Муслимана, прекорачивши традиционалне границе националне и верске поделе.[129] Ковачић је постао симбол мучеништва у рату против окупатора и његових помагача, а његова смрт је представљана као свесна и принципијелна жртва на олтару правде и међунационалног помирења. Последња епизода његове биографије промовисана је у морални и стваралачки узор књижевницима и другим интелектуалцима. Из такве друштвене и политичке функције следила је потреба да се реална биографија песника „прилагоди“ прагматичним потребама партијске државе, а у његовом стваралаштву акцентује последња фаза и пробрани наслови из ранијег периода.
Циљ већине послератних интерпретација био је да код публике изазову емпатију и симпатије према жртвама и политичком покрету који оне репрезентују. Супротна идеолошка страна коју је, поред осталих, представљао и политички емигрант Бора Благојевић, у једном тренутку јавно је понудила размену података о гробним местима: кости Ивана Горана Ковачића за кости Драже Михаиловића.[130] До размене, наравно, никада није дошло, али је друштвени и политички значај погребних ритуала и симболике гроба тиме још једном наглашен. Колику снагу је имао „мит о Горану“ можда најбоље показује чињеница да се у социјалистичкој Југославији име Боре Благојевићу, највероватније, не би никада појавило у јавности, да није било тог мита. На некакав, готово перверзан начин, смрт песника је обасјала све који су се икада налазили у његовој близини, укључујући и самог убицу. Мора се признати да је Моша Пијаде јако добро знао шта ради, када је 1944. срочио онај пасус.
Мит о погибији Ковачића и Милошевића био је један од важних интегративних митова социјалистичке Југославије. Његов смисао је јачање заједништва Срба и Хрвата, а да би се то постигло извршене су бројне адаптације историјских чињеница, њиховог представљања и, нарочито, тумачења. Мит су уобличили интелектуалци из врха власти или врло блиски том врху (Пијаде, Фрол, Ристић, Ивековић и др.), а бројни књижевници, критичари и теоретичари су потом мит дограђивали, глачали, дотеривали и до пропасти државе упорно понављали и изнова верификовали. Они који су оспоравали, негирали или настојали да десакрализују тај мит, (што је вршено махом усменим путем), политички су се, де фацто, налазили у опозицији.
Снажна симболика која је формирана око личности и погибије Ковачића изгубила је своју сврху пропашћу државе и система који је ту симболику изнедрио, али мит је наставио да живи и касније, свакако услед инерције подстакнуте дугогодишњом систематском промоцијом.[131] У саставу Хрватског повјесног музеја у Загребу постоји Меморијални музеј Иван Горан Ковачић[132] у његовом родном месту Луковдолу. Ту се сваке године, на песников рођендан, 21. марта, одржава песничка манифестација Гораново прољеће, утемељена 1964., у оквиру које се додељују две годишње награде: Горанов вијенац (од 1971. године) и Горан за младе пјеснике (од 1977. године). Дневни лист Вјесник од 1964. године додељује награду Иван Горан Ковачић за најбоље књижевно остварење у протеклој години. У Загребу делује Студентско културно-уметничко друштво Иван Горан Ковачић.[133] Поред тога, на простору некадашње Југославије, и две деценије после нестанка државе у којој је мит изграђен, двадесет пет основних и две средње школе – носе његово име.[134]
Југославије више нема. Међутим, инерција мита није нестала, него ствара, у новом контексту – нове последице. Узрок томе је, и даље, чувена поема Јама, односно тумачење њене теме и интенције. Промена владајуће идеологије отворила је могућност да се покуша промена сврхе мита. Тако су се током деведесетих година у делу интелектуалне јавности појавиле тврдње да је Ковачићева поема, у ствари, подстакнута „четничким покољима Хрвата у Херцеговини првих дана НДХ“.[135] Поред таквих, грубих и директних покушаја „реинтерпретације“ мита, са друге стране, и даље опстаје традиционални дискурс да је Јама „најпотресније поетско дјело о усташким злочинима.“[136] С обзиром да се та два виђења не могу помирити, остаје да се закључи: „мит о Горану“ се од интеграцијског преобратио у „дезинтеграцијски“ – услед промењеног историјског контекста он сада омета формирање консензуса око слике прошлости и отвара нове друштвене и политичке поделе.
Скица места погибије и локација три гробна места Ивана Горана Ковачића
Ковачић је ухваћен у селу Врбници и одведен до места Црковиште на брду Крушчица, где је убијен и први пут сахрањен. Одмах после рата његове кости су пренете у секундарни гроб на партизанском гробљу у Бастасима, а још касније у терцијални, тј. у крипту палих бораца у склопу споменичког комплекса на Тјентишту, који је изграђен 1963.–1971. године.
[1] Videti: Горан МИЛОРАДОВИЋ, „Прах праху: Стаљинистички погребни ритуали у социјалистичкој Југославији“, Годишњак за друштвену историју 14/2008., бр. 1-3, 83.-106.; Александра ПАВИЋЕВИЋ, „Дани жалости и време успомена: Смрт, сахрана и сећање/памћење јавних личности у Србији у време социјализма и после њега“, Гласник Етнографског института САНУ, LVI I (1), 223.-238
[2] „Umro je narodni umjetnik Oton Župančič“; „Brzojav maršala Tita udovi Otona Župančiča“; „Brzojav Vladimira Nazora Društvu slovenskih književnika“, „Slava Otonu Župančiču“, Vjesnik (Zagreb),br. 1280, 13. VI. 1949, 1; Milan BOGDANOVIĆ, „Smrt Otona Župančića“; „Mase građana Ljubljane odaju počast posmrtnim ostacima Otona Župančića“; „Slava Otonu Župančiću“, Književne novine (Beograd), br. 24, 14. VI. 1949, 1.
