Oznaka: Vladimir D. Janković

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста, приповедач и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Објавио је пет књига песама и једну збирку кратких прича и есеја, као и више од 300 књижевних превода, што с француског, што с енглеског језика, од тога око 120 романа и неколико књига поезије. За свој рад овенчан је књижевнопреводилачким наградама „Бранко Јелић“ и „Милош Н. Ђурић“, као и Наградом града Београда „Деспот Стефан Лазаревић“ за област књижевности и преводног стваралаштва.

ЛАВИРИНТ

Бела, бела говеда. Устумарала су се по ливади тек орошеној снегом.

Изгледају као да чекају човека.

Крава није животиња коју ће пустити на децу. Неће, у ствари, децу пустити на краву.

Деца се од крава чувају, склањаш их, сећа се тога из детињства. Крава је опасна животиња. Његови су на селу имали краве, само женске, дакле, али претпоставља да су волови још опаснији. Бикове је виђао само у ретким ситуацијама, и бик је увек изгледао као да је још више, много више човеково власништво него во или крава.

Кроз прозор допире танушан, равномеран звук, нешто као позив у помоћ. Он прво, ипак, помисли да ће то бити беба која се пробудила.

Како ли бебе тачно виде и доживљавају ноћ.

Шта беба види кад се пробуди и у прозору угледа црнило, тамнину.

На те-веу акциона психодрама „У Гризлијевом лавиринту“, чији је наслов домаћи дистрибутер несмотрено сажео у неречито „Гризли“. Има елемената хорора, али је заправо драма. Прича о корумпираности, о искупљењу, о обнављању, о солидарности, о љубави и интимном наслеђу, о несхваћености и жртвовању, о немилосрдности и страдању, о цени коју човек мора да плати зато што се „вратио“ тамо где никад није припадао – у природу.

Шамарчић лицемерним, безумним, али и поквареним заговорницима „повратка у природу“.

И пољубац у светлосни круг индијанске принцезе, који се расветљава мимо звукова, мимо говеда, медведа, повређених и прикланих људи, комшијске бебе и аспиратора који пропушта уназад пуштену дувачку линију из неке Листове свите, или који је већ од тих романтичара писао добро за дуваче.

Светлосни круг открива облике, само је кроки то, али тродимензионалан, у савршеним, једноставним линијама. Облике и боје открива. Индијанска принцеза на себи има нешто налик исусовкама или, пре, римљанкама (оне сандале што се везују, па стигну до изнад глежњева), затим кратку јаркоплаву сукњицу или су то можда бермуде (ко је икад и игде прочитао или чуо реч „јаркоплава“, то „јарко“ пословично се везује за такозване топле боје, тако имамо јаркожуто, јаркоцрвено, а нигде се јаркоплаво или јаркозелено не помињу), горе носи неки одевни предмет средње дугих рукава, бледозелен са дебелим црвеним штрафтама које се од рамена спуштају до поруба.

Учесници потере-хајке, ловци који постају ловина, немају никакву заштиту. Али сваки њихов покрет испуњен је надом у спасење.

Да, како је беба утихнула, он се сети Загора Те-Неја и пророчице Касандре, Белог бизона.

Светлосни круг вибрира изнад тла, али само мало, на можда три-четири центиметра од земље.

Принцеза је накосила главу удесно. Насмејана је.

* * *

ПОВЕРЕЊЕ

То је било средом, тако му се чини. Да, среда од осам, можда девет.

Биле су неке вечери тамо у неком клубу, у њеном крају.

И она је, стварно, сваке среде ишла тамо, с две другарице.

И два-трипут му је послала слике с тих свирки, седељки, шта ли. Тако је она то звала, старомодно и домаћински, „седељке“.

Једном се сетна, топла и развигорена, као да је ветрић дунуо кроз њу, вратила с те вечери, с те среде, сликала своју акустичну гитару у соби која гледа на више страна, на више континената, и написала му: „Ја не умем да је свирам, али ти умеш, волела бих да ми свираш, видиш како је лепа.“

На те вечери, то средом, долазио је, очигледно редовно, и један познати глумац. И она је једном писала како су њене те другарице и она седеле с њим и разговарале. Упитао ју је, нормално: „Еј, да тебе тај глумац случајно не мува нешто?“

Смејала се.

Ко би њу уопште могао да мува, како да је мува, шта јој може.

„Шта ми може“, тако је рекла.

Једном му је, кад је била мало растројена, казала, истина: „Знаш ли ти колико ми њих пише, колико ме њих зове да изађемо, колико њих би хтело да буде са мном?“

Он је одговорио прилично, онако, мачо, несвакидашње за њега, али однекуд је њене речи схватио као занемарљив хистеричан испад: „Прво, такве ствари се не говоре ако си иоле културна, на шта би личило да ја сад теби кажем: знаш ли ти колико жена мени пише, колико њих би хтело да буде са мном? То се тако не ради. Друго, уопште у њима не видим никакву конкуренцију, а и ти знаш да сви ти тамо мени нису ни до колена.“

Она је имала ту реченицу, ту чудесну реченицу, поновила ју је неколико пута у одређеним временским размацима, и увек је веома слично звучала, реченица необична за једну жену, сад кад се испише, реално ће бити цитат, чист цитат, можда тек блага парафраза, али она је једина жена која је умела тако да каже: „Добро, верујем ти, слушам те, имам пуно поверење у тебе.“

* * *

ОТПИСАНИ

Та улица пада, издвојена је мало, у центру је града, али је нешто њено из сваког центра испало, и прати линију, као што супа прати чинију – да не истече, да не направи штету, да се стеновито тло не излије у реку.

