Прљава дивљакуша (11)
Читао сам приповетке писаца из тог краја. Мала библиотека остала је од претходних станара, а и лепотица је донела неке своје књиге. Посебно оне које имају везе са овим поднебљем, менталитетом и историјом дивљака из овог краја. Јасан је био њен труд да савлада тајне тих пустара, локалних урођеника и тако можда буде од користи своме мужу. Она је била једна добра сапутница у авантури важној за каријеру свога супруга. Ту где сам био нисам могао да не примећујем чак и финесе односа ових двоје младих људи. Љубав мушкарца и жене легендарне је снаге, па понекад постаје узбудљива попут приче о Самсону и Далили, али свакако чак и при таквим епским захватима подразумева дирљив склад неког пара. Хармонични однос лепотице и официра се међутим најтачније могао описати као пристојност. Веома елегантно су пристајали на своју блискост. Једно лепо биће у вези са другим такође лепим бићем. Вероватно су увек на тај начин мислили једно о другом.
Официрева мисија је била напорна. Једном се три ноћи није вратио са похода. Сваки пут када би дошао био је преморен. Она се нежно бринула да му помогне у таквим тренуцима. Припремали смо топле купке, облоге за жуљеве на ногама које су три дана провеле у јахаћим чизмама. Нежност је владала на првом спрату камене куће у центру касабе. На истом спрату где сам и ја живео. Било је посла за слугу док је војска била у дворишту, тик уз кућу, или када је долазила из похода, или се спремала да крене, али тежи су били дуги сати када смо остајали сами у кући.
Навика из монашког живота била је да ни примисли, а камоли буљећи или флертујући немам контакт са опасном женком попут ове плавокосе. Ипак постоје вештине из претходног живота, умећа које се не заборављају, као што неке мелодије не заборављаш. Усклађено са ритмом песама попут оне о Мегиној фарми где сам некада радио, таква знања од раније учинила су да ништа у вези ове лепотице није могло да ми промакне.
Ипак, унутрашњости мог постојања теже је било присуство оне веселе дивљакуше. Када је довољно дуго ту све око себе испуни неком срећом, а видљива стварност каква год била постане пуна лепоте. Свако сам по свом избору одлучује колико му је нешто ружно а колико лепо. Уствари, зато се каже да о укусима не вреди расправљати. Укус је као неки калкулатор душе коме се батерије пуне струјом слободе. На резултате које укус израчунава не утиче много она логика која може да се учи. Дивљакуша је ипак била облик постојања који се баш агресивно намеће рачунаљкама света око себе. Она је напросто улепшавала свет. Срећом по дигитрон мог ума, била је неописиво прљава. Смрдела је. То је било необично чак и за окружење пуно војске и брђана у гуњевима од одране овчије коже. Мислио сам да је добро што у себи имам јасну декларацију да нећу постати распоп. Не само из духовних разлога него пре свега због осећаја да добар укус мора да буде пажљив са клишеима. Смрт је свакако ултимативни шаблон жанра званог постојање и тога сам се нагледао протеклих недеља али подлећи водвиљском заплету у коме ћу се превратити из онога који је у Маријиној башти док се молио у себи, вршио геноцид над травама анђелима, то би била ниска увреда према чаролији коју лепота има. Сем те одлуке, и сем моје вероватне непривлачности, пуно ми је помагало лепотицино ледено срце и наглашена пристојност њеног брака, а још више од тога смрад и прљавштина дивљакуше. Добар укус, пристојност и смрад су се удружили и живели заједно у каменој кући под небом Романије. Старица која је остала као куварица, мада вероватно заробљеник попут свих нас слугу, преобразила се у неку врсту анђела чувара мог живота. Ни кап емоције у погледу, ни једна изговорена реч, а камоли реч неке топлине. Знао сам да њена душа обухвата велики простор у коме она ћути и не гледа никога. Сасвим јасно сам могао да од тог бића осетим снагу велике необјашњиве утехе због које анђеоски редови ваљда и постоје. Пихтијастој маси мога мозга то није било објашњиво, али сасвим јасно сам боравио у тој заштити. Могао сам да дишем чак и у оваквој касаби окружен чудацима. Старица је почела да ме подсећа не само на фотографије Индијанаца већ и на приче о њима. Можда су они које називамо примитивним обрнули круг целог система мисли и поседују тачније избаждарен мерач света у коме смо. Сетио сам се једне бајке коју ми је у манастиру причао стари монах. Свештеник високог ранга путовао је бродом преко мора и негде на пучини угледају малу оштру хрид и на њој неког бродоломника. Приђу да га спасу, али скелет од човека каже да он ту жели да остане.
Па побогу човече, шта пијеш, шта једеш ту на парчету стене?
Не треба ми ништа, живим са Богом, молим му се и не треба ми ништа сем његовог присуства.
Како се молиш?
Питао је свештеник.
Па овако станем и гледам у небо.
Великодостојник му објасни укратко о знаку крста и каже му Оче наш. Брод крене даље кад чују неко виче. То онај пустињак трчи преко воде ка њима.
Свештениче, како си рекао ону молитву, заборавио сам.
Мислим да теби не треба никакав савет о молитви. Ти све то боље знаш од нас.
Духовник се прекрстио и рекао испоснику који је стајао на води. Можда је то и прича о мученичким становницима некадашње Америке. Можда то објашњава и намрштену стару мајку.
У следећој епизоди: „Пилоти“
Stella polare 