ГОРБАЧОВ И ПОЧЕТАК ИСТОЧНОГ ШИРЕЊА НАТО-а (Петар Драгишић)

Агонија Совјетског Савеза касних осамдесетих довела је до наглог урушавања не само СССР-а, већ и целог источног лагера. Ланчано рушење социјалистичких режима у Европи најавило је распад Варшавског пакта и отворило простор за противудар ривалског блока. САД и Северноатлантски пакт су се определили да брзо капитализују нову реалност на простору Источне Европе, а прилику за то дало је већ немачко уједињење, односно присаједињење Источне Немачке СР Немачкој и њен улазак у НАТО сферу.    


Зелено светло за такво решење, односно за прво ширење НАТО-а према истоку, морала је да да Москва. Испрва је Москва показала резерве према идеји да нова, увећана Немачка, чином уједињења, по аутоматизму остане у НАТО, чиме би се у северноатлантској зони нашла и новоприсаједињена Источна Немачка. Ондашњи шеф совјетске дипломатије Едуард Шеварнадзе је у једном свом иступу, маја 1990. године, понудио креативно решење, односно раздвајање процеса немачког уједињења од договора о спољнополитичкој оријентацији уједињене Немачке. Другим речима, према тадашњим интерпретацијама, Москва је предложила да после немачког уједињења решење међународног статуса нове Немачке остане замрзнуто питање, уз одржање постојећег стања:  “(…) Ако су и дали одрешене руке Немцима да се уједине, Совјети нису ни помислили да дигну руке од права која имају четири силе победнице Другог светског рата. Та права би остала и над уједињеном Немачком, још коју годину, док се не регулишу спољна питања немачког уједињења и успостави нови систем европске безбедности и стабилности. То би, поред осталог, значило да би совјетске трупе остале тамо где се и сада налазе (Источна Немачка) и да би се фактички један део уједињене Немачке нашао у НАТО (Западна Немачка), а један део у Варшавском пакту.“[1]

            У Бону није било ентузијазма за овај совјетски предлог, који после уједињења Немачкој не би обезбедио спољнополитички суверенитет. Негодовало се и због временске неодређености тог провизорног стања. Отуда је канцелар Кол затражио консултације са Вашингтоном.[2]

Хелмут Кол и Џорџ Буш старији (Wikipedia)

            Совјетски армијски врх одлучно је одбацивао чланство уједињене Немачке у Северноатлантском пакту, истичући да би такав исход немачког уједињења пореметио геополитички еквилибријум у Европи. У разговору са војним руководиоцима земаља Варшавског пакта почетком маја 1990. године, совјетски министар одбране, маршал Дмитриј Јазов, је подвукао да је само на “узајамно прихватљивој основи могућа постепена трансформација Варшавског и Северноатлантског пакта у (…) инструменте политичке сарадње.” У вези са немачким питањем Јазов је био још конкретнији: “Само у таквим оквирима може се решавати и питање уједињења Немачке. Њено чланство у НАТО-у довело би до нарушавања постојеће равнотеже снага, а тиме и до дестабилизације ситуације у Европи. Управо из тих разлога је та варијанта неприхватљива.”[3] 

            Овакав став врха совјетске армије још је лапидарније, неколико недеља касније, првог дана рада партијске конференције Русије, изразио генерал Алберт Макашов, командант волшко-уралског војног округа. У свом извештају из Москве, дописник Политике Ристо Бајалски концизно је интерпертирао Макашовљеву критику дефанзивно оријентисаног дела совјетског политичког врха: “Његова је аргументација за овај напад била: Варшавски пакт се распао, НАТО се појачава, Јапан постаје сила на Далеком истоку, уједињена Немачка ће бити у НАТО-у, а совјетска војска се без боја повлачи из земаља у којима су црвеноармејци гинули у прошлом рату. Напао је генерал и неколико истакнутих јавних личности, народних депутата, који тврде да нико неће напасти СССР. ‘Те су речи безумне’ – рекао је генерал.”[4]

            Бајалски је истакао и да је говор Макашова изазвао највише реакција на конференцији руских комуниста, као и да су реакције биле крајње опречне. На самој конференцији генерал је доживео овације. Прекидан је аплаузима чак 11 пута, при чему је највећу подршку добио од присутних официра-партијаца. Ипак, део естаблишмента оштро је напао Макашовљеве тезе, и то преко једног ауторског текста у листу Известија, у којем се тражила његова смена.[5]  

Напао је генерал
и неколико истакнутих
јавних личности, народних
депутата, који тврде да нико
неће напасти СССР.
‘Те су речи безумне’ –
рекао је генерал.

