Комета која је развеселила залазак сунца, засијавши на небу близу хоризонта и понашајући се као људима омиљена звезда падалица, није изгорела у атмосфери већ је на пучини пала у воду. Почела је да тоне а онда се отворила попут јајета и из ње је испливала човеколика фигура. Када је дошла на површину и удахнула, погледала је где је обала и запливала ка њој.
Седео сам испред бунгалова, лепотица се истуширала и легла гола у велики кревет. Официр ју је пољубио и ушао у купатило. Пустио је туш. Мрак је већ пао и у светло испред бунгалова је ушао Официр обучен у црни комбинезон. Имао је рукавице које су изгледале као нешто чему није намена да заштити руке, него да их учини опаснијима. Устао сам док ми је прилазио. Није требало ничим да покажем збуњеност, била је више него очигледна. Пришао ме је и погледао у очи као да ме први пут види. Тренутак касније као да ме је препознао. Био сам потпуно паралисан а када је своју десну руку спустио на моје раме погледао сам у његове очи и осетио стравичну опасност. Официр је имао у себи нешто што никада раније нисам видео. Страх се претворио у обамрлост и осећај потпуне преданости овоме супериорном бићу. Добро, и до сада сам пристајао да будем слуга, али ово сада се претворило у унутрашњи осећај апсолутне покорности. Официр је лагано скинуо длан са мога рамена и кажипрст принео својим затвореним устима гестом који је од мене тражио да будем тих. У два брза бешумна корака пришао је малом прозору на купатилу бунгалова и несхватљивим акробатским покретом супериорног атлете ускочио унутра. Знао сам да постоји хипноза, али ово што је мене обузело долазило је изнутра, из самог бића са којим сам се будио свакога јутра. Било је то нешто што је у мени одувек постојало само није било пробуђено. Никада нисам био хипнотисан, можда то тако функционише, мада је чудно да и даље могу сасвим јасно да размишљам о свему што се дешава, као и до пре неколико тренутака. О томе сам и размишљао док сам прилазио малом прозору. Погледао сам унутра и угледао Официра под тушем како запањено гледа у свог двојника. Био сам сведок последњег тренутка постојања тог бића, јер следећег момента лева рука овог монструма је прекрила његова уста а десница се зарила у његове груди. Тело официра је падало на земљу а овај крволок се сагао и из његових груди ишчупао срце. Онда је намрштен гледао у још врући орган, а затим уз помоћ зуба растргао као да тражи нешто у њему. И заиста, у прстима му је остао неки мали крвави комадић који је принео очима и пар секунди гледао у њега. Онда је тело мртвог официра гурнуо дубље у туш кабину, из свог комбинезона извадио бочицу, отворио је и садржај просуо по лешу. Остаци су се за мање од минут претворили у течност која је одцурела у сливник. Из собе се зачуо глас лепотице која је питала где је до сад и зашто га тако дуго чека. Идентичним гласом Официра, убица је одговорио док је скидао своју ратну униформу. Пришао је прозору као да зна да све ово посматрам, гурнуо ка мени завежљај и тихо ми рекао да то закопам. Онда се окренуо и ушао под туш. Сада заиста знам шта је хипноза, пошто сам се само окренуо и попут програмираног робота отишао до места где сам могао да обавим наредбу. Али мозак је и даље слободно размишљао. Шта се ово дешава? Да ли ће овај монструм сада искасапити и Лепотицу. Шта могу да урадим? Сваки молекул мога организма ми је давао нелогичан али потпуно безуслован одговор – ништа. Покоравај се и чекај наређења. Вратио сам се до бунгалова и кроз завесе велике собе видео како двојник излази из купатила. Лепотица мисли да је то њен Официр, грли га и почиње да води љубав са њим. Окренуо сам се и сео на клупицу. Занимљиво је да и у овом чудном стању имам додир са механизмом пристојности због које их нисам гледао, али нисам могао да их не чујем. Звуци њеног уживања су се стапали у уздахе безусловне љубави. После страсти прошаптала је неке нежности и заспала. Одвратно, али добро је, њу бар није убио. Чуо сам неке звуке изнутра и поново пришао прозору. Лепотица је спавала гола и задовољна на великом кревету, а он је устао и тихо се облачио у Официрову гардеробу. Пришао је вратима и изашао пред мене. У руку ми је ставио онај мали предмет из Официровог срца и кренуо у мрак.
Идеш са мном. Буди у мраку, удаљен од мене али увек довољно близу.
Погледао сам у свој длан. Била је то минијатурна, још увек крвава трачица на којој су веома ситним словима и бројевима били исписани нека слова и неки бројеви. Погледао сам ка стази и видео како Официр замиче у мрак. Окренуо сам се ка прозору, као да још једном проверавам да ли је лепотица жива. Било је то право чудо које не знам да објасним, али она је лежала и дисала као у дубоком сну, док је лахор са океана зањихао завесе на прозору. Окренуо сам се и потрчао за Официром. У мрак рајског острва.
У следећој епизоди: „Масакр“.
Stella polare 