SRCE NE VREDI DOK NE POLUDI: PESMA MARIJE ČUDINE

Za male, ljepe stvari htjela sam dati srce,

Marija Čudina

I već sam pošla k ljiljanima da ga izvade,

Ali sam srela starca, koji je ozbiljno rekao

Da srce ne vrijedi dok ne poludi.

Još mu vjerujem i vratila sam se natrag,

Da u svojoj maloj kući pod javorom čekam,

Kad ću čuti kako zvone neke čudne ruže

Od kojih će i moje srce u tamnom satu zaplakati.







Prvo pismo Leonida Šejke Mariji Čudini:

„Draga Marija Čudina, do sada nisam pisao nikome koga ne poznajem, ali ja sam Vas upoznao, slučajno prelistavajući »Mladost«. Video sam Vašu fotografiju i intervju s Vama, kažem prvo fotografiju, jer me je ona podstakla da pročitam članak. I da ne otežem – svidelo mi se. I jedno i drugo. I šta sada očekujem? – ne ništa naročito! Samo sam to hteo da kažem.
Pre svega, ja ne znam ni Vašu adresu, baš tako: Vi ste za mene nestvarna, neka vrsta apstrakcije. Tu je preda mnom samo mali otisak Vašeg lika i Vaših misli, a nije li i to jedna prisutnost. Ipak, moj glas odlazi u neodređenom pravcu, i malo je izgleda da se čuje odjek; uostalom, neki put šaljemo pisma i na tačne adrese a ne dobijamo odgovor.
Vi ćete razumeti ako Vam dam podatak da je očekivanje pisama velika bolest, ako Vam dam i taj podatak da se nalazim u vojsci (još 3,5 mes.), a možda Vam je poznato (možda nije) da je to dobra prilika da čovek bude zaboravljen i da se oseća usamljen. Vi znate šta je to usamljenost, pomenuli ste tu reč. “Tko od nas nije zauvek stranac i sam.” Ali možda više niste usamljeni, nadam se. Ne uzdržavam se da kažem čemu se nadam – jednom, bilo kakvom, Vašem pismu.
Priznajem, želeo bih da se bliže upoznam s Vama. Marija Čudina! Od juče kada sam to pročitao dopada mi se da izgovaram to ime, izgovaram ga sa umekšanim »d«, jer to kao da je rusko prezime. Tek posle sam primetio Vašu pesmu, da, u svemu tome ima nešto što mi je blisko. “Kroz dalekozor strave vidi se nagnuta pustinja”… ne mislim samo u tome smislu da je svaka dobra umetnost bliska, nego i na drugi način, mislim na Vaše lice… Pa ako nekim čudom dobijete ovo pismo, i ako Vam to nije teško, napišite mi nešto, a dotle ja ću da mislim na Vas. To Vam možda ne znači, a ipak to nije nešto neprijatno.
O sebi da kažem: stanujem u Beogradu, imam 29 godina bavim se slikanjem.“

„Oni koji su izdali narodna nadanja moraće da idu. Mirno, bez opiranja i uvređenosti, naročito bez patetičnih rekvijema.“ – Intervju Mila Đukanovića iz 1989. godine

Kako je Milo Đukanović (26), diplomirani ekonomista i član CK SKJ, u razgovoru sa Ratkom Kneževićem za DUGU, (br. 391, februar-mart 1989), ispraćao staru političku klasu.
Izvodi iz intervjua pod naslovom „Pet fotelja ne čine sistem“ najmlađe zvezde antibirokratske revolucije u Crnoj Gori, datog pre više od tri decenije.

Ovo je vreme rušenja dogmi, vreme velikog otrežnjenja. Stepen ideološke indoktrinacije je visok i nje nisu pošteđene ni mlađe generacije, recimo mi (…) Sa ljudskog stanovišta, imam razumijevanja prema svim pripadnicima jednog starog političkog koncepta, koji pred kraj svoje karijere, u bitno izmijenjenim uslovima političkog rada ne mogu da nađu sebe. Na razumijem ih sa političkog i moralnog aspekta, kad neće da shvate da u ovoj fazi društvenog razvitka, koju obeležavaju, može se slobodno reći, promene karaktera tektonskih poremećaja, oni nisu u stanju da drže korak i da će svojim usiljenim zadržavanjem u toj radikalno novoj političkoj orijentaciji usporavati i ugroziti proces neophodnih društvenih reformi. Zato i mislim da je vrijeme da dobar dio onih sa namnoženim mandatima u političkim i drugim organima odu na zasluženi odmor, a „nek zastavu nosi svaka nova smena“.

