Borivoj Gerzić – Stella polare

ако икада умрем

ако икада умрем

књигу отворену крај кревета склопите

а оловку вратите у футролу

у заједници је сигурније

пешкир с радијатора баците у корпу за веш

крпу склизнулу са шпорета подигните

све папуче и чарапе побацајте

а жени чији сам број последњи звао јавите о догађају

и попијте сви заједно по чашицу у моје име

ако икада умрем

списе ми сачувајте или баците, свеједно

ципеле ми намучене обујте

и у модри ме сеоски капут увијте

па ми очне капке склопите

уста нечим затворите

да не зуре у плафон

ако икада умрем

косу ми доведите у ред

(елвису су зафарбали седе)

плави јастук на коме сам главу држао поравнајте

и под неку другу главу подметните

или и њега баците

ђавољи ујам птичје око на тараби

ева адам и змија –

иконостас који ће се распасти

ако икада умрем –

нека заврши у пламену

као што су многи завршили

ако икада умрем

знајте да ни за чим не жалим

главе никога нисам лишио

огрешио се јесам

грешке су једино што је било

моје

свету који остаје нек буде просто –

провалија што одзвања смехом и крицима

да се пуни и премеће до дана судњег

али без мене

децу ми несуђену пошаљите њиховим путем

стројевим кораком с пушком на рамену

у боље сутра

а птице и псе поштено храните

ако икада умрем

дух ми над ватриште упутите

где бог са дружином обитава

и упалите свећу подно стопала свеца очињег –

док изгори да ме ожалите – не дуже

ако икада умрем

сахраните ме обично, старински

уз чираке и кандила

и само бели камен на хумку гурните

да притисне црну земљу

бог је потреба

а под земљом

потребе више нема

у шуми густој

помози дечаку да пронађе

пут до куће

светски дух

тело боли

душа боли

дух не боли –

ни гладан ни жедан

нити смртан

увек лебди

негде поврх чела

без додира са земљаним

он у њему борави

да га збаци кад му време прође

као пртљаг залудни

пријемник кад крахира

сатрулио сав

у тишини немог неба

мелодија та пут свој наставља

ослобођена

саклони ме тела

духом оваплоти

врати ме у оно

што си зачедила

древна балада

бог и жена

ум им не досежеш

мисао не препознајеш

ухватиш их за лакат

другим те одгурну

осмеси им варљиви

ћуд кушачка

једном руком дижу на пиједестал

другом врат секу на олтару

главу ти проносе светом на послужавнику

уз трубаче и барјактаре

љубав им је мантра –

најмекшом нотом

милошћу те усисају

и на плочник испљуну

као коштицу

најслађег воћа

све је у њима уземљено,

испреплетено

чак и бог горе

држи се земље

црне

тешке

оранице

само је човек створен

да корача између

олтара и постеље

заслепљен –

служећи оба знамења

све док се тло не отвори

и проговори

посматрач

гледаш речи што куљају

ум који меље као точак воденице

дисање што се чује

у откуцају малог срца –

и шупљу лобању

седиш мирно у глави

негде иза чела

гледаш:

