БУНКЕР КИНОТЕКЕ

Неколико војника, троје службеника архива Кинотеке и ја у прљавој мантији искушеника. Војници су били специјалци, из неке падобранске јединице. Врло способни, обучени у свему везаном за борбу. Наступили су као прави хероји, мада то још треба да се провери. Свакако, функционисали су по моделу хероја, у сваком тренутку потпуно спремни да погину. У складу са таквим карактерима нису се ничим истицали. Ћутали су или говорили само оно што је потребно. Имао сам утисак да је то део обуке, нека врста чувања енергије потребне за преживљавање. Мада, било је потпуно јасно да нико неће преживети. Од нас цивила ту је била старија жена, монтажерка која је знала да ради са филмском траком, докторанткиња историје филма и директор архива, пасиониранa филмофил и веома широко образована. Опсесивно је околини испоручивао податке о староседелачким народима Лепенског вира, затим Винчанске и Старчевачке културе, а затим о миграцијама различитих староседелаца по Балкану и свим осталим деловима планете. Пун таквих података штрчао је од околине, па га је то вероватно и упутило ка бављењу овим чудним послом у бетонском бункеру пуном металних кутија са уредно намотаним нитратном и целулоидном тракама. Он је нама затеченима ситуацијом, одмах имао потребу да објасни о чему се ради. Напад снага цивилизације на све остале земље. Нешто што је он предвиђао од кад постоји. Неће се ти расисти, који себе зову Уједињена цивилизација, смирити док у потпуности не потамане све које сматрају за дивљаке. Уједињени су иначе експерти за масовна убиства. Сматрало се да је на истоку постојала довољна сила да такав план спречи, али очигледно је нешто пошло по злу. Нажалост, никада нећемо сазнати шта. Вести је било изузетно мало, све је престало да ради, чуо се тек по неки глас на радио везама војника. Али сасвим довољно да се схвати да се ради о општем покољу. Надмоћна сила је таманила бездушно све пред собом. Све што је изгледало живо је претварано у сасвим сигурно неживе делове раскомадане надмоћним оружјем базираним на дроновима и високој технологији. Мада су бомбе, ракете и ватрено оружје и даље били исти као оно кога се сећамо. Бучне експлозије и растурање свега од материје. Са радио станица су углавном стизали дивљачки крици и јецаји војника који су негде тамо убијани. Знали смо да је све готово, одавде нема где да се повлачи, а још док смо улазили схватили смо да је непријатељ све и потпуно окружио. Ипак само неколико рафала у метална врата бункера, јасни звуци кретања са друге стране зидова и ништа… Двојица војника су се наслонила на поду ходника и одмах заспала, а трећи је био задужен за стражу ма колико то бесмислено било. Директор филозоф је и даље мрмљао. Разазнао сам да је проклињао и понављао да никада неће моћи да победе. Никада, то је била најчешћа реч коју је шапат доносио из његовог правца. Монтажерка је са неке удаљене полице донела металну кутију, из ње извадила ролну филма и кренула да је шнира на монтажни сто. Окренула је неку ручку и филм је забрундао са малог старинског звучника, али само за тренутак, пошто је монтажерка увиђавно брзо утишала звук готово на нулу. Јасније од звука филма, чуло се клепетање целе те старинске скаламерије. Пришао сам том чудном призору. Слика је почела да трепери на парчету белог папира на средини металног стола. Погледао сам у поклопац металне округле кутије на поду. Писало је „Напад на полицијску станицу број 13“ Џон Карпентер. О, опет он, да ли то нешто треба да значи? Чиме сам заслужио да осећам овакву збрканост у себи? Нешто уврнуто се дешава или са мном или са стварношћу. Ни Мегина фарма, ни камионет старог Хоукса нису били тамо где би требало да буду. И проток времена био је будаласт. Мора да су моја перцептивна чула веома узнемирена и свашта бркају. Или је напросто све чудно. Биће да сам у Београду, а опет, око мене су сви ти филмови и све те слике света у њима. Рат, то ће бити. Сетио сам се како сам једном написао у своју свеску – Рат је највећа халуцинација. Какве психоактивне супстанце, какви филмови, луде забаве… Све је ништавно према трипу рата.

Како је лако бити млад и глуп, па попут праве будале лиферовати мудрости наоколо.

А онда, помислио сам, рат је исто нека прича, или бар део неке приче. Шта ли би Маријин Син мислио о овоме? Још увек нисам потпуно изашао из манастира. Поред мене је тихо стајала мршава докторанткиња. Обрисала је своје наочаре па се нагла према слици на монтажном столу.