            Негодовање војних кругова у Москви поводом очекиваних уступака Горбачова НАТО-у навела су Брисел и Вашингтон да ублажавањем реторике дају подршку оним круговима у Москви који су били склони тешким компромисима са Северноатлантским пактом. На самиту НАТО-а у Лондону, почетком јула 1990. године, шефови држава/влада Атлантског пакта су усвојили декларацију којом су Совјетима поручили да они “ни у каквим околностима неће бити први који ће употребити силу”. Интерпретирајући овај документ један лондонски дневник закључио је у наслову да “Русија више није непријатељ”. НАТО је изразио и спремност за уништење 1400 артиљеријских пројектила са нуклеарним пуњењем, под условом да то уради и друга страна, односно СССР. Ова реторика била је праћена и позивом Горбачову да посети седиште НАТО-а у Бриселу.[6] 

            Американци нису скривали шта је права намера овог “пружања руке пријатељства” Москви – подршка Горбачову да учини уступке НАТО-у и смекша антиатлантске сентименте у совјетској армији. То је признао и сам Џорџ Буш, истакавши да декларација лондонског самита НАТО “значи корак у сусрет потребама Михаила Горбачова”. Декларација се, према оцени дописника Политике из Њујорка обраћала “свима који су у Москви изражавали скепсу, пре свега совјетском војном врху”, поручујући им “да нема разлога за сумњу и стрепњу”: “НАТО се мења, прилагођава се историјским променама (…) Нема никаквих злих намера. Напротив. Жарко жели да приведе крају преговоре о разоружању, да учврсти разумевање и сарадњу”. Истицало се да је декларација делом била инспирисана управо жељом да се помогне Горбачову у светлу напада на Горбачовљев курс на горе поменутој московској партијској конференцији и гласина о могућем војном удару и свргавању Горбачова.[7] Такав покушај заиста ће и уследити, али годину дана касније. Мислимо, наравно, на пропали августовски пуч групе око Крјучкова и генерала Јазова.

            Неколико дана касније, веза Горбачова и Брисела додатно је продубљена. Генерални секретар НАТО, Манфред Вернер, посетио је Москву и Михаилу Горбачову уручио лондонски документ и позив да посети седиште НАТО-а у Бриселу, што је овај и прихватио. На прес-конференцији Вернер је покушао да развеје сумње у намере Брисела: “Ми не сматрамо више Совјетски Савез за противника, већ за партнера за будућност (…) Ваша земља представља саставни део нове Европе и никакав европски савез није замислив без Совјетског Савеза.”[8]

            Осокољен подршком Брисела и Вашингтона Горбачов је преломио и дао зелено светло за уједињење Немачке у оквиру НАТО-а, односно за проширење Северноатлантског пакта на територију Источне Немачке. Само неколико дана после посете Манфреда Вернера Москви СССР је посетио немачки канцелар Хелмут Кол. Он је боравио у Москви, али га је Горбачов одвео и у свој завичај – Ставропољ. Договорено је да ће уједињена Немачка моћи да оствари свој пуни суверенитет и буде члан Северноатлантског пакта. Прецизирано је и да ће совјетска војска на територији Источне Немачке остати још 3-4 године, те да за то време на том простору неће бити размештене НАТО структуре, већ само оне јединице Бундесвера које су биле изван НАТО система.[9] На конференцији за штампу канцелар Кол је навео да је посета СССР-у представљала “најважнија 24 сата у његовом животу”, али и индиректно најавио противуслугу, односно економску помоћ Москви, под условом да се СССР оријентише на тржишну привреду. Кол је то опредељење појаснио интересом Запада за успех Перестројке.[10] 

            Задовољство нису крили ни остали западни фактори. У коментару Ројтерса оцењено је да је прихватање Горбачова да уједињена Немачка уђе у НАТО представљало “важну дипломатску победу Вашингтона и његових савезника, с обзиром да се Москва донедавно противила тој идеји”. Британски шеф дипломатије Даглас Херд је потез Горбачова  видео као последицу декларације НАТО-а у Лондону, а милански дневник Corriere della Sera је свој коментар насловио, како би се данас рекло, кликбејт реченицом: “Пао је последњи јалтски зид”.