[3] Nazorovoj smrti novine su danima posvećivale prve dve stranice: „Umro je Vladimir Nazor“, Vjesnik (Zagreb), br. 1286, 20. VI. 1949, 1; „Slava Vladimiru Nazoru“, Vjesnik (Zagreb), br. 1287, 21. VI. 1949, 1; „Maršal Tito odao posljednju počast Vladimiru Nazoru“, Vjesnik (Zagreb), br. 1288, 22. VI. 1949. 1; „Neka je vječna slava neumrlom narodnom pjesniku Vladimiru Nazoru!“ Vjesnik (Zagreb), br.1289, 23. VI. 1949, 1.
[4] „Jovan Popović“, Vjesnik (Zagreb), br. 2110, 15. II. 1952, 5; „Posljednje počasti Jovanu Popoviću“, Vjesnik (Zagreb), br. 2112, 17. II. 1952, 1.
[5] Prema Galbrajtovoj teoriji, postoje tri osnovna oblika moći: 1. kondigna (tj. represivna) kojom vršioci vlasti prete potčinjenima da bi postigli njihovo poželjno ponašanje; 2. kompenzacijska (tj. nagrađujuća) koja poželjno ponašanje podstiče materijalnim dobrima; i 3. kondicionirana, kojom se menjaju uverenja onih koji se žele potčiniti. Videti: John Kenneth GALBRAITH, Anatomija moći, Zagreb s. a., 10.-12.
[6] Izraz Vjekoslava Afrića (iz njegove knjige: U danima odluka i dilema, Beograd 1970., 133.), preuzet i u: Maja HRIBAR OŽEGOVIĆ, „Kazališno djelovanje Ivana Gorana Kovačića u partizanima“, Život i djelo Ivana Gorana Kovačića, Zbornik radova (ur. Anđelko Novaković), Zagreb 1989., 124; Stevan RAIČKOVIĆ, „Legenda o Goranu“, Isto, 23.
[7] Marko Ristić je skicirao opštu listu intelektualaca koji su stradali od političkog nasilja, koja počinje Heraklitovim, a završava Kovačićevim imenom. Marko RISTIĆ, „Sloboda i stvaralaštvo. Na jednu temu iz treće knjige Kapitala“, Za svest 1971–1977, Beograd 1977., 119.-121. Kovačića sa Lorkom (Federico García Lorca) poredi i: Stevan RAIČKOVIĆ, n. d., 22.
[8] Branka BRLENIĆ VUJIĆ, „Poetika slika smrti i života u Goranovoj ʼJami‘ i Picassovoj ʼGuernici‘“ Život i djelo Ivana Gorana Kovačića, 35.-40.
[9] Ivo BRAUT, „Pogibija i grob Goranov na brdu Maluš“, Vjesnik u srijedu (Zagreb), br. 2224 (8), 18. VI. 1952., 1.
[10] Uzrok tome leži u njegovoj nenarušenoj popularnosti čak i dvadeset godina posle smrti. Staljin je postupio pragmatičnije nego Lenjin, koji je izrazito i principijelno bio protiv futurizma. O tome, kao i o merama za obeležavanje dvadesete godišnjice smrti Majakovskog, videti: Vjačeslav POLONSKI, „Lenjin o umjetnosti, književnosti i kulturi“, Sovjetska književnost 1917–1932. Manifesti i programi. Književna kritika. Nauka o književnosti, (ur. Aleksandar Flaker), Zagreb 1967, 417.-426; Российский государственный архив социально-политической истории, Moskva: fond 17, CK KPSS, 1903–1953, op. 132, d. 395, 80.-86.
[11] Npr: Comte de Lautréamont (Isidore Ducasse), Lord Byron, Branko Radičević, Sergej Jesenjin, Vladimir Majakovski, i dr.
[12] Moša PIJADE, Vladimir Nazor, [Topusko?] 1944., 6.-7. Pijade je govorio i pisao srpskim jezikom, ekavicom. Navedeni „prevod“ je verovatno posledica rezolutnog Nazorovog stava da u Hrvatkoj sve mora biti štampano isključivo na hrvatskom jeziku. O tome videti: Vladimir DEDIJER, „Poverljiva dostava Prvoslava Vasiljevića Milovanu Đilasu protiv Vladimira Nazora i njegovog jezika i Đilasova poruka Aleksandru Rankoviću“, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita II, Rijeka 1981, 842.-843
[13] Ivo FROL, „Ivan Goran Kovačić“, predgovor u: Ivan Goran KOVAČIĆ, Jama, Beograd 1945., 12. Frol verodostojnost interpretacije date u tom pasusu potvrđuje rečima: „Tako je poginuo Ivan Goran Kovačić.
