ПИЛОТИ

Браду су ми обријали још у затвору. Сада сам почео сам да пуштам бркове.

Док смо доручковали старица је изговорила можда прве речи у ових неколико дана. Окренула се дивљакуши.

Иди до шуме и набери ми боровнице.

Вратила је главу ка судопери.

А ти иди са њом. И понеси штап. Овде има вукова.

Дивљакуша и ја смо се погледали. Обоје смо се осетили почаствованим да нам се уопште обратила ова можда шаманка, а могуће и тајна владарица наших судбина.

Седео сам поред потока и гледао у воду док је дивљакуша скидала плаве плодове са жбуна. Чак и на овој висини има комараца. Или су то можда неки мали демони који хоће да се увуку у моје мисли. Али овај ми баш пије крв. Пљас и онда ноншалантним потезом склоним флеку од тог тела које је до малопре живело. Мора да постоји нека разлика између оних дронова цивилизације и мене. Уздахнуо сам готово театрално. Али патетично и глупо је да сам то урадио због комарца. Снашао сам се:

Каква жена! Нема веће особе из овог краја. Она је одавде?

Ти не знаш о њој?

Само о том погинулом сину. Ништа друго.

Оставила је корпу и села на камен преко пута мене. Била је тако прљава, још видљивије у контрасту са светлуцавом водом потока која се иза ње брчкала преко камења и маховине. Смрад њеног тела се осећа чак и овде у природи. Ако и има вукова сигурно би побегли од овога што чак и мој нос осећа.

Има три сина. Имала је. Она и њен муж су одавде са Романије. Он је био жандарм овде у стара времена још пре Антрополога, док су се знањем бавили дивљаци па је било држава и ратова. Родила је три сина. Муж је добио унапређење и преселили су се у велики град, далеко одавде. Најстарији син је уписао војну академију и постао пилот. И други син је кренуо истим путем. Када је дошло време за трећег, који је још од малих ногу у свему био са старијом браћом, родитељи су рекли доста. Два сина држе главу у торби крхких кокпита, не може и овај мали. Онда он упише други факултет, али браћа га кад год могу одведу на аеродром и он тамо научи да управља ратним авионом. Војске у дивљачким државама су биле такве, луде, сећаш се тога.

Климнуо сам главом и покушавао да не гледам свуда по њој. Како може да преко таквог тела држи оволико прљаве хаљине? На овим грудима које славе живот чак и када их прекривају ове дроње. 

Слушај. Онда на том факултету, тај најмлађи улази у партију која је била забрањена законом у тадашњој држави. У далекој земљи је избио грађански рат и цео његов фудбалски тим је организовао утакмицу у близини границе само да би неколико њих побегли преко и придружили се једној страни у грађанском рату. Тамо им је недостајало пилота и он се пријавио. После неколико месеци постао је ас. Имао је пет регистрованих победа у ваздуху. Једном се вратио са борбеног лета и причао друговима како га је неки противнички пилот преварио. Каже, имали су борбу и ушао је непријатељу у реп, испалио рафал и авион је кренуо да пада. Помислио је то је то и кренуо даље, а онда погледао ка земљи и видео да је овај после две хиљаде метара пада, јер борили су се на великој висини, само исправио авион и побегао летећи ниско. Сутрадан је погинуо. Закуцао се у земљу. Саборац је причао да је поново био у репу једног авиона, овај је кренуо да пада а наш пилот је оборио авион и кренуо за њим. Е нећеш ми побећи, када ти кренеш да исправљаш авион, кренућу и ја. Непријатељ је, међутим, био заиста погођен. Ударио је у земљу, а наш јунак такође. Пробао је да се извуче али било је касно.

Какве очи и тај осмех најлепших усана, а сва као да је премазана блатом. И даље је лепа, али како жена може овако да заудара и како јој то не смета?

А када је то било? То је онај рат још пре оног великог?

Да, тада је страна на којој се он борио била забрањена у држави у којој је била и Романија и тај велики град. Тек сада, дведесетак година касније, цивилизација је открила ову причу и Великом треба такав јунак. А до скора је било забрањено да се тај, испоставиће се једини ас, а пилот из овог краја, уопште и помиње? Ни његово херојство ни његова погибија. Нико није ни знао његово име.

И значи зато је ова дивна жена доведена да прими орден? Какав страшан живот.

Није то све, слушај причу о друга два брата.

И ова њена стопала. Могао их је сликати Реноар, а погледај је умазану блатом.

Да, шта је са старијом браћом? Исто пилотима. Правим пилотима.

Пред велики рат имали су већ високе чинове. А морали су да крију да им је брат погинуо на погрешној страни. Погрешној за њихове власти. Најстарији брат је био начелник морнаричке авијације у заливу доле на мору. Били су ту усидрени хидроавиони. Када је почео напад на њихову земљу, подигао је неколико авиона, прелетели су море и бомбардовали противничке државе. Био је то први напад на територију велике коалиције сила која је тада започела освајање света. Њихова земља је капитулирала за само неколико дана и најстарији брат је отишао својим колима негде горе у планине на састанак високих официра, практично штаба целе армије. Исте вечери, враћа се у своју јединицу и каже да се сутра потписује капитулација и да се морају уништити сви авиони. Наравно, то је рекао на начин да је војсци било јасно шта мисли о наређењу врховне команде. И они су мислили исто тако. Савезници су на југу а између је територија коју држе непријатељи. Њихови родитељи су у претходном великом рату пешке прешли преко те планинске земље, одбијајући да капитулирају. И они ће. Хидро авионима. Крећу у зору.