Samo prividno, u Crnoj Gori je rat završen.
Dobijena je samo prva bitka, ne tako laka.
Rovovski rat se tek zahuktava. Nijedna stara
i poražena politika nije galantno prepuštala
svoje pozicije i priznavala poraz.

Kad je Crna Gora u pitanju, po mom mišljenju, potrebno je razlučiti neposredan povod, odnosno tu kap koja je prelila čašu žuči crnogorskog naroda prvih dana nove godine, od suštinski dubljih uzroka minulih događaja. U nju su stali i do očaja doveden socijalni status ogromne većine radnih ljudi i građana i razočarenje indolentnošću jugoslovenskog i crnogorskog političkog vrha u odnosu na Kosovo, i neslaganje sa sve izraženijim političkim trvenjima među rukovodstvima, i ogorčenje neautoritativnošću i do gubljenja identiteta nesamostalnošću crnogorskog političkog i državnog vrha. Dugo je akumulirana kritična doza nezadovoljstva jednom politikom, koja je evidentno bila jalova i odnarođena.

Silovitim ulaskom naroda u politiku taj donedavno rezervat za posvećene ruši se kao kula od karata. Ruši se decenijski vešto, gotovo religiozno, režirana birokratska dogma o nedodirljivosti rukovodstava, koja su dugo trenirala svoj „dragi narod“ na snishodljivost, poslušnost, trpeljivost i aplauze. Pogotovu je u temperamentnoj i kičmenoj Crnoj Gori, gdje se na kaže uzalud: glavu za obraz, a obraz ni za glavu, taj raskid sa nedostojnošću takvih dogmi morao biti oštar i dramatičan.

(…)

Moraće, dakle, sada, kada se stvari postavljaju s glave na nogu, oni drugovi iza kojih umesto rezultata stoje maratonske biografije, koji su, što bi Njegoš rekao, „izdali narodno nadanje“, silaziti sa scene. Mirno, po prirodi stvari, bez stodnevnog opiranja i uvređenosti, naročito bez patetičnih rekvijema.

Silovitim ulaskom naroda u politiku
taj donedavno rezervat za posvećene
ruši se kao kula od karata. Ruši se decenijski
vešto, gotovo religiozno, režirana birokratska
dogma o nedodirljivosti rukovodstava, koja
su dugo trenirala svoj „dragi narod“ na
snishodljivost, poslušnost, trpeljivost i aplauze.
Pogotovu je u temperamentnoj i kičmenoj Crnoj
Gori, gdje se na kaže uzalud: glavu za obraz,
a obraz ni za glavu, taj raskid sa nedostojnošću
takvih dogmi morao biti oštar i dramatičan.

Neposredan povod januarskih događaja u Crnoj Gori bila je tuča, da ne upotrebljavam tu nabrzinu smišljenu sintagmu o hitnim merama. Ja u toj bezumnoj odluci vidim potvrdu svoje dijagnoze o dubokom dugogodišnjem jazu u Crnoj Gori između naroda i rukovodstva. Jer ko bi, sem onog ko se toliko birokratski otuđio i osilio, mogao do te mere potceniti karakterni sklop crnogorskog naroda, da mu priredi batinanja, i posle svega, da mirno sedi u fotelji čekajući zaborav za tu sramotu.