            Пристанак Горбачова на ширење НАТО-а на територију бивше Источне Немачке и њено присаједињење СР Немачкој представљало је први продор  НАТО-а на простор источног блока. Дан када је 3. октобра 1990. године процес немачког уједињења коначно био финализован био је и дан почетка дугог процеса укључивања територија бившег Варшавског уговора у НАТО сферу.

Совјетима се не би смело
допустити да у часу највеће

слабости остваре оно
што им није пошло
за руком кад су били најјачи –
денуклеаризација Европе,
неутрализација Немачке и
повлачење америчких трупа
са старог континента.

Детант, до којег је довела совјетска Перестројка, није омамио победника Хладног рата. Размишљало се прагматично и вукли су се брзи потези, као да се слутило да оваква шанса неће бескрајно трајати. Један од кључних креатора америчке геополитике последње две деценије Хладног рата, Хенри Кисинџер, није доводио у питање потребу одржања Северноатлантског пакта, без обзира на крах његовог ривала – Совјетског Савеза. У интервјуу за западнонемачки Welt am Sonntag, у пролеће 1990. године, Кисинџер је критиковао идеју појединих кругова у Западној Европи о заједничком европском систему безбедности, који би заменио два хладноратовска војна блока. Овај ветеран Хладног рата нагласио је да само НАТО и америчко војно присуство у Европи могу да гарантују безбедност у Европи. Као потенцијалну опасност Кисинџер је идентификовао уједињену Немачку, у случају да она “заплови националистичким курсом” и неки реформисани, ојачани, Совјетски Савез: “Кисинџеров закључак: Совјетима се не би смело допустити да у часу највеће слабости остваре оно што им није пошло за руком кад су били најјачи – денуклеаризација Европе, неутрализација Немачке и повлачење америчких трупа са старог континента. Он зна да огромна совјетска армија бива све слабија (национални сукоби, технолошко заостајање), али са јаким идеолошким набојем и наслеђем опомиње да би Совјети тек могли да постану опасни за Запад. Са успехом Перестројке нова снага Совјетског Савеза могла би да буде исто тако неугодна као у време царева или комесара.”[11]

Хенри Кисинџер (Wikipedia)

               Кисинџерова предвиђања могуће ренесансе на простору СССР-а/Русије су се показала као тачна. Ипак, до те снаге Совјетски Савез није дошао. Као ни Русија Јељцинове епохе. Реч је о процесу који се одвија сада, пред нашим очима и чије домете на можемо да предвидимо. То и излази из домена историчара. Можемо, међутим, да констатујемо да је процес ширења НАТО-а на исток започео на простору Источне Немачке, а да је коначну одлуку о почетку повлачења Москва донела у касно пролеће или рано лето 1990. године. Тиме су постављени темељи за укључивање највећег дела бившег Варшавског пакта у северноатлантски блок.



Featured image: Gorbachev&Bush Helsinki Summit (Wikipedia)


[1]    “Москва кочи уједињење”, Политика, 9. мај 1990.

[2]    “Москва кочи уједињење”, Политика, 9. мај 1990.

[3]    “Москва кочи уједињење”, Политика, 9. мај 1990.

[4]    “Конзервативци нападају Горбачова”, Политика, 21. јун 1990. 

[5]    “Горбачов сузбија нападе”, Политика, 22. јун 1990. 

[6]    “Совјетски Савез више није непријатељ”, Политика, 7. јул 1990. 

[7]    “Корак  у сусрет потребама Горбачова”, Политика, 7. јул 1990. 

[8]    “Горбачов ће посетити седиште НАТО-а”, Политика, 15. јул 1990. 

[9]    “ДР Немачка члан НАТО”, Политика, 17. јул 1990. 

[10]  “Темељ за трајни мир”, Политика, 17. јул 1990. 

[11]  “Искушење европског система безбедности”, Политика, 16. април 1990.