„Oni koji su izdali narodna nadanja moraće da idu. Mirno, bez opiranja i uvređenosti, naročito bez patetičnih rekvijema.“ – Intervju Mila Đukanovića iz 1989. godine

Kako je Milo Đukanović (26), diplomirani ekonomista i član CK SKJ, u razgovoru sa Ratkom Kneževićem za DUGU, (br. 391, februar-mart 1989), ispraćao staru političku klasu.
Izvodi iz intervjua pod naslovom „Pet fotelja ne čine sistem“ najmlađe zvezde antibirokratske revolucije u Crnoj Gori, datog pre više od tri decenije.

Ovo je vreme rušenja dogmi, vreme velikog otrežnjenja. Stepen ideološke indoktrinacije je visok i nje nisu pošteđene ni mlađe generacije, recimo mi (…) Sa ljudskog stanovišta, imam razumijevanja prema svim pripadnicima jednog starog političkog koncepta, koji pred kraj svoje karijere, u bitno izmijenjenim uslovima političkog rada ne mogu da nađu sebe. Na razumijem ih sa političkog i moralnog aspekta, kad neće da shvate da u ovoj fazi društvenog razvitka, koju obeležavaju, može se slobodno reći, promene karaktera tektonskih poremećaja, oni nisu u stanju da drže korak i da će svojim usiljenim zadržavanjem u toj radikalno novoj političkoj orijentaciji usporavati i ugroziti proces neophodnih društvenih reformi. Zato i mislim da je vrijeme da dobar dio onih sa namnoženim mandatima u političkim i drugim organima odu na zasluženi odmor, a „nek zastavu nosi svaka nova smena“.

Samo prividno, u Crnoj Gori je rat završen.
Dobijena je samo prva bitka, ne tako laka.
Rovovski rat se tek zahuktava. Nijedna stara
i poražena politika nije galantno prepuštala
svoje pozicije i priznavala poraz.

Kad je Crna Gora u pitanju, po mom mišljenju, potrebno je razlučiti neposredan povod, odnosno tu kap koja je prelila čašu žuči crnogorskog naroda prvih dana nove godine, od suštinski dubljih uzroka minulih događaja. U nju su stali i do očaja doveden socijalni status ogromne većine radnih ljudi i građana i razočarenje indolentnošću jugoslovenskog i crnogorskog političkog vrha u odnosu na Kosovo, i neslaganje sa sve izraženijim političkim trvenjima među rukovodstvima, i ogorčenje neautoritativnošću i do gubljenja identiteta nesamostalnošću crnogorskog političkog i državnog vrha. Dugo je akumulirana kritična doza nezadovoljstva jednom politikom, koja je evidentno bila jalova i odnarođena.

Silovitim ulaskom naroda u politiku taj donedavno rezervat za posvećene ruši se kao kula od karata. Ruši se decenijski vešto, gotovo religiozno, režirana birokratska dogma o nedodirljivosti rukovodstava, koja su dugo trenirala svoj „dragi narod“ na snishodljivost, poslušnost, trpeljivost i aplauze. Pogotovu je u temperamentnoj i kičmenoj Crnoj Gori, gdje se na kaže uzalud: glavu za obraz, a obraz ni za glavu, taj raskid sa nedostojnošću takvih dogmi morao biti oštar i dramatičan.

(…)

Moraće, dakle, sada, kada se stvari postavljaju s glave na nogu, oni drugovi iza kojih umesto rezultata stoje maratonske biografije, koji su, što bi Njegoš rekao, „izdali narodno nadanje“, silaziti sa scene. Mirno, po prirodi stvari, bez stodnevnog opiranja i uvređenosti, naročito bez patetičnih rekvijema.

Silovitim ulaskom naroda u politiku
taj donedavno rezervat za posvećene
ruši se kao kula od karata. Ruši se decenijski
vešto, gotovo religiozno, režirana birokratska
dogma o nedodirljivosti rukovodstava, koja
su dugo trenirala svoj „dragi narod“ na
snishodljivost, poslušnost, trpeljivost i aplauze.
Pogotovu je u temperamentnoj i kičmenoj Crnoj
Gori, gdje se na kaže uzalud: glavu za obraz,
a obraz ni za glavu, taj raskid sa nedostojnošću
takvih dogmi morao biti oštar i dramatičan.

