Oznaka: Vadim Cimburski

Када се Европа посматра из англосаксонске геополитичке перспективе, долази се до закључка да је полуострво на којем живимо смештено у широком територијалном обручу који се назива Римленд који својим положајем опкољава такозвани Хартленд. У „срцу земље“ (Хартленду) некада се налазила руска империја, касније Совјетски Савез, данас Руска Федерација. Западноевропски и амерички стратези сматрали су да овладавање Римлендом гарантује обуздавање Хартленда. Балкан се, другим речима, налазио и још увек се налази у пољу чија је геополитичка функција усмерена ка обуздавању совјетског, односно руског територијалног, економског и културолошког ширења. Но, када се посматра из друге перспективе, из Москве, мора се закључити да се Балкан налази у такозваном Лимитрофу, „територијалном мореузу“ који окружује руски свет. Прецизније говорећи, Балкан се налази на спољном рубу Лимитрофа, у пресеку интереса великих сила и удаљених центара моћи. Дефиниција Лимитрофа није једноставна и у Русији се о томе шта Лимитроф представља, докле се протеже, какве су његове карактеристике и која је његова функција, воде оштре расправе. Овде доносимо приказ једног од текстова у којем је Лимитроф дефинисан као поље претензија руске геополитике. У питању је чланак Вадима Цимбурског који је на српски језик превела Марица Милчановић Јовановић 2008. године и који је био објављен у часопису Руски алманах (13/2008, 100-115). Пун назив чланка гласи: Земља иза Великог Лимитрофа: од „Евроазијске Русије“ до „Русије у Евроазији“

ЗЕМЉА ИЗА ВЕЛИКОГ ЛИМИТРОФА: ОД „ЕВРОАЗИЈСКЕ РУСИЈЕ“ ДО „РУСИЈЕ У ЕВРОАЗИЈИ“

Можда није претерано рећи да је 1989. година представљала највећу победу Сједињених Америчких Држава у њеној историји. Та победа је, поред осталог, утицала на деконструкцију до тада уобичајене представе о евроазијском карактеру Русије, али и на конструисање нових дефиниција о „повратку Русије у Европу“ или о њеном „удаљавању од Азије“. Те импортоване и руској геополитичкој теорији наметнуте представе о „евроазијско-атлантској безбедности од Ванкувера до Владивостока“ почетком новог миленијума биле су одбачене.

Један од теоретичара руске геополитике, Вадим Цимбурски, приметио је како је процес слабљења Русије према Западу довео до релативизације темељних појмова руске геополитике. Нови талас самосагледавања, повезан са крахом Совјетског Савеза, водио је ка преиспитивању суштине руског света (руске цивилизације), а потом и ка преиспитивању руске евроазијске политике. Идеја о Русији-Евроазији сломљена је најпре у језичкој равни, раздвајањем та два појма на Евроазију и Русију, а затим и њиховим постављањем у опречни однос. Тако је настала представа да је Евроазија простор који окружује Русију, из чега је даље произлазио закључак да су то два различита ентитета. Кроз тај процес Русија је постала ужи појам и од Хартленда. Са друге стране, на рубовима постсовјетског простора никао је низ наизглед суверених земаља антируског усмерења. Јужно евроазијство (татаро-европско по карактеру) почело је да изналази сопствену дугу историју из које Русија не само да је била изузета, већ је напрасно била доживљена као његов антагонистички простор. Свој не-руски идентитет евроазијски простор почео је да представља и кроз форсирање наратива о Путу свиле. Цимбурски сматра да су такве представе о Русији и Евроазији у руску геополитичку теорију ушле некритичким преузимањем перспективе и језика од Русије одметнутих земаља, те да у суштини представљају западњачку представу о појмовима Русије и Евроазије. Средишња идеја импортованог језика и увезених представа била је идеја о раздвојености Русије и Евроазије, односно идеја о могућности Русије да опстаје без Евроазије. Језички обрти били су увези са наглом изменом контура саме земље која се отргла од староседелачке Европе и од исламског Средњег Истока. Другим речима, распад Совјетског Савеза био је праћен трансформацијом односа Русије и Евроазије тако што је од Русије-Евроазије настала Русија у Евроазији. А такав обрт захтевао је преиспитивање појма Евроазија, као и тражење руске суштине, али из нове руске перспективе.