Шта је женско тело? Да ли све то створено да буде пожељно може да буде поништено некупањем? Може, сасвим јасно да може. Или не? И даље је нестварно лепа. И пожељна. Како то? Као да је читала мисли, спустила је руку до воде потока и протрљала лице.

Имаш комарца на образу. Док ти ниси дошао овде уопште није било комараца. Хахаха, не знам шта о томе да мислим. Углавном, у зору официр излази на обалу где су у плићаку усидрени хидроавиони и има шта да види. Војници стоје у кругу а двојица се песниче. Командант нареди да престану. Шта се дешава. У дванаест двокрилаца има места за њих двадесет четворицу. Један навигатор је вишак. Туку се ко ће да крене јер нико не жели да остане и преда се. Стари пилот је окренуо главу да војници не виде да је засузио. Из јакне је извадио шибице. Ко извади краћу остаје. Тај који је остао се иначе није предао. После лутања по окупираној земљи прикључио се герилском покрету и био један од важних официра у горском штабу. После рата стрељали су га победници. Наша мала ескадрила је успела да пређе непријатељску територију и прикључи се савезницима. Када је југ изгубљен, прешао је још јужније, па онда пребачен скроз на другу страну планете где је био инструктор будућим пилотима који су одлазили бродовима у центар савезника и одатле учествовали у бомбардовањима главних градова зле коалиције која је почела да губи велики рат. Када се све завршило, он који је све време водио официрски дневник и био са савезницима вратио се у своју земљу где му је остала жена са ћерком. Дође у нови генералштаб да се пријави и да им преда официрски ратни дневник. Нико га не прима. Чека данима испред канцеларије команданта авијације. Док чека схвата да унутра улазе предратни пилоти који су за време напада на земљу одмах прешли на страну окупатора и борили се против герилаца. После пар дана одустане. Запосли се као радник на грађевини.

Протрљала је очи још једном, провукла прсте кроз косу и устала. Вероватно има и вашке. Окренула се жбуну дивље боровнице и наставила да их бере. Није прекидала причу, а ни мој пихтијасти мозак није престао да размишља о њеном телу. И тој ужасној прљавштини.

Пар година касније преселио се у провинцијски град и тамо је од зимус у пензији. Цео тај део живота је био учитељ математике у основној школи. И да, водио је моделарску секцију. Кажу да су његови ђаци побеђивали на разним такмичењима са својим моделима авиона.

О боже… Такав човек. И такав пилот. Па зашто све то?

Дивљаци и библијски погрешно схватање знања добра и зла. Бар је тако објаснио Велики антрополог, зар не? Али била је једна добра вест за нашу старицу. Њена унука, ћерка најстаријег сина постала је стјуардеса а прошле године је у цивилизацији одржан први избор за мис стјуардеса. И замисли, она је победила.

Свашта. Једва чекам да је видим. Старицу. Сада ми се чини да је напокон познајем. Тешки су наши животи. А шта је са средњим сином.

Не знам.

Окренула се и почела да спрема за повратак у касабу. Али није престајала да прича ни када сам кренуо за њом.

Знам… Али не волим то да причам. 

Неке приче није пријатно причати. Али обично су управо то приче које никако не ваља да нестану у забораву. Погледала ме је преко рамена. Има нечег заиста неприродног да оваква жена може толико да одбија од себе свом том одвратном прљавштином. Или је то нешто што је мој проблем? Како је опстао људски род док су живели у пећинама? Вероватно цивилизованим знањем загађен апарат за размишљање у мени помислио је како су се жене и тада бринуле о свом изгледу и привлачности. Немогуће, говорио је бистрији део разума. Био сам смућен док је она испред мене њихала корпу пуну плавих плодова наслоњену на свој струк и своју раскошну позадину. После кратке паузе само је мало променила глас и у доста бржем темпу почела овај део приповести.

Кажу да је он возио авион којим је краљ побегао из земље када је нападнута у великом рату. Онда се вратио и учествовао у герилском покрету. Не краљ. Он се није вратио. Пилот се вратио. У шуму овде горе. Победничка страна тог рата је била њему и краљу противничка, шта год то значило. Убице нове државе су га гониле да га елиминишу, ту горе по овим брдима као сад ови хајдуке. Потера се такође протегла месецима. Цео овај крај је мучен због тога. На крају су ангажовали његовог бившег друга са пилотске академије да га ухвати. Нашли су га и опколили. Борио се док је имао муниције. Онда се разнео ручном гранатом коју је оставио за крај. На истом овом тргу где је добила орден за млађег сина, тада су мајку довели и натерали да гурне руку у уста унакаженог тела обешеног за ноге. Да јавно идентификује старијег сина по неком мосту у вилици који су је мучећи је изнудили да га опише. На истом месту где су јој сада дали тај орден за другог сина. Мислим да они уопште ни не знају за браћу. Или им је све једно.

Били смо близу наше зграде. Како ћу уопште скупити снаге да поново сусретнем поглед са нашом индијанском шаманком? Светицом?

Али три животне приче та три брата пилота, заједно једна до друге много тога говоре о свима нама. Бар о нама из ових крајева, како их сада зову, из подручја претапања? Добро ти стоје ти бркови. Изгледаш мушкије.

Таман сам се збунио шта да на то кажем, када се са друге стране појавило одред коњице. Ушли су у касабу подижући прашину око себе.

У следећој епизоди „Педесет пет милиона“