ПЕДЕСЕТ ПЕТ МИЛИОНА (13)

Пре него је корпа са боровницама у пратњи двоје слугу дошла из шуме назад у касабу стигло је нешто много важније. Официр и његов коњички одред је ухватио једног од хајдука. Вукли су га везаног и то учинили тако да буду сигурни да су сви у касаби то приметили. Убацили су га у затворску ћелију која се налазила у подруму управне зграде.

Ћелија мора да је била прастара. Тамна и прљава а имала је и оне решетке од челичних шипки.

У пдрум је требало да донесем кофу пуну воде и ставим је далеко од ћелије тако да је разбојник види а не може да је дохвати. Био је рањен у ногу. Стара непревијена рана која се већ загнојила. Мучили су га жеђу. Нису му дали ни гутљај воде још од када је прекјуче ухваћен сакривен поред планинског потока. Открили су га по смраду загнојене ране на нози. Тако се официру и појавила визија о мучењу које ће употребити. Сврха овог паћеника је била у томе да изда свог харамбашу. Чим су нам се сусрели погледи било ми је јасно да је план о издаји узалудан. Знао сам да овај мученик никада неће постати издајник. Али можда то ново знање, цивилизацијско, оно које је у дроновима, можда је оно боље процењивало дивљаке и законе којих су се држали. Сумњам, јер ме је он погледао онако како одбегли гладијатор гледа на роба на свом радном задатку код газде.

Дај ми воде псето.

Нисам се увредио. На крају ходника је стајао војник са упереним оружјем у нас. У подрум су сишли Oфицир и његова лепотица. Показао јој је свој улов. Хајдук је режао, сиктао и губио снагу увредама које су заједно са њим биле закључане у ћелији и обавијене смрадом гноја. Официр је закључио да његова жена не треба то да слуша па ју је повео назад. Могао сам да приметим да се она при изласку осврнула са чудним погледом који је одбијао да напусти ову таму. Било је нечега у тим очима као када се гледа добар филм. Све док њена дугонога фигура није нестала на степеницама сустизали су је храпави урлици из сувог грла које одбија да пристане на стварност у којој се налази.

Воде рођаче… Воде ми дај. 

Тај готово шапат је и мене испратио назад на горњи спрат. Осетио сам жеђ, ушао у кухињу и угледао старицу. Нисам имамо никакву идеју шта да урадим или да кажем. Чак је и смрдљива дивљакуша ћутала седећи за столом и сецкајући лук на дасци. Никада је нисам видео толико утучену. Постидео сам се свега, нисам попио воде и отишао горе. Док сам улазио у своју собу чуо сам како официр и лепотица воде љубав у свом стану.

Следећих неколико дана био је прави пакао. Наравно, пио сам воду већ сутрадан и од онда кад год сам осетио жеђ. Као што наставиш да удишеш и издишеш ваздух поред неког ко је управо престао то да ради. Макар то био твој отац. Који је издахнуо. Издахнути. Како та реч све лепо објашњава. Али човек је курва. Издахнути је зато реч од које се много тога може научити.

Официр је сваког дана са својим одредом наставио да јаше преко границе у лов на озлоглашеног харамбашу. Лепотица је бар једном дневно силазила у подрум, гледала рањеника и дуго слушала његова запомагања, молитве и клетве смешане у неразговетни ропац. Силазио бих са њом доле, да јој се нађем ако је то потребно, да будем добар слуга. Једне вечери од споља су се чули звуци доласка коњаника и она је отрчала да дочека свог мужа. Хајдук је лежао на поду. Пружио је руку ка мени. Мало сам се измакао да ме не додирне. Човек који није окусио воду неколико дана говори веома неразговетно. Мислим да је кратки шапат који сам тада чуо могао да се запише у пар реченица. 

Сваки човек је био јуродив. Онај ко умире је увек јуродив. Свако је јуродив, само мора бити или много размажен или много угрожен да би чуо своју јуродивост. Ја сам је чуо. Ја знам шта ће бити. Педесет пет милиона њих ће бити убијено. Педесет пет милиона.

Бар ми се чинило да то разумем из шуштања које је излазило између попуцалих усана. Нисам имао објашњење како је могуће да овакав примитивац говори овакве ствари. Можда умишљам од шока. А опет немамо објашњења за већину ствари којима сведочимо. Наше незнање је огроман простор у који могу да стану сва објашњења овога света. Рекао сам себи – то само имаш присну комуникацију са својим незнањем, не брини ништа.

Сагао сам се до њега па и ја прошапутао.

Не богохули мучениче. Христос је ту, са онима који су у мукама. Био сам свештеник, знам то. Не квари своју свету муку и своје распеће. Немој да призиваш смрт других. Све је врло добро. Такав је закон.

Педесет пет милиона. Жена и деце. Недужних људи. Баш тако. И то зато што сам добар и племенит. Нека је Он ту, нека чује. И онда после тих милиона убијених сто седамдест пет година да преживели остану у неком наказном свету под још горим законима. Дегенерици да им владају. Е па онда после тога могу да дођу пред мене, а ја онда да видим да ли хоћу уопште да се смилостивим па да причам са њима. Можда пристанем а можда и не. Ето то су заслужили, тако желим, тако ће бити. 

Ућутао је и клонуо главом. Можда је издахнуо јадник. Бар више неће бити тих стравичних звукова из овог подрума. Отишао сам горе. Крици су ипак поново долазили, али из официревог стана. Њени крици, љубавни. Уздаси и повремени крици.

У следећој епизоди: „Курва цивилизованог официра“