Neposredan povod januarskih događaja u Crnoj Gori bila je tuča, da ne upotrebljavam tu nabrzinu smišljenu sintagmu o hitnim merama. Ja u toj bezumnoj odluci vidim potvrdu svoje dijagnoze o dubokom dugogodišnjem jazu u Crnoj Gori između naroda i rukovodstva. Jer ko bi, sem onog ko se toliko birokratski otuđio i osilio, mogao do te mere potceniti karakterni sklop crnogorskog naroda, da mu priredi batinanja, i posle svega, da mirno sedi u fotelji čekajući zaborav za tu sramotu.

Samo prividno, u Crnoj Gori je rat završen.Dobijena je samo prva bitka, ne tako laka. Rovovski rat se tek zahuktava. Nijedna stara i poražena politika nije galantno prepuštala svoje pozicije i priznavala poraz. Zar oproštajno slovo pojedinih njenih aktera ne zvuči upozoravajuće, da ne kažem preteće: istorija ća navodno dokazati da su oni ipak bili u pravu. Tako to i biva. Kada ponestane argumenata za politički dijalog, pa shvate da moraju otići, onda makar mnogi od njih žele brzu kompromitaciju svojih naslednika da bi iz te činjenice crpli dokaze za svoju nevinost. No, kada bismo se mogli u potpunosti koncentrisati na izradu projekta budućnosti, mi se i ne bismo plašili suda istorije.

  (…)

Kada je program u pitanju, napravićemo ga brzo i kvalitetno. Samo, bez nervoze. Za sve ove godine, a bilo ih je tridesetak, niko nije ni pitao za program. Mandati su uglavnom blanko dobijani i tako trošeni.

(…) Narod je zakoračio na političku scenu i uspostavio stalnu demokratsku kontrolu vođenja politike. Ta kontrola, doduše, još nije institucionalizovana, ali je i ovakva i te kako potrebna, jer više uzurpacije vlasti neće moći da bude. Politika mora postati prohodnom i protočnom za stalno nove ljude i ideje, upotrebljive, blagodetne. Odzvonilo je doživotnim profesionalnim političkim karijerama i vlastohlepcima. Neka to bude javni posao, kojim ćemo se pomalo svi baviti, jer je dosta sudbine naše prepuštano samo izabranim vođama. Umesto profesionalne a diletantske, zasnujmo politiku kompetentnu, a deprofesionalnu, do granice optimalnosti. Crna Gora nikad u svom posleratnom razvoju nije bila u težoj društveno-ekonomskoj i socijalnoj situaciji. Danas je potrebno podmetnuti leđa za Crnu Goru. To moraju učiniti, pre svega, oni koji je doživljavaju kao svoju sudbinu, ali i svi drugi koji osećaju patriotsku obavezu da svojim znanjem i iskustvom  doprinesu stabilizaciji prilika u Republici i intenziviranju njenog razvoja.

Прошла времена, презент и футур у дневничким белешкама Драгана Крстића

Драган Крстић (1929-2006) је био српски психолог, рођен у Београду у којем је живео, радио и у којем је умро. Био је аутор низа значајних радова из домена психологије – Психолошки речник (1988) и Психолошке белешке (1992), те низа истраживања из области филма, језика, издаваштва, архитектуре, развојне психологије… Тек неки међу његовим пријатељима су знали да је Драган Крстић био и спортски пилот, а нико, па ни супруга, да је од 1960-1988. године водио дневник.
Крстић је био кетмен. Његова укљученост у социјалистичку структуру власти преко низа академских институција у којима је радио омогућавала му је увид у механизме функционисања тадашњег режима. Утиске о ономе што је видео и према чему се односио са пуним неповерењем је бележио у дневник (Психолошке белешке. Покушај психолошке хронике I-VI, Балканија: Нови Сад). Захваљујући тој околности данас је могуће читати једну интимну историју односа према структури власти, која је настајала у распону од готово тридесет година.

