ОТАЦ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ О РУСКОМ ПИТАЊУ. ПОРЕКЛО ПРОБЛЕМА (Петар Драгишић)

Није без основа теза да је Рихард Николаус фон Куденхове-Калерги (1894-1972) отац европских политичких и економских интеграција. Већ самим својим сложеним пореклом (отац – аустријски дипломата и аристократа, мајка – ћерка јапанског трговца) гроф Куденхове-Калерги се квалификовао за бављење мултинационалним подухватима. Овај аустријски филозоф је своје мисли о интеграцији европских држава формулисао још у својим двадесетим годинама и представио их јавности само неколико година по завршетку Првог светског рата. Већ новембра 1922. године он се у новинском чланку Пан-Европа. Један предлог (Paneuropa. Ein Vorschlag) изјаснио за политичко и економско уједињење европских земаља, да би годину дана касније то детаљније образложио у књизи Паневропа.

Калерги је и политичким активизмом промовисао своје паневропске тезе; најпре у оквиру Паневропске уније, коју је основао почетком двадесетих година, а после Другог светског рата као лидер Европске уније парламентараца. За пионира европских интеграција сматрали су га многи, попут Ота фон Хабсбурга (звао га је пророком Европе) или Черчила, који га је поменуо у свом чувеном говору у Цириху 1946. године, у којем је пледирао за европско уједињење.

Куденхове-Калерги

Какве је била Калергијева визија уједињене Европа? У већ поменутој књизи Пан-Европа он се заложио за уједињење континенталне Европе. У њеном саставу, дакле, не би било Енглеске, али ни Русије. Сматрао је да је уједињење континенталне Европе једини начин да се тај простор одупре војној сили Русије/Совјетског Савеза и финансијској моћи САД. Ипак, Калерги је више страховао од колоса са истока, па је своју Пан-Европу пре свега видео као одговор на ту претњу и шансу за обуздавање московске империје. Присећао се историје античке Грчке, односно чињенице да су међусобни сукоби грчких полиса олакшали продор македонским завојевачима. Поигравајући се аналогијама, нагађао је да иста судбина може да задеси и Европу, коју би угрозио неки нови Филип II, који би овог пута дошао – са истока.

Калерги није видео никакву могућност индивидуалног супротстављања европских држава Русији. Отуда је, по њему, једино решење било европско уједињење чија би сврха била онемогућавање даљег руског напредовања ка западу. Калерги се посебно прибојавао проруске оријентације Немачке, па је апеловао на смиривање француско-немачког ривалства, које је Немце пречесто гурало у загрљај Москве.

Иако је у Русији видео политичког непријатеља Европе, Калерги је подвлачио неопходност тесне економске сарадње с њом. Није, међутим, објаснио како би и докле такав оксиморонски однос у пракси био могућ.

Све то пише у књизи Richard N. Coudenhove-Kalergi, Pan-Europa, Pan-Europa-Verlag, Wien 1923, а ми читамо и преводимо данас, скоро век касније.


“Русија је – ако занемаримо кратку границу према Турској – једини копнени сусед Пан-Европе. Једној организованој и индустријализованој Русији ниједна европска држава у војном погледу не би била равна. На тај начин Русија већ самим својим постојањем врши стални притисак на европске државе. Овај притисак ће расти пошто европски природни прираштај не може да прати руски.

Читаво европско питање претвара се у руски проблем. Основни циљ европске политике мора бити спречавање руске инвазије. Да би се то спречило постоји само једно средство: уједињење Европе. Историја Европу ставља пред избор – или формирање државног савеза уз превазилажење националних непријатељстава или ће Европа постати плен Русије.(…)

Светски рат се завршио распадом централних сила. Европски зид према Русији се сломио. Уместо средњоевропских војних монархија данас је на сцени пола туцета средњих и малих држава и једна демилитаризована велика земља. Ниједна од ових држава није довољно јака да се на дужи рок одупире руском притиску. Пољска и Румунија су преслабе да у овом веку преузму ону улогу коју су у прошлом веку играле Аустрија и Пруска – улогу европске граничне заштите према Русији.

Чим се Русија опорави од своје унутрашње катастрофе неће моћи ни Пољска, ни Румунија, ни Чехословачка да зауставе њен марш ка Западу, а то ће још мање моћи разоружане Мађарска, Аустрија и Немачка. Руској сили, тако, остаје отворен пут до Рајне, Алпа и Јадранског мора. Јасно је, међутим, да би ова граница била само пролазна етапа и да би Русија после једног примирја освојила Западну Европу на исти начин као простор Средње Европе. Тако би Европа доживела судбину Старе Грчке.

