ФАЛСИФИКАТИ “УЖИЧКЕ РЕПУБЛИКЕ“ (Немања Девић)

(само за сладокусце са великим стрпљењем)

За стварање историјске свести о Другом светском рату и партизанском покрету у Југославији филм је представљао једно од главних оруђа. “Битка на Неретви“ и “Битка на Сутјесци“ утицали су на креирање свести о пресудним ратним догађајима из 1943. више неголи томови књига, мемоаристике и грађе, исто као што су “Валтер брани Сарајево“ и “Отписани“ креирали слику урбане гериле која као таква, што по континуитету, што по интензитету активности, никада није постојала. За представљање Србије у 1941, како споља тако и изнутра, кључно место имао је филм “Ужичка република“ Жике Митровића из 1974. После екранизоване српске епопеје из 1914, коју је наменски снимао 1964, Митровић је десет година касније очигледно био ангажован да представи њен други наставак – народноослободилачку борби и револуцију српског народа. Политичка подршка, буџет, сјајан избор улога, али и вешто коришћење српских ослободилачких традиција и њихово уплитање у револуционарни рат који је повела КПЈ, допринели су великом успеху филма. А након тога – и стварању историјске свести једне генерације, коју је и деценијама касније тешко променити.

1. На филму комунисти преузимају иницијативу у Априлском рату и самоорганизују се за одбрану од немачког окупатора.
Стварност: Ужички комунисти до максимума су бојкотовали и дезорганизовали одбрану града, а у првим месецима окупације ставили су се Немцима на располагање. Домаћи љотићевци су са резигнацијом констатовали како су “комунисти успели да загосподаре најважнијим местима код немачких власти“ и тако и њима одузели могућност да се политички боље позиционирају. Међу њима су, инфилтрирани у српске власти под окупацијом, остали и неки од касније високих партијских функционера, попут Добривоја Баје Видића и Слободана Пенезића Крцуна.

2. Ужички комунисти приказани су од почетка окупације као активни и борбени. У првој борби на филму усмрте два жандарма и читав вод Немаца.
Стварност: Комунистичке оружане акције у Србији умножиле су се тек у другој половини јула 1941. Ужички одред био је у првој фази устанка, до августа, један од најнеактивнијих партизанских одреда у Србији, због чега га је партијско руководство оштро критиковало. Прве акције биле су махом мање диверзије и ликвидације локалних “петоколонаша“. И сам партизански оружани отпор 7. јула почео је убиством два жандарма, не и Немаца којих тада није ни било у Белој Цркви и околини.

3. Партизански комесар/командант Бора (Борис Бузанчић) након прве акције у вербалном двобоју побеђује председника општине (носиоца старих власти), након чега се цело село сврстава на страну партизана.
Стварност: једна од првих акција ужичких јесте била убиство председника сеоске општине (Божа Крџића) у околини Ариља, који је супротстављање партизанима уистину платио главом. Али прве партизанске ликвидације више су шириле страх и огорчење према њиховим јединицама, неголи што су им подизали углед.

4. Пуковник Дража Михаиловић је приказан као војни лидер, строг и визионар, настављач четничких традиција, чувар поретка и заклети противник “демократије и парламентаризма“. У једном каснијем кадру, он је безобзирни чизмаш који пали цигарету о кандило. Језгро његовог покрета, сачињено од предратних официра и политичара, од првих дана устанка, у једној прилично комфорној атмосфери, са чистим и опегланим оделима и у изобиљу ића и пића, одмах доноси политичку платформу, у којој се истиче да је њихов програм у првом плану “програм борбе против комуниста“ (што износи Драгиша Васић); неки риђи квази-Палошевић залаже се већ тада за “четничку диктатуру над монархијом“ (?!) и да “држава мора бити у рукама четника“, филмска инсинуација на Стевана Мољевића износи платформу изградње Велике Југославије “и у њој етнички чисту Велику Србију“. Сабор четника завршава се уз море алкохола, песму “Дрма ми се на шубари цвеће“ и познату сцену лупања пијаног четничког кабадахије главом у сто…

Стварност: За почетак доста једноставнија. Михаиловић се није позивао на континуитет са четништвом, нити је 1941. имао било какву политичку платформу (што се показало као једна од његових инферирорности пред комунистима). Заправо се ради о алузији на Башки конгрес, до ког је дошло тек у јануару 1944. Михаиловић је био убеђени демократа и легалиста, како 1941. тако и 1946. и веровао је да се судбина и Југославије и српског народа решава на слободним изборима. Напослетку, Мољевићев план био је лични и никада није постао део званичне политике Равногорског покрета, који се на конгресу у селу Ба определио за федералистички уређену Краљевину Југославију – а политичка платформа тада је уместо националистичког добила снажан социјалдемократски печат.

5. Четнички команданти на терену, које тумаче Раде Шербеџија (мајор Барац – уствари Јован Дерок) и Богољуб Петровић (капетан Ђорђевић – уствари Вучко Игњатовић) гласно говоре и бусају се у јуначка прса, док се уздржавају од напада на Немце. Супротно, партизани и даље носе ослободилачку борбу на својим плећима, па иако тражећи помоћ од четника, први град ослобађају сами. Борба почиње вештим партизанским маневром, а завршава се уз 20-ак мртвих и исто толико заробљених Немаца, те њиховом касарном у пламену. Четници улазе кукавички у ослобођени град, тек по завршеној крвавој борби, и траже да се власт у њему подели, а чим им то пође за руком они се у недостатку ратног искуства међусобно измлате у кафани, све уз гађање слике свог врховног команданта краља Петра флашом вина или ракије…
Стварност: Први градић у који су партизани “несметано продрли“, без опаљеног метка, како пише “првоборац“ (касније комунистички генерал) Никола Љубичић била је Бајина Башта и то се одиграло ноћу 18/19. августа 1941. Љубичић додаје да је “циљ акције била Пореска управа, у којој се, према добивеним обавјештењима, налазила већа сума готовог новца“ – и напад је уродио плодом, будући да су партизани у овој акцији запленили око 670.000 динара. Пре сванућа већ су напустили град. Три дана касније, 22. августа, на кратко су упали и у Ариље, који је бранила мања жандармеријска посада; у борби су тада погинула два партизана и два жандарма. Ниједан Немац није погинуо у овим борбама. Први већи град који су устаничке јединице заузеле од Немаца и задржале га дуже време била је Лозница (31. августа) – али њу су ослободили четници потпуковника Веселина Мисите, без помоћи партизана. У тој борби Мисита је са неколико својих сабораца јуначки погинуо, а четници су заробили око 90 немачких војника, што је означило прекретницу у дотадашњем устанку против окупатора.