[14] Stanko DVORŽAK, „Sjećanja na Gorana“, Vjesnik (Zagreb), br. 2499, 20. III. 1953., 5; Mladen IVEKOVIĆ, Hrvatska lijeva inteligencija 1918–1945 II, Zagreb 1970., 110; Dozivi Gorana, (ur. Joža Skok), Zagreb 1973., 6; Gane TODOROVSKI, „ʼNema ih više, jer su htjeli biti!‘ (Zapis o Ivanu Goranu Kovačiću)“, Život i djelo Ivana Gorana Kovačića, 41; itd.
[15] Marko RISTIĆ, „Iz krvi hrvatskog pesnika… Ivan Goran Kovačić“, Politička književnost 1944–1958, Zagreb 1958., 37.-42. Članak je napisan i prvi put objavljen februara 1945, a kasnije je imao više izdanja.
[16] Podaci i interpretacije na kojima se bazira ovaj članak prvi put su bili objavljeni u periodu 1944.–1991.
[17] Videti: Vlatko PAVLETIĆ, „Pred odgonetkom tajne Goranove smrti?“, Vjesnik (Zagreb), br. 6538, 1.-3. V. 1965., 6; Ivan LAJTMAN, „Pronađen Goranov grob“, Isto, 6; Ivan LAJTMAN, „Goranova jama – legenda“, Vjesnik (Zagreb), br. 6546, 11. V. 1965., 5; Mario PROFACA, „Zločin u Avdovoj dolini“, Novi VUS (Zagreb), 5. XII. 1973., 10; Joža SKOK, „Književna riječ o Goranu“, Dozivi Gorana, 215; Zdenko LEŠIĆ, Ivan Goran Kovačić, Zagreb 1984., 27, 107; Stevan RAIČKOVIĆ, „Legenda o Goranu“, 22; Tomislav Marijan BILOSNIĆ, „Primjer ljudskog postupka, značenja i vrijednosti postojanja“, Život i djelo Ivana Gorana Kovačića,221–223; Miodrag BULATOVIĆ, Ljudi sa četiri prsta. Peti prst, Beograd 1998, 563 (prvo izdanje 1977. Videti poglavlje XIX, pod naslovom „Satrap iz Foče“, u knjizi Peti prst).
[18] Prema formulaciji Andreja Sinjavskog iz 1957. godine, socijalistički realizam je „poluklasicistička poluumetnost, ne previše socijalistička, i koja uopšte nije realizam.“: Андрей Дoнатович Синявский (Абрам ТЕРЦ) „Что такое социалистический реализм“, Антология самиздата. Неподцензурная литература в СССР 1950-е–1980-е, (ур. В. В. Игрунов),Москва 2005., 471.
[19] Oprezno skrenuvši pažnju da Kovačića „naročito mladi čitaoci doživljavaju već pomalo kao gotovo legendarnu ličnost“, Ivana Car je prva pokušala da tom viđenju suprotstavi neke činjenice: Ivana CAR, „Goran u pismima i sjećanjima“, Dozivi Gorana,181 (tekst prvi put objavljen u: Polet, VI/1959, br. 9.-10).
[20] Moša PIJADE, Vladimir Nazor, 3; Ivo FROL, „Ivan Goran Kovačić“, 8; Иво ЛАДИКА, „Партизански дани Горана Ковачића“, Стварање, 7/1952, br. 6, 362; Mladen IVEKOVIĆ, Hrvatska lijeva inteligencija 1918–1945 II, Zagreb 1970., 104; Jugoslovenski književni leksikon, Novi Sad 1971., 248, 361.-363; Jure KAŠTELAN, „Goranovo književno djelo“, Dozivi Gorana, 118 (prvi put objavljeno u: Republika, 7/1951, br. 3); Dobriša CESARIĆ, „Sjećanje na Gorana“, Dozivi Gorana, 197 (tekst je prvi put objavljen u: Hiljadudevetstotinačetrdeset i prva, zbornik MH, Zagreb 1961.).
[21] Antun BARAC, „Mrak na svijetlim stazama“, Dozivi Gorana, 166 (prvi put objavljeno u: Republika, I/1945 br. 1.-2); Dragutin TADIJANOVIĆ, „O Goranu“, Isto, 168, 170, 173 (Tadijanović u dve svoje interpretacije Kovačićevog odlaska u partizane ne pominje Nazora, a u jednoj pominje!); Gustav KRKLEC, „Goranova majka“, Isto, 179; Ivana CAR, „Goran u pismima i sjećanjima“, Isto,189 (tekst je prvi put objavljen u: Polet, VI/1959, br. 9.-10).
[22] Moša, Pijade, Vladimir Nazor, 3.-4.
[23] Mladen IVEKOVIĆ, Inteligencija Hrvatske u borbi. Povodom 20-godišnjice I kongresa kulturnih i javnih radnika u Topuskom, (Referat održan u Topuskom 27. lipnja 1964), Zagreb 1964., 3.
[24] Vladimir DEDIJER, Dnevnik II, (od 28. novembra 1942. do 10. novembra 1943), Beograd 1946., 54.–55.
[25] Родољуб ЧОЛАКОВИЋ, Записи из ослободилачког рата, Сарајево 1951., 193.
[26] Videti Nazorov dnevnik: Vladimir NAZOR, „S partizanima“, Dozivi Gorana, 93.-94.
[27] Isto,98.
[28] Gojko NIKOLIŠ, Korjen, stablo, pavetina. Memoari, Zagreb 1981., 532.
