SRBIJA 1915. TIFUS, LEKAR, UŽAS, JEDNA PRIČA (Stanislav Krakov)

U samoj blizini Valjeva, tog nekad tako bogatog centra Zapadne Srbije, nekoliko sela bilo je određeno za smeštaj našeg puka. Svaki bataljon je dobio po jedno selo. U njima još nije bilo epidemije, ali su ih odmah straže izolovale i bio je zabranjen svaki dodir bilo sa stanovnicima Valjeva, bilo sa drugim selima, jer je čitava Zapadna Srbija bila preplavljena epidemijom pegavog tifusa i boginja, dve strašne bolesti ostale kao uništavajuće oružje posle odstupanja austrijskih trupa.

Saznao sam da je u Valjevu, u vojnoj bolnici za bolesnike od pegavog tifusa, kao dobrovoljna bolničarka radila moja tetka Kasija Miletić, koja se uvek našla u mojoj blizini u sva tri rata.

Dobio sam izuzetnu dozvolu da mogu da odem u Valjevo. Radovao sam se ovom susretu, jer je moja tetka bila neko iz porodice koji me je najviše voleo. Dan je bio sunčan; jata roda letela su preko providno plavog neba sa rumenim jutarnjim odblescima i skoro sam skakao preko visokih brazda od blata koje je sunce stvrdnulo i njima ispresecalo razrovani put. Svugde su se zeleneli voćnjaci sa šljivama. Iz preoranih njiva izbijao je dah klijanja. Sve je raslo, rascvetavalo se i rađalo.

Ovu simfoniju proleća i života odjednom su pomutile crne zastave. Na svakoj drugog kući u varoši visila je po jedna veća ili manja crna krpa, kao znak smrti koja je tu prošla. U glavnoj ulici, kroz koju je retko, sem vojnika, koji građanin promicao, naišla su mi u susret troja volovska kola, teško natovarena. U prvom trenutku nisam ih ni pogledao, ali prišavši bliže, učinilo mi se kao da neke ruke mašu iz njih. Seljaci koji su vodili volove išli su ćuteći i samo su štapom gurali u bokove zapregnutu stoku da brže ide, kao da su hteli da taj put prođu što pre. Jedan preko drugog, najčešće samo u donjem rublju, ležali su leševi. Na svakim kolima bilo ih je bar oko trideset. Mrtve ruke visile su prebačene preko ograde kolske i, pri svakom pokretu kola po neravnoj kaldrmi, mlatarale su kao da pozdravljaju one koji su još ostali živi. Retki ljudi koji su promicali neravnim trotoarom od okruglog kamenja, nisu ni obraćali pažnju na tu povorku, kao da je to za njih bila svakodnevna povorka.

  • Odakle ih vozite?
  • Iz vojne bolnice, tifusari – odgovorio je mrzovoljno jedan od seljana koji su pratili ova neobična mrtvačka kola.

Stražar pred ulazom u bolnicu za bolesnike od pegavog tifusa, videvši me u oficirskoj uniformi nije me ni pitao za dozvolu, jer je pored stražara stajala i tabla: “Ulazak svima najstrože zabranjen.”

Pozdravio me je jednim ovlašnim, teškim pokretom ruke niz remen puške, skoro rezignirano. Pokazao mi je drugom rukom gde je kancelarija lekara.

Kasija Miletić

Našao sam najzad svoju tetku, u beloj uniformi bolničarke. Držeći me za ruku odvela me je u svoju sobu.

  • Samo si ovde siguran, jer je sve dezinfikovano, pod poliven sublimatom. Svugde, inače, mile tifusne vaši i šire zarazu.

Potom je dodala:

  • Svaki dan umire nas stotinu ljudi. Nemoćni smo da smrtnost smanjimo. Još su samo tri lekara ostala. Jedva da ima još koji bolničar. Od bolničarki samo još ja, jedina. Čuvam se koliko mogu.

Kroz nekoliko dana bio je moj rođendan. Pozvala me je da dođem kod nje da ga zajedno proslavimo. :

  • Spremiću ti i tortu, onu koju ti je mati uvek pravila.

Kada sam kroz nedelju dana opet došao u bolnicu, u sobi moje tetke na stolu je bilo cveće i pripremljen ručak sa tortom.

  • Nemoj se ništa plašiti. Sve je čisto, sve sam sama spremila. Izvini što imamo samo vino. Nabavili smo šampanj, ali ga čuvamo za naše bolesnike da im pomogne rad srca.

Kada smo završili ručak i kada mi je skuvala kafu, odjednom mi je prišla i uzela za obe ruke- Gledala me je pravo u oči, dok su njene bile vlažne – Nikad dotle nisam video suze u njenim očima.

  • Stašo, nisam htela da ti kvarim rođendan. Ovo je naš poslednji sastanak. Došao je i na mene red. Pre tri dana, kada sam izašla iz bolesničkih soba, našla sam na sebi vaš. Ja znam šta to znači. Čekam samo da prođe period inkubacije.

Potom je otvorila fijoku stola:

  • Ovde je moja poslednja volja. Ja znam da je zabranjeno da se zbog zaraze mrtvaci prenose. Ali Mića (njen srednji brat, koji je bio u Vrhovnoj komandi) će moći to da uradi. Već sam mu pisala da nabavi za mene metalni sanduk. Ovde u Valjevu ih nema. Nemoj plakati…

Nisam mogao da zadržim suze koje su tekle.

  • Ja sam mirna. To je moralo doći. Sada je moja zemaljska misija završena. Srećna sam što sam od svih naših imala radost da baš tebe dva puta vidim.

Svaka reč je bila suvišna, jer je moja tetka imala zvanje lekara i hrabrost ratnika.

Kada je posle nekoliko dana bolest izbila, tri preostala lekara valjevske vojne bolnice učinili su sve što je bilo ljudski moguće, i što je tadašnje medicinsko znanje dozvoljavalo, da joj spasu život. U jednom osmejku, koji je celog života imala na usnama, ugasio se život dobrovoljne bolničarke za najopasnije misije – Kasije Miletić.

Noću je njeno telo stavljeno u metalni sanduk, koji je još za života poručila. Potom tajno, kao da su kradljivci, poslednjih pet preživelih bolničara i lekara izneli su kovčeg i položili ga u vojnička kola pokrivena arnjevima, koja je njen srednji brat Milutun Nedić obezbedio. Jureći kroz noć stigli su da pre svitanja spuste ovo skoro ukradeno telo u porodičnu grobnicu u Beogradu.

(Stanislav Krakov, Život čoveka na Balkanu, Logos-Naš dom, Beograd 2019)