Једно од основних питања које Цимбурски жели да разреши јесте питање да ли је Русија цивилизација? Идеја о Русији као држави-цивилизацији кореспондирала је са оним теоријама које су инсистирале на опозицији Русије и Евроазије. Такав правац мишљења развијали су они теоретичари који су, на трагу Солжењицинових упута, Русију поистоветили са државом Словена, као и они који су, попут Хантингтона, руску државу-цивилизацију видели као искључиво православну (до унијатске Галиције), те они који су Русију видели као концепт надетничке комплементарности. Цимбурски је заузео становиште по којем све државе са постсовјетске територије, пространије од Руске федерације, али уже од бившег СССР-а, чине саставни део руске цивилизације. Он није прихватио оне концепте по којима су се Русији скрајале границе на основу „цивилизацијске сродности“ и „Русије Руса“ јер су на тај начин Прибалтик, Закавказје, Галиција и исламски Југ остали изван Русије. У суштини, његов приступ разумевању Русије и Евроазије је антихантингтовски.

Шта су то у геополитичком смислу „цивилизације“ и припада ли Русија њима, питао се даље Цимбурски. Пре одговора на то питање он указује на чињеницу да цивилизација–лидер у савремено доба може носити више назива. На пример, западнохришћанска цивилизација се још може називати и либералном, западном, евроатлантском или чак романо-германском, кинеска је истовремено и конфуцијанска, а исламска је средњеисточна или арапско-иранска. Основно популационо језгро цивилизације назива особеном, независном људском заједницом на одвојеном простору али инсистира на томе да оно не мора нужно бити растављено од остатка света. За велике цивилизације карактеристично је да оне о себи мисле као о цивилизацијама, а да су остале цивилизације извор њихових проблема. Русија се не преклапа са платформама других цивилизација и карактерише је државна и геополитичка традиција дуга 400-500 година. Сматра се и да је руска духовност посебна и да представља северну грану православља. У руском свету држава је главни цивилизатор, а култура и држава су у Русији конвергентне. Отуда су крупне политичке кризе увек представљале и велике идентитетске кризе руског света. На крају, људи који живе у Русији изјашњавају се као Руси и пред собом и пред спољним светом.

Аутор сматра да је дефиниција Руса као словенско-татарско-турске цивилизације конструкт смишљен у пропагандне сврхе. Штавише, он се приклања идеји да је словенство маргинална категорија како у романско-германској Европи, тако и у византијском источном средоземљу. Посебно су, према његовој теорији, маргинални Словени католици, као и други западнохришћански народи Источне Европе који нису припадали или не припадају језгру германско-романске цивилизације. Ти Словени су објекат колонизација. У савремено доба њихов европски карактер упитан је и највише се огледа у њиховој јефтиној радној снази коју Запад узима. Ту спада и Украјина. Што се наведених Словена тиче, Русија се са њима додирује у веома уском појасу. Украјинцима су слични прибалтички народи, Молдавци, хришћани Закавказја, а обједињује их шанса коју су увидели да се са распадом СССР-а прикључе Европи. Средњеазијски и закавкаски Татари су излазак из СССР-а видели као шансу за приближавање свету ислама. Но, сви они налазе се између цивилизацијских платформи. Зато је разумевање руске цивилизације као словенско-татарско-турске у ствари представља њено растакање по том обручу.