[29] Pavle JAKŠIĆ, Nad uspomenama, Beograd 1990, 394.
[30] Vladimir DEDIJER, Dnevnik II,357.
[31] Иво ЛАДИКА, „Партизански дани Горана Ковачића“, 361; I.[vo] KROLO, „Tragom groba Ivana Gorana Kovačića“, Narodni list (Zagreb), br. 2175, 18. VI. 1952, 3; Marko RISTIĆ, (bez naslova), Isto, 3; Marko RISTIĆ, „Iz krvi hrvatskog pesnika…“, 38; Joža SKOK, „Književna riječ o Goranu“, 215.
[32] Viktor KUČAN, Borci Sutjeske, Beograd 1996., 493.
[33] Možda su te knjige Kovačiću bile nekakva veza sa prethodnim, „civilnim“ životom, od koga je, istovremeno, bežao. Sećanje partizana, slikara i scenografa Đure Tiljka o njegovim susretima s Kovačićem u partizanima nalazi se u fondu Muzeju revolucije naroda Hrvatske (danas u sastavu Hrvatskog povjesnog muzeja) u Zagrebu i opširno je citirano u: Maja HRIBAR OŽEGOVIĆ, „Kazališno djelovanje Ivana Gorana Kovačića u partizanima“,119.
34 – Fotografije objavljene u: Mladen IVEKOVIĆ, Nepokorena zemlja: zapisi iz IV i V neprijateljske ofanzive protiv narodno-oslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, Zagreb 1945., 61, 97, 159.
[35] Isto, 72. Nazor je tražio pištolj, koji mu je poklonio Peko Dapčević, ali ga pesnik nije nosio jer mu je bio pretežak. Prema: Moša PIJADE, Vladimir Nazor, 3.
[36] Mladen IVEKOVIĆ, Nepokorena zemlja, 135.
[37] Ivan LAJTMAN, „Otkriće na Maluša planini“, Vjesnik (Zagreb), br. 6539, 4. V. 1965., 5.
[38] Mladen IVEKOVIĆ, Inteligencija Hrvatske u borbi, 3; Isti, Hrvatska lijeva inteligencija, 104.
[39] Родољуб ЧОЛАКОВИЋ, Записи из ослободилачког рата, 193; Ivo GOLDSTEIN, Hrvatska 1918-2008, Zagreb 2008., 297.
[40] Иво ЛАДИКА, „Партизански дани Горана Ковачића“, 361; Marko RISTIĆ, Za svest 1971–1977, 37.-38; Maja HRIBAR OŽEGOVIĆ, „Kazališno djelovanje Ivana Gorana Kovačića u partizanima“,119.
[41] Antun BARAC, „Mrak na svijetlim stazama“, 161, 162, 165; Zdenko LEŠIĆ, Ivan Goran Kovačić, Zagreb 1984., 19; Enes ČENGIĆ, S Krležom iz dana u dan II, Zagreb 1985., 128.
[42] Zdenko LEŠIĆ, Ivan Goran Kovačić, 20.
[43] Prema podacima koje je 1973. objavio Dragutin Tadijanović, Kovačić je konkurisao za mesto atašea u Bukureštu pre rata, 1940. godine. Možda se dva puta kandidovao? Uporediti: Tko je tko u NDH. Hrvatska 1941.–1945., Zagreb 1997., 201; Dragutin TADIJANOVIĆ, „Kronologija Ivana Gorana Kovačića“, 233.
[44] Ivana CAR, „Goran u pismima i sjećanjima“, 188. O Ivani CAR GAVRILOVIĆ opširnije videti u: Dozivi Gorana, Zagreb 1973., 246.
[45] Enes ČENGIĆ, S Krležom iz dana u dan II, 128.
[46] Zdenko LEŠIĆ, Ivan Goran Kovačić, 19.
[47] Sećanje Đ. Tiljka navedeno prema: Maja HRIBAR OŽEGOVIĆ, „Kazališno djelovanje Ivana Gorana Kovačića u partizanima“,119.
[48] Gustav KRKLEC, „Goranova majka“, 178. Kurziv Krklecov.
[49] Ljubica KARABEGOVIĆ, „Susret sa Simom Miloševićem“, Dozivi Gorana, Zagreb 1973., 131.
[50] Moša PIJADE, Vladimir Nazor, 3; Mladen IVEKOVIĆ, Nepokorena zemlja; Vladimir DEDIJER, Dnevnik II,357; Marko RISTIĆ, „Iz krvi hrvatskog pesnika…“, 37.-42. Kovačić je jedino pesnik, ne i novinar, za desetine autora koji su objavili tekstove o njemu u zbornicima: Dozivi Gorana, Zagreb 1973; Život i djelo Ivana Gorana Kovačića, Zagreb 1989
[51] Od 1937. Kovačić je radio u redakciji Hrvatskog dnevnika, a od 1940. u Novostima. Zdenko LEŠIĆ, Ivan Goran Kovačić, 17.-18.
[52] To je zbirka pripovedaka Dani gnjeva, Zagreb 1936. Objavljivao je i kraće tekstove i poeziju u raznim književnim časopisima. Sa J. Hitrecom i V. Jurčićem objavio je zajedničku knjigu Lirika, Zagreb 1932.
[53] Antun BARAC, „Mrak na svijetlim stazama“, 161.
