Опрости, Гаврило
Опрости, Гаврило.
Нема више мрвица.
Ти не знаш за затворена врата,
не знаш за браве и резе.
Ти знаш само за отворено небо
и моју шаку која је нестала.
Слећеш на хладан бетон,
тражиш траг који сам оставила,
а ја сам заувек са ове стране зида.
Научила сам те да чекаш
тамо где више не смем да дођем.
Твоја су крила слободна, Гаврило.
Ја сам та која је закључана.
Промаја
Хронологија катастрофе је била моја пружена рука.
Зид је постао рупа.
Пустила сам те као ваздух,
а ушао си као олуја која ломи све што стоји усправно.
Сад гледам овај русвај од живота.
Ниси ти крив што си ветар.
Твоја је природа да рушиш, кидаш и ломиш.
Крива сам.
Мислила сам да отварам прозор,
а сад гледам разбацане године.
Сама сам окренула кључ.
Моја је лаковерност потписала хаос.
Сад пакујем оно што је остало,
док шибаш по ранама које не затворих на време.
Руке пуне рана од крхотина
али сама сам их просула.
Нема суза.
То си бирао хаос,
ја сам ти само дала адресу.
Без имена
Све су биле његове.
Све су биле битне.
Маце, Ивке, Иванчице, Нате, Веснице…
Свака заузимала место,
свака имала своју песму,
своје име уклесано у његове поре.
А она?
Она га је обожавала.
Давала све.
Крварила тишину,
носила његове ломове као своје.
И остала без имена.
За њега
само безимена сенка што служи,
невидљиви ваздух који се дише
док се чека нека друга,
нека са именом.
Дала му је све што је имала,
а остала нико.
Сан
Непозната просторија,
Снежа и ја
претурамо по фиокама,
завирујемо у углове
као да тражимо
кутију шибица.
На поду се одједном створила
кутија.
Свака страна у другој боји:
жута, наранџаста, зелена, плава.
Кроз узак прорез,
унутра,
тиха и читава — гитара.
Излазимо на раван кров.
Гомила малих птица,
перје и широм отворени кљунови,
понављају без престанка:
мама, мама, мама.
У рукама пинцете,
у спремишту жито,
не знам одакле, али ту су.
Стављамо свакој по зрно пшенице у кљун,
једно по једно,
док одјекује и траје
то исто,
непрекидно
мама, мама, мама, мама…
Одлазак
Књига је била отворена на страници коју нисам читала, изгубила сам конценрацију, пиће се већ разблажило, а дим цигарете се губио изнад стола. Седела сам у кафићу усред дана који је личио на све претходне, са осећајем да ме у том тренутку нико не гледа и да ништа неће приметити ако устанем, оставим све како јесте и једноставно – нестанем.
Сетих се „Хотела Хонолулу“ и њега како је потпуно променио свој живот тако што је отишао на Хаваје и тамо остао, а Европа остала у далекој магли. Добро, Грчка није баш толико промена, али ипак јесте…
Идеје су почеле да се врте.
Катедарска библиотека. Док сам била студент, звучало је као сан… За двадесет година се много тога променило. Студената је бивало све мање, стари професори отишли у пензију. Све се решавало бесконачним правилницима, дописима и печатима. Дошла сам до закључка да ако желим да не нешто не деси никад само треба формирати комисију, написати допис и послати даље кроз службе. Колегиница која по цео дан иде и прича како се распада од посла, колега одсутан у свом космосу алкохолних испарења и други коме је свега доста и броји пар месеци до пензије…
Не, ништа ме више није задржавало ту.
Поподне се развукло као мачке преко столица полупразних ресторана. Сунце више притиска него што пече. За време сиесте све стоји.
Ваздух стоји. Сенка стоји уз зид и не помера се ни кад би имала разлог. Чак се и море умири.
Само се повремено чују врата неке друге собе или старе хотелске цеви за воду.
Мисли не нестају, само постају теже и спорије…
Ништа те не зове. Нико те не тражи. Чак ни време. Само једно дуго, споро „сад“ које нема намеру да прође.
Врата се и даље повремено чују… Гости долазе и одлазе. Празнина хотелске собе. Идеално место ако човек пожели да се убије. Нема успомена да те задрже. Просто неки пролазни простор у ком немаш за шта да се ухватиш.
Врцави ласцивни разговори о сексу да попуне празнину сиесте. И онако не значе ништа. Тенда се накривила као да ће и она пасти од тежине ваздуха. Још мало па време да се откључа канцеларија.
– Кало мина!
– Кало мина! одговарам и ја пролазницима док у глави већ рачунам колико има док опет закључам канцеларију.