Капетан Јован Дероко


6. Тачно на почетку другог сата филма, партизани силовитим јуришом истерују Немце из Ужица, које ће постати центар партизанске слободне територије. Борба је крвава, уз велике губитке на обе стране, а поред десетина мртвих, уз повлачење у нереду, Немци трпе губитке од неколико уништених тенкова и оклопних возила.
Стварност: Ово је заправо комплетно измишљена епизода, јер се око Ужица нису ни водиле борбе. Град је уистину током септембра славио два ослобођења: најпре су, по изласку Немаца у оквиру њиховог тактичког прегруписавања у западној Србији, 21. септембра у Ужице ушли четнички одреди Косте Пећанца и успоставили своју управу. У наредним данима у граду је владала велика напетост, јер се очекивао долазак партизана и отпор четника који им не би олако препустили град. Заиста, партизани Ужичког одреда су се убрзо приближили граду, али је конфликт за прво време избегнут: две стране су приступиле преговорима не би ли се избегло „проливање братске крви“. Коначни резултат преговора био је да су четници попустили притиску чаршије („да видимо шта хоће та наша деца“) чији су многи угледнији грађани имали синове у партизанима. Поподне 24. септембра партизани су ушли у Ужице, које их је одушевљено поздравило. Немачки обавештајни органи регистровали су и један непознат детаљ: да су се у посредовање око предаје власти између четника Косте Пећанца и партизана укључили и четници Драже Михаиловића, који су олакшали да власт у Ужицу „склизне“ у руке комуниста…

7. Кроз читав филм провлачи се љубавна прича партизанског комесара/команданта Боре (у улози Бузанчића обједињене су неколике судбине, отприлике и Петра Стамболића и Бранка Крсмановића и Милинка Кушића и Душана Јерковића, можда и још понеког) и руководиоца агитпропа Наде (Божидарка Фрајт). Њихова љубав је платонска и чиста, ограничена ригидном пролетерском сексуалном етиком.
Стварност: будући да се у партизанским одредима од првих дана нашао значајан број жена, комунисти на терену јесу водили рачуна о мушко-женским односима. Међутим, ова правила понашања кршена су на много места. По сећању Владана Бојанића, у Мачванском НОП одреду више руководилаца започело је ванбрачне везе са млађим партизанкама, а око партизанске болнице створило се нешто што је појединцима личило да је „права мала јавна кућа, само што се није плаћало“. И покрајинско повереништво партије у Нишу критички се односило према чињеници да је већина политичких руководилаца себи нашла дружбенице већ у првом периоду војевања. Милован Ђилас је изнео још једно мање романтично запажање, везано за највише партијске функционере – да су их у Ужицу „пратиле младе и згодашне секретарице, упадљиво интимније с њима него што је то сам посао налагао“. Најистакнутији је био пример самог Тита, који се саживео са безмало 30 година млађом секретарицом, студенткињом Даворјанком Пауновић. Како је закључио још један „пуританац“ међу партизанским командантима у Србији, Павле Јакшић, „партизански сурови сексуални аскетизам међу борцима није, очевидно, био у складу с хедонизмом у високим штабовима.“

Screenshot: Užička republika


8. Једна од најпотреснијих сцена јесте смрт партизанског омладинца Даче, уз кадар његове ожалошћене мајке (Ружица Сокић) и оца (Иван Јагодић) који га мртвог носи на рукама. Како се касније сазнаје из једног разговора, њега су из заседе, мучки, тог октобра 1941. убили четници пуковника Михаиловића. Тај моменат је представљен и као један од кључних када партизани увиђају четничку издају и окрећу се против њих. “И не само њега. Сваког дана убијете по неког, мучки, иза леђа“, додаје Бранко Коцкица, вероватно у улози Миодрага Миловановића Лунета.

Стварност: Током септембра и октобра 1941. у широј зони Ужица партизани и четници имали су неколико оружаних сукоба. У тим сукобима, број жртава је био следећи: након конфликта око успостављања команде у Пожеги (22. септембра) партизани су поред разоружавања већег броја четника једног од њих и стрељали, у сукобима код Косјерића око власти у тој вароши било је неколико погинулих и рањених – и то на обе стране, 28. септембра у сукобу у селу Рожанство (Златибор) погинуо је један партизан и један сарадник четника (Радомир Мићић, солунац, носилац Карађорђеве звезде), 4. октобра дошло је до већег сукоба у Пожеги, али по свему судећи без људских жртава (четници су заробили па пустили на слободу већи број партизана), 23. октобра дошло је до једног инцидента у Чајетини, али он присебношћу локалних команданата са обе стране није прерастао у борбу. Изван овога, није било појединачних убистава партизана од стране војно-четничких одреда нити напада на њих у ужичком крају.

9. Једна од упечатљивих сцена је и приредба партизана у Ужицу – сви који су гледали филм памте бар сцену где Неда Арнерић (а за њом и читава сала) певају песму “Са Овчара и Каблара“.
Стварност: Можда најпрепознатљивија партизанска песма до данашњих дана, која је потекла у Србији, јесте „Са Овчара и Каблара“. Најчешће се (погрешно) сматра да је настала у време „Ужичке републике“ и да говори о угледу Јосипа Броза. Међутим, како извори говоре, песма је у тим крајевима била популарна још у 19. веку и у време ратова за ослобођење од Турака, када су и српски добровољци из поробљених области певали: „Српски кнеже прими наске у редове србијанске“. Касније је књаз једноставно замењен „другом Титом“. Измењена песма се заиста певала међу партизанима у западној Србији, мада постоји и четничка верзија са другачијим наставком. Владимир Дедијер је описује као „рам-песму“, једну од оних коју су партизани преправили и убацивањем нових имена и догађаја у постојеће стихове и мелодије само начинили своју верзију. Приредба је, с друге стране, највероватније прекомпонована прослава Октобарске револуције у Ужицу, за коју су се комунисти хвалили да је, после Москве и Кујбишева, била највеличанственија у целом свету. Ужице је уочи 7. новембра 1941. заиста личило на неки градић у СССР-у: зидови централних здања били су покривени транспарентима и плакатима са револуционарним паролама, а градом су доминирале слике Стаљина и совјетских војсковођа, све са великим славолуком са петокраком звездом на тргу, чије се сијалице тих дана нису гасиле ни дању ни ноћу. За разлику од такве иконографије, на филму је представљен велики мурал на коме су равноправно осликани Стаљин и Черчил…