[54] Vlatko PAVLETIĆ, Obuzdani gnjev. Znakovi i strukture u književnoumjetničkim djelima Ivana Gorana Kovačića, Zagreb 1978., 5.
[55] Isto,9. Na drugim mestima Jamu naziva remek-delom: 398, 409.
[56] Prvo izdanje Jame štampano je 1944. godine.
[57] Informaciju je preneo Vasilj Kovačević, seljak koji je sa svojim bratom Jovom i Vasilijem Kostićem sahranio Kovačićevo telo. Videti: Ivan LAJTMAN, „Pronađen Goranov grob“; Ivan LAJTMAN, „Večera se odvijala po rangu“, Vjesnik (Zagreb), br. 6543, 8. V. 1965., 6; Mario PROFACA, „Zločin u Avdovoj dolini“, 10; Miodrag BULATOVIĆ, Ljudi sa četiri prsta. Peti prst, 564.
[58] Informaciju je preneo Vasilj Kovačević, seljak koji je sa svojim bratom Jovom i Vasilijem Kostićem sahranio Kovačićevo telo. Videti: Ivan LAJTMAN, „Pronađen Goranov grob“; Ivan LAJTMAN, „Večera se odvijala po rangu“, Vjesnik (Zagreb), br. 6543, 8. V. 1965., 6; Mario PROFACA, „Zločin u Avdovoj dolini“, 10; Miodrag BULATOVIĆ, Ljudi sa četiri prsta. Peti prst, 564.
[59] Mladen IVEKOVIĆ, Nepokorena zemlja, 135.
[60] Isto, 235, 242; Vladimir DEDIJER, Dnevnik II,428; Иво ЛАДИКА, „Партизански дани Горана Ковачића“, 372–373; Marko RISTIĆ, „Iz krvi hrvatskog pesnika…“, 37.-42; Ivan LAJTMAN, „Pronađen Goranov grob“; Miodrag BULATOVIĆ, Ljudi sa četiri prsta. Peti prst, 563; Predrag MATVEJEVIĆ, „Goranov odlazak u partizane“, 134; i dr.
[61] Sećanja Vidoja Mališa i Todora Vujičića, seljaka iz Vrbnice koji su prikrivali ranjene partizane: I.[vo] KROLO, „Tragom groba Ivana Gorana Kovačića“, 3.
[62] Ivan LAJTMAN, „Pronađen Goranov grob“, 6.
[63] Ivo BRAUT, „Pogibija i grob Goranov na brdu Maluš“, 1.
[64] Slovenac, posle rata se javio da je preživeo. Nema drugih podataka o njemu. Prema: I.[vo] KROLO, „Tragom groba Ivana Gorana Kovačića“, 3.
[65] Borac-ranjenik, rođ. 1923, iz Meke Grude kod Bileće, Srpkinja. Prema: Viktor KUČAN, Borci Sutjeske, 1184.
[66] Politički komesar ešalona ranjenika Centralne bolnice, rodom sa Banije, Srpkinja, član KPJ, u NOB od 1941. Ona je 1944. prebačena u Bari na oporavak, gde ju je sreo Vladimir Dedijer. Nije u pitanju narodni heroj Dragica Končar (1915–1942), nego druga osoba. Prema: Vladimir DEDIJER, Dnevnik II,339; Viktor KUČAN, Borci Sutjeske, 1185.
[67] Bolničarka u Petom bataljonu Pete proleterske crnogorske brigade, rođ. 1924, iz Pitve na Hvaru, Hrvatica, član KPJ, u NOB od 1942. Prema: Viktor, KUČAN, Borci Sutjeske, 495.
[68] I.[vo] KROLO, „Tragom groba Ivana Gorana Kovačića“, 3; Ivo BRAUT, „Pogibija i grob Goranov na brdu Maluš“, 1; Митра МИТРОВИЋ, Ратно путовање, Београд 1963., 181.-182 (Njena sećanja su napisana 1952, a prvi put objavljena 1953. godine); Ljubica KARABEGOVIĆ, „Susret sa Simom Miloševićem“, 131.
[69] Svetozar PRIJIĆ, „Sjećanje na Gorana“, Dozivi Gorana, 129.
[70] Marko RISTIĆ, „Iz krvi hrvatskog pesnika…“, 41.
[71] Vladimir NAZOR, „Predgovor zbirci ʼHrvatske pjesme partizanke‘ (1943)“, Dozivi Gorana, Zagreb 1973., 125.
[72] Vladimir NAZOR, „Predgovor zbirci ʼHrvatske pjesme partizanke‘ (1943)“, Dozivi Gorana, Zagreb 1973., 125.
[73] Mario PROFACA, „Zločin u Avdovoj dolini“, 10; Predrag MATVEJEVIĆ, „Goranov odlazak u partizane“, Život i djelo Ivana Gorana Kovačića, 134. Matvejević se čak poziva na „nekoliko pouzdanih svjedoka“.
[74] Vjeko[slav] AFRIĆ, „Uspomene jednog glumca“, Dozivi Gorana, 116.
[75] Detaljnije o sudbini partizanskih ranjenika i stanju u ratnim bolnicama tokom bitaka na Neretvi i Sutjesci videti: Gojko NIKOLIŠ, Korjen, stablo, pavetina, 467–552.