Samo prividno, u Crnoj Gori je rat završen.Dobijena je samo prva bitka, ne tako laka. Rovovski rat se tek zahuktava. Nijedna stara i poražena politika nije galantno prepuštala svoje pozicije i priznavala poraz. Zar oproštajno slovo pojedinih njenih aktera ne zvuči upozoravajuće, da ne kažem preteće: istorija ća navodno dokazati da su oni ipak bili u pravu. Tako to i biva. Kada ponestane argumenata za politički dijalog, pa shvate da moraju otići, onda makar mnogi od njih žele brzu kompromitaciju svojih naslednika da bi iz te činjenice crpli dokaze za svoju nevinost. No, kada bismo se mogli u potpunosti koncentrisati na izradu projekta budućnosti, mi se i ne bismo plašili suda istorije.

  (…)

Kada je program u pitanju, napravićemo ga brzo i kvalitetno. Samo, bez nervoze. Za sve ove godine, a bilo ih je tridesetak, niko nije ni pitao za program. Mandati su uglavnom blanko dobijani i tako trošeni.

(…) Narod je zakoračio na političku scenu i uspostavio stalnu demokratsku kontrolu vođenja politike. Ta kontrola, doduše, još nije institucionalizovana, ali je i ovakva i te kako potrebna, jer više uzurpacije vlasti neće moći da bude. Politika mora postati prohodnom i protočnom za stalno nove ljude i ideje, upotrebljive, blagodetne. Odzvonilo je doživotnim profesionalnim političkim karijerama i vlastohlepcima. Neka to bude javni posao, kojim ćemo se pomalo svi baviti, jer je dosta sudbine naše prepuštano samo izabranim vođama. Umesto profesionalne a diletantske, zasnujmo politiku kompetentnu, a deprofesionalnu, do granice optimalnosti. Crna Gora nikad u svom posleratnom razvoju nije bila u težoj društveno-ekonomskoj i socijalnoj situaciji. Danas je potrebno podmetnuti leđa za Crnu Goru. To moraju učiniti, pre svega, oni koji je doživljavaju kao svoju sudbinu, ali i svi drugi koji osećaju patriotsku obavezu da svojim znanjem i iskustvom  doprinesu stabilizaciji prilika u Republici i intenziviranju njenog razvoja.

Muk, mrtva tišina, zanemeli ljudi – Rudarska tragedija u Aleksincu 1989.

Povodom Dana rudara prisećamo se i tragičnih događaja iz osamdesetih godina, kada je više od 150 rudara u tri velike nesreće u srpskim rudnicima izgubilo živote. Najpre su 1983. godine u nesreći u Aleksinačkim rudnicima nastradala 34 radnika, da bi 1984. godine u rudniku Rembas poginulo više od trideset rudara. Pet godina kasnije, 17. novembra 1989. godine, usledila još veća tragedija, kada je u Aleksincu stradalo čak 90 rudara.

U prvom izveštaju (od 18. novembra) Politike o tragediji u jami „Morava“ u Aleksincu još uvek se nagađalo o sudbini rudara prve smene posle požara na transportnoj mehanizaciji. Konstatovalo se, pesimistički, da je u pitanju bila „velika tragedija“, da oko rudnika tumaraju „zanemeli ljudi“, da vladaju „muk i mrtva tišina“. Naknadna informacija ovog beogradskog dnevnika (isto od 18. novembra) potvrdila je pesimistička predviđanja iz prvog teksta. Prenosimo deo ovog konciznog i jezivog izveštaja.

Više od devedeset rudara izgubilo je život juče popodne, u severnom reviru jame Morava Aleksinačkih rudnika, ugušivši se posle požara koji je u transportnom hodniku, na koti 445 izbio u 11 časova i 59 minuta. U zvaničnom saopštenju se kaže : „Od produkata požara došlo je do gušenja, odnosno trovanja zaposlenih u proizvodnom reviru“.

Zvanično saopštenje ne može da opiše užas rudarske smrti i stravu leleka koji, u trenutku dok ovo javljamo, odjekuje u aleksinačkoj noći. Ako se zvanično saopštenje prevede na jezik života – u ovom slučaju na jezik smrti – može se zaključiti da se paljenje instalacija i transportnih uređaja – čiji se uzroci ispituju – pretvorilo u veliki požar koji se munjevito širio onemogućivši rudarima severnog revira izlazak iz jame, sa dubine od 622 metra.

