Весло (23)

Копно се појавило тамо на хоризонту, а још неколико тачкица су вириле из воде између глисера и зелене линије која се приближавала. Ускоро сам могао да разазнам да се једна од тачкица помера. Био је то мали дрвени катамаран са малим једром и људска фигура са веслом у њему. Црнопути млади мушкарац само са крпеном прегачом око препона веслао је држећи весло са једне стране чамца. То је баш једна дивна вештина, веслати са једне стране а држати правац како желиш. Веслао је ка нама, а ми смо се кретали такође ту негде у том правцу. Баш када ми се учинило да овај из катамарана гледа ка нама, монструм је оставио управљач и окренуо се ка мени. Ухватио ме је са обе руке, помислио сам то је то, оде са мном и вештина веслања једним веслом, али само ме је подигао и бацио у океан. Када сам вратио главу изнад воде и дланом склонио слану воду са трепавица видео сам како глисер скреће и великом брзином се забија у оштре хриди које су вириле из плићака. Неколико тренутака пре страшног ударца и експлозије резервоара која је уследила истовремено са скрханим деловима олупине који су летели у вис, официр или како год да назовем тог пакленог двојника, искочио је и наглавачке заронио у спас бескрајне масе мирне воде коју су узбуркали само последњи посмртни таласи снажне машине.

Вратио се до мене пливајући готово у исто време када и момак са својим катамараном. Ништа нису говорили, чак није постојала ни радозналост првог сусрета двоје људи, само смо ушли у дрвени чуњ који се окренуо и кренуо ка обали. Као да се све дешава по неком унапред договореном плану. Официр је са пода подигао весло и својим снажним рукама више него дупло убрзао кретање чамца. И он је поседовао ту фину вештину. Повучеш весло снажно ка себи уз ивицу чамца, а онда окренеш весло и гурнеш воду од себе. Док је то радио веома вешто, пар пута је погледао иза нас, ка хриди на којој се пушила смрскана олупина, па онда горе ка облацима као да очекује долазак потере у летелицама. Па да, ја сам талац у бекству ове звери сa необјашњиво идентичним обличјeм оног згодног официра. Зашто ја и зашто баш овде постало ми је мало јасније када је чамац ушао у делту реке обрасле трском. Рукавци, јата великих птица, муљевита обала била је слика супротна свему што је чинило уједињену цивилизацију и њено окружење. Бедно место на крају света заиста је изгледало као могуће уточиште за, сада већ сасвим сигурно, од цивилизације откривеног и прогоњеног убицу. И то убицу многих људи, специјално истакнутог официра и личног избора Великог антрополога. Ево га овде испред мене са дрвеним веслом у руци. Из плитке воде реке поред дрвеног чамца изронила је глава црне биволице. Фркнула је из великих ноздрва и доброћудно нас посматрала. Пристали смо поред неколико бивола који су лежали у блату. Великим бамбусовим прутом их је од нас у страну склонила женска фигура у шареном сарију. Искочили смо на обалу у тишини, а она се окренула и руком нам показала да кренемо за њом. Била је то моја Индијка. Можда и њена двојница, више низашта нисам могао да будем сигуран. Погледала ме је само за тренутак, ништа није рекла нити показала неким гестом али био сам сигуран да ме је препознала. Мада и несретна лепотица је исто тако пре пар дана препознала свога мужа. А ено је сада не удише ваздух већ је испод површине океана. Окренуо сам се и видео како је момак гурнуо катамаран од муљевите обале, ускочио у њега и завеслао назад реком. Нас троје предвођени Индијком зашли смо у уску стазу која је вијугала кроз високу трску. Ходали смо брзо а официр је пустио да будем иза њега. Чак се није ни освртао да провери да ли сам још увек ту. Није ми падало на памет да бежим или урадим нешто слично. Где бих уосталом могао да побегнем.

Стаза уз коју смо се успели била је окружена огромним стењем од жутог речног пешчаника прекривеног прашином. Обрастао корењем дрвећа био је ту храм посвећен неким демонима. Рељефи од камена су били толико стари да су можда ти демони тада још увек били анђели. На једном степеништу седео је просјак дуге седе косе везане у перчин. Тражио је милостињу испружене руке. Индијка је прва прошла поред њега ни не погледавши га. Затим официр па ја. Просјак нас је погледао некако чудно, оштро, без оног пренемагања које просјаци увек имају и док сам већ био окренут леђима почео да устаје ослонивши се на велики штап обликован и украшен у маниру оних у чије моћи се уздају гуруи.