Screenshot: Užička republika


10. Филм се дотиче преговора у Брајићима који су водила вођства два покрета отпора 26. октобра 1941. са циљем успостављања боље координације и сарадње у борби против окупатора. По овом филму, Михаиловић је свих 12 Титових предлога одбио, изузев тачке о заједничкој подели плена. Ипак, Тито му је великодушно понудио оружје из Ужица. Бранко Коцкица ће на то изговорити антологијску реченицу: “Зар оваквима наше оружје?“
Стварност: Делегација Врховног штаба партизанских одреда, састава Јосип Броз, Сретен Жујовић и Митар Бакић, обрела се 26. октобра у Брајићима. Били су ово пети по реду званични преговори између комунистичког и равногорског штаба (а други уз присуство двојице главних команданата) и у свакој прилици партизански преговарачки тим се мењао. Из команде војно-четничких одреда, комунисти су за саговорнике имали уигран тандем: пуковника Михаиловића, Драгишу Васића, потпуковника Драгослава Павловића и два нова лица, поручника Јакшу Ђелевића и капетана Милорада Митића. Како је Ђелевић описао, разговор је започео у пријатељском тону, где је један од четника из Михаиловићеве пратње понудио госте куваном ракијом, док је Броз присутним четницима поделио по паклу цигарета. Даље се дискутовало о заједничким акцијама, подели плена, као и о питању „дивљих“ одреда који су посебно реметили односе две војске. Од Брозових 12 предлога за решавање несугласица, Михаиловић је одбацио четири, који су се тицали успостављања заједничког штаба у којем би се он потчинио Титу, укључивања политичких комесара у састав војно-четничких одреда и легализовања народноослободилачких одбора као нових органа власти. Иако је опет изостало потписивање званичног документа, две стране споразумеле су се око наставка борбе против окупатора, уз даље мобилисање људства на терену по принципу слободног избора команде и заједничку поделу ратног плена. Прецизирано је и да „војске остану где јесу, да се избегавају сукоби, а да се даље акције координирају“ и да се у сваком месту створе мешовити судови за све кривце и преступнике из оба покрета. Коначно, уговорено је да партизански Врховни штаб остане у Ужицу као центру своје зоне одговорности, а да Команда четничких одреда у исту сврху дође у Пожегу. Ту би свака страна имала своју управу, док би у осталим градовима остала заједничка. Сарадња у градовима требало је да омогући да фабрика оружја у Ужицу део производње преусмери и према четничким одредима; требало је да четници добију 12.000 пушака са одговарајућим контигентом муниције (приближно половину произведену у Ужицу), а да средства заплењена од партизана у трезору Народне банке буду усмерена ван војних снага, на избеглице и друге унесрећене грађане, док би два главна штаба задржала свега по пет милиона динара. Вероватно због усаглашавања око ове важне тачке, Михаиловић је, иако противник револуционарних органа власти, на крају прихватио да партизани неометано формирају НОО у местима која су била под њиховом контролом.
Мада су комунисти и ове преговоре оценили као пропале, по закључцима усменог споразума може се рећи да су они отишли и корак даље од претходног у погледу конкретног дефинисања акције, поделе одговорности и координисања дејстава. Склопљен на ивици оштрице и у данима када су тензије међу четницима и партизанима расле, споразум у Брајићима је ипак представљао вољу да се настави сарадња и спрече сукоби између две војске. Као знак добре воље према равногорцима, Броз је наредио да се одмах после преговора Михаиловићевим људима из Ужица упути 500 пушака са муницијом. Да ће, ипак, бити тешко спровести у живот свако слово усменог споразума, први је имао прилике да се увери Михаиловић, и то одмах по одласку партизанске делегације из Брајића. Самовољни четнички командант у Пожеги, капетан Вучко Игњатовић, припремио је заседу за партизанско руководство на реци Скрапеж, где је намеравао да их ликвидира. Аутомобил у којем се кретао Јосип Броз са сарадницима био је заустављен и само се чекало одобрење Михаиловића, са којим је успостављена телефонска веза, да се убиство и изврши. Михаиловић за тако нешто није хтео ни да чује; оштро је укорио Игњатовића позивајући га на официрску заклетву. „Од тога дана однос Драже према Игњатовићу није се никада поправио“, пише З. Вучковић, официр из блиског Михаиловићевог окружења. И сведоци ових догађаја из штаба капетана Игњатовића говоре да је подела међу четничким официрима од тада била све видљивија: „Чича нам дође као Керенски, штити агентуру!“, био је закључак неких од њих.

11. Током преговора Михаиловића и Броза у Брајићима, појављује се, не први пут у филму, и британски представник при устаничким снагама у Србији, капетан Двејн Тирел Хадсон. Михаиловић му забрањује да буде присутан на преговорима како би онемогућио да дође до јединственог антиосовинског фронта у Југославији, али и како би спречио да овај пошаље реалан извештај с терена у Лондон. На основу споразума говори му пак да је комунисте “превео жедне преко воде“.
Стварност: Хадсон, 31-годишњи рударски инжењер, био је врло искусан официр СОЕ, дуго пре рата радио је у Србији на пословима из своје струке, паралелно обављајући и сложене обавештајне задатке. Убеђени суверениста, Михаиловић је сматрао да су преговори комуниста и равногораца “унутрашње питање једне земље“, у које британски обавештајац нема права да се меша, некмоли да у њима има улогу посредника. Зато му је и ускратио могућност присуства на преговорима у Брајићима. Тај потез ће га скупо стајати и већ од 1941. унеће једну дозу неповерења између Михаиловића и Британаца.

12. Док комесар/командант Бора и његов ударник Миша пролазе преко четничких положаја према Ужицу, око себе виде распојасане четнике који пију, веселе се и салећу жене. “Њих бре треба све до једног…“, каже млади Миша. “Да не претерујеш?“, пита комесар, а борац, комуницирајући са њим на равној нози, одсечно додаје: “Не! Издвојио бих само оног Радована, он је поштен. И још понеког. А све друго…“ Комесар му одговара палећи цигарету: “Е видиш, да није тих Радована…“, инсинуирајући да би они одавно рашчистили са четницима.

Стварност: Приближно јесте била оваква крајем октобра 1941. И то је једна од ретких поштено приказаних историјских епизода у овом филму. Комунисти су за грађански рат били спремни знатно пре новембра 1941, они су револуционарну перспективу неговали и заоштравали још од 1919. Окупација и ванредно стање 1941. представљали су за њих историјску прекретницу, прилику да досањају вишегодишње револуционарне снове. Разговор комесара и борца заправо подсећа на нешто ранији опис разговора са Брозом који је пренео Милош Минић: “Рекли смо Титу да ми мислимо да би најбоље било за нашу даљу успешну борбу против окупатора ако бисмо предузели благовремено акцију да разбијемо четничку организацију, док смо далеко надмоћнији од четника. Тако бисмо онемогућили, у ствари, најопаснију петоколонашку организацију, далеко опаснију и од Недићеве државе и Љотићевих и Пећанчевих банди. (…) Тито је нас стрпљиво слушао. Био је и сам опседнут утисцима и размишљањима о разговорима у Струганику. А онда је рекао приближно следеће: ’Ви грешите. Кад бисмо ми то учинили, то би била тешка политичка погрешка са несагледивим последицама’. Не мисли ни он много друкчије о Дражи и о њиховој неискрености у разговорима које смо водили, о томе да треба према њима бити опрезан да не би дошло до изненађења. Али Дража је окупио доста официра и подофицира и људи са села и из града, а још много више патриотски расположених људи верује да ће он повести борбу против окупатора. Све док је тако, кад бисмо ми поступили како ви мислите, ми бисмо били осуђени од народа да смо изазвали братоубилачки рат.“ Суштински, Броз у септембру 1941. није мислио да не треба напасти Михаиловића, веровао је само да за то треба причекати погоднији тренутак. О томе јасно пише Минић, то потврђују у мемоарима и Родољуб Чолаковић и Павле Јакшић.

13. У оквиру Народноослободилачког одбора (НОО) у Ужицу заступљени су и представници предратних грађанских партија – комунисти су око себе окупили све родољубе без обзира на њихова политичка убеђења. Само до прве низбрдице, јер се испоставило да су уствари сви они прикривени непријатељски агенти (а шта би друго па била српска буржоазија?!).
Стварност: Револуционарне власти и НОО су готово увек били састављени само од представника КПЈ и њених присталица, евентуално уз елемент земљорадничке левице. „Грађанске странке нису пружале никакво поверење руководиоцима и организаторима народног устанка. (…) Ниједан од грађанских политичара није се појавио у тадањим народноослободилачким одборима или на јавним трибинама. Било је јасно да револуција овде нема чак ни сапутнике“, пише један партизански комесар из ужичког краја у сећању на 1941. По Венцеславу Глишићу, у ужичком крају један број одборника јесте отпао од НОО и у октобру, пошто су одбили да учествују у осудама на смрт личности које су окарактерисане као „народни непријатељи“.

