Oznaka: Космологија

КОСМОЛОГИЈА

Кочијаш је био румени дебељуца, широких рамена, са истуреним округлим стомаком али рукама и ногама снажним као у рвача. Имао је говорну ману која је на необичан начин учинила његов весели карактер брбљивим преко сваке мере. Старија жена је уздигнутог врата и ћутећи гледала ка задњој страни дрвене запреге, а ја сам наслонио главу на предњу даску и дивио се Романији. 

Седи бре лепо овде брате па гледај ко човек, а не тако… Лепа је наша Романија, а?

Нисам имао разлог да то одбијем и сео поред кочијаша на предње седиште. Окренуо је главу и добро ме погледао сада када сам био осветљен сунцем.

Велики антрополог те послао овамо, а?

Климнуо сам главом, са задршком довољном да он то схвати као питање – откуда знаш?

Сви причају о теби. Нема пуно оних који су са њим причали. Знаш, он је важан, не прича он са сваким, а камоли са дивљацима. Кажу да је велики антрополог ту за случај да се Он појави у цивилизацији.

Погледао сам га упитно.

Па Он, као у тој причи по којој су му дали име. Јер Велики антрополог једини зна да у име свих нас објасни зашто је све баш овако како је. Да објасни космологију, објасни где је знање раније погрешно тумачило прастаре књиге. Све је тачно написано у тим књигама, али људи су неке нијансе погрешно схватили. Зато је било толико неуспеха и толико проблема са дивљацима.

И раније сам сретао овакве примерке. У сваком забитом месту на планети има неко ко све зна и који ће да искористи сваку прилику да ти објасни суштину света. Зашто би Романија била другачија. Знао сам шта ми следи, али кривудави пут кроз пашњаке ишао је бескрајно ка хоризонту, па нема разлога да не сазнам све о смислу живота док не стигнемо тамо где год да идемо.

Космологију? Знам доста о тим старим књигама. Долазим из манастира.

Па, ето, видиш, сигурно те зато изабрао. Ви имате ту књигу постања. Рај, то је уствари био свет биљака. Биљке су најузвишенија бића. Оне никога не убијају, немају руке, ноге, зубе, из земље узму мртву материју подигну је са водом скроз горе у своје гране, и то без мишића, без снаге, а противно сили гравитације која је као неки дух који цео космос држи на окупу. Онда свете биљке, а све су биљке свете, јер су оне у ствари живот, е све те биљке ставе те молекуле неживе твари у лишће, окрену их ка сунцу и тако праве живот. Света бића. Рајска. Имају цветове које пчеле опрашују. Адам је био дрво, биљка. Створен из блата као свака биљка, из земље са водом, то значи бити извајан по лику божијем. Рај, то су биле биљке. Бог је као дрво. Ти стари људи су то увек знали, сви стари народи су веровали у култ дрвета. 

И онда јабука и змија. Змија, то је имела, пузавица. Змијолика, зато је записано змија, знаш тада је било много мање речи него сада. Отровна пузавица је била исто биљка али почетак зла. Она је знање. Знање је лукавост, то је вештина како да се окористиш нечим. То им је речено да не окусе, то знање. Лукавост. Вештину. То је Ева окусила. И са загризом те вештине постала прва вештица. Ако ова змијолика биљка може да живи тако окачена и пузајући по дрвету, уместо да прави своје стабло, онда је то вештина којом се свашта може постићи. Ева је загризла јабуку, то значи да је Ева први биљојед. Уместо да си биљка и да учествујеш у животу биљака, рајском животу без зла, ево наједном знања које ми прија и које не потиче од створитеља. Метод научен од змије пузавице каже – поједеш биљку и са њом и сам живот. Избачени из раја значи постали су биљоједи. Постали су животиње које сада имају знање да могу да живе тако што једу оно што је рај, а то су биљке које мртво претварају у живот. Али имелино знање је такво да му нема краја. Можеш га сам развијати и тако долази Каин. То је месождер. Уместо да једе биљке, може да поједе брата који једе биљке и тако узме живот од убице који је већ узео живот из божијег раја.

Па онда Мојсије. Ко му је причао? Грм. Бог је био грм, дакле дрво, биљка. Њихов Христос је био столар, бавио се дрветом, знао о дрвету, он је био свето дрво у које ће веровати сви народи. Апостолима је рекао да је хлеб његово тело, да је вино његова крв. Пшеница, лоза. Биљке. Последња молитва му је била међу маслинама. Разапет је на дрвени крст. Круна му је била од трња са неке змијолике пузавице. Када је улазио у Јерусалем бацали су пред њега палмине гране. Причао је приче о семену које се баци на земљу. Крштен је водом као биљка када се залије. Па онда дај нам хлеб наш насушни… Ма све нам је то Велики антрополог објаснио, ја ти то само онако знам суштину, а он би могао да стане преко пута самог Бога и да расправи све то са њим. Јер до јуче је у људи било само оно њихово никакво знање, а то је уствари незнање о томе шта се Адаму заиста десило. Изгубили су тачну причу у тим речима. А можда је све то било предвиђено још од самог почетка. Рекли су да је на почетку била реч. Знање је проистекло од отровне змијолике пузавице. Зато су људи тумарали лупетајући и мислећи да имају знање а нису ништа схватали док у нашем времену Велики није све објаснио.