Добро, да. Негде по средини те широке асфалтиране падине, он стоји и гледа доле. Чека. На проширеном тротоару, на углу улица које носе име једног свештеника и једног генерала, налази се и нека месна канцеларија, тако нешто, где деле добротворну помоћ или одржавају седми круг избора за особе лишене животног старања, оне о којима се живот не стара, али друштво, ето, привид старања ствара.

Он стоји и гледа доле, осећа да ће ускоро да се деси то, али не зна како ће тачно изгледати, због тог упијања које увек види, а које је увек другим углом изазвано, другом врстом светлости, другим бојама, на крају крајева, мада су то ретко боје, јер кажу да црна и бела, а самим тим и сива – нису боје.

Уосталом, откуд зна да ће она доћи у белом? И црно она понекад носи, и бело носи, али углавном је у бојама које бира врло пажљиво, чини се, то су необични тонови одређених боја, Енглези имају више речи за то, ми оскудевамо, морамо боју да описујемо, за многу боју немамо именицу но сијасет придева којима колоритну вербалну немоћ надомешћујемо.

Једно је извесно. Опет се то дешава! Њено лице и коса појављују се доле у дубини, лицем је окренута улево, ка Западу, гледа да ли иду кола. У белом је, ето! Из успореног зрачног вртлога, са фасада, из прозора који ћуте као отворена безуба уста, с неба, скупљају се прегршти, читаве прегршти сивих и жућкастих, па и зеленкастих, и плавичастих копаља и – сустижу њу, односно она сустиже њих, јер она им хрли у сусрет, иде узбрдо, као да је мало забацила главу уназад, челом, образима, гркљаном, грудима, стомаком, бедрима, рисовима прима копља.

Све те боје, оскудне или какве већ, али боје – завршавају у њој.

И онда она у ходу има те покрете, као неку ужурбаност без смисла. И он тачно зна да ће, кад му довољно близу приђе, на брзину изговорити две-три реченице потајне, плахе, илегалне, као да су у „Отписанима“, а не на сунцу. Да, кренуо је у међувремену низбрдо, ка њој, она га је одавно видела и зна да је кренуо према њој, али се не осмехује, окреће главу улево, као да је на сцени, на позорници, прави тај покрет главом, не гледа ни у њега, који јој је парт-нерв, који је њен а нервира је, а ни у публику, него онако гледа, као да смишља бесловесан стих саткан од покоје речи, покоје синтагме, много тротачки, неке унутрашње задиханости, тих ланених, срндаћких корака који секу простор као јастучасте, топле маказе.

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста, приповедач и књижевни преводилац, рођен је у Београду 16. октобра 1968. године. Објавио је пет књига песама (Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг и Света Јелена) и књигу кратких прича и есеја Београд за упућене. Аутор је више од 800 песама, вињета, есеја и кратких прича објављених у штампи, периодици и на интернету. Превео је око 300 књижевних дела с француског и енглеског на српски језик, од тога више од 110 романа. Аутор је превода дела Мишела Уелбека, Џ. Р. Р. Толкина, Т. Корагесана Бојла, Фредерика Бегбедеа, Ијана Макјуана, Хилари Мантел, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани… Добитник је угледних књижевнопреводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић за област књижевности и преводног стваралаштва.

БЕЛЕ САНДАЛЕ

Стоји са сином на станици, чекају аутобус.

Изашли су раније, знали су да ће чекати дуже.

Јер они последњи тренуци у кући пред полазак су напорни, тешки, и боље је човеку да изађе него да седи до последњег минута.

Изађеш и брже се окренеш проклетом путовању.

О томе са сином и прича.

Како ти је жао што мораш да идеш, а жао би ти било и да мораш да останеш.

Врућина није велика, али се дигла нека влага.

Сунце их туче у лице.

Причају о годинама, син и он.

Тек сам сад, каже он, тек сад, ове године, осетио тај притисак броја.

Син га гледа.

Тек сад, понавља он мање-више, кад, као, имаш педесет четири и пролази педесет пета, тек сам сад осетио притисак броја.

Син се насмеши, разуме га.

Каже мали: после шездесет пете је срање, то сад није још.

Он каже: да, али имаш тај појачани утисак да немаш времена, то је зајебано, то осећање да немаш времена.

Уто доњим путићем стижу кола.

У њима су његов друг или познаник из детињства и нека девојка.

Девојка, која има двадесет година, можда двадесет једну или деветнаест, иста је отац.

Одмах се, и без осталих знакова, види да су отац и кћи.