14. Пошто представници странака напусте НОО, бивају кажњени тако што су извиждани и избачени из сале. Нико их не туче и не хапси, а намеће се закључак да су упркос свом издајничком раду без последица преживели шпијунажу у корист непријатеља.
Стварност: Неки од кључних момената из живота “Ужичке републике“, који су однели и највише живота у граду Ужица, једноставно нису приказани у овом филму. Пре свега, није приказана експлозија у трезору Народне банке у Ужицу 22. новембра (погинуло 111 особа) до које је дошло несрећним случајем, а затим ни једном речју није дат ни наговештај обрачуна партизанског одељења за борбу против пете колоне (претеча Озне) против тзв. народних непријатеља. Хапшењима, мучењима и ликвидацијама у Ужицу руководили су Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун, а број жртава никада није утврђен. По слому устанка вршена је ексхумација убијених у самом граду Ужицу и нађени су посмртни остаци 69 убијених цивила, од чега су код многих били видљиви трагови мучења. Међу њима су били и партијски дисидент Живојин Павловић и чувени српски ратни сликар Михаило Миловановић. И сам Пенезић оставио је кратко сећање на те дане: „Све дотадашње директиве биле су усмене, да треба ликвидирати најпознатије петоколонаше и шпијуне. […] Партизани су са свих страна доводили једног по једног. Сутрадан су довели и среског начелника Алексића, кога су ухватили негде у Мокрој Гори и једног његовог полицијског писара. Мој сусрет са Алексићем завршио се на неколико шамара. Сам нисам могао да верујем да ће тај велики противник комуниста, овако лако пасти у руке. То ме је одмах преломило да не треба много размишљати и да треба стрељати. Изабрао сам неколико најоданијих и мени познатих партизана, да их чува, и почео сам водити истрагу. То заправо и нису биле истраге, већ политички дијалози и оптужбе. Онолико колико су мене у два три маха саслушавали и једном, баш поменути начелник и његов писар.“

15. Један од већих четничких злочина који је приказан у филму је и стрељање партизанских рањеника и болничара, првог дана грађанског рата.
Стварност: Над партизанском болницом јесте почињен злочин, додуше не у области Ужица, већ Чачка. Хронологија је, ипак, била нешто другачија и њу је детаљно разрадио историчар Горан Давидовић. Након сукоба у Ужицу, од 3. новембра, партизанске снаге започеле су хапшења и разоружавања четника у Чачку и околини. Преузели су контролу и над до тада заједничком болницом у Горњој Горевници, где су четничког команданта, резервног мајора Војина Ратковића и његове сараднике спровели као заробљенике у Чачак, а једног четничког курира који се ту затекао стрељали. Овај догађај није уведен у официјелне хронике НОБ-а. Само дан касније уследила је и оштра реакција равногораца: опколили су болницу и заробили целу њену посаду и обезбеђење (укупно 11 партизана) и одвели их са собом, према Равној гори и логору који је успостављен у селу Брајићи. Ноћу 5/6. новембра њих 10 је стрељано у овом селу, међу убијеним партизанима био је и учитељ Стојан Кораксић, отац потоњег (и до данас) познатог карикатуристе Коракса.

Споменик на Кадињачи (Wikipedia, CC BY-SA 3.0)


16. Поход четника на Ужице, започео 1. новембра 1941, приказан је као масовна акција, наређена од команде на Равној гори и уз максималну кооперативност локалних команданата. Није до краја јасно у договору с ким је овај напад припремљен: да ли са Немцима или пак уз прећутну сагласност Енглеза. Борбе су окончане битком на Трешњици, у којој су четници имали више стотина избачених из строја, а читав подухват приказан је њиховим паничним бекством, приликом ког газе и преко својих мртвих и преко своје војничке заставе, коју кукавички остављају на бојном пољу.
Стварност: Напад на Ужице 1-2. новембра 1941. извели су самостално локални четнички команданти из ужичког краја (под командом капетана Вучка Игњатовића), без икаквог одобрења пуковника Михаиловића. То је био највећи дотадашњи четничко-партизански сукоб, али не и први. Игњатовићеве јединице су у овом судару релативно лако потучене од спремнијих партизанских снага и натеране на повлачење ка Пожеги. На попришту борбе остала су 24 мртва партизана и вероватно нешто више мртвих четника (најмање 16 мртвих, али можда и до 40), али то је било знатно мање од касније конструкције која је настала из једног Титовог говора, који је помињао “пуно поље мртвих“. По свему судећи, већи губици четника забележени су 3. новембра приликом борби у Пожеги. По Титовом наређењу сукоб тада није локализован, већ се кренуло у коначни обрачун и гоњење војно-четничких одреда све до њиховог штаба на Равној гори. Сукоб је заустављен након низа крвавих борби (Јован Марјановић наводи чак 1.500 избачених из строја на обе стране) уз притисак савезничких сила, а као што је мало познато у историографији две стране су 20. новембра постигле примирје и договориле наставак сарадње и заједничко кажњавање криваца за сукобе.

17. “Пуцај другарице“, са Недом Арнерић у главној улози, један је од најпознатијих кадрова и реплика из овог филма. Он симболизује почетак политичке еманципације жена и њихову равноправност са партизанским борцима, којом ће после рата извојевати и своје политичке слободе.
Стварност: Комунисти након 1945. јесу много допринели еманципацији жена, али је 1941. фокус њиховог рада био далеко од тог поља. Током 1941. у партизане је према истраживањима Босе Цветић ступило 287 жена из Србије, што је број који више ни изблиза није достигнут све до јесени 1944. Београдска комунистичка организација обраћала се у једном прогласу августа 1941. „мајкама, женама, вереницама и сестрама“, које је требало да буду „достојне традиције мајке Југовића“. Њихов циљ је био да се, у првом реду, боре за ослобођење земље, потом и за испуњење револуционарних циљева, најпосле за побољшање личног и општег положаја жене у друштву. Задаци који су им били давани у првим месецима борбе говорили су да се и у партизанској команди задржала традиционална схватања и подела на „мушке и женске послове“. Прве партизанке су у одредима кувале, прале веш, чистиле, ушивале. Санитет, као врло сложена и одговорна установа, који се током рата развијао, био је доживљаван као понижавајући, „женски посао“. Требало је да прође времена па да буду прихваћене равноправно као борци (после њиховог масовнијег ангажовања и мобилизације у борачки састав у СССР-у 1942); саборци су их дуго гледали са чуђењем и подсмехом. Партизанке ће као борци постати важан елемент унутар партизанске војске током њеног боравка у НДХ; током устанка у Србији, изузев предратних комунисткиња, изузетно ретко су распоређиване на борачке дужности.