Да, напад на полицијску станицу. Наравно. Сада ће да их опколе. Никада нисам размишљала шта бих последње погледала, пред смрт. Не знам зашто ми пада на памет „Доктор Живаго“? Или можда неки Фордов филм? Јел имате ту негде ”Како је зелена била моја долина”? Сада се осећам као онај дечак, најмлађи син, немам појма зашто. Овај Карпентер је доста лоше остарио, зар не?

Монтажерка је покушала да одговори нешто типа па наравно, имамо скоро све овде, али је застала у пола речи и зајецала. Наслонила је главу на површину стола и плакала. Докторанткиња је руком ухватила куглу на полузи, окренула је улево и полако зауставила кретање филмске траке. Погледала ме је, мало слегла раменима и окренула ми леђа. Тако су значи изгледали људи вођени на стрељање. Или вешање.

Можда бих могао да седнем на под овог затвора и наслоним се на зид док чекам неминовно. Једном сам гледао неки снимак како окупатори вешају неког господина у светлом мекинтош мантилу. Понашао се изразито пристојно, чак се и смешкао док су му стављали канап око врата. Сада сам у сред те приче. Па добро. Чудно је да ми се спава. Баш чудно. Спавање сасвим сигурно оповргава идеју еволуције, а ипак је остављено као део нашег система. Ако је ствар у преживљавању онда није нормално да се спава. А сви спавају. То баш нема никаквог смисла. Можда само као неко сећање на време пре него што смо постојали… Затамњење.

Јутро је испред великих металних врата довело некога ко се представио као преговарач. Војник са највишим чином је изашао напоље. Испоставило се да ова сила која је смрвила све пред собом има у бункеру Кинотеке нешто што им је важно да се сачува. Зато преговарају са нама да мирно напустимо бункер. Иначе би и нас и цео бункер разнели као што су уништили све хиљадама километара наоколо. Дим на хоризонту и страшан осећај у нама сасвим јасно су сведочили да се ради о милионима који су сада пепео.

Али чак и такви монструми, чак и толико напредна технологија има нешто што им је свето, нешто у шта верују, макар неко сећање на древни закон или нешто попут тога што им је потребно за њихов олтар.

Мудри директор је још увек мрмљао када се војник вратио унутра. 

Па шта држите у овим кутијама? Старе филмове?

Не треба да се каже стари филмови. Филмови никада нису стари, али да, овде су десетине хиљада филмова, неки су веома ретки. Увек сам мислио да је то непроцењива вредност прохујале цивилизације, али… 

Докторанткиња је прекинула директора.

Али баш толико непроцењива, толико да ове монструме то заустави пошто су побили све наше људе и срушили цео град? Не разумем, стварно не схватам.

Из мрака је пришла дебељушкаста монтажерка.

Свеједно ће нас све побити. Шта год да урадимо побиће нас као што су већ побили све наше… Осећам да мојих више нема.

Окренула се војнику који је био напољу са преговарачем.

А за који филм су рекли да га требају?

Логично је да они имају већину ових филмова. Ово код нас су само копије… Можда нешто локално? То чувамо специјално пажљиво, али не разумем шта би од тога могло да буде од толике важности?

Директор је причао за себе са изразом лица као да ужурбано мисли о томе како се његов животни позив показао као ипак нешто најважније на свету.

Важније од живота. Јер победити није ништа ако не можеш да победиш прошлост. Битка за оно што је у сећањима, то је оно без чега нема победе. А филмови су наша сећања.

Видело се да је одувек осећао да је баш тако, и ево сада му се показало. Један од војника, нисам ништа знао о чиновима али овај је сигурно неки који командује, дошао је из правца једног од ходника са полицама пуних кутија. 

Одавде немамо куда, једино што можемо још да урадимо је да им не дозволимо да дођу до било чега што им је потребно. Гранате.

Цимнуо је главом својим специјалцима који су кренули на две стране скидајући са реденика ручне бомбе док је он извадио пиштољ и уперио га у главу докторанткиње.

Нико од нас ово није заслужио, али не брините урадићу то брзо.

Испалио је метак у главу девојке. Монтажерка је тренутак пре тога кренула ка једном од ходника.

Немојте то да уништите, не смете да уништите те филмове. 

Војник је кренуо да помера руку са пиштољем ка мени, али је за тренутак застао. Метална улазна врата су експлодирала и сви смо попадали од детонације. Дим који нас је прекрио није био само од експлозије већ вероватно од неког убаченог гаса. Чула се још нека бука, пуцњеви, и звук војне обуће на стопалима која ударају по бетону бункера. То је значи крај. Како треба да се помолим сада? Мрак. Па зар и пре најкраће молитве Маријином сину.

У следећој епизоди: „Велики антрополог“.