Дошао је да је испрати на аутобус, тако изгледа.

Пењу се уз бетонске степенице које воде ка станици.

Она иде прва.

Кад је већ стигла на врх, отац, који је посматра отпозади, сагиње се и скида јој нешто са пете.

Каже јој да стане, хвата јој пету у шаку, одиже стопало од земље, умеће длан испод табана, и скида јој нешто.

Она носи сандале. Не кокетно, али женствено се окреће да види шта то отац ради.

Колико је он, с тим ликом, нелеп као мушкарац, толико је она, с истим тим ликом, лепа као женско. А пљунута отац.

Има дугу смеђу косу с раздељком по средини, црну мајицу са зеленим словима, бледорозе шортс и те беле сандале, које је отац пипао малочас, да јој скине неку трунку коју она није ни осећала.

Стиже аутобус. Улазе сви који треба да уђу, више нико никога и не гледа. Да, видиш само путнике који седе док идеш ка свом месту у задњем делу буса. Поред осталих лица, ту је и лице Небојше Брадића, позоришног редитеља, који гледа напред, у шофершајбну, као да тамо има нешто да се угледа.

Два сата касније, по приспећу на одредиште, види: отац оне девојке излази из аутобуса.

Кћерка је остала тамо.

Обично родитељи испраћају децу.

Али она се вратила кући, изула сандале и погледала се у огледало, подигла десно, па лево раме, стресла прашиницу са оних зелених слова, подметнула палчеве под ластиш шортса и пуцнула њиме, лепа девојка, слика и прилика брижног оца који је отпутовао некуд уместо ње.

* * *

ГОГА

На тој станици има места која су му се појављивала у сновима. Да ли случајно, или то не може бити случајно, сва та места су затворена, неприступачна у физичком смислу. Он, истина бојажљиво, проверава с разних страна: из подземног ходника, из горњег ходника. Горе му железничар на шалтеру каже: „Не може тамо, затворено је.“

Не познаје тог железничара, да, има и у овом селу људи које не познаје и који не знају њега. Али све и да га познаје, све и да су се некад дружили и пили заједно, сигурно га не би питао: „А што не може?“

Некако је и њему самоме довољно што не може.

Не виђају се овде људи много. Виђају се, али онда више остане утисак о томе како људи који су били много људи више нису тако много људи него су постали мање људи, мало људи.

Жене су права реткост. Гога има 52 године, али, неким чудом, изгледа као да има 32. Она се, међутим, удала са 22 и већ наредне године муж ју је провалио. Имала неког типа. А тек ушла у брак. Цело село ју је обележило. А муж је отад заузео стравичан гард. Ваљда да поврати пољуљани понос, почео је да се понаша као Кербер. Није хтео да се разведе, није хтео да поправи нешто што очигледно у старту није било у реду, него заузео гардијски став. Па често седи на гајби код фрижидера са сладоледом и мотри, док Гога ради у продавници.

Такав је био још деведесетих. Рогушио се као да мисли: ако се будем добро рогушио, нико неће смети ни иза леђа да ми прича да ми је набила рогове.

Од Гоге је груб донекле само глас. Мало прозукао од дувана који, изгледа, више и не троши. Он воли да јој каже нешто, нешто безвезно. Размене неколико реченица, и Гога му каже: „Пролази време, ето, то је, пролази време.“ Он јој каже на то: „Па боље да пролази време него да пролазиш ти.“

Она се насмеје од срца, занимљиво јој је то, трчка по продавници, трчка успорено. Кад јој затражиш цигаре, она одоздо подигне велику кутију, превелику за њу ситну: „Ево, види шта имам, па бирај.“

У кутији је петнаестак, двадесет врста цигарета, укупно стотинак паклица разних, све набацано, ни она не зна шта има.

Он уђе једном безвезе, пита је: „Имаш упаљач?“

Све је пусто, она је сама у радњи.

Он је заиста, на двадесетак метара од радње, видео да нема упаљач, а има два код куће, па неће да купује.

Она каже: „Ево, имам, запали.“

И пали му цигарету у радњи.

Он креће ка вратима.

„Извини што сам овај дим повукао унутра.“

„Ма дај, нема везе“, каже она.

„Шта радиш ти, у гужви си?“

„Јесам, увек, идем сад да погледам фрижидер, почео да цури. Мораш стално да радиш да би све било у реду.“

„Јесте“, каже он, „али ти си сила, свака ти част.“

Гога се насмеши.

Он излази, долази до поште, на стубу су умрлице. Има нека што је умрла млада, ’77. годиште. Гледа умрлицу, не познаје је, имала двоје деце, мужа, родитељи јој живи.

Окреће се, Гога излази да среди фрижидер, има беле кломпе и беле назувице, плаву хаљиницу с белим цветићима, кад види да је он још ту, махне му и заколута очима, као да каже: „Ето, ’есам ти рекла, не мож’ човек ни минут да с’ одмори.“

* * *

БОЧИЦА

Синоћ је била нека мала олуја, ноћас је падала киша, и он је знао: поплашиће се. Заиста, сам је на плажи. Радује га то.