18. У филму је детаљно приказан сусрет пуковника Драже Михаиловића са Немцима у селу Дивци 11. новембра 1941. Као исход ових разговора представљен је споразум по ком четници добијају оружје и муницију од Немаца и надаље као њихова побочница учествују у нападима на “Ужичку републику“.
Стварност: У јеку грађанског рата, уз притисак својих људи из београдске организације, пуковника Бранислава Пантића и мајора Ненада Митровића, Михаиловић се 11. новембра 1941. у селу Дивци јесте састао са немачким официрима. Како закључују К. Николић и Б. Димитријевић, „насупрот комунистичким интерпретацијама, Михаиловићеви мотиви за покретање преговора са немачким војним органима били су егзистенцијални: због спасавања народа. Они су реализовани на почетку грађанског рата, па су добили и антикомунистичку конотацију. Ипак, суштину су им одредили Немци: они су тражили само безусловну капитулацију.“ У таквим оквирима је текао Михаиловићев сусрет са немачким официрима, који му није донео ништа друго сем компромитовања. У разговорима који су трајали сат и по, он је покушао да иступи са одређеним условима за свој покрет и за народ у Србији, али је за Немце идеја о предаји „бандита“ била и прва и последња тачка. У вези са овим сусретом важне су две чињенице, које се ређе појављују у литератури о Равногорском покрету, а на које је још 1979. указао и Јован Марјановић: иницијатива за разговоре са немачке стране потекла је из Абвера (од Георга Кисела и Јозефа Матла), њихове војне службе којој овакви контакти са герилцима нису били страни. (Годину и по дана касније, у марту 1943, управо једном таквом линијом Немци ће комуницирати и са вођством партизанског покрета, што ће довести и до познатих Мартовских преговора). С друге стране, сва три представника Команде војно-четничких одреда на преговорима у Дивцима, поред Михаиловића, страдала су у наредних неколико месеци управо од Немаца: мајор Александар Мишић заробљен је у децембру 1941. и стрељан у Ваљеву, Ненад Митровић је стрељан у Београду, а Бранислав Пантић интерниран у логор у Немачкој, где је задржан све до краја рата.

19. Четнички злочини у грађанском рату су прилично апострофирани. Они овде пале села и сатиру читаве породице, поготово немоћне жене и децу. Посебно су упечатљиве сцене тестерисања сељака и одвођења сељака у цркву, заједно са Немцима, где су потом спаљени.
Стварност: Партизани су у првој фази грађанског рата у Србији (до пред крај 1941) усмртили знатно више цивила у односу на Михаиловићеве четнике. Једино тако брутално уморство цивила – уз тестерисање екстремитета, везује се за смрт председника општине Дивци Велисава Петровића, али оно се приписује партизанима, не четницима. Иако је потврђено мучење наведеног лица, нису приложени јасни докази да је Петровић заиста тестерисан и лако може бити да се радило о пропаганди коју је пласирало “Ново време“ и квислиншка штампа. Касније су послужили за инспирацију комунистима… Најбезочнија лаж је да четници заједно са Немцима пале у цркви свој народ. Српски народ је на читавом свом етничком простору у више наврата мученички пострадао у својим храмовима, а у октобру 1942. у селу Крива Река, сељаци су силом затворени у свој храм Светих апостола Петра и Павла од припадника немачке 7. СС дивизије Принц Еуген. Спаљени су – њих преко 70 – оптужени од Немаца да су присталице и помагачи покрета Драже Михаиловића…

20. Погибија мајора Косте Барца (Шербеџија) који тумачи лик Јована Дерока, везује се за учешће четника у завршном нападу на “Ужичку републику“. Прилазећи немачким командантима, који му директно командују у овој операцији (он их и ословљава са “хер командант“), Барац-Дерок гине 29. новембра 1941. од непознатог пројектила, испаљеног можда са партизанске а можда (нехотично) и са немачке стране.
Стварност: Поручник Јован Дерок, јунак из периода опсаде Краљева, погинуо је знатно раније и на другој локацији: 8. новембра 1941. у селу Ракова код Чачка. Дерок је приликом борби са партизанима био рањен и заробљен, а сведочанство о његовом убиству крај реке Чемернице дао је један од егзекутора: “Пре него што смо опалили пушке, капетан Дерок нам је рекао: ’Немојте браћо да ме убијете’. (…) После овога сва тројица смо опалили пушке, и капетана Дерока на месту убили. Када смо извршили ово, Ристановић је узео пушку капетана Дерока, а затим смо се сва тројица вратили у штаб чете. Када смо улазили у кућу, Ристановић је рекао партизанима: ’Убисмо ону џукелу Дерока’, док су му неки од партизана одговарали: ’Алал ти вера’.“ Један мање острашћени партизански командант из Чачка, Ђоко Миловановић, записао је тада у свом дневнику да је убијен један од последњих равногораца који је “мирио страсне четнике и партизане“…

Screenshot: Užička republika

21. Кроз цео филм провлачи се љубавна прича партизанског команданта Луке (Аљоша Вучковић) и Наде (Божидарка Фрајт). Обоје гину јуначки у првим данима грађанског рата: док Лука бива смртно рањен у борби са немачким оклопним јединицама, а потом умире са Надиним пољупцем на уснама, њу мучки, из заседе, убијају четници док држи збор женама и мајкама против грађанског рата. Последње њене речи женама су: “Изборите се саме за своју судбину!“ А већ неколико кадрова касније, убијена је и она и група недужних жена, крај којих остаје да плаче ратно сироче…

Стварност: Командант Лука је инспирисан стварном судбином поручника ЈВ Слободана Секулића, који се од првих дана устанка придружио партизанима. У октобру 1941. налазио се на дужности команданата једног батаљона Ужичког НОП одреда. Међутим, он није рањен у борби са четницима, већ с “реакцијом“ крај Пожеге – и није подлегао одмах, већ је као рањеник био остављен и препуштен на милост и немилост Немцима на Златибору, тако и заробљен и онда стрељан у мају 1942. на Јајинцима. Нада би пак могла да буде нека алузија на Митру Митровић – прву жену министарку у партизанској влади (ГНОО) у Ужицу. Бивша супруга Милована Ђиласа и једна од најватренијих заговорника грађанског рата још у првим данима устанка, Митра Митровић је ипак преживела рат. Живела је све до 2001. Данас јој у родној Пожеги, занемарујући другу страну медаље и историјску истину о њеном делу, неке нове антифашисткиње сликају весели шарени мурал.

22. Партизанско повлачење из Ужица 29. новембра представљено је као добро организовано, поступно, са јасно изграђеном тактиком одбране. Према овом приказу, Немци на Кадињачи уз велике губитке у људству и техници пробијају партизанске линије и на једвите јаде освајају град (артиљеријски двобој подсећа на сцене из “Марша на Дрину“ истог аутора). Пред њима, у збег креће скоро цело Ужице, а међу последњима у заштитници и Тито. Мит о партизанским Термопилима је створен.

Стварност: Мајор Југословенске војске Бранко Пољанац, који је крајем октобра стигао у Врховни штаб у Ужице, израдио је за партизанске одреде неколико упутстава из војне вештине, међу којима је посебно значајно за наступајуће дане било оно под насловом „Како се држи – брани слободна територија“. Увиђајући значај тог документа, потписао га је лично Јосип Броз. Међутим, када је крајем новембра наступила немачка офанзива, по Брозовој заповести се радило супротно препорукама, што је у великој мери допринело растројству партизана. Јосип Броз је одбио идеју да се отпор Немцима пружи на Црнокоси, сматрајући да већа опасност долази од немачке групе „Запад“ која је наступала од Љубовије и наредио је одбрану на превоју Кадињача. У партизанском штабу у Ужицу након 20. новембра владала је паника, а руководство није било јединствено ни око питања како се супротставити окупатору. Брозу се изгледа једини јавно супротставио председник ГНОО, „револуционарне српске владе“, Драгојло Дудић Чича. Он је био песимиста по питању могућности отпора и фронталне борбе и предлагао је нешто слично што и Дража Михаиловић – осипање у герилу и наставак борбе као и пре формирања слободне територије. Нешто тиши, међу војним командантима, био је Коча Поповић. Узалуд су чињени и напори да се 28. новембра у Ужицу и Чачку пронађе додатно оружје и изврши општа мобилизација војноспособних мушкараца. Вести које су из агитпропа пласирали као доказ спремности – да градовима прети „зверско клање“ од немачких казнених експедиција, али да су комунисти спремни „ако то устреба, и да читав град иселимо“ – само су појачале панику међу становништвом. Последња ноћ у слободном Ужицу искоришћена је за обрачун комуниста са „народним непријатељима“: 28/29. новембра из затвора их је изведено и стрељано око 40.