Прешли смо поток и стигли до колибе испред које су била дрвена запрежна кола. Иза ограде од неколико дебала гледала су нас два велика бивола. Индијка и официр су пришли прво колима па онда и биволима и почели да их упрежу. Индијка је била вештија у томе. Убица је прво скинуо са себе све од паса на горе, а онда почео да помаже. Стајао сам и чекао шта ће ми даље наредити. Ништа нисам знао о упрезању воловских кола, једино сам осећао жељу да приђем и спустим длан на црно мишићаво тело ове две огромне животиње са претећим роговима изнад великих тамних очију које су показивале савршену приврженост. Просјак је стао поред мене. Погледао сам га и сасвим јасно видео да он уопште и није просјак. То сам одувек и мислио о свима које затекнеш у том гадном послу. Понашају се тако да изазову сажаљење у вама а у ствари иза те глуме сам увек видео огромну уображеност. Они мисле да њима припада нешто што не припада свима осталима. Да су изабрани на неки начин, да су нешто посебно. Не морају да раде као сви ми остали. Сажаљевао сам их заиста, али не на милосрдан начин, већ осуђујући такву будаласту препотентност. Седи просјак, био је мршав и висок, погледао ме је у очи.

Тако је, умиљато се понашају, а то што раде говори о томе да мисле да њима треба да се даје. Чак се позивају на то да им је сам Бог дао ту посебност као милостињу. Уображени, арогантни, безобразни, саможиви. Када се каже Цигани и тиме жели да се увреди неко, уствари се на то мисли… Не брини, нисам просјак. Циганин сам, Индијац, али све ово, то је само из предострожности.

Показао је на своје тело и остатке неких дроња на њему. Био сам поново збуњен тиме да је могуће открити моје мисли и то ме је на неки начин паралисало тако да сам без речи допустио овоме старцу да скине мајицу са мене а онда ножем одреже ногавице мојих панталона па тако и мене претвори у некаквог убогог сељанина из овог краја.

Знаш ко је још исто тако уображен? Писци научне фантастике. Не сви, али они који предвиђају шта ће се десити у наводној будућности. Они ништа не знају о том најчуднијем кретању које незналице називају временом. Једном сам мењајући канале на екрану видео завршетак тениског меча. Интервју на терену мени потпуно непознатог тенисера. Први пут у каријери сте се пласирали у полуфинале једног турнира. Шта ће се десити сутра у мечу са петим играчем света? Знојави момак је приглупо гледао у камеру и микрофон испружен ка њему. Не знам. Нико не зна шта ће сутра бити… Рекао је то не због мудрости већ из неког дубоко онтолошког дела свог бића. Била је то порука баш мени, потпуна увреда свим писцима фатазмагорија којима дају тај бесмислени придев. Јебала их наука. Имелино знање… Не брини ја сам исто стари модел.

Бацио је моју поцепану ногавицу у блато и померио се корак уназад. Имао је пријатан осмех на лицу погледавши ка воловским колима, па онда ка мени. Дао ми је знак главом да треба да се укрцам горе у запрегу. Индијка је стајала поред једног бивола, а официр се попео на кола, погледао ме и дао исти знак покретом главе. Пришао сам и сео назад тако да су ми ноге висиле са ивице дрвених кола која су биволи повукли уз земљану стазу. Просјак се исправио у раменима и увукао оно мало стомака који је имао. Принео је длан десне руке челу, војнички поздравивши ка нама. Окренуо сам главу горе ка убици који је стајао изнад мене. Он је такође руком додирнуо своје чело узвраћајући поздрав. Одоздо, могао сам да видим да је његов длан био жуљевит, као, на пример, у некога ко стално весла или ради са стоком или у башти. Прави лепи официр није имао такве дланове. Овај официр се окренуо ка биволима и сео на предњу даску кола. Животиње су споро али снажно вукле точкове по неравном путу. Па добро, и точак је неко имелино знање.

У следећој епизоди: Беба слон.