[76] Mladen IVEKOVIĆ, Nepokorena zemlja, Zagreb 1945., 158.-160; Vladimir DEDIJER, Dnevnik II, 344, 346, 348; Митра МИТРОВИЋ, Ратно путовање, 151.-154.
[77] Isto, 181.-182. Mitra Mitrović to navodi iz prve ruke, jer je bila u grupi partizana koja ih je ostavila u kući Vidoja Mališa u selu Vrbnici kod Foče.
[78] Vladimir DEDIJER, Dnevnik II, 338.-339.
[79] Ivo BRAUT, „Pogibija i grob Goranov na brdu Maluš“, 1; Mario PROFACA, „Zločin u Avdovoj dolini“, 10; Ljubica KARABEGOVIĆ, „Susret sa Simom Miloševićem“, 130.-131; Miodrag BULATOVIĆ, Ljudi sa četiri prsta. Peti prst, 564.
[80] Ljubica KARABEGOVIĆ, „Susret sa Simom Miloševićem“, 130, 132.
[81] Иво ЛАДИКА, „Партизански дани Горана Ковачића“, 372.-373; Marko RISTIĆ, „Iz krvi hrvatskog pesnika…“, 39.-41; Miodrag BULATOVIĆ, Peti prst, 563.-565; i dr.
[82] Ivan LAJTMAN, „Čovjek u bijelom suknenom odijelu“, Vjesnik (Zagreb), br. 6542, 7. V. 1965., 6.
[83] Mario PROFACA, „Zločin u Avdovoj dolini“, 10. Četnici su prethodno, dvestotinak metara dalje, rafalom ubili još dvojicu nepoznatih partizana.
[84] Ivan LAJTMAN, „Pronađen Goranov Grob“, 6.
[85] Ivo BRAUT, „Pogibija i grob Goranov na brdu Maluš“, 1.
[86] Mario PROFACA, „Zločin u Avdovoj dolini“, 10.
[87] Zdenko LEŠIĆ, Ivan Goran Kovačić, 27.
[88] Zdenko LEŠIĆ, Ivan Goran Kovačić, 27.
[89] Ivo BRAUT, „Pogibija i grob Goranov na brdu Maluš“, 1; I.[vo] KROLO, „Tragom groba Ivana Gorana Kovačića“, 3; Mario PROFACA, „Zločin u Avdovoj dolini“, 10.
[90] Moša PIJADE, Vladimir Nazor, 1944, 6.-7; Иво ЛАДИКА, „Партизански дани Горана Ковачића“, 371; Mladen IVEKOVIĆ, Inteligencija Hrvatske u borbi, 3; Слободан НЕШОВИЋ, Моша Пијаде и његово време, Београд 1968., 569: Mladen IVEKOVIĆ, Hrvatska lijeva inteligencija, 227; Joža SKOK, „Moj Goran“, Dozivi Gorana, 5, 9, 11 (prethodno objavljeno u: Međumurje,27. srpnja 1963); Mirko BANJEVIĆ, „Od tuge biserje“, Isto, 19; Jure KAŠTELAN, „Uspomeni Ivana Gorana Kovačića“, Isto, 30; Vladimir NAZOR, „Kurir Loda“, Isto, 88; Gustav KRKLEC, „Goranova majka“, Isto, 179; Marko RISTIĆ, „Iz krvi hrvatskog pesnika“, 40;Stevan RAIČKOVIĆ, „Legenda o Goranu“, 22; Gane TODOROVSKI, „ʼNema ih više, jer su htjeli biti!‘, 41; Predrag MATVEJEVIĆ, „Goranov odlazak u partizane“, 134; Tomislav Marijan BILOSNIĆ, „Primjer ljudskog postupka, značenja i vrijednosti postojanja“ Život i djelo Ivana Gorana Kovačića, 222; itd…
[91] Zdenko LEŠIĆ, Ivan Goran Kovačić, 107.
[92] Ivo BRAUT, „Pogibija i grob Goranov na brdu Maluš“, 1; Mario PROFACA, „Zločin u Avdovoj dolini“, 10.
[93] Te podatke je prikupio Profaca. Bulatović u svojoj romansiranoj verziji događaja kaže da je Blagojević ruku izgubio posle ubistva. Ali, on je mogao i da pogreši, ili da iz čisto literarnih motiva događaj reinterpretira. Tako, na primer, dijalozi junaka njegove knjige deluju snažno, ali često sasvim nerealno. Uporediti: Mario PROFACA, „Susret s Goranovim ubojicom“, Novi VUS (Zagreb), br. 1125, 28. XI. 1973., 5; Miodrag BULATOVIĆ, Ljudi sa četiri prsta. Peti prst, 563.-575.
[94] Marko RISTIĆ, Za svest 1971–1977, 37. Intervju Dalibora Foretića „Jedno bdjenje s Markom Ristićem“ prvi put je objavljen u Vjesniku 9. VI. 1973. Kurziv Ristićev ili Foretićev.
[95] Zbornik Dozivi Gorana predstavlja pravu riznicu klišea i mitomanije o Kovačićevoj smrti, ali i svojevrsnu hrestomatiju književnog neukusa. Pored dvadesetak pesnika koji su tu predstavljeni pesmama o Kovačiću (neki i sa po nekoliko), smatra se da je ukupno pedesetak pesnika njemu posvetilo svoje stihove. Videti: Tomislav Marijan BILOSNIĆ, „Primjer ljudskog postupka, značenja i vrijednosti postojanja“, 221.