Rudari su, tako, u stvari sačekali najužasniju moguću smrt, od otrovnih gasova i gušenja, nemoćni da bilo šta učine, nemajući kuda da pobegnu (…) Spasioci, koji su odmah stigli na lice mesta, takođe su bili nemoćni da pruže bilo kakvu pomoć rudarima. Oni su konstatovali da u severnom reviru, po zlu čuvene jame Morava, više nema živih rudara. Iz prve smene iz jame su bezbedno izašla 73 rudara, od 168, koliko ih je u jamu ušlo (…) U trenutku dok ovo izdanje Politike odlazi u štampu spasilačke ekipe i vatrogasci ulažu ogromne napore da ugase razbesneli požar i probiju se do mesta tragedije. Na žalost, tek tada će se znati i konačna brojka poginulih u Aleksinačkim rudnicima (…) Oko rudnika, u širokom krugu, jer je pristup ulazu u jamu zabranjen, stoje ljudi, starci, žene i deca, kao da čekaju da se mrtvi rudari vrate.

Inače, spasilačkim ekipama rudnika uglja Aleksinac odmah su pristigle u pomoć ekipe članova četa za spasavanje iz rudnika Soko, Rembas, Bogovina i Ibarskih rudnika, a na putu su, dok ovo javljamo, spasilačke ekipe iz Bora, Titove Mitrovice i Zenice. Pomoć su ponudili i drugi rudari iz SR Srbije i Bosne i Hercegovine. Rudnik su odmah po saznanju za tragediju posetili predsednik Predsedništva SR Srbije Slobodan Milošević, predsednik Predsedništva CK SK Srbije dr Bogdan Trifunović, savezni sekretar za unutrašnje poslove Petar Gračanin, republički sekretar za unutrašnje poslove Radmilo Bogdanović (…)

Прошла времена, презент и футур у дневничким белешкама Драгана Крстића

Драган Крстић (1929-2006) је био српски психолог, рођен у Београду у којем је живео, радио и у којем је умро. Био је аутор низа значајних радова из домена психологије – Психолошки речник (1988) и Психолошке белешке (1992), те низа истраживања из области филма, језика, издаваштва, архитектуре, развојне психологије… Тек неки међу његовим пријатељима су знали да је Драган Крстић био и спортски пилот, а нико, па ни супруга, да је од 1960-1988. године водио дневник.
Крстић је био кетмен. Његова укљученост у социјалистичку структуру власти преко низа академских институција у којима је радио омогућавала му је увид у механизме функционисања тадашњег режима. Утиске о ономе што је видео и према чему се односио са пуним неповерењем је бележио у дневник (Психолошке белешке. Покушај психолошке хронике I-VI, Балканија: Нови Сад). Захваљујући тој околности данас је могуће читати једну интимну историју односа према структури власти, која је настајала у распону од готово тридесет година.

4.7.1975

Драган Крстић

Пошто сам на једном семинару говорио о анализи садржаја комуникације, разговарао сам са једним професором који у оквиру Центра за усавршавање на Филолошком факултету треба да уради дипломски рад, жели баш тиме да се бави. Запослен је у Ваљеву у затвору за тешке малолетне преступнике, и предложио сам му да изврши статистичку анализу речника и синтаксе у писменим радовима младих затвореника. Иако сам га упозорио да је посао временски дуг и по операцијама заметан, прихватио је тему. И сам је запазио неке одлике речника малолетних преступника и радознао је да их јасније класификује и донекле квантификује. Каже да се у синтакси може приметити да млади затвореници мало користе садашње време, претежно користећи прошло и будуће. Пошто ради у репресивном апарату, нисам хтео да га излажем накнадним искушењима и да отварам питање колико је то стварно специфична одлика затвореника, а колико уопште одлика југословенске, нарочито српске популације. Уосталом, и читав идeолошки систем више ради са прошлим и будућим, него садашњим временом.