Закључак о борбама 29. новембра
у дневнику немачке команде био је
кратак и победоносан: „Освојени Ужице
и Пожега. Непријатељ је имао 572 мртва,
85 рањених и 224 заробљена.
Сопствени губици – два мртва
и два рањена.

Партизанску престоницу бранили су 29. новембра Раднички батаљон Ужичког одреда, ојачан са две чете Посавског и једном четом Другог шумадијског одреда. Команданту одреда, учитељу Душану Јерковићу, остало је да сам осмисли како ће са 300 партизана и једним топом зауставити немачку борбену групацију од 2.600 људи са тенковима и батеријом топова. Како је то протумачио Љубомир Симовић, испоставило се да „је један промрзли и лоше наоружани пекар стајао према осам искусних, истренираних и одлично наоружаних војника“. Уочивши издалека партизанске положаје, немачка команда најпре их је уз подршку артиљерије ухватила у клешта, а потом уз сву надмоћност принудила на борбе у окружењу. Борба на Кадињачи трајала је од 13 до 14.30 часова, а за то време изгинули су борци Радничког батаљона и добар део њихових сабораца из других јединица. Са њима су листом пострадали и њихови команданти: Душан Јерковић, командант Радничког батаљона Андрија Ђуровић, комесар Посавског одреда Бора Марковић, комесар Орашке чете Раде Марковић и други. Био је ово јединствен пример у Србији где су се партизански команданти скупа са својим војницима борили заиста до последњег метка и последњег даха. Ипак, њихову борбу не можемо да тумачимо као „саможртвовање“, јер добар део њих није тачно ни знао куда иде и са каквом се силом суочава. Пре ће бити да се радило о њиховом жртвовању од стране Врховног штаба, услед опште панике и недостатка војног искуства. Друга тачка отпора, код Пониковице, била је сломљена још једноставније, и Немцима су сви путеви за Ужице били отворени. Они су очекивали борбе у граду, па су испред пешадијских пропустили тенковске јединице. Међутим, отпора више нигде није било. Око 16 часова после подне немачка застава се победоносно завијорила на звонику ужичке цркве. Закључак о борбама 29. новембра у дневнику немачке команде био је кратак и победоносан: „Освојени Ужице и Пожега. Непријатељ је имао 572 мртва, 85 рањених и 224 заробљена. Сопствени губици – два мртва и два рањена.“ Чланови Врховног штаба и партизанске команде нашли су се у паничном бекству; Брозу је требало времена да те ноћи пронађе саборце. У партизанској мемоаристици није изнесено пуно детаља о томе како је изгледао партизански бег из Ужица после 67 дана власти над градом. „И град нас је мукло испраћао – нико није отворио прозор да домахне руком – ни они који су нас волели и жалили нису се усудили да закукају за нама“, јетко је приметио Милован Ђилас. Венцеслав Глишић повлачење описује са две речи: „дезорганизација и хаос“. Гојко Николиш је био у прилици да приликом одступања забележи и непријатне коментаре озлојеђених Ужичана: „’Завадише нас с Нијемцима и побјегоше, дабогда не повратили се више.’ Тешко ми је. Тако, дакле, изгледа ’осека’ устанка. Сад ће и зец дизати ногу на нас.“

Коначно, и сам термин “Ужичка република“ није егзистирао у ратно време, поготово не међу партизанима 1941. Као такав први пут се јавио у квислиншкој штампи и био је пежоративан; партизанско вођство из тактичких разлога није нипошто могло да посегне за таквим називом. Броз и Кардељ су у надолазећем таласу устаничких активности 17. новембра упозоравали ПК за Црну Гору да нипошто не проглашавају „некакве републике или уставе“. Међутим, тај термин се 1942. појавио и у совјетској штампи, а после рата, када је република заиста проглашена, био је општеприхваћен и у историографији и у јавном говору. Па и на филму…

ПАРТИЗАНСКЕ ЛИКВИДАЦИЈЕ У СРБИЈИ 1941. ГОДИНЕ (Немања Девић)

У другој половини 1941. године у Србији су се смењивала само лоша искуства. Масовно се гинуло пред стрељачким водовима окупатора, али и у све учесталијим партизанско-четничким сукобима. Текст историчара Немање Девића тематизује убиства која су тада, доказујући револуционарну посвећеност, починили припадници партизанских формација. Радило се, међутим, тек о најави знатно темељнијег обрачуна „револуционарног субјекта“ са „класним непријатељем“, који је отпочео у завршној фази Другог светског рата.

Текст Немање Девића базиран је на његовој волуминозној монографији За партију и Тита. Партизански покрет у Србији 1941-1944, коју су ове године издали Службени гласник и Институт за савремену историју.

Револуционарни терор и политичка репресија у Србији представљају вишедеценијску табу тему, једну од белина која је карактерисала српску историографију све до почетка 1990-их година. Злочини партизанских снага, из којих је 1944/1945. израстао партијско-државни терор, деценијама су помињани узгред и тенденциозно свођени на ,,народни одисај“ и појединачне случајеве анархичног терора.

На основу нашег истраживања, револуционарни терор у Србији пролазио је кроз неколико фаза. Прву фазу (јул–октобар 1941) карактерисале су појединачне и ретке групне ликвидације идеолошких и политичких неистомишљеника, углавном представника локалних власти и жандарма, особа које су комунисти означили као „петоколонаше“.  Друга фаза је трајала током октобра и новембра 1941. године у ослобођеним градовима (посебно Ужицу и Чачку), где су комунисти настојали и да ликвидације противника, у које су сада у већем броју били укључени и „кулаци“, антикомунисти и припадници ривалског Равногорског покрета, потврде пресудама првих тзв. народних судова и револуционарних органа власти. У обе фазе револуционарног терора, на територији Србије ликвидирано је ван борбених дејстава по неколико стотина  – укупно око 800–1.000 људи.