свет се одмотава као

персијски тепих шпанског краља

и замотава као гордијев чвор,

уз фанфаре и црквена звона

немо посматраш

немаш име

немаш глас

немаш боравиште

без година си

без склоности

без жеља –

онај си који нема ништа

само невидљива кула

над градовима света

на њој почиваш

бестелесан

сам и празан –

посматраш себе

који ниси ти

или јеси

амелита делакурти

у фотељи је седела дивља црна

мачка и гледала ме право у око

појела је коцку чоколаде

и зенице су јој засветлуцале

проведимо ноћ заједно рекла је

док јој је реп подрхтавао –

држи ме у наручју до зоре

појео сам и ја коцку чоколаде

да и мени зенице засветлуцају

рекао сам идеја ти уопште није лоша

мачко и узео је у наручје

ноћ се одвијала у сва четири

правца света

ја сам пратио њу она мене

на југ на север на исток и запад –

па испочетка

састајали смо се и растајали

на заумним раскрсницама

једно тело с два лепршава крила

речна краљица с тихим притокама

ти си тај човек за мене –

рекла је у глуво доба она

погурена лампа у соби

јаву и сан обасјава

и тетураве сенке –

једна сенка лептир

друга морнар луталица

трећа – камен

учини све да песма потраје

рекло је неразумно срце

мачка је током ноћи

шездесет четири пута променила облик

и сваки пут се дочекала на ноге –

у мојој руци био је мач, и дах

којим сам је као облак

узносио и спуштао

док су јој склопљене очи

светлуцале

свануло је изненада

као што севне из чистог неба

као што се нагло отворе врата

да уђе незнанац

мачка је из фотеље зурила

златним очима, предући

и ускочила из лудости у реч –

звала се амелита делакурти

Откључавање Уликса Боривоја Герзића (Ренде, 2026) није књига о томе како читати Џојсов Уликс, већ о томе зашто га читати – и зашто га је, истовремено, готово немогуће читати. Полазећи од личног читалачког искуства које траје деценијама, аутор отворено признаје сопствени отпор према роману који важи за „библију модернизма“ и једно од кључних дела 20. века. Управо из тог отпора настаје овај есејистички покушај да се пронађе кључ за разумевање Џојсове поетике, без улепшавања и апологије.

Кључ се појављује у појму радикалног материјализма: у безусловној окренутости живота „овде и сада“, телесном, баналном и свакодневном. Уликс се показује као еп тела, а не духа; као роман у којем хероизам више не припада митским подвизима, већ обичном човеку и његовим дневним ритуалима. Пратећи један дан у животу Леополда Блума, Стивена Дедалуса и Моли Блум, Џојс гради мапу модерног света у којој су мисли, мириси, телесне функције, сексуалне фантазије, популарна култура, политика и уметност подједнако легитимни делови стварности.

Откључавање Уликса не заобилази ни снажне отпоре које је Џојс изазивао – од оптужби за „учено трабуњање“, „болесну реалност ума“ и „безобличну папазјанију“, до подсмеха и отворене нетрпељивости код писаца као што су Клекли, Ларкин, Селин, Х. Џ. Велс или Борхес. Насупрот њима стоје гласови Набокова, Елиота, Јунга, Бекета, Песое и других, који у Уликсу виде пресудан заокрет у историји књижевности. Герзић прати тај необични хор супротстављених мишљења не да би пресудио, већ да би показао зашто је Џојс остао немогућ за коначно читање и коначан суд.

Откључавање Уликса показује да Џојсов експеримент са језиком, формом и нарацијом није пука техничка виртуозност, већ последица дубоке уметничке намере: да се у једној књизи обухвати целина људског искуства, укључујући хаос, замор, вишак и неразумљивост. Уликс и Финеганово бдење овде се читају као дела која не траже потпуно разумевање нити читање од корица до корица, већ другачији однос према књижевности – онај који подразумева стрпљење, фрагментарност и свест о концепту. Откључавање Уликса је истовремено лични обрачун са једним „нечитљивим“ ремек-делом и прецизна одбрана његовог трајног, незаменљивог места у модерној уметности.

Упитан о чему је у Уликсу реч, Џојс је одговорио: „Када бих то открио, истог тренутка бих изгубио бесмртност. Оставио сам толико енигми и загонетки да ће се професори вековима расправљати о томе шта сам хтео да кажем.“ Борхеса ће ова изјава испровоцирати да 1985. изјави: „Дело није написано за читање, написано је за нешто много више, написано је да би аутор постао славан, да би био проучаван и ушао у историју књижевности.“ Надовезаће се на то Арнолд Бенет: „Џојс је читање романа претворио у служење казне.“ Мени је очигледно био неопходан кључ за Уликса – и нашао сам га, случајно, у речи „материјализам“, у смислу живот-сада-и-овде – да бих схватио Џојсову слику света, видљиву на свакој страници овог „романа-поплаве“ (Дубравка Угрешић). То је слика непресушног извора појавног живота. У Уликсу нема мистике, нема метафизике, на делу је елементарна књижевна физика (исцртана руком литерарног генија) – lasciate ogni speranza, idealisti che entrate! Џојс је првенствено географ појавног света.