Колико је ова опасност непосредна говори чињеница да је Русија током прошле деценије два пута покушала да прошири своју хегемонију на Европу: први пут током Светског рата, а други пут у време Револуције. Да је 1915. године цар Николај II, освојио Берлин и Беч он би диктирао мир и Европа би лежала под његовим ногама. Чешка и јужнословенска држава биле би руске вазалне земље, а половина Европе ушла би у руску сферу утицаја.

Да је 1919. године Карл Либкнехт победио у Немачкој, она би приступила московској држави. Италија и Балкан би следили тај пример, као и Мађарска. Лењин би, тако, постао господар Европе. Између 1915. и 1919. године у Русији се све променило, али је само њена жеља за експанзијом остала непромењена. То није везано за неку партију или личност. (…)

Јединствен циљ свих Европљана, без обзира на њихове партије или нације, требало би да буде спречавање руске инвазије. Победа црвене Русије не би означила само пораз европске буржоазије, већ (…) и пораз европске социјалдемократије. Победа беле Русије не би била од користи ниједној партији или класи. Европски народи би доживели исту ону судбину коју је руски део Пољске морао да преживи током једног века. Био би згажен не само социјализам, већ и либерализам и Европа би се културолошко-политички вратила у доба Филипа II. (…)

Једина паметна европска политика је помирљив курс према Русији, али уз осигурање за сваку евентуалност. До овог осигурања може се доћи само солидарном гаранцијом свих европских држава границе између Русије и Европе, односно пан-европским дефанзивним савезом против руске опасности. (…) Овај пан-европски пакт био би у исто време израз државничке мудрости и правде, јер би сваки руски напад на Варшаву, Лавов или Букурешт био индиректно усмерен против Берлина, Беча и Париза. Немачка и Италија би на Дњестру бранили не толико страну, колико сопствену границу. Било би неправедно, немогуће и претерано очекивати од Пољске и Румуније да оне саме преузму заштиту Европе од једне империје која је тридесет пута већа од њих две заједно. (…)

Друга претпоставка делотворне заштите источне границе је јединство европских држава. Вечни породични сукоби европских народа слабе њихову одбрану од Русије. Сваки европски рат Русији би понудио добродошлу прилику за интервенцију. (…)

Трећу опасност за Европу чини проруска оријентација неколико европских држава, пре свега Немачке. Данас је Немачка политички ближа Русији, него западним државима. (…) Један велики део немачке јавности се нада да би се савезом са Русијом поништио Версајски уговор и да би поново дошло до поделе Пољске. Ова проруска оријентација Немачке представља једну од највећих опасности по будућност Европе, зато што би прикључивањем Немачке руској сфери Рајна постала граничка река Европе. Остатак Европе би, у том случају, представљао један торзо, упућен на то да буде англосаксонски протекторат. Тиме би паневеропска идеја била заувек сахрањена.

Узрок немачке русофилије је француски притисак. Немачко-руски савез ће јачати како буду расле напетости између Немачке и Француске. Тако од европских сила, пре свега од Француске, зависи да ли ће Немачка бити сачувана за Европу, или ће од ње бити одбачена.”



Калергијеви апели за уједињењем Европе у циљу парирања евентуалној руској експанзији нису искључивали тесну економску сарадњу „Пан-Европе“ и Русије. Он је истицао, наиме, да осим што Русија за Европу представља претњу, Европа истовремено у великој мери зависи од ње, односно од њених житарица. Примећивао је и зависност Русије од увоза индустријских производа из Европе, посебно пољопривредних машина и саобраћајне инфраструктуре. Зато би, прибојавао се Калерги, непријатељство Русије и Европе оштетило обе стране, а корист донео трећем играчу овог светског преферанса – америчкој индустрији. У трци са енглеском, америчком и јапанском економијом за позиције у руској привреди Европа није смела да дозволи, сматрао је гроф Калерги, да “европска политика оптерети њену економију”. Подвлачио је да су обе стране, и Русија и Европа, потребне једна другој да би се економски подигле. У ту сврху он је предлагао својеврсно привремено (макар једну деценију дуго) замрзавање политичког сукоба Руса и Европљана, односно да обе стране у својим односима приоритет дају економским, а не спорним политичким питањима.

На папиру, ова калкулација грофа Калергија – гледати се с Русијом преко нишана уз истовремену тесну економску сарадњу са њом – изгледа сасвим просто. У пракси, она је представљала неизвестан ход по жици, утопијску идеју, чијој неодрживости управо ових недеља сведочимо.