4.7.1975

Драган Крстић

Пошто сам на једном семинару говорио о анализи садржаја комуникације, разговарао сам са једним професором који у оквиру Центра за усавршавање на Филолошком факултету треба да уради дипломски рад, жели баш тиме да се бави. Запослен је у Ваљеву у затвору за тешке малолетне преступнике, и предложио сам му да изврши статистичку анализу речника и синтаксе у писменим радовима младих затвореника. Иако сам га упозорио да је посао временски дуг и по операцијама заметан, прихватио је тему. И сам је запазио неке одлике речника малолетних преступника и радознао је да их јасније класификује и донекле квантификује. Каже да се у синтакси може приметити да млади затвореници мало користе садашње време, претежно користећи прошло и будуће. Пошто ради у репресивном апарату, нисам хтео да га излажем накнадним искушењима и да отварам питање колико је то стварно специфична одлика затвореника, а колико уопште одлика југословенске, нарочито српске популације. Уосталом, и читав идeолошки систем више ради са прошлим и будућим, него садашњим временом.

Сваки затворен систем мора да изађе из тескобе затворености, а у језику се то једино може бекством у прошлост или будућност, док је садашњост менталне, физичке или било какве затворености неподношљивa. Комунистичка идеологија се јавља као имитација религијских општих образаца у којој је садашњост тегобна, па се преко ње мора брзо прећи, као да је то нешто сасвим пролазно и успутно. У синтакси ће се то одразити у ређој употреби садашњег времена. Прошлост је била грешна, али и испуњена подвижништвом које изводи на пут спасења. И једно и друго мора бити добро описано, са честом употребом прошлих времена. Комунистичка идеологија много користи прошло време у коме описује све грехове бивших власти, као и подвиге комуниста, који су се супротстављали тој грешности многих људи, и најзад кроз мучеништво извели становништво на прави пут спасења. Најзад, ту је и будућност, рај на земљи, безгрешно друштво, једно наилазеће озарено време, које се мора често спомињати да би својом динамиком привлачности утицало на људе да се придруже или подреде комунистичкој идеологији. Кријумчарење тог библијског обрасца у свест људи комунисти су остваривали различитим психолошким путевима, зависно од развојне фазе у којој су се нашли. Пре него што дођу на власт они се користе снагом језичког логоса и свој долазак на власт најављују метафором Библије, само са спуштањем основног људског егзистенцијалног обрасца из његове трансцедентне равни у овоземаљску раван, што им и даје велику психолошку динамику у условима кризе људског веровања. После њиховог доласка на власт, психолошки услови се битно мењају. Парадоксално је да комунистичка власт заиста реализује и заоштрава библијски концепт о тегобној садашњости, која постаје мучна и неподношљива, па је сви, и народ и комунисти, избегавају и не спомињу што се изражава у сразмерно реткој употреби садашњег времена. Тада и народ почиње другачије психолошки да користи прошло и будуће време. То није употреба којом се кријумчари есхатолошки концепт егзистенције, већ обично, некад и панично, бекство из садашњости. Оно што видимо код малолетних затвореника, или што бисмо видели у било којој тамници, само је екстремни случај општих односа који сада владају у Србији.

Висока учесталост јављања прошлих времена у нашем садашњем говору садржи у себи важне одлике које такође ваља запазити. Наиме, српски језик располаже развијеном и јасном структуром неколико прошлих времена, која су сада готово заборављена. У употреби је преостало, практично, уопштено, најмање диференцијално прошло време и примедба о високој учесталости прошлих времена у нашем говору стварно се односи на ту врсту глобалног саопштавања прошлости. Био сам – нема више бих, бејах, бивао сам, бејах био. Оно што се дешава са нашим говором (мишљењем) донекле је замагљено чињеницом да и у другим језицима постоји разликовање више прошлих времена и да је и у њима дошло до извесне редукције употребе разноврсних прошлих времена, као и њихово свођење на неко прошло време које одговара нашем општем прошлом времену (перфекту). То је проблем такозване економизације говора, са придавањем многобројних и разноврсних (не много дивергентних) значења (у облику “гроздова”) речима које су кратке и “економичне” у говору. Исто је и са редукцијом граматичких правила употребом такође економичних граматичких облика, који не захтевају много енергије ни у поруци, ни у пријему и обради порука (највише у енглеском, али и француском и немачком, донекле и руском језику-говору). Међутим, та редукција “великих језика” важи углавном за усмени говор, док су у писаном језику сви граматички облици сачувани (нарочито у француском), изузев површних текстова свакодневице, или намерно “скраћеног” говора агенцијских вести. Иако не постоје упоредна истраживања преко којих би се могао упоредити степен економизације и редукције говора у различитим језицима, уверен сам да је редукција нашег говора знатно већа, да је психолошки другачија и да је само делимично условљена економизацијом граматичких облика. Усмени говор је флуидан и тешко се пореди, али зато се те разлике могу јасније видети у писаном говору. Довољно је само бацити поглед на неки наш писани текст, чак и онај са најозбиљнијим језичким претензијама и одмах приметити да је употребљен готово искључиво перфекат. То је у другим језицима просто незамисливо, али и у нашим ранијим текстовима.

