КОЊИ
У авиону су ми дали одећу и тражили да се пресвучем. Летелица је била војна и сем мене унутра су били само војници, сандуци са оружјем и разни уређаји чији смисао нисам могао да разумем мада је по бојама било јасно да су такође војне намене. Војници нису међусобно разговарали, али према мени су били врло опуштени. Јасно је да не представљам никакву опасност, а око мене су били прави професионалци који енергију не троше улудо само да би се правили важни.
Слетели смо на мали аеродром. Теретна врата авиона су се спустила и војници су кренули низ платформу ка писти. Сви су понели по нешто. Унутрашњост авиона је остала празна. Последња двојица су стајала поред мог седишта и показали ми главом да кренем. Доле на асфалту писте сам се нашао у колони војника. Приметио сам да су сви после само неколико тренутака ухватили корак, како се то каже на обуци. Сви су корачали лева-десна. Без икакве наредбе. Сами су сви одједном то урадили. Изгледа да је та обука била толико делотворна да су сви они били попут неких аутомата исте намене. Сасвим сигурно, управо сведочим гесту врхунске обучености неке специјалне јединице. Спуштање из хеликоптера низ онај канап, маја гери скок кроз запаљен прозор – то су представе за глупане, а овај спонтани улазак у стројеви корак видљиво је сведочанство о мутацији првокласне групе обучене да убија. Много их је теже обучити да не маре за сопствени нестанак.
После само пар сати убацили су ме у неко робусно возило са точковима и малим прозорима од блиндираног стакла. Мешавина борбеног возила и мини буса. Унутра су два војника са аутоматима пратила мене и једну старију жену. Намрштена, лица испијеног и пуног дубоких бора личила је на Индијанку са прастарих црно-белих фотографија. Гледала је кроз прозор не показујући ни назнаку било какве емоције. Војници су мене надгледали, вероватно да не побегнем, а њу су пратили, чак су и показивали неке знаке пажње и уважавања. Она није одговарала на то, као што ни ја нисам намеравао да побегнем.
Пролазили смо прво старим аутопутем толико неупотребљаваним да је коров почео да расте у свакој пукотини асфалта. Онда смо скренули на мањи кривудави пут. Ретко би прошли поред остатака бетонских зграда без прозора и фасада изрешетаних у неком рату. Вероватно од пре неколико година пошто је дивље зеленило већ увелико почело да обавија сваки педаљ нечега што је подсећало на индустријску архитектуру. Одлазили смо негде далеко од таквог света. Пала је ноћ, лоша аутоцеста нас је труцкала и ја сам заспао у сигурности овог заробљеништва.
Пробудило ме је јутарње светло и звук ударања металних потковица по тврдој подлози. Тачно сам се пробудио када је и требало, пошто је план био да напустимо возило.
Прилично велики војни гарнизон био је као на неком крају пута. Са једне стране је долазила цеста, а на другој страни су биле ливаде и земљани пут који је кривудао кроз ливаде валовите висоравни. У позадини касарна, хелиодром са неколико летелица, пар тенкова. Свуда наоколо војници, живахни и прилично расположени. Ових десетак који су дошли са нама треба да замене неке који се сада враћају у веће градове. Доста весело су ћаскали и схватио сам да овај крај зову Романија. Свашта човеку пролази кроз главу у најчуднијим тренуцима. Помислио сам како је то лепо име. Штета што никада нисам чуо а камоли видео неко дете које се тако зове. Звали би је Роми. Разумевао сам да је сада и овде таква помисао бесмислена, али нисам могао да схватим који елеменат те кратке помисли је учинио овај дрхтај у мени. Свакако не то име, које сасвим сигурно заборав повезује са том прастаром цивилизацијом, која је тако дуго тумарала по беспућима покушаја да учврстимо знања у стабилне законе. Али свакако узнемиреност ме је ошинула као неки ударац бича. Можда сам и чуо такав фијук. Морао сам да се умирим и гледам у даљину да бих обуздао немир који се појавио у мени. А оно што се видело у тој даљини била је напросто веома лепа висораван. Простране ливаде испресецане потоцима. Нико није требало да ми каже да овде немам где да бежим, али јасно је било да више нико не обраћа пажњу на мене као неког кога треба надгледати са оружјем упереним у њега.
Старију жену и мене су довели до велике коњске запреге и помогли нам да се попнемо у њу. Иза су била још једна коњска кола натоварена стварима. Разазнавали су се џакови, вероватно са брашном, али и путне торбе, као и делови намештаја. Кочијаш је седео са дизгинима у рукама и чим смо ушли потерао четири дебељушкаста алата. И да, у руци је имао бич којим је фијукнуо произвевши онај звук који сам чуо малопре. У пратњи наших двају кола било је и шест наоружаних коњаника. Имали су неку врсту униформе, али ни налик на оне специјалце који су побили све моје. Још увек је у мени био мрак док је тутњало име ове висоравни, а нигде сећања на недавне слике ужаса којима сам сведочио. Ниско јутарње сунце је чинило пејзаж фовистичком сликом са композицијом подељеном на тамно осенчане делове и фигурације златкастих обронака по којима су се разазнавали талентовани потези дебеле четкице умочене у белу боју у успешном покушају да тамо у даљини створе мрље које изгледју као стада оваца. Свако може од сунца да направи жути круг, а само добар сликар може од жутог круга да направи сунце. То је права тајна коју треба одгонетнути, јер нешто је на почетку било. Из контекста сам претпостављао да из цивилизације идемо на границу додира са дивљацима, али оно што се видело преко веселих коња у запрези је изгледало управо обрнуто, као да идемо ка граници раја.
У следећој епизоди: „Космологија“.
Stella polare 