БЕБА СЛОН

Ничега на небу није било, мада је официр често гледао ка облацима и ка хоризонту када би се указао негде у даљини. Индијка је цео пут провела на ногама терајући животиње да вуку кола са нас двојицом. Добро, у колима је било и неких металних танкова, али нас двојица смо много брже могли да пешице пређемо цео овај пут. Прошли смо уским путем кроз малу клисуру, прелазећи час на једну час на другу страну потока који се доста лењо преко камења котрљао доле ка реци и океану. Коначно смо стигли на врх путешествија. Била је то мала удолина одасвуд окружена стрмим стенама и прилично великим водопадом са једне стране. Наравно, прво смо издалека чули хук воде која се сливала десетинама метара низ стене, а када је звук постао синхрон са оним што смо угледали цела сцена је оправдала сву ту епску буку. Испод водопада је било мало плитко језеро у коме се купала велика група слонова. Индијка је зауставила биволе и почела да их распреже. Она је свакако већ све то видела раније, можда је и живела ту у малој сојеници на другој страни, али нас двојица дошљака смо морали неколико тренутака да отворених уста посматрамо овај призор. Велико и мало, као и иначе нејасни појмови, у слици пред нама иштрикали су џемпер који је могао да те прегреје топлином осећања захвалности због самог постојања. Из тог блаженог зурења тргла нас је рика слонице која је подигла сурлу високо ка небу гледајући право у нас. Сишао сам на земљу и посматрао биволе који су сада слободни кренули у воду. Индијка је била окренута леђима и гледала да ли ће појава рогатих животиња у невеликом језеру узнемирити слонове. Сада је завршила са послом, хоће ли ме напокон погледати и можда објаснити шта се овде дешава. И заиста, окренула се, насмејала ми се и пришла. Пољубила ме у образ, ухватила за руку и лагано ме повела ка језеру. Официр је са земље почео да спушта велике канистере из кола и тек сада по покретима његових снажних руку схватио сам колико су тешки и зашто смо овај пут прешли воловском запрегом. Било је веома топло и додир са водом је био пријатан. Водила ме је кроз плићак ка водопаду као да зна куда иде, али обоје смо застали када се изненада испод ногу неколико одраслих женки појавила беба слон. Официр је спуштајући један од канистера приметио исто то, исправио се и гледао ка малом слону подигнутих обрва. Деловао је некако разоружан. Имао је израз лица који до тада нисам видео. Ни налик оном војнику специјалцу са којим сам провео неколико страшних крвавих дана. И мали слон је гледао њега. Онда је животињица потрчала својим бангавим ножицама кроз плићак и изашла на обалу. Официр је клекао, практично се бацио на колена и са обе руке загрлио главу слонића који га је у игри гурао лево-десно млатарајући још увек мокрим ушима. Индијка и ја смо посматрали овај необичан призор, али ја сам окренуо главу да проверим да ли маме и тетке слонића имају нешто против овог сусрета. Сви у крду су изгледали као да се осмехују и одобравају ово гуркање на обали. И Индијка је такође имала осмех на лицу гледајући у Официра и бебу џина. А онда, учинило ми се да видим како овај убица плаче. Или је то његово лице само испрскано водом. Не, он је јецао клечећи и длановима лупкајући по великој беби испред њега. Можда је ту било и воде из језера али свакако су ово сузе. Слана вода која излази из нашег вида и размазује се по нашем лику. Необјашњив поклон који служи као лепак тела и душе. Погледао сам у Индијку као да хоћу да проверим да ли и она види исто што и ја. Отворила је уста и нешто ми рекла, али нисам је чуо од буке водопада. Схватила је то, па је ставила усне на моје уво и прошаптала најгласније што је могла.