Вода јесте мало хладнија и мало, само малчице мутнија. И дува тај источни ветар, који само тамо често дува.

Уврстио га је у прву песму коју је написао, давно. Тај источни ветар. Да ли је тада умео, као сад, поуздано да одреди одакле ветар дува? Готово је сигуран да није. Али га је тако назвао, „источњак“. У тој песми.

Сада тај ветар дува с леђа, у тополе дува, тополе би заштитиле и пуну плажу од ветра. Од њих се и не осећа. Само оне шуште, причају, јер дува у њих. И једна врба је ту, лево, али она као да ћути, као да ветар до ње не стиже. Тополе су окренуте западу, као гробови. И он је окренут западу, јер таква је плажа.

Без плана и претходне намере јер, премда свестан сељачке бојажљивости, није могао бити сигуран да ће на плажи бити сâм, вади ОНО из ранца.

Ставља га у џеп шортса који му већ годинама служи као купаће гаће. Купаћице, што кажу сељаци његови овде.

Ставља ТО у десни џеп. И проверава да ли је дубоко довољно, као да би проблем био и да испадне.

Улази у воду, утрчао би, али из нејасног респекта према здрављу или животу, улази полако, десном шаком захвата воду и кваси леву руку до рамена, па левом десну. Опет проверава џеп.

Баца се, али не заплива краул као обично. Само се пусти у воду.

Преплива онај дубљи део, ближе обали, pool што би рекли Енглези, и избија у други хоризонтални слој, где је река плића, а матица бржа. Чучи док су му табани на камењу.

Гура руку у џеп, вади оно. Скида картонску амбалажу и цепа је. Парчиће картона баца раздвојено, да их неко случајно после не састави. Креће се ка средини реке, као мали бомбаш који се прикрада бункеру, и баца парчиће белог картона с плавим словима и црвеним знаковима.

Остаје му само бочица у руци.

Пун је детињства, чио је и на тренутак види себе са стране: дечак.

Да ли ће потонути? Бочица? Или ће плутати?

Пита се то, али без прешне потребе да сазна одговор, јер га ионако неће сазнати.

Зафрљачи бочицу низводно.

Опрашта се од њеног бола и њеног лека.

Чини то тако енергично, тако лако, тако лепо, тако обично.

Сети се и песме, песама.

Неколиких песама, чак и једне епске, што кажу, народне.

Ах.

Оде бочица.

Остаће затворена, а у њој довољно бола, лека и отрова да убије некога.

Плива.

На плажи нема никога, али није пуста.

Тополе га гледају, крошње се надносе, мало, само мало, али надносе се над воду.

Он им маше, тополама и облацима које невидљива вода повраћа од ноћашње кише.

* * *

ЛАСТИНА ОКРЕТНИЦА

Излази на окретницу и одмах, истог часа, осети да се дешава нешто необично, несвакидашње.

Прво, леђима му окренуту, види дебелу жену с танком плавом косом везаном у репић која се сагиње и почиње, очито доконо, да препакује ствари, или као да гледа нешто по већ лепо спакованом и затвореном пртљагу. Типично за некога ко је управо сазнао да ће полазак доста каснити, помисли он.

Жена делује сталожено.

Лево, међутим, на једном од пешачких острва између прилазних путића за бусеве, стоји мршава бринета у плаво-белој хаљини и пуши. Има смеђе сандале налик исусовкама, загаситоцрвено налакиране нокте, пропиње се на прсте, иако нико не стоји испред ње, и потпуно усредсређено, па и забринуто гледа у правцу станичне зграде, оне, као, дирекције.

Како пролази, види да је око другог аутобуса, који такође стоји, исто нека врста чудног стајања и шеткања, неочекиваног и брижног чекања.

Три-четири особе исто тако стоје као да је неки квар, и он помисли: да се два аутобуса истовремено покварила на метар и по један од другога… немогуће.

Одлази до киоска, враћа се, у међувремену два помало забринута, помало нервозна лица пролазе из правца окретнице.

На окретници су сад сви некако позорни. Већ нема сумње да се нешто дешава.

Из једног од бусева истрчава жена очигледно ту запослена, да ли је кондуктерка или шта, и трчећим кораком, узрујано, иде ка дирекцији; док улази на врата још јој се чује глас, а онда он даље не чује, јер и он одмиче: „Али Ружа је рекла да…“

Прешавши још двадесетак метара, окреће се још једном. Петоро-шесторо путника стоје, сви гледају у врата дирекције као да слушају или чекају нешто.

* * *

НЕДЕЉНО ПОПОДНЕ

То је била чудна ситуација… Шта мислиш: је ли била стварно чудна? Ах, никад ништа није било савршено, а увек смо стварали савршенство! Једно, дакле, од оних облачних недељних поподнева где је све празније него обично, али се ствара нека, као, напетост. У мени.