Цимбурски, наравно, трпи критике за етноцентризам  („ …док су се сви ти народи налазили у окриљу Руске империје, њихов цар био је руски цар“).  Од таквих напада, бранио се ставом да у историји нису ретки примери да се језгро једне цивилизације састоји од једног етноса или чак субетноса. Нико не сумња у чињеницу да језгро кинеске цивилизације чине Кинези, а старе египатске цивилизације стари Египћани. Ипак, он тврди да се може рећи како Русија никада није била само држава Руса. Русија је цивилизација која може бити представљена у виду језгра које окружује простор са различитим, чак страним културним обележјима. То је сасвим другачија поставка од оне Хантингтонове, засноване на прелому цивилизација. Насупрот ње, теорија Цимбурског заснована је на идеји концентричних кругова. По његовом концепту, свака цивилизација има своје етничко и геополитичко језгро, као и своју периферију. Не постоји граница која периферију раздваја од других цивилизација. Држава-језгро има обавезе према периферији, али истовремено мора водити рачуна о свом језгру. У суштини, Цимбурски сваку цивилизацију поистовећује са њеним језгром. Свако тражење линије прелома на карти Источне Европе, по његовом мишљену је произвољно.

Цимбурски је проучавао и дефинисао простор који је назвао територијалним мореузом који Русију окружује од Северног Леденог до Тихог Океана као јединствени геополитички систем, или као гигант међуцивилизацијског појаса. У том појасу рађају се идеје супстрати за припадност некој цивилизацијској платформи као што је Пут свиле или различити балтичко-црноморски пројекти. Тај се простор једним именом назива Лимитроф. Он се може упоредити са пограничним регијама Римске Империје, с посебним уређењем, статусом, двоструком потчињеношћу, преко којих се Империја додиривала са страним светом делимично га увлачећи у своју сферу. Цимбурски сматра да је простор описаног територијалног мореуза својом екстериторијализацијом из СССР-а постао званични руски државни Лимитроф.

Велики Лимитроф чине Источна Европа с Прикарпатјем и Придњестровљем, Закавказје с планинским Кавказом, казашко-средњеазијски регион и у његовом продужетку алатајско-татарско-турско-монголско становништво, будисти и исламисти по границама руске и кинеске цивилизацијске платформе. Изостављени су Авганистан и Пакистан. Цимбурски је идеју о Великом Лимитрофу развио управо на усвојеној разлици између Евроазије и Русије. Тако Русија евроазијском свету изгледа као земља „иза Евроазије“.  

Свака од старих цивилизација има своје пројекције на Велики Лимитроф: евроатлантска на источну Европу, Средњи Исток на Кавказ и Средњу Азију, Кина делимично на Средњу Азију, Синкјанг, монголске области и Кореју. За Русију је то цео Лимитроф у којем се народи некад међусобно повезују на антируској основи. Увођење појма Лимитроф омогућило је да се избегну тумачења о „умањеној Русији“ као „регионалној сили“. Руски геополитички интереси везани су управо за Лимитроф који представља ланац региона – постоји извесна међузависност у Лимитрофу, на пример, Литванија је капија Чеченије ка западу, Чеченија је капија Литваније на југу. Цимбрски је прихватио Сорокинову тезу о Русији као „трансрегионалној“ држави што у ствари одражава трансрегионалност Великог Лимитрофа.

У Великом Лимитрофу сачувани су, како Цимбурски тврди, својеврсни музеји етнокултурних и религиозних старина насталих на периферији цивилизацијских блокова (тибетанско-монголски ламаизам, зороастарски остаци прошлости у Средњој Азији, индоевропски паганизам у балто-балканској зони). Цимбурски сматра да су се те специфичности профилисале упоредо са успостављањем Русије, средином прошлог миленијума. Први фактор стварања цивилизције на руском простору био је крах Византије и еманципација Руса од Средоземља, а потом и њено прерастање у симбол Трећег Рима. Други важан чинилац било је уништење Златне Хорде.

Идеја да Прибалтик и Централна Европа припадају Лимитрофу била је критикована, али Цимбурски у рађању Лимитрофа види наличје израстања Русије у цивилизацију.

Руси су малобројна цивилизација и „закаснела цивилизација“. Њен успон од 17-19. века коинцидира са прерастањем евроатлантске цивилизације у светску цивилизацију. У временском распону између 17-19. века током којег је интезивно била у додиру са евроатланском цивилизацијом у успону, Русија није имала изграђене културно-сакралне форме које би могле да послуже као основа њеном фундаментализму. Зато су Петрове иновације лако улазиле у Руски свет, а и у томе што реформатори нису имали своје контрареформаторе скривали су се докази непостојања руског фундаментализма. Запад је због тога Русији лако наметао културне форме. Услед таквог развоја, руски „фундаменталисти“ западали су или у византинизам или у култ бога Перуна. Руски свет склон је псеудоморфози на начин на који је Европа у доба ренесансе имитирала антику.

