Сплетом околности, своје ране радове чувени британски археолог Артур Еванс (истраживач Минојске културе на Криту) посветио је нашем делу Балкана. После класичног школовања он је у Босни средином седамдесетих година 19. века, у једно крајње драматично време, похађао курсеве из политике и живота. Први пут је Балкан посетио 1875. године, а две године касније, у време ратова за турско наслеђе на Балкану (устанци у Херцеговини и Босни, српско-турски ратови, руско-турски рат), као дописник Манчестер гардијана, Еванс ће се поново наћи у Босни. Потоњи археолог оставио нам је тако два путописа, у којима је сведочио о овим прекретним догађајима, који су довели до слома отоманске моћи на Балканском полуострву и ударили темељ аустријском продору на југ. Реч је о делима Кроз Босну и Херцеговину пешке током побуне августа и септембра 1875 и Илирска писма.

Еванс није био неутрални посматрач босанских и балканских прилика. Овај део Европе гледао је кроз лондонски објектив, не скривајући своју подршку британским геополитичким интересима. Као пожељан исход Источне кризе Еванс је видео аустријски продор на Балкан, што је сматрао јединим начином „који може да одврати Русију од коначног напредовања до обала Јадрана.“

Евансова политичка сврстаност не умањује вредност два поменута путописа. Издвојићемо део из Илирских писама у којем он износи тезу о хришћанском пореклу муслиманског племства у Босни и могућој рехристијанизацији босанских муслимана у контексту турског повлачења из Босне. Евансово предвиђање повратка муслимана хришћанским коренима није се, међутим, реализовало. Британски путописац није могао да предвиди високе домете идентитетског инжењеринга Калајевог режима у окупираној Босни којим је муслиманска заједница хируршки одвојена од српског фактора у Босни.

Дакле, у Илирским писмима Еванс каже:

… У недавним догађањима се међу старим муслиманским племством јавила странка умеренијих погледа, мање фанатична, склона праведнијем гледању на ситуацију. Срећан је знак да се ова сада умерена беговска странка свакодневно повећава (…) Постоје многи услови за напредак ове либералне странке: велика сиромаштина поседника због бекства хришћанских робова преко границе, огромно пропадање имовине, све веће сазнање да Турска води већ изгубљену борбу против Русије и непрестан наговештај непосредне опасности од аустријске окупације Босне (…)

Код ове умерене странке већ се показују и огледају многи симптоми наклоности за тражење неке основе за компромис нарочито са српским или православним елементима у Босни и њеним пограничним земљама. (…) Многи од њих већ сумњају у могућност дугог султановог сизеренства над Босном, те сами себе практичније питају: „Пошто се морамо клањати пред каурином, поставља се питање да ли ће Босна бити аустријска или српска.“ На ово питање редован је одговор: „Босна никада неће бити аустријска!“ Већина босанских бегова и сва православна раја с крајњим гнушањем које странац није у стању да схвати, посматрају аустријску окупацију и евентуалну анексију Босне, која је, сматрам, из многих разлога, не само највероватније, већ је једино решење садашње незгоде у сфери практичне политике.

А код ортодоксне раје узалудно је чак и покушати расправу о овом питању.  Сви су они у овоме фанатици. Један међу најинтелигентнијим избеглицама рекао ми је: „Ако Аустрија узме Босну, Немци и Јевреји ће добити земљу. Неће бити стварне слободе. Ако морамо бити робови, пре смо спремни да будемо робови нашег властитог племства. Оно бар говори нашим језиком. Међутим, Аустрија и Мађарска би уништиле нашу националност. Оне ће нам за педесет година нанети више штете него што су Турци за пет столећа.“ (…)

И код муслимана и код Срба у Босни снажно национално осећање (мање видно код интелектуално деградираних римокатолика) лежи у корену овог гнушања према аустријским аспирацијама. Природна последица овога је тенденција мање фанатичних бегова да траже једини излаз у некој врсти уније са српским државама – подунавском Србијом и Црном Гором. (…)

Не постоји овде само национално осећање, већ и тачно и оштроумно предвиђање властитих интереса касте, који руководе бегове да више желе унију са Србијом него са Аустријом. Они сасвим добро знају да је Србија исувише мала и нејака да би их могла свести на степен обичних поданика. Виде они чак и ту могућност да, једном припојена Србији, Босна неће постати власништво Србије, већ се може десити обратно. (…)

Најупадљивији симптом садашње беговске тежње јесте жеља за пријатељством са хришћанским Мамоном. Већ се дан обрачуна примиче и манифестује се тенденција за повратак вери коју су њихови преци напустили.