Дете…

Вероватно сам је погледао са чуђењем, па ме је због тога повукла јаче руком и повела ка води која се сливала са стена. Прошли смо испод водопада, скоро га заобишли са једне стране и нашли се у пећини. Следио сам је кроз мрак уз неке уске, од камена исклесане степенице. Отворила је тешка врата, готово покретну стену и увела у простор обасјан треперавом светлошћу уљаних лампи. Истом лакоћом којом смо ушли, покретом једне руке, затворила је тешку преграду између степеништа и ове просторије. Бука воде помешана са још неким звуцима одзвањала је још увек, више у нашим главама него допирући кроз камене зидове. Били смо потпуно мокри и призор прилепљеног сарија на њеном телу изгледао је веома лепо. Вода заиста служи као лепак нашег тела са духовима који се крију иза видљивог света. Можда је зато толико воде на овој планети, дому свих нас са телима. Можда је цела та планета тако залепљена за то што зовемо небо. Хтео сам да ово тело испред мене питам зашто је рекла – дете, али бука некаквог грактања је заглушила буку која је допирала споља. Свуда по стенама около било је јато зелених папагаја који су се држали за маховину на зидовима и крештали. Индијка је то схватила, па је закорачила ка њима и снажно лупила дланом о длан. Папагаји су полетели и нестали негде горе у процепима високе таванице. Коначно није било буке. Индијка је пришла, ставила дланове на моје слепоочнице, привукла моја уста до својих усана и пољубила ме. Гледала ме је право у очи, као да ради нешто специјално са мојим умом.

Да, дете. Могуће да је то сада једино дете на планети.

Нешто што би се могло назвати схватањем, долазило је веома полако из бескрајног мрака мог незнања. Климнула је главом одобравајући тај процес и даље држећи дланове на мом лицу.

Мало по мало уградили су у нас да то уопште не примећујемо. Сада ти се брише то лудило. Сећаш ли се да никада ниси видео ни једно дете? А потпуно ти је јасан и близак тај појам. Нема деце. Нема мајки, нема родитеља. Ево пробај и видећеш – нема ничега таквог у твом искуству. А још је чудније да то ниси био способан да приметиш. Такав свет ти се сасвим уверљиво чинио потпуно нормалним.

Стварно не могу да се сетим. Невероватно је да то никада нисам приметио. Одсуство нечега често говори више од ствари које су присутне. Како? Али онда, ипак, сетио сам се.

Она старица на Романији, добила је орден за свога сина. Била је мајка.

Јесте, то је био један од последњих остатака измишљених прича намењених примитивним моделима међу дивљацима. Због тога је била толико важна цивилизацији. Лик једне од последњих мајки на планети. Одлична прича за нас старе моделе, нешто као уље за подмазивање зупчаника у машинама. И даље су неопходна осећања, чак и она измишљена.

Заиста никада нисам видео ни једно дете. И што је још чудније да у своме искуству немам никакво сећање на време када сам ја био дете, на родитеље, другу децу. Ипак, могу да осетим у себи све неопходне састојке који концепт рађања и смрти чине разумним. Све то ми изгледа и одувек је изгледало као једна сложена али сасвим уобичајена прича о постојању. И мене и других.

Тек сада је склонила своје топле дланове са мене.

Зар не? Та прича ти је била уверљива. Причање приче није нигде штуцало, све је текло у тачном и убедљивом ритму… Али деце нигде није било ни у твојој ни у причама којима су те формирали. И на таквом почетку је увек била реч. Али лажна реч – дете.

Почео сам да се тресем, имао сам праву дрхтавицу. Логично, јер заиста тешко је прогутати овакав кошмарни напад на све што знам. Хиљадити пут је неко могаo да прочита моје мисли.

Не брини се, тешко је изаћи из опијености, али тресеш се од хладноће не од шока. Дођи да се огрејеш. Повела ме је у другу просторију где је било припремљено ложиште са сувим дрвима. Упалила их је и на пламен бацила неколико зрна тамјана. Ставила ме је да седим поред ватре која се разбуктавала, па свиленим пешкиром протрљала моју мокру косу. Онда је и она села преко пута мене. Глава ми је клонула колико је допуштао мој врат, али сво то време нисам престао да мрмљам.

И ко је онај злочинац који наједном плаче због слона? Побио је оне људе на најстрашнији начин. Откуда ти овде, како си преживела и зашто слушаш овог монструма? Зашто га ја слушам? … И какви стари модели побогу?

Добро, слушај његову причу… Која је уједно и наша. Твоја и моја.

У следећој епизоди: „Истина“