Сваки затворен систем мора да изађе из тескобе затворености, а у језику се то једино може бекством у прошлост или будућност, док је садашњост менталне, физичке или било какве затворености неподношљивa. Комунистичка идеологија се јавља као имитација религијских општих образаца у којој је садашњост тегобна, па се преко ње мора брзо прећи, као да је то нешто сасвим пролазно и успутно. У синтакси ће се то одразити у ређој употреби садашњег времена. Прошлост је била грешна, али и испуњена подвижништвом које изводи на пут спасења. И једно и друго мора бити добро описано, са честом употребом прошлих времена. Комунистичка идеологија много користи прошло време у коме описује све грехове бивших власти, као и подвиге комуниста, који су се супротстављали тој грешности многих људи, и најзад кроз мучеништво извели становништво на прави пут спасења. Најзад, ту је и будућност, рај на земљи, безгрешно друштво, једно наилазеће озарено време, које се мора често спомињати да би својом динамиком привлачности утицало на људе да се придруже или подреде комунистичкој идеологији. Кријумчарење тог библијског обрасца у свест људи комунисти су остваривали различитим психолошким путевима, зависно од развојне фазе у којој су се нашли. Пре него што дођу на власт они се користе снагом језичког логоса и свој долазак на власт најављују метафором Библије, само са спуштањем основног људског егзистенцијалног обрасца из његове трансцедентне равни у овоземаљску раван, што им и даје велику психолошку динамику у условима кризе људског веровања. После њиховог доласка на власт, психолошки услови се битно мењају. Парадоксално је да комунистичка власт заиста реализује и заоштрава библијски концепт о тегобној садашњости, која постаје мучна и неподношљива, па је сви, и народ и комунисти, избегавају и не спомињу што се изражава у сразмерно реткој употреби садашњег времена. Тада и народ почиње другачије психолошки да користи прошло и будуће време. То није употреба којом се кријумчари есхатолошки концепт егзистенције, већ обично, некад и панично, бекство из садашњости. Оно што видимо код малолетних затвореника, или што бисмо видели у било којој тамници, само је екстремни случај општих односа који сада владају у Србији.

Висока учесталост јављања прошлих времена у нашем садашњем говору садржи у себи важне одлике које такође ваља запазити. Наиме, српски језик располаже развијеном и јасном структуром неколико прошлих времена, која су сада готово заборављена. У употреби је преостало, практично, уопштено, најмање диференцијално прошло време и примедба о високој учесталости прошлих времена у нашем говору стварно се односи на ту врсту глобалног саопштавања прошлости. Био сам – нема више бих, бејах, бивао сам, бејах био. Оно што се дешава са нашим говором (мишљењем) донекле је замагљено чињеницом да и у другим језицима постоји разликовање више прошлих времена и да је и у њима дошло до извесне редукције употребе разноврсних прошлих времена, као и њихово свођење на неко прошло време које одговара нашем општем прошлом времену (перфекту). То је проблем такозване економизације говора, са придавањем многобројних и разноврсних (не много дивергентних) значења (у облику “гроздова”) речима које су кратке и “економичне” у говору. Исто је и са редукцијом граматичких правила употребом такође економичних граматичких облика, који не захтевају много енергије ни у поруци, ни у пријему и обради порука (највише у енглеском, али и француском и немачком, донекле и руском језику-говору). Међутим, та редукција “великих језика” важи углавном за усмени говор, док су у писаном језику сви граматички облици сачувани (нарочито у француском), изузев површних текстова свакодневице, или намерно “скраћеног” говора агенцијских вести. Иако не постоје упоредна истраживања преко којих би се могао упоредити степен економизације и редукције говора у различитим језицима, уверен сам да је редукција нашег говора знатно већа, да је психолошки другачија и да је само делимично условљена економизацијом граматичких облика. Усмени говор је флуидан и тешко се пореди, али зато се те разлике могу јасније видети у писаном говору. Довољно је само бацити поглед на неки наш писани текст, чак и онај са најозбиљнијим језичким претензијама и одмах приметити да је употребљен готово искључиво перфекат. То је у другим језицима просто незамисливо, али и у нашим ранијим текстовима.