Прве жртве партизана ван борбених дејстава у Србији забележене су већ у јулу 1941. године. Паралелно са нападима на органе власти и жандармеријске станице, вршене су и ликвидације одређених „петоколонаша“ који су могли да ометају рад КПЈ и изградњу револуционарних власти на терену. За месец дана (друга половина јула и прва половина августа) забележен је већи број убистава: 19. јула у Пецкој је убијен помоћник среског начелника, а дан после у селу Доња Шаторња и деловођа општине; 31. јула у Гуњацима код Љубовије је извршена прва групна ликвидација, када је убијено седморо људи. Начелник Топличког среза је убијен у бомбашком нападу у Прокупљу 3. августа, а начелник и подначелник среза Мачванског убијени су 7. августа у Богатићу. Дана 3. августа у Мионици, а 10. августа у Страгарима убијени су и жандарми који су били заробљени у претходним акцијама. Само дан касније, код Свилајнца су након мучења убијени жандармеријски капетан Ракић и наредник Врањешевић. Према полицијским извештајима терор над представницима цивилних власти у земљи је појачан, па је 7/8. августа „одведен“ председник општине у Комарицама код Крагујевца Благоје Живојиновић; крај Прељине је 10/11. августа убијен председник општине Миодраг Перишић, а 11. августа у Радобуђи код Ариља убијен је председник општине Божа Крџић. Током 12. августа на територији Србије је регистровано више убистава чланова општинских управа која су починили партизани: у Соколу крај Крупња, у Пласковцу код Тополе и Паковраћи код Чачка. Истог дана, у нападу на руднике у Равној Реци и Сењу, стрељано је девет инжењера и запослених радника под оптужбом да су петоколонаши, мада је „касније утврђено да неки од њих нису били и да је учињена неисправљива грешка“. У наведеном периоду у неколико наврата ликвидирани су и шумари и железничари које су партизани оптужили за ометање акције.[1]

Ранковић&Пенезић

 У једном прогласу КПЈ из августа 1941. године први пут је скициран портрет унутрашњег непријатеља, чија је дефиниција обухватила шире категорије грађана: „Издајица је онај ко ма чиме – радом, материјалом, храном, новцем, порезом, куповањем ‘Новог времена’, слушањем лажи преко радиа итд. – помаже окупаторе и њихове најамнике.“[2]

Нека од убистава током августа и септембра извршена су доста сурово. Према извештајима власти из Зајечара, 19. августа је у околини Бољевца нађен „леш председника општине Подгорачке Алексе Сретића, кога су 18. о. м. непозната наоружана лица била одвела. Леш је избоден бајонетом и извађено му је једно око.“[3] У Великоорашком срезу прве жртве су пале 1. септембра; тројицу сељака из Новог Села и Марковца, оптужених да су покушали да утичу на распуштање партизанске чете, комунисти су одвели преко Мораве и убили их тек после неколико дана мучења. Њихова беживотна тела пронађена су унакажена, а сећања породица говоре да су пре убиства они били ослепљени и кастрирани.[4]

„Убијање је функција рата
и револуције (…) Ко хоће
рат и револуцију мора
пре тога у идеји, у себи,
бити решен на убијање
људи.“

Свирепе ликвидације противника партизанског покрета бележе и полицијски извештаји са лица места. Тако је приликом упада партизана у Ариље 22. августа регистровано да су жандармеријске снаге имале једног погинулог и два заробљена, а да су те заробљенике партизани мучили и потом дотукли мецима. У селу Стојнику код Аранђеловца је у исто време сељак Милан Раденковић „убијен ножем“. О убиству два порезника крај Гроцке 26. августа сачуван је и лекарски извештај, у којем је прецизно наведено да су исти избодени ножевима, да су им претходно сечени прсти и уши, сломљене вилице, а једном од њих „око избијено оштрим оруђем“. Истог дана стављен је на муке, уз вађење очију, и апсолвент теологије Добривоје Нешковић из Грошнице.[5] Посебно су се по злу прочули партизански команданти из Тамнаве Стеван Борота и Јосиф Мајер. М. Белић је на основу мемоарске грађе партизанских бораца реконструисао затамњени део биографије Бороте и Мајера: „По причању Константнина Вујића, првоборца из Јасенице, Борота ‘није поступао како треба, него је клао људе’. Тако је једном затворио Тошу Виторовића из Дупљаја и хтео је да га убије само зато ‘што је био богат’.[6]  

Смрт председника општине Дивци Велисава Петровића до данас је остала контроверзна тема. Њега заиста јесу ликвидирали партизани 23. септембра 1941. године, али у примарним изворима нема података о начину убиства. Ј. Мајер је након хапшења изјавио да је њега убио партизан „Жупан“, за кога се знало да је склон да ликвидације врши ножем.[7] У црквеној књизи умрлих у рубрици „узрок смрти“ стоји само „од комуниста убијен“.[8]

Некада је убиство непријатеља било и својеврсна иницијација за пријем у КПЈ и напредовање у одреду, тест револуционарне доследности и чврстине. Како је казао Родољуб Чолаковић, „требало их је прекалити кроз акције кроз проливену крв своју и туђу коју ће моћи мирно да гледају“.[9] Познат је документ из нешто познијег периода (1944), где секретар Среског комитета КПЈ у Великој Плани извештава ОК Младеновац о убиствима политичких противника: „На ликвидацији испробавамо људе, јер то је један од најбољих начина, који стоји на расположењу. Његова одлучност, револуционарност, безкомпоромисност, мржња према непријатељу – изражава се ту најбоље. Ко не може да убије непријатеља, тај тешко и скоро никако не може бити комуниста.“[10] Многи потоњи партизански команданти стекли су самопоуздање, али и поверење партије, калећи се кроз убиства „народних непријатеља“. Некима од народних хероја из Србије се управо непоколебљива и чврста борба са „реакцијом“ приписује као једна од главних заслуга за признање којим су награђени. Недавно откривена фотографија ликвидације сумњивих сељака у области Ваљева (вероватно настала у Гуњацима 31. јула) међу личностима које их спроводе на стрељање показује и лик потоњег партизанског команданта и народног хероја Стипана Стеве Филиповића.[11] И легендарни Миодраг Миловановић Луне, који је напредовао до заменика команданта 2. пролетерске бригаде 1944. године, свој партијски и партизански стаж започео је убиством „издајника Радовића“ у селу Поточањ код Ужица.[12]

Миодраг Миловановић Луне

Многи су пред суровим законима гериле и догматског партијског расуђивања били олако проглашени за непријатеље, што је посебно долазило до изражаја у одредима у којима су командовали некадашњи шпански борци и стари комунисти. Према једном извештају Милана Благојевића Шпанца Главном штабу НОП одреда Србије, његов 1. шумадијски одред је за непуна три месеца (до 18. октобра 1941. године) ликвидирао 22 „петоколонаша“.[13] Међу њима је било и стварних сарадника окупатора, али и људи попут пописивача жита, сеоског лекара, управника поште или пак сродника њихових стварних непријатеља. Тако су 6. новембра 1941. године партизани овог одреда у селу Блазнави стрељали и Ковинку, Радомира и Миросаву Пантелић, само зато што им се син и брат као жандарм борио у саставу оружаних одреда генерала Недића.[14]

По ослобођењу градова у западној Србији, партизанска репресија се осетила у свакој вароши која је дошла под власт устаника. По броју убијених посебно су одскакали Чачак и Ужице, где су створена и посебна одељења за борбу против пете колоне, као нека претеча Озне, под руководством Александра Ранковића. Чачанске „Новости“ објавиле су 15. октобра и чланак о важности борбе против унутрашњег непријатеља: „Борба против издајника и петоколонаша поставља се у исти ред као и борба против окупатора. Зла која је народ претрпео издајничким радом петоколонаша су неизмерна зато и борба против њих мора бити непомирљива. (…) У свима ослобођеним местима заводе се народни судови за петоколонаше. Ти судови знаће да пруже задовољење народу, а, што је и најглавније, својом бескомпромисном борбом у истребљивању пете колоне помоћи ће и олакшати народно-ослободилачку борбу. Милост значи издају!“[15]

„Још увек је било у партији неодважности и спорости у убијању шпијуна и сарадника окупатора. Како смо ми вође могли бити колебљиви и недоследни, а истовремено критиковати и кажњавати своје подређене? Убијање је функција рата и револуције. (…) Ко хоће рат и револуцију мора пре тога у идеји, у себи, бити решен на убијање људи, на погубљење својих сународника, па и пријатеља и братственика“, присећао се касније тих дана један команданата револуционарне војске, Милован Ђилас.[16]