Купујем малу пљескавицу и уредно је гризем, тражио и љуто, сенф, урнебес и љутеницу, и чили да дода мало; после воду пијем из флаше, росу или аквавиву, жваћем орбит. Искачеш, очекивано! Та-да! То не говориш ти, то „та-да“! Нити ја тебе видим као „та-да!“, ни тебе ни твој излазак. Али ти јеси „та-да!“, то си, што би ти мени рекла, једноставно, ти (рекла си ми једном, око неких ствари кад сам те питао, кад сам ти тражио нешто па ми се учинило да сам можда малчице претерао: „Ма, ништа не брини, то си ти!“)

И онда та кућа, да, та кућа. Другачија од свих осталих кућа. Кућа где се гласови одазивају моментално, као да те гледају, а нема нигде лица, нигде некога да га видиш, да га погледаш у очи. Глас, онај главни, мало је кваран, мало изопачен и слути на зло. Цео систем је наоко чист, али у њему се осећа само нешто претеће. И онда тај пријатељ, дугогодишњи пријатељ, упаркирава се, испаркирава се, и ја се наједном сетим: па да, њему мајка живи ту, у кући до ове хорор куће!

И брзо узбрдо ми у неку уличицу, у коју никад нисам скретао ни ја, а камоли ћеш ти: хајд’ овамо, можда је ћорсокак, али није битно. Није ћорсокак, и онда десно. И доле, па опет назад десно. Одметнички правоугаоник.

Пријатељ у међувремену оде. Отишао, колима. И онда се улази тамо, решеткаста капија с краја тридесетих година последњег засад века који је имао тридесете, и прати нас тај промукао, прозукао глас, као подсмех, као злобно упозорење. Кључ, старинско дрвено сандуче уместо живог бића, одбојно стакло које гута целу собу. Плафон од четири метра и огледало које ме прождире. Покушавамо да се боримо, да се волимо, ти заузимаш положај сензуалног торпеда, нишаниш у доњи део свемира, али онда се покривамо, до браде, плахтом.

И лежимо шћућурени, као војници у рову, лицем једно другом окренути. И причамо, шапућемо, два-три сата се гледамо у очи и само шапућемо и само се гледамо у очи, и ко зна шта смо шапутали. Знаш ти, али нећеш да кажеш.

* * *

ТРИБИНА

Ваљда је то зато што се до села стиже правим путем с беспрекорним дрворедом – или дрворедима, пошто је дрвеће са обе стране. Онда почињу брежуљци, као они бетонски таласи на мини-голфу, оно, где лоптица лако излети. Тако се у село улази, само што село даје појачане тонове; напред и назад, лево и десно је песак, и како год да га застреш травом и крошњама, имаш утисак мркожутог. У селу, које се ваља кроз удолине и брежуљке, има и тамнозелене и црне и тегет и загаситоцрвене.

Звала га је. И Ласло је стигао.

Људи већ има пуно унутра, али она излази да га дочека. Необично је озбиљна Клара, има ту озбиљност каква се виђа код жена, нарочито млађих, с којима се врло добро познајеш, али се први пут видите. Ситна је, а веома динамична, што му је, уосталом, познато одраније. „Дошао си“, каже му као да га види ко зна који пут у животу.

У путу је примио поруку: умрла је, код куће, жена његовог друга и комшије. С том вешћу је дошао, али сад је неодређено усредсређен на Кларину појаву, која му измиче. Прва просторија је као кафе, као мали клуб; у другој просторији су дрвене клупе и, напред, велики дрвени сто, за којим ће седети учесници трибине.

Публике неће бити много, претежно млади, то их је она и позвала.

Седе сви џумле у клубу, он разговара са социологом који је исто гост, али мало-мало па се окрене јер чују се њене штикле. Клара стално пролази, куцка, као да се тренутно нешто важно дешава у шта и она мора да буде упућена. Домаћица. У мајушним фармеркама има и луфта између мајушне гузе и круте тканине. „Шта ћеш?“, пита га. Он каже да би пиво. „Е, чекај… Пиво је закључано. Идем да нађем кључ.“ Нека, на то ће он, после може, небитно.

Две ствари га нервирају и привлаче код ње: што је због нечег поносна јер је он ту, и што је тако готово строга, као помало окамењена, и немушта у сваком погледу који му упути из даљине.

Њене речи: „Никад ми нико није нешто овако лепо рекао“ и „Не могу да верујем да се ти тако пажљиво бавиш административном границом између Барање и Бачке“ (јер негде се, тако јој је објашњавао, Барања прелива на леву, а негде Бачка на десну обалу Дунава) сад му у свести цвиле као да их је изговорила нека друга особа, али опет, то јесте она, у њеним погледима полуприсутне господарице види се и саучесништво, он почиње да губи самопоуздање, размишља о трошним, масивним улазима старих кућа у које је мислио да се с њом завуче, а негде око њега врзма се сићушна краљица која се бори за женска, људска и животињска права, која негује традицију далеке земље и блиског народа, која је религиозна и одана фамилији, која не трпи орални али воли анални секс, и која се генерално понаша као да јој нико није заиста битан, а нарочито не он.

Све речи потом упућене су свима. Њене не њему, његове не њој.

Чак га и не испраћа Клара, него локални геолог-ентузијаста.