Не бих хтео да преузмем улогу судије и да беспоговорним закључивањем пресецам иначе увек отворена језичка питања, па с тога не осуђујем оно што се дешава са нашим усменим и писаним говором јер он је одређен огромним инерционим моментима који су, уосталом, захватили и мој говор. Не желим ни да осудим искључиво комунистичку идеологију и владавину јер слични процеси редукције су, очигледно, започели још раније, у међуратном периоду нашег говорног понашања. Оно што се догађа у језику и говору далеко је фундаменталније од једне идеологије, ма колико дубоке, библијско-архетипске слојеве личности она захватала. Тек у том контексту примећујем да је редукција условљена и тешким психолошким притиском садашњости, из које произилази и амбивалентан или нејасан однос према прошлости. У тој прошлости све је измешано, и добро и зло, и достојанство и понижење, и грижа савести због злоупотребе прошлости и понос због њених достигнућа – свакојаке супротности су у њој садржане, нарочито ове скорашње, комунистичке, са много свирепости и превара. Једни делови прошлости се прихватају, други одбијају, нешто у њој психолошки функционише као нада, друго као проклетство – ништа од тога између себе није јасно раздвојено, не постоји граница, ни временска, ни било каква друга која би ту прошлост диференцијално размеђила. Из таквог психолошког односа према прошлости не може да произађе ни њено јасно и танано граматичко разликовање, па се са њом поступа грубо, начелом све или ништа.

19.12.1973.

(…) Где су се изгубила сва она прошла времена у српском језику, која су до недавно постојала у непосредном говору и још увек се срећу код старијих људи? У текућем говору изгубило се пређашње свршено и несвршено време и остало је само једноставно прошло време. (…) чини се да је цео тај “временски” квар језика најближи коренима поремећаја саме потенције језика, редуковане заједно са редукцијом саме егзистенције.

У мојој кући су се говорила сва времена и сећам се да сам прве потешкоће имао на факултету, и то баш на студијама психологије. На вежбама, када је требало давати исказе и водити протоколе замерали су ми што кажем “осетих” или “бејах осетио” и захтевали су да кажем “осетио сам”. Нико није хтео да разуме разлику између неког тренутног осећаја (осетих), осећаја који је претходио нечему (бејах осетио), или осећаја који је у прошлости трајао неко време (осећах – ни то нису допуштали да уђе у протокол) и захтевали су редуковано, недиференцијално, једноставно и, ваљда, економично, “осетио сам”. Моји напори да тачно опишем доживљаје понекад су сматрани егзибиционизмом што је стварно било у складу са егзибиционизмом психологизирања, док је стварни проблем остао запостављен. Другачије граматичке природе, али сличног структуралног поремећаја било је и изостављање глаголских прилога и радних придева који су се некада такође далеко више примењивали него сада. И са њима сам имао много мука у протоколима о самопосматрању, јер је све то некако изгледало анахроно. (…) Свака промена у језику означава и промену односа према реалности и ишчезавање прошлих времена из употребе указује на опасне промене у нашој психолошкој грађи. (…) Губљење прошлости у диктатурама је додатно, условљено и њеним потискивањем, не зна се да ли више институционалним или самим индивидуалним психолошким притиском у страху од те исте прошлости која опомиње. (…)

Срби, а са њима и многи у Југославији, пре свега не верују више у свој језик, а верују у све друге, претпостављајући да ти други носе истину и логос, а да сопствени води омашају односа с реалношћу. (…) Сви ти лажни односи према реалности и то у њеним најважнијим аспектима морали су створити велико осећање несигурности спрам свога језика, као и страхопоштовања према другим, успешнијим, који су ваљаније дефинисали стварност.

Шћепан Мали, Београд 1957 (Глигор Станојевић)

Како то изгледа кад једна метропола пропада, давећи се у остацима свог богатства и луксуза, а шта се за то време догађа на рубовима империје? Сјајна дигресија Глигора Станојевића у књизи о Шћепану Малом о декаденцији Млетачке Републике у 18. веку. Било актуелно тада, а можда се догађа и данас.