Страшно како су секте заводљиве. Звуче мудро и бистро. Обавезно у себи имају имитацију утехе. Док се возим као заробљеник после страшног покоља, знам да је такво размишљање добро скривена тајна коју сам добио од старих монаха на Маријиној фарми. Имао сам то нешто што ме је као штит бранило од оваквих брбљиваца. Јер научио сам и то је ушло дубоко у мене да се лажна утеха и утеха Духа разликују исто колико знање са дрвета добра и зла и Божија мудрост. Бранио сам се лако јер сам осећао оно унутра у грудима, онај загрљај љубави коме је у наручју слобода. Знао сам истину и то да њоме могу посећи било какву лаж. Као змију оштрим мачем. Чак и када је лаж уверљива као ова коју ми Кочијаш трампи за досаду труцкања и ћутања. Много опаснија по моју душу је можда лепота ове Романије. Зашто ме ови призори чине тако сигурним у себе? Нисам ни приближно у ситуацији да будем безбрижан. 

Све је то антрополог објаснио. А ствар је у знању. У разлици између мудрости и знања.

Наставио је да фрфља после мале паузе у којој је бичем запретио кобили на врху. Пробала је да дохвати зубима високу траву поред пута.

Да ли ми овај кочијаш чита мисли? Да ли је моја безазленост постала прозирљива толико да ме могу упрегнути у шта год хоће, као ове коње које јашу и који им вуку кола. И треба да сам безазлен али би требало да будем и мудар, а ту се опет појављује та змија.

Ономад је Божија мудрост створила биљке. А знање које су људи имали увек је био начин да се од другога узме, заправо да се убије. Знање се своди на превару, на лукавство и на крају на убијање. Ту су грешили још од када су постали животиње. Велики антрополог је покренуо други правац, наше знање више не следи пузавицу имелу већ дрво. Адам и Ева су узели знање од змијолике биљке и изгубили божију мудрост. Велики је схватио космологију и узели смо знање од самог дрвета, од Бога. То знање је много веће, оно је створитељско и зато ова наша уједињена цивилизација може да уради шта год пожели. Може да победи свакога. Видиш како је од‌једном све постало могуће. Грешка неумољивог изгона и миленијума дивљаштава тих старих затуцаних људи, сада са нама су исправљене. Имамо све.

Али цивилизација нема све, имате границу. Са неким дивљацима. Па и рекао ми је да то тако треба. Нисам то разумео.

Побили су све пред собом. Срушили све. Зашто им је требао неки стари филм у оном бункеру? Никада ту тајну нећу разумети. То нисам изговорио, само сам помислио и погледао га у страху да ми је опет прочитао мисли. Али није. Потерао је коње јаче, пукнувши бичем у ваздух.

Па и Бог има границу са паклом. То је исто Антрополог објаснио. Уместо да покушавамо да се вратимо рају што није било могуће, ми сада имамо све што има Бог. Ми смо они који нису наши непријатељи. Пошто имамо сву силу и знање можемо уништити све што нам стоји на путу знања. Али ако нема непријатеља онда нема ни нас. Е, сада имамо наше непријатеље које смо држали са нама, али нису никада били вредни уједињене цивилизације. Хахаха, то је све Велики смислио. Имамо све као Бог. На пример трава. То су анђели. Милиони милиона анђела. Зато су смрт замишљали као биће које у руци има косу. Зато што се њоме коси трава. А трава увек израсте, за њу нема смрти, као и код анђела.

Ја сам косио траву…

То сам изговорио себи у браду. Не могу да кажем да ме ова јерес није узнемирила. Знам по томе што су ми се вратила нека питања која су ми кварила молитве. Да ли је Христос убијао комарце? Он их је створио. Оне који пију крв. То да их је створио сам знао некако да објасним, али да ли их је понекад убио онако инстиктивно како то људи раде? Те мале зујалице које имају крила, имају очи, ноге, мисли. Нешто сигурно мисле пошто одлучују када и где да слете. И онда та мала летећа бића остану под нашим дланом, спљескана и унакажена. Као моји другови, мој манастир, краве у штали, као тај град из приче који носим у сећању, са све бившим биоскопима и продавницом изнад чијег излога је писало Култура. Видео сам слику људи који су се нашли испред цивилизованих камера на дроновима који поседују то ново знање. На крају у прах су претворени и сви они поред мене у бункеру са филмовима уредно сложеним на полицама. У прах под ударцем тог знања које је ујединило то што зову цивилизација. Дошла је и мисао да сам се увек питао како је Маријин син Христос успео да избегне да ногом не стане и не спљеска бар неког пужа у трави после кише? Ако не он а онда оних дванаест апостола. И зашто се бринем када се такве мисли појаве у мени. Још гора мисао која ми осване је да ли се све дешавало по пустињама Палестине зато што тамо нема комараца? Замисли да се појавио у неким тропима или поред неке велике реке. Мора само да још нисам прочитао неког светог духовника који би то знао да објасни… Нешто је зазујало код левог увета. Мисао?

У следећој епизоди: „Жена цивилизованог официра“