Два-три месеца касније, у једној суботичкој галерији, седи Ласло са заједничким пријатељем сликаром. Сликар му изненада каже: „Што се она то тако наљутила на тебе? Каже да си јој досађивао.“

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста, приповедач и књижевни преводилац, рођен је у Београду 16. октобра 1968. године. Објавио је пет књига песама (Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг и Света Јелена) и књигу кратких прича и есеја Београд за упућене. Аутор је више од 700 песама, вињета, есеја и кратких прича објављених у штампи, периодици и на интернету. Превео је око 300 књижевних дела с француског и енглеског на српски језик, од тога више од 110 романа. Аутор је превода дела Мишела Уелбека, Џ. Р. Р. Толкина, Т. Корагесана Бојла, Фредерика Бегбедеа, Ијана Макјуана, Хилари Мантел, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани… Добитник је угледних књижевнопреводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић за област књижевности и преводног стваралаштва.

ЦРНА РОЛКА

Најтеже је било то паковање црне ролке.

Прво ју је раширио на кревету, па окренуо, опет раширио, па савијао рукаве.

Па опет, као, протресао, раширио.

Лепа црна ролка.

Онда ју је опет онако окренуо, па савио рукаве, пресавио све, пазио да буде што боље спакована. А никад баш није умео добро одећу да слаже; с кратким рукавима још ту и тамо, с дугим – слабо. И она је чак, џангризало, престала била да му приговара.

Док је паковао, растресао, ширио, паковао, тресао, ширио, гледао ролку – задржавало га је подрхтавање у слепоочницама, неки притисак на обрве и онда, да, онда тај талас који је ударио из средине груди, не одоздо, из дијафрагме или из желуца, него право из средине груди; јер из те ролке су, док је стајао над њом, не једном само, изашле њене шаке, онакве какве су некад биле, не овако уморне, и горњи део врата, и лице, увек нашминкано (та ни ђубре не би изашла да избаци а да се пре тога није нашминкала, а камоли до киоска ненашминкана да оде), смеђа коса до рамена, па те, ипак, непојмљиве, чудесне, неовдашње очи које су годинама и деценијама морали, морали, морали да коментаришу сви, и женско и мушко, и старо и младо, и сеоско и градско – али и онај аристократски кокетан, саучеснички поглед и осмејчић који је чувала само за њега.

* * *

ЕНКЛАВА

Празни дани изгледају му испуњенији него хиљаде и хиљаде дана уназад. Осећа се као – коначно – ходач који је дуго био јахач. Седло му више не жуља задњицу. И, ипак, никад не знаш куда ће коњ да те однесе. У ноге верујеш више него у копита. Човек си.

Не само што су испуњенији ови празни дани, него га подсећају на младост. Кад је слушао како још не зна шта је живот, како га живот још није излупао. Он то, срећом, својој деци никад није говорио: његову децу рано је живот излупао, и рано су научила шта је живот.

Двоструко је слободан.

Једина сврха његове организације јесте како да прикрије себе.

У енклави је и теже и лакше прикрити себе. Теже, јер си непрестано видљив. Лакше, јер људе то што на теби виде не занима.

Мимо свих брига, од којих му обрве гребу зенице, он је готово нехајан. Ради шта хоће.

Пре неко вече дохватио се с једном клинком, 23 године, дошла да посети рођаке, а има и празну кућу, остала јој кад су деда и баба умрли. Мала паметна и радознала, изговара необичне и нежне реченице, о свему. Седели дуго прво, разговарали као да су рођаци, нити се њему нешто врзмало по глави, нити је изгледало да ишта посебно може бити. Онда га она повела у ту кућу, и обула неке сандалице, беле, с ниском потпетицом, а док је улазио у њу и размештао је по кревету, неколико пута му је рекла: „Надам се да те заслужујем, надам се да те заслужујем.“

На тој изолованој територији, он поима ширину сваког квадратног метра, сваког погледа упртог у недалеку даљину.

Није истина да је тешко живети у енклави.

Тешка некоме може бити помисао да није у могућности да се креће по пространствима изван енклаве, али у самој енклави живети је, заправо, најлакше. И смрт је ту ограђена, не само живот. Никаква сила ту нема онолику моћ какву има напољу.

Живот у енклави такође је увек занимљив и никад није досадно. Ниједан житељ енклаве не зна за досаду. Постоји ту одређена доза усамљености, код свих, код свакога. Али та усамљеност личи на усамљеност појединачних цветова у букету. Она индивидуе чини препознатљивим, а и букету даје изглед и осећај заједништва.

Људи у енклави поздрављају се овлаш, као укућани, као сустанари. Нема великих изненађења, а опет нико ни о коме не зна довољно. Шта је радио ноћас? Па спавао. Шта ради сад? Па иде нешто да купи. Шта ће радити после? Па нешто.

„Ах, ово је прави живот“, размишља он религиозно. „Камо среће кад би могао да потраје заувек.“

* * *

ФЛАМИФЕР

То је онај део Канала где је вода и у пролеће толико плитка да мора да устане из чамца и загази, јер иначе гребе дно. И сад је ушао у воду, није му ни до колена, и вуче чамац, иде напред.