Области у којима се Лимитроф додирује са платформама друге цивилизације представљају и максимум руске експанзије у пределе на којима је империји полазило за руком да се учврсти на дуже стазе. Сва продирања Русије западно од Елбе и јужније од Памира, завршавала су се крахом какав је био Авганистански рат. Да би Русија била присутна у животу других великих цивилизација, било је потребно да интериоризује Велики Лимитроф и тако је настао појам о Русији-Евроазији. Тек када Русија апсорбује Велики Лимитроф Европа и Средњи Исток се могу указати као права поља геополитичких интереса Русије-Евроазије.

Модел Русије-Евроазије наводи на нову могућност читања руско-турских ратова 17-19. века јер су у њиховој мотивацији скривене дубље тежње од чисто прагматичког овладавања Мореузима или од византијско-пансловенске демагогије. Балканско-анадолски ареал представља свеобухватну малу Евроазију од Закавказја до Источне Европе која се примиче Великом Лимитрофу и која је вршила улогу спојке између великих културних ареала све до настанка Русије и њеног Лимитрофа. Улогу проводника узајамних утицаја између Предње Азије и Европе, мала Евроазија задржала је и под Османлијама. Османско царство било је „шпенглеровска јесен“ исламског света, на начин на који је то Асирија била Месопотамији, Рим Грчкој, а САД Европи.

Русија је кроз Источно питање добила шансу да се укључи у ту споредну малу Евроазију, као филијалу или нишу Великог Лимитрофа која није била само проводник између Русије и других цивилизација, већ и директна веза Русије са Средоземљем на које су Руси желели да пројектују своју моћ. Турска је била типична лимитрофска империја, слична Реч Посполити. Учвршћивање Русије-Евроазије чинило се вечито незавршеним без балканско-анадолског ареала. Османска империја постала је антируски усмерена лимитрофна творевина. То је одредило судбину Турске у последњих век ипо – жестина с којом је запад брани од Русије и њена вестернизација,  њена улога неевропског члана НАТО савеза, њен повратак у свет Јужног Евроазијства и руска неизбежност православне игре на Балкану – последице су антируског усмерења турске политике.

Екстериторијализација Лимитрофа из Русије-Евроазије 90-их година прошлог века, први пут је после 17. века на дневни ред ставила идеју о Русији у Евроазији. Последице екстериторијализације Великог Лимитрофа 90-их година у Русији су биле многоструке. Руска геополитика је интериоризована, Русија је федерализована као одраз дешавања у Лимитрофу, локална самоуправа је ојачала, јавила су се у идеологији аутохтонистичка и изолационистичка струјања, Русији је ускраћена могућност самопотврђивања кроз сусрет са другим цивилизацијама, обезвређена је идеја да Русија припада и западном свету. Томе је претходио устанак Руса против свог Југа. Европски део становништва Русије тражио је да постане део Европе, независно од остатка полуазијатске Русије.

Цимбурски Русију види као цивилизацију у самоодбрани. Она може опстати као цивилизација кроз очување језика и развитак језгра. Русија је геополитички устремљена на Лимитроф, а што се других цивилизација тиче оне су за Русију више важне у светско-системском, а не у геополитичком погледу. Лимитроф мора остати појас безбедности који окружује Русију. Понекад изгледа да Русија лакше усклађује своје интересе са великим цивилизацијама (са Ираном на пример) у погледу Лимитрофа, него са самим „Лимитрофцима“ који имају капацитет подривања саме Русије. На пример, Пољска је у међуратном периоду поткопавала две цивилизацијске платформе узевши од Немачке Шлезију и претендујући на Померанију, а од тадашње Русије одсекавши део Украјине и Белорусије.

Дакле, за Русију је Лимитроф синоним за заштиту и има функцију спречавања осипања Русије и њеног утапања у древну Евроазију.