“Док је Османска империја стењала под теретом анархије, дотле се Млетачка република, као гранична страна држава, која је граничила са Црном Гором и била у многоструком односу с народом Црне Горе, налазила у економској и политичкој кризи. Пожаревачким миром 1718. године Република је завршила своје ратовање против Турске. Иако је Република из овог рата изашла као побједник, чак са извјесним територијалним проширењем, Пожаревачки мир значио је ликвидацију њеног господства на Леванту. Од почетка XVIII вијека почиње лагани, али сигурни економски пад Републике. Заснивајући своју трговину више на посредничкој трговачкој улози са заосталим источним земљама и богатећи се на заосталости тих народа, Венеција је морала да уступи мјесто другим поморским државама Запада, које су развиле своје производне снаге. Од тридесетих година XVIII вијека Венецији озбиљно конкуришу Француска и Енглеска и у оној роби за коју су Млечани сматрали да имају монополистички положај на турским тржиштима.

Држећи се чврсто својих застарјелих политичких установа, Република је у знатној мјери онемогућила развијање производних снага, како у метрополи, тако и у провинцијама. Млетачке провинције на Јадрану у току XVIII вијека, из деценије у деценију, све више сиромаше. Али у самој Венецији, гдје се вијековима сливало богатство, живот је текао широком животном ријеком. Никада се раније у Венецији није тако раскошно живјело. Безбрижно се уживало у данашњици, са сигурним увјерењем у сутрашњицу. Салони, елеганција, корупција, забаве, позоришта, концерти, празници, љубав, жене, карневали, то је била свакидашња слика високог друштва у Венецији. То схватање владајуће класе лаког и безбрижног живота преносило се и на доње слојеве, који су у друштвеном животу Венеције имали ону исту улогу коју су играли у старим комедијама. Та гомила вилана, факина и баркариола траћила је вријеме по крчмама, пијацама, молу и пристаништу, а своје радости налазила у игри фурланских кола и пјевању ноћних серенада.

Рад је био готово презрен; радило се врло мало. Omo studioso, magro moroso, каже млетачка пословица из тога времена. Радило се у празним часовима између забава или у крчми. Такав раскошан живот горњих друштвених слојева није био познат у осталим градовима Италије. Само се француско племство могло такмичити са Венецијом. Ко је у Венецији усред таквог срећног живота знао и хтио да зна да у њиховим провинцијама на Јадрану влада биједа? О томе су знали сенат и инквизитори, зато што су по своме бирократском положају то морали знати. Али они су сматрали да су довољно урадили за срећу и благостање својих поданика ако издају наређење да некога објесе или окују у галији. Такав је био антипод живота метрополе и провинције. Слабост Венеције била је видна и за Црногорце. У европској констелацији, како је владика Василије тачно уочио, Република је била држава “која се не може сравнат ни с најмањом потенцом у Европи, а камо ли с онијем великијем империјам христијанским.”

Лаура Бети говори Пазолинијеву песму „Мерилин“ (1962)

(Из збирке песама „Пут и небо“, превод Гордана Суботић)

Мерилин

Од света древног и оног сутра

Остадоше само лепота и ти,

убога сестрице моја млађа,

она што трчи за сенама старије браће,

да би им слична била, смеје се с њима и плаче,

шалове њихове око врата меће,

кришом им додирује књиге и ножиће,

ти си, сестрице млађа,

понизно носила лепоту своју,

душа твоја кћери скромнога света

ни слутила није колико је мила,

у супротном, лепа не би ни била.

И нестаде, као златна прашина.

Свет те је научио.

И твоју лепоту за се приграбио.

Из неуког древног света,

из окрутнога сутра,

остаде само лепота што стидела се није

малених груди сестрице моје,

трбуха што голотињу олако открива.

Стога и јесте лепота била, као у

љупке Циганчице, просјакиње мрке пути,

као у трговачких кћери

у Мајамију ил` Риму лепотом овенчаних.

И нестде, као голубица од злата.

Свет те је научио,

и твоја лепота не беше више лепа.

Ал` ти и даље девојчица оста,

луцкаста као старина, окрутна као сутра,

а између тебе и лепоте твоје што уграби је моћ

прострле се сва тупост и суровост данашњег доба.

Увек је треперила у теби, као осмејак кроза сузе,

бесрамно пасивна, непристојно послушна.