Канал се на том месту шири, с десне стране отвара се прекрасна ливада, с леве се уздиже чудновата стена. Ту као да је за време рата нешто експлодирало, па остале шаре, налик пећинским цртежима. Као да је неки пећински Џексон Полок радио на отвореном, размишља он док цима чамац који је запео о грање.

На тој деоници обично добија и сигнал, којег ни пре тога ни после тога сатима нема. Стиже му порука од Ани Лем: „Где си?“

Он застаје, одговара: „Да зовем?“

Јавља се она.

Објашњава јој где је, и да ће ускоро нестати сигнала.

Причају. Она уздахне.

„Понекад ми се чини да сам неправедна према теби“, каже. „Задржавам те, трошим те. Не могу ти пружити оно што ти је потребно, а чувам те за себе.“

„Дајте, Лемова, чему тај бедак?“, каже јој он разиграно док распетљава чамац.

„Није Лемова, него Лемка“, разведрила се она. „Да ми је Лем девојачко презиме, била бих Лемова, овако сам Лемка.“

„А ви сте удата?“, пита он, и смеју се, сад су већ обоје добро расположени. Причају о ваздуху, о кишама, о деци, па и о чамцу – истрошио ми се већ, вели он, изанђао је, али сад ми некако изгледа лепши него икад, крпићу га, нећу га мењати.

„Крпи га“, каже Ани, „само немој да ми те нека украде.“ Ту застане па изненада дода: „Скоро ће три месеца како се нисмо видели… Да ми ниси ти то нашао неку другу?“

„Ма јок“, одговара он. Пролази прстима кроз проређену плаву косу. Драго му је што не мора да лаже, што може да каже истину. Питала га је да ли је нашао неку другу. А није. Да га је питала да ли је тражио другу, нашао би се у неугоднијем положају. Али овако је добро. Он, ипак, осети потребу да буде што чистији, да буде налик води у Каналу, колико је то могуће:

„Тешко ти то иде код нас тигрова. Немамо ми као лавови двадесет одсто успешности у лову. Код нас ти је успешан тек сваки петнаести, па и деветнаести лов. Пре ћу, дакле, насмрт изгладнети него нешто наћи.“

Она се опет смеје. „Недостајао си ми“, каже.

„И ти мени, душо“, узвраћа он. „Улазим сад у онај мали кланац, губи се сигнал.“

„Хајде, немој да ми будеш неваљао. Пиши кад стигнеш.“

„Разумем, пуковнице Лемка!“

„Љубим те.“

„И ја тебе.“

Не улази одмах у кланац. Стоји и гледа у телефон на којем још титрају линијице. Има сигнала, још.

Извлачи чамац из плићака, седа у њега, отискује се, ту су и мали брзаци.

Тамо напред, нека два фурлонга, не више, налази се село. Кад год га угледају, деца истрчавају с фењерима, макар било и подне. Придвече су им фењери упаљени, али и усред бела дана истрчавају с њима, без пламена.

Фламифер, Пламеноносац, тако га тамо зову.

Сад, у кланцу, горко се смеје том надимку који му је наденуо прост народ, једини који човеку уме да надене прави надимак, па све и да ти се чини бесмисленим.

„Као да Сахару назовеш житницом Африке“, каже наглас, па завесла.

* * *

ГАЈБА

Тепих је био.

Његова кућа је страдала, и поред кућа Антића, и баба-Косина, стари млин, школа, Милетова продавница, па све горе до трансформатора.

Испеглали.

Он се први вратио на згариште.

Одговарала га је. „Немо‘ још, ће се наврате крвопије, немо‘!“

Стегнуо јој је леву надлактицу и отишао, без речи.

Сад се устумарао по Горњој мали.

Мртвих нема, све побегло на време.

Пролази поред своје ограде, пробивена је на неколико места. Од куће остали басамаци и трем. Личи на џиновског лава коме је неко одвалио тело, па остала само глава с гривом, део груди и предње ноге.

Не улази у авлију.

Пролази поред Антића куће, где је први пут пољубио Сузу.

Под ајатом, у старој кући.

Нема ајата, нема старе куће, само балустери разбацани, као кегле. Од нове остале изгризене циглице на темељу – крезуба жабља уста што штрче из земље.

Млин избушен, као да се неко из јероплана накрао брашна.

Косина кућа утонула у мокро тло.

Он иде, пита се – куда. Своју је кућу прошао, зашао није. Да види шта је претекло, да ли је ишта претекло. И не занима га то. Сад.

Глава не зна, али ноге знају куда.

Милетова продавница још је и најбоље прошла. Крова нема, као да га ветар одувао, али врата стоје. Замандаљена.

Затрчава се, помисли: ово сам само у филму видео.

Други, трећи пут.

Раменом пробива врата.

Зна даље где ће: Миле је гајбе увек држао у дну радње, до тезге, „мораш да посклањаш, ће здипе сељаци, багрењак ти је то, Шојка, шта ли је Бог мислио кад ги је правио?“

Гајба је полупуна, само једна флаша разбивена.