Не бих хтео да преузмем улогу судије и да беспоговорним закључивањем пресецам иначе увек отворена језичка питања, па с тога не осуђујем оно што се дешава са нашим усменим и писаним говором јер он је одређен огромним инерционим моментима који су, уосталом, захватили и мој говор. Не желим ни да осудим искључиво комунистичку идеологију и владавину јер слични процеси редукције су, очигледно, започели још раније, у међуратном периоду нашег говорног понашања. Оно што се догађа у језику и говору далеко је фундаменталније од једне идеологије, ма колико дубоке, библијско-архетипске слојеве личности она захватала. Тек у том контексту примећујем да је редукција условљена и тешким психолошким притиском садашњости, из које произилази и амбивалентан или нејасан однос према прошлости. У тој прошлости све је измешано, и добро и зло, и достојанство и понижење, и грижа савести због злоупотребе прошлости и понос због њених достигнућа – свакојаке супротности су у њој садржане, нарочито ове скорашње, комунистичке, са много свирепости и превара. Једни делови прошлости се прихватају, други одбијају, нешто у њој психолошки функционише као нада, друго као проклетство – ништа од тога између себе није јасно раздвојено, не постоји граница, ни временска, ни било каква друга која би ту прошлост диференцијално размеђила. Из таквог психолошког односа према прошлости не може да произађе ни њено јасно и танано граматичко разликовање, па се са њом поступа грубо, начелом све или ништа.

19.12.1973.

(…) Где су се изгубила сва она прошла времена у српском језику, која су до недавно постојала у непосредном говору и још увек се срећу код старијих људи? У текућем говору изгубило се пређашње свршено и несвршено време и остало је само једноставно прошло време. (…) чини се да је цео тај “временски” квар језика најближи коренима поремећаја саме потенције језика, редуковане заједно са редукцијом саме егзистенције.

У мојој кући су се говорила сва времена и сећам се да сам прве потешкоће имао на факултету, и то баш на студијама психологије. На вежбама, када је требало давати исказе и водити протоколе замерали су ми што кажем “осетих” или “бејах осетио” и захтевали су да кажем “осетио сам”. Нико није хтео да разуме разлику између неког тренутног осећаја (осетих), осећаја који је претходио нечему (бејах осетио), или осећаја који је у прошлости трајао неко време (осећах – ни то нису допуштали да уђе у протокол) и захтевали су редуковано, недиференцијално, једноставно и, ваљда, економично, “осетио сам”. Моји напори да тачно опишем доживљаје понекад су сматрани егзибиционизмом што је стварно било у складу са егзибиционизмом психологизирања, док је стварни проблем остао запостављен. Другачије граматичке природе, али сличног структуралног поремећаја било је и изостављање глаголских прилога и радних придева који су се некада такође далеко више примењивали него сада. И са њима сам имао много мука у протоколима о самопосматрању, јер је све то некако изгледало анахроно. (…) Свака промена у језику означава и промену односа према реалности и ишчезавање прошлих времена из употребе указује на опасне промене у нашој психолошкој грађи. (…) Губљење прошлости у диктатурама је додатно, условљено и њеним потискивањем, не зна се да ли више институционалним или самим индивидуалним психолошким притиском у страху од те исте прошлости која опомиње. (…)

Срби, а са њима и многи у Југославији, пре свега не верују више у свој језик, а верују у све друге, претпостављајући да ти други носе истину и логос, а да сопствени води омашају односа с реалношћу. (…) Сви ти лажни односи према реалности и то у њеним најважнијим аспектима морали су створити велико осећање несигурности спрам свога језика, као и страхопоштовања према другим, успешнијим, који су ваљаније дефинисали стварност.