Послушност много проплаканих суза иште.

Препуштања другима,

превише осмеха ведрих што за њихову милост моле.

И нестаде, као бела сенка злата.

Лепота твоја што преживе древно доба,

за којом будућност жуди, а садашњост

је чува, извргну се, тако, у зло.

Напокон осврнуше се старија браћа,

прекинуше начас демонске игре своје,

запиташе се, из разоноде немилосрдне

пренути: “Зар нам је збиља Мерилин,

мала Мерилин, пут показала?”

Сад управо ти, сестрице малена,

ником више ниси важна, сиротице, с осмехом својим,

управо ти си остављена пред вратима света

препуштеног удесу кобном.

Одакле у ствари долази цензура? Андреј Тарковски, Мартирологијум. Дневници 1970-1986, Академска књига, Нови Сад 2017.

(12. јануар 1972, Москва) Јуче ми је Н. Т. Сизов издиктирао примедбе и захтеве који се тичу “Солариса”, прикупљене са разних инстанција – у одсеку за културу ЦК, код Демичева, у Комитету и Главном комитету. Успео сам да запишем њих 35. Ево тих примедаба. Има их заиста много и оне би (ако бих их све уважио, мада је то немогуће) уништиле филм, у потпуности. Хоћу рећи, ситуација је много страшнија него са “Рубљовом”.

Дакле, ово је део тих примедаба:

Објаснити како изгледа Земља Будућности. У филму је, кажу, нејасно каква ће она бити (будућност).

  1. Треба приказати пејзаже на планети будућности.
  2. Из којег друштвеног уређења долази Келвин? Из социјализма, комунизма, капитализма?
  3. Снаут не треба да говори о несврсисходности (?) проучавања космоса. То води у ћорсокак.
  4. Избацити концепцију Бога (!?).
  5. Енцефалограм треба да буде приказан до краја.
  6. Избацити концепцију хришћанства (!?)
  7. Заседање. Избацити извршитеље странце.
  8. Крај: да ли треба или не треба: а) приказати реалан повратак Криса у очеву кућу, б) урадити тако да буде јасно да је Крис извршио своју мисију.
  9. Не сме постојати основ за закључак да је Крис беспосличар.
  10. Мотив самоубиства Гибарјана (упркос С. Лему) треба да буде повезан са жртвовањем ради својих другова колега (!?).
  11. Сарторијус као научник је антихуманиста.
  12. Хари не треба да постане људско биће (!?).
  13. Скратити самоубиство Хари.
  14. Сцена са Мајком је непотребна.
  15. Скратити сцене “у кревету”.
  16. Уклонити сцене у којима је Крис без панталона.
  17. (!?) Колико времена је главни лик потрошио на лет, повратак и посао?
  18. Направити текстуални увод у филм (из Лемове књиге) који би све објаснио (!?).
  19. Реконструисати по књизи снимања разговор Бертона и Оца о њиховој младости.
  20. Убацити цитате Колмогорова (о човековој смртности) (!?).
  21. “Земља” је дугачка.
  22. Научни свет личи на суд.
  23. Појаснити, на заседању, ситуације за сиже.
  24. Приказати лет на “Соларис”.
  25. Зашто се они (Снаут и Сарторијус) плаше Криса?
  26. Нема тога да је аутор ситуације Океан (?).
  27. Дакле, да ли је наука хумана или није?
  28. “Свет је наспознатљив. Космос се не може појмити. Човек мора да страда.”
  29. “Гледалац ништа не разуме”.
  30. Шта је то Соларис? А гости?
  31. Појаснити неопходност контакта…
  32. Криза треба да буде превладана.
  33. Зашто је Хари нестала? (Океан сам разумео).
  34. Закључак филма: “Човек не треба да повлачи своју гузицу с једног краја галаксије на други.”

Читав списак ових лупетања завршавао се следећим речима: “Неће бити више примедаба…”

Да свисне човек, часна реч!

То је нека провокација… Само, шта они заправо хоће? Да одустанем од исправки? Зашто? Или да пристанем на све? Они знају да се то неће десити!

Ништа не разумем…