Милован Ђилас

Према сећању Крцуновог сарадника из прве ратне године, Видана Мићића, Ранковић им је у октобру 1941. године дао и упутства о поступку са ухапшенима и осуђенима на смрт: „Не сме бити никаквог батинања и иживљавања, само метак у потиљак. Нема рафалне паљбе. Скините вредну одећу са њих и предајте у магацин. Доводите их до траншеје и ту их ликвидирајте једног по једног.“ Када су започеле и прве ликвидације у Крчагову, Видан Мићић је постао један од џелата: „Ликвидација осуђених на смрт припала је мени. Крцун ме је одабрао. Заволео сам тај посао временом и радио сам га с вољом“.[17]

Хапшења у Ужицу су започела истог дана када је град ослобођен. Ликвидације су започеле 7. октобра, када је стрељано осам грађана, ранијих представника окружних и месних власти. У саопштењу поводом њихове осуде, нове власти су изашле са закључком: „Ми нећемо стати на пола пута, казнићемо све оне који су раније, или који данас својим радом служе непријатељу!“.[18] Уследиле су ликвидације и у Бајиној Башти и Ариљу.[19] Током октобра и новембра извршено је још неколико стрељања у Ужицу, од чега је најмасовније забележено непосредно пред пад „Ужичке републике“, вероватно у ноћи 28/29. новембра. Те вечери је на Капетановини било стрељано више од 40 особа, међу којима и новинар Живојин Павловић и сликар Михаило Миловановић.[20]

„На ликвидацији испробавамо
људе… Ко не може да убије
непријатеља, тај тешко
и скоро никако не може
бити комуниста.“

Процене публициста почетком 1990-их, када је тема револуционарног терора тек почела да се отвара у српској јавности, биле су засноване на усменим казивањима људи, који о тајним ноћним ликвидацијама нису могли да дају прецизније податке. Оне су говориле о више стотина, чак и о 800 убијених цивила у Ужицу током октобра и новембра 1941. године.[21] Новија истраживања говоре о доста нижим бројкама: по нашој процени у Ужицу и околини (Ариље, Пожега, Косјерић, Бајина Башта) од партизанских снага убијено је у јесен 1941. године око 80–100 цивила.

Сличнa атмосфера током новембра 1941. године владала је и у Чачку. Штампа Недићеве владе преносила је вести о више десетина обезглављених лешева пронађених у подрумима партизанских затвора.[22] О њима говори и више независних извора. Прецизни и упућени немачки обавештајци из Чачка навели су податак у једном свом новембарском извештају да је у Ужицу и Чачку дошло до „клања српских националиста“. Први извештаји органа Специјалне полиције из Чачка након пацификовања устаничке зоне говоре о томе да се „после бегства комуниста из Чачка, нашло 46 лешева страховито унакажених са исеченим главама, извађеним очима, као и одсеченим другим деловима тела“. У истом документу наведен је поименични списак од 35 жртава, док су остали били неидентификовани. Процењивало се да ће се крај Мораве наћи још колективних гробница, а број убијених је према овом извору износио и до 150 особа.[23] И капетан Предраг Раковић, командант чачанских равногораца, говори у једном извештају да су на дан 14. новембра 1941. године чачански партизани маљем убили 17 заробљених припадника војно-четничких одреда.[24]

Чачански историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић објавили су поименични списак жртава рата, од чега су регистровали 26 цивила и заробљеника убијених од партизана на подручју Чачка током новембра 1941. године, уз ограду да списак није коначан и да у њега нису унета лица која пре рата нису имала пребивалиште у граду.[25] Сравњивање података из њиховог и првог списка Специјалне полиције говори да је број жртава нешто већи и, по нашој процени, он у Чачку у наведеном периоду износи између 30 и 50 убијених. Злочини су забележени и ван жаришта устанка и „Ужичке републике“, у готово сваком срезу у Србији.

Немања Девић

Историчар Милан Радановић је утврдио да су у извештајима комесаријата и министарства унутрашњих послова Недићеве владе за 1941. годину наведени поименични подаци за укупно 852 особе чију су смрт или нестанак скривиле партизанске јединице. Од тог броја, њих 63 убијени су као ратни заробљеници, претежно припадници жандармерије. Убијено је и 40 жена. По Радановићевој анализи, партизански одреди су у Србији 1941. године починили 24 масовна убиства.[26] Међутим, списак убијених Недићеве владе се не може сматрати и коначним, због одређених недостатака које поседује – првенствено услед непрецизних и непотпуних података и ажурираних спискова са терена. Ипак, он нам пружа полазну основу за закључак да су у две фазе револуционарног терора (у лето и у јесен) током прве ратне године комунисти мимо борбе ликвидирали око 800–1.000 цивила и ратних заробљеника.

Featured image – Tajana Poterjahin


[1] АС Ж, Ж-28, Влада МН II, 359–361; МЦКУ са подручја општине Топола, уписи за јул и август 1941; Д. Прица, Ј. Радојковић, н. д., 23; М. Радановић, н. д., 70.

[2] Зборник НОР, 1-1, 30.

[3] Извештаји и наредбе Комесарске управе…, 55.

[4] ИАБ, УГБ, СП-IV-9/55; Б. Перић, Моравска свитања, 160; изјава Мирослава Голубовића из Новог Села, дата аутору фебруара 2012.

[5] ИАБ, БИА, I-1; О приступу прошлости, 64, 72, 75; С. Ћировић, Гружа, 201–202.

[6] М. Белић, Борота и Мајер, 167; АЈ, МГ-1784, 1-6, В/52.

[7] ИАБ, УГБ, СП-IV-155/1.

[8] МЦКУ са подручја општине Ваљево, уписи за септембар и октобар 1941. године.

[9] Kristofer R. Brauning, Obični ljudi, Beograd, 2004, 239; Р. Чолаковић, н. д., 162–163, 180.

[10] АС Ж, Ђ-9, ОКМ-7-1002.

[11] Ваљевски партизани…, 100–101.

[12] М. Миловановић, н. д., 157. „Лунета и Пенезића“ као ликвидаторе у Ужицу помињу у својим исказима пред истражним органима 1942. још неки заробљени партизани (ИАБ, УГБ, СП-IV-177/12).

[13] Зборник НОР, 1-1, 179.

[14] МЦКУ општине Топола, уписи за август и септембар 1941. године.

[15] Осветљавање истине, 541–542.

[16] М. Ђилас, Револуционарни рат, 101–102.

[17] Слободан Гавриловић, Џелат, Београд, 2014, 112–116.

[18] В. Глишић, Ужичка република, 152.

[19] Г. Шкоро, Истина је у именима, 228.

[20] М. Радановић, н. д., 74, 80; Ж. Грујичић, н. д., 80.

[21] Раде Рончевић, „Злочиначка чета одабраних. Крцуне Ужице те заборавит неће!“, Погледи, специјално издање, бр. 2, јун 1991.

[22] „У Чачку је откривено 80 обезглављених лешева“, Ново време, 12. 12. 1941.

[23] ИАБ, УГБ, СП-IV-282/9.

[24] МИАЧ, Регистар докумената из ВА, из четничке архиве и Недићеве архиве 1941–1944, бр. 254–255.

[25] Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Други светски рат, 212–213.

[26] М. Радановић, н. д., 70.