[96] Joža SKOK, „Moj Goran“, 11 (prethodno objavljeno u: Međimurje,27. VII. 1963).
[97] Dnevnička beleška kritičara i istoričara umetnosti N. Punjina iz 1925. godine. Navod prema: Мария Андреевна ЧEГОДАЕВА, Социалистический реализм – мифы и реальность, Москва 2003., 15.
[98] Moša PIJADE, Vladimir Nazor, 6.-7; Gustav KRKLEC, „Goranova majka“, 179.
[99] Marko RISTIĆ, „Iz krvi hrvatskog pesnika… “, 37.-42; Miodrag BULATOVIĆ, Ljudi sa četiri prsta. Peti prst, 563.-575.
[100] Prema objavljenim svedočenjima: Ivo BRAUT, „Pogibija i grob Goranov na brdu Maluš“, 1; Ljubica KARABEGOVIĆ, „Susret sa Simom Miloševićem“, 130.-131.
[101] „Naređenje komandanta ličko-kordunaške četničke oblasti od 7. IX 1943. potčinjenim komandantima za pokret u pravcu Obrovac-Benkovac-Zadar radi spajanja sa Angloamerikancima“, Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije. Tom XIV, knj. 2. Dokumenti četničkog pokreta Draže Mihailovića 1943, Beograd 1983., 946. Netačno je, međutim, da su Pozderca uhvatili i streljali četnici. On je bio ranjen avionskom bombom i iskrvario je na nosilima. Videti: Vladimir DEDIJER, Dnevnik II, 323.-324; Митра МИТРОВИЋ, Ратно путовање, 181.
[102] Kada je Milošević bio identifikovan i Kovačić se četničkom kapetanu Draškoviću predstavio svojim pravim imenom i prezimenom: Ljubica KARABEGOVIĆ, „Susret sa Simom Miloševićem“, 130.-131.
[103] Marko RISTIĆ, „Iz krvi hrvatskog pesnika… “, 39.
[104] Predrag MATVEJEVIĆ, „Goranov odlazak u partizane“, 134.
[105] To se vidi iz podataka iznetih u: Ivo BRAUT, „Pogibija i grob Goranov na brdu Maluš“, 1; Mario PROFACA, „Zločin u Avdovoj dolini“, 10.
[106] Митра МИТРОВИЋ, Ратно путовање, 181.-182.; Zdenko LEŠIĆ, Ivan Goran Kovačić, 27; Ljubica KARABEGOVIĆ, „Susret sa Simom Miloševićem“, 130.-132.
[107] Ivo BRAUT, „Pogibija i grob Goranov na brdu Maluš“, 1.
[108] I.[vo] KROLO, „Tragom groba Ivana Gorana Kovačića“, 3.
[109] Vladimir DEDIJER, Dnevnik II, 428.-429.
[110] Prema sećanjima Vidoja Mališa, seljaka u čijoj se kući Milošević krio: Ivo BRAUT, „Pogibija i grob Goranov na brdu Maluš“, 1; Ivan LAJTMAN, „Otkriće na Maluša planini“, 5; Miodrag BULATOVIĆ, Ljudi sa četiri prsta. Peti prst, 564.-565.
[111] Mario PROFACA, „Zločin u Avdovoj dolini“, 10; Miodrag BULATOVIĆ, Ljudi sa četiri prsta. Peti prst, 568.
[112] Mario PROFACA, „Zločin u Avdovoj dolini“, 10.
[113] Da je u pitanju samovolja smatra se u: Miodrag, BULATOVIĆ, Ljudi sa četiri prsta. Peti prst, 568.
[114] Ivo BRAUT, „Pogibija i grob Goranov na brdu Maluš“, 1; Ivan LAJTMAN, „Na novim tragovima“, Vjesnik (Zagreb), br. 6540, 5. V. 1965., 6; Mario PROFACA, „Zločin u Avdovoj dolini“, 10; ISTI, „Goranove kosti – u Zagrebu!“, Novi VUS (Zagreb), 12. XII. 1973., 11; Zdenko LEŠIĆ, Ivan Goran Kovačić, 27.
[115] Matović je bio potčinjen Draškoviću i Bodirogi, kao i Blagojević. Videti: Ivan LAJTMAN, „Goranova jama – legenda“, 5; Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, 23.
[116] Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, 85, 86, 474, 524, 525, 760, 925.
[117] Bor.[ivoje] M. KARAPANDŽIĆ, Jugoslovensko krvavo proleće 1945. Titovi Katini i Gulazi, Cleveland, 1976, 406.
[118] Mario PROFACA, „Susret s Goranovim ubojicom“, 5. Profaca je raspolagao podacima koji nesumnjivo potiču iz državnih institucija koje su se bavile neprijateljskom političkom emigracijom, kao i dokumentima Sreskog suda u Foči, koji je presudom br. 3/45, od 25. IX. 1945., Blagojevića osudio kao ratnog zločinca.
[119] Mario PROFACA, „Susret s Goranovim ubojicom“, 5. Profaca je raspolagao podacima koji nesumnjivo potiču iz državnih institucija koje su se bavile neprijateljskom političkom emigracijom, kao i dokumentima Sreskog suda u Foči, koji je presudom br. 3/45, od 25. IX. 1945., Blagojevića osudio kao ratnog zločinca.