У оном кршу, тражи отварач.

Стопалом па лактом рашчишћава срчу с друге гајбе, седа на њу.
Код треће флаше замишља њено лице кад се врати у збег, а то горена, повише намастира: „Опет си пио!“

Владимир Д. Јанковић, песник, есејиста и књижевни преводилац, рођен је у Београду 1968. године. Аутор је Стеле Поларе, која је објавила његову пету књигу песама, Света Јелена. Њој су претходиле Јанковићеве песничке збирке Песме, Дрскост, Одбрана Данајаца, Даг, као и књига есеја и кратких прича Београд за упућене. Потписао је око 300 књижевних превода, од тога преко 110 романа и неколико књига поезије, укључујући дела Џ. Р. Р. Толкина, Мишела Уелбека, Т. Корагесана Бојла, Хилари Мантел, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Амели Нотомб, Ен Енрајт, Лејле Слимани. Добитник је књижевно-преводилачких награда Бранко Јелић и Милош Н. Ђурић, као и Награде града Београда Деспот Стефан Лазаревић у области књижевности и преводног стваралаштва.

ЈОВАНОВО ПИСМО

Прошло је већ осамсто, скоро деветсто дана
Како сам последњи пут с неким преноћио
Оно
Да заспимо увече заједно и
Ујутро заједно осванемо
Тај број расте и притиска ме
Огледало моје
Дубоке усамљености

Не сећам се да сам те икад сањао
До ноћас
Били смо у стану који личи
На стан у којем сам одрастао
И био је велики кревет у који су се многи
Наређали као виршле
Мушко, женско, деца
Изненада сам, ушушкану
Другу здесна
Угледао и твоју главицу, Селена
Ошишана си била скоро на ћелаво
Поглед ти је застао на мени
И појавио се онај твој осмех
Од милине су ми засузиле очи
И уздрхтале груди
Са свима сам те упознао
Са сестром Патрицијом
Са снахом Матилдом
С братаницом Леом
Чак и с мајчиним духом
Мајчин дух био је неочекивано циничан
Види нашег Јована
Ко би рекô да ће наћи
Овако младо чељаде

А онда је устало неко дете које је у том
Великом кревету лежало на самој ивици
Поред тебе
И ја сам дошао и легао
Обгрлио те
И правили смо се да спавамо
А знали смо да нећемо заспати
Све што јесам слило се
У непрегледан предео нашег додира

Видели су да смо будни
Да жмуримо невешто
Јутро је већ било и бука
Питао сам те тихо да ли би путовала са мном
Прво си рекла да би
Ја сам се зачудио
Па смо устали
И ти си рекла да ипак не можеш
Тепих је био прљав
Папирићи, слама и покоји мољац
Тамо где путујем чека ме исто неред
Рекао сам ти
Кад би могла да ми помогнеш
Селена
Кад би могла да ставиш само
Једну тачку
Да пресечеш
Ову страшну реченицу
Од осамсто, деветсто
Ноћи самоће.

* * *

ИЗА ОГРАДЕ

Неколико пута за две-три недеље
Сањао сам како лежим поред танушне ограде
Иза ње
Мало мени повише главе
Бдије лав
Само главу му видим
Он риче или ћути
Добио сам уверавања да никако
Не може да пробије ограду
И ја и верујем
Али бих се, ипак, померио

Лежим на леђима
Само бих се преврнуо на бок
Или на стомак
Него кад он зариче
Руке ми онемоћају
Не могу да их подигнем
Између стомака
Који више није мој
И ногу које не могу ништа
Не постоји спона која би
Покренула тело
Непомичан сам

Више ме брине парализа
Коју његова рика изазива
Него само његово присуство

Али онда се у сну појављујеш
Ти
И кажеш: ах, овде има шах
И ја те питам
Зар си и шахисткиња била
Јесам
И такмичила сам се неколико година
Стигла до мајсторског кандидата
Али шах је
Утицао на мене... знаш
И онда напућиш усне
И кренеш да звиждућеш
И кажипрстом кружиш око уха
И гледаш у плафон
И драга си ми
Неописиво.

* * *

СВАКИ ПУТ СВЕ СИ ЛЕПША

Сваки пут све си лепша
Увек у теби нову видим боју
И чујем нови тон
И некако си ми увек мекша
И све више те грлим кô своју
Ја постајем он

И кад те гледам у очи
Том гледању нема краја
Кад причу као девојчица срочиш
Нова нас нит блистава спаја

Слични смо или исти
Само си ти лепша
И паметнија од мене
А обоје смо чисти
Отворена је бреша
Што светлост дели
Oд сене

Ако не могу за тебе да живим
Хтео бих бар за тебе да умрем
Уштвењак шестокрили
Слупаћу крила
Tо бар умем

Никад се немој чудити
Љубав је једном у веку таква
Ништа ти неће наудити
Заувек бићеш као мед слатка.

***

ВИОЛЕТА

Где му је срце
Тамо је и благо човеково
Стави благо своје у рај
Тако су те речи
Назарећанинове гласиле
Ако нису погрешно преведене
Питала ме баш драга
Пре неки