На једном месту сам већ алудирао да би, у извесним околностима, био могућ повратак босанских муслимана хришћанској цркви. Већ сам читаоцима представио један босански предео, који је, доласком под аустријску управу, поново прихватио хришћанство.[1] И сада смо, изгледа, у Босни, у предвечерју остварења таквог поновног преласка, и то већег обима. Ова појава изгледа изузетно необично и једна брижљиво обрађена историјска студија ове покрајине објасниће некада овај феномен.

Босанско племство, хришћанско и муслиманско, увек је изгледа више ценило интересе своје касте него интересе своје вере. Узевши све у обзир, њихова тираније била је више тиранија касте него вере. У доба турског освајања Босне преци садашњих бегова већином су отпали од пуританске форме хришћанства и примили веру својих победника да не би жртвовали своје поседе. Пред босанске бегове се засада заиста још не поставља тако оштра алтернатива, али ради свог социјалног положаја многи би бегови, ако се већ морају поклонити пред каурином, једноставно прихватили и њихову веру. За њих је данас, као и у доба турске победе, главна брига да очувају свој племићки положај. Главно је осигурати свој ранг, а а сасвим је другостепеног значаја политичка и религијска будућност.

Једног дана је стари бег Гроздановић рекао мом пријатељу: „Дошао Шваба, дошао Рус, ја не бринем шта се дешава. Ја поседујем старе племићке повеље и повластице које су мојим прецима дали наши хришћански краљеви, и ја ћу и даље бити бег!“

У мом дворцу налази се тајни свод и тамо се чувају стародревне хришћанске књиге и слике које су имали моји преци пре него што су Турци освојили Босну. Једном их је, сећам се, мој отац разгледао, па их затим затворио и рекао: „Оставимо их! Оне опет могу да послуже.“

Још од дана турског освајања бегови су у разним периодима несумњиво показали велику оданост хришћанској вери и Босна је заиста прави Goshen старих муслиманских верника. Према мом уверењу, овај религиозни конзервативизам више је политичко оружје, него доказ дубоког убеђења. При крају петнаестог столећа мноштво племића је прешло на ислам, али то је била само привремена промена. Као и хиљаде данашњих криптокатолика у Албанији, и ови овде нису ништа друго, сем преостали, јеретични кришћани. То се чак види и по осећању, иако је споља прикривено. Још и данас многе босанске породице нису заборавиле ову пролазну идеју своје религије.

Наступајући догађаји бацају своје сенке пред собом. Неки мањи бегови и муслимански трговци већ су почели да се покрштавају. Током последњих неколико дана пет муслиманских трговаца из Новог и Приједора посетило је на аустријској земљи једног мог пријатеља, босанског трговца, вероватно најугледнијег међу избеглицама, и тад га молили да се прими кумства. Он је пристао и сви су они били покрштени и своја муслиманска имена заменили хришћанским. Одсада је тако Хасан познат као Милан и тако редом.

Мој је пријатељ имао још значајнију посету једног од најумеренијих великих бегова и активних присталица Ђинићеве странке, Рустана Али Беговића, настањеног близу Бањалуке. Мој је пријатељ, алудирајући на нове повратнике у ортодоксно хришћанство, питао Рустана какве су његове намере и да ли мисли на покрштавање:

Бег је одговорио: „Не још! Али кад дође време и избије судбински час, ја ћу то урадити на други начин. Позваћу све своје сроднике и ми ћемо се сви до последњег вратити вери наших предака. Ми ћемо бити протестанти, као што су то Енглези. Међутим, ако буде потребно, ми ћемо се придружити вашој српској вери. Никада нећемо бити латини! Ако одемо у римокатоличку цркву, шта тамо можемо разумети? Али ако одемо у неку од наших православних цркава, тамо знамо шта се говори. Моја породица никада није заборавила да је једном припадала вашој вери и да је силом потурчена. У мом дворцу налази се тајни свод и тамо се чувају стародревне хришћанске књиге и слике које су имали моји преци пре него што су Турци освојили Босну. Једном их је, сећам се, мој отац разгледао, па их затим затворио и рекао: „Оставимо их! Оне опет могу да послуже.“

(Артур Еванс, Илирска писма, Сарајево 1967, 167-169.)

---

[1] Ово се односи на поглавље у којем је Еванс описао прелазак муслимана на хришћанство у Удбини: „Примера ради, наводим како је кисмет био одлучно против мухамеданског становништва Удбине, оног старог хришћанског краја, који је већ дуго под аустријском управом, а сада је саставни део Хрватске. Шта се тамо догађало? Становништво, некада муслиманско, сада је до последњег човека хришћанско и своју мухамеданску прошлост одају само породична презимена, као што су Османићи, Абдулићи и други. En passant, приметио бих да је пример Удбине екстремно сугестиван за евентуални преокрет у Босни ако би једном пала у хришћанске руке.“ Илирска писма, 57-58.