[120] Иво ЛАДИКА, „Партизански дани Горана Ковачића“, 361; I.[vo] KROLO, „Tragom groba Ivana Gorana Kovačića“, 3; Stevan RAIČKOVIĆ, „Legenda o Goranu“, 23; Gane TODOROVSKI, „‘Nema ih više, jer su htjeli biti!ʼ “, Isto, 41, 43; Tomislav Marijan BILOSNIĆ, „Primjer ljudskog postupka, značenja i vrijednosti postojanja“, 222.
[121] Zdenko LEŠIĆ, Ivan Goran Kovačić, 13. i 66.
[122] Vlatko PAVLETIĆ, Obuzdani gnjev, 13. Dalja argumentacija protiv „vidovitosti“: Isto, 16.-25.
[123] Ivana CAR, „Goran u pismima i sjećanjima“, 189. Tekst je prvi put objavljen u časopisu Polet, 6/1959, br. 9–10. Ivana Car je nastojala da demistifikuje Kovačićevu biografiju. O njoj više: Isto, 246.
[124] Podaci i skica preizeti iz teksta: Ivan LAJTMAN, „Kružno putovanje nesretnika“, Vjesnik (Zagreb), br. 6545, 10. V. 1965., 6.
[125] Mario PROFACA, „Zločin u Avdovoj dolini“, 10; ISTI, „Goranove kosti – u Zagrebu!“, 11.
[126] Danica Lalović je podatak o grobu Miloševića i još jednog borca, (za koga je pogrešno verovala da je Kovačić), saopštila Savezu boraca, ali oni to nisu dalje prosledili. I.[vo] KROLO, „Tragom groba Ivana Gorana Kovačića“, 3.
[127]Marko RISTIĆ, „Iz krvi hrvatskog pesnika… “, 41. Kurziv Ristićev.
[128] Videti: Иво ЛАДИКА, „Партизански дани Горана Ковачића“, 366; Viktor KUČAN, Borci Sutjeske, 53. Nije jasno na čemu se zasnivaju te tvrdnje, kao što nije jasno ni da li je Sima Milošević smatrao da je biti Crnogorac različito od biti Srbin. Moguće je da su Ladika i Kučan njegovu nacionalnost navodili u skladu sa posleratnom vladajućom politikom, koja je u Jugoslaviji prepoznavala najpre pet, a potom šest nacija.
[129] Od Drugog svetskog rata do 1992. godine samo u Beogradu je 14.705 dečaka ponelo ime Goran. To ime je u glavnom gradu Jugoslavije bilo najučestalije krajem šezdesetih godina, da bi potom njegova popularnost postepeno opadala. Sredinom 1970-ih godina u Sarajevu je ime Goran bilo najčešće muško ime u mešovitim brakovima. Prema: Предраг МАРКОВИЋ, Магдалена МРАКОВИЋ ЋУРЧИЈА, „Југословенски и српски идентитет становника Београда у огледалу личних имена“, Годишњак за друштвену историју, 6/1999, бр. 1, 42.-56.
[130] Mario PROFACA, „Zločin u Avdovoj dolini“, 10.
[131] Snimljen je bio televizijski film Ivan Goran Kovačić (režija: Ljubiša Ristić, glavna uloga: Rade Šerbedžija, produkcija: TV Zagreb 1979.), a pesnikovom odlasku u partizane je posvećena i epizoda br. 7 (Čamac na Kupi) TV serije Nepokoreni grad (režija: Željko Bilec, produkcija: TV Zagreb 1981.).
[132] Videti: Memorijalni muzej Ivan Goran Kovačić u Lukovdolu, http://www.hismus.hr/hrvatski/glavna.htm (16. XI 2011.)
133 – Videti: Studentsko kulturno umjetničko društvo „Ivan Goran Kovačić“, http://www.igk.hr/ (4. XI 2011).
[134] Osnovne škole: Hrvatska – 13: Zagreb, Duga Resa, Sveti Juraj na Bregu, Slavonski Brod, Staro Petrovo Selo, Vinkovci, Zdenci, Đakovo, Gornje Bazje, Petrinja, Čepić, Štitar, Vrbovsko; Bosna i Hercegovina – 7: Sarajevo, Fojnica, Livno, Banja Luka, Gradačac, Mrkonjić Grad, Foča; Srbija – 5: Beograd, Niška Banja, Stanišić, Senta i Subotica. Srednje škole: Bosna i Hercegovina: Kiseljak; Crna Gora: Herceg Novi.
[135] Dubravko JELČIĆ, Povjest hrvatske književnosti. Tisućljeće od Baščanske ploče do moderne, Zagreb 1997., 265. Citirano prema: Јово БАЈИЋ, Горанова „Јама“ и усташки злочини, Београд 2002., 33.
[136] Ivo GOLDSTEIN, Hrvatska 1918.-2008., Zagreb 2008., 297.
Текст је првобитно објављен у зборнику радова: Intelektualci i rat 1939-1947. Zbornik radova s međunarodnog skupa Desničini susreti 2011, ur: Drago Roksandić, Ivana Cvijović Javorina, Filozofski fakultet u Zagrebu, Plejada, 2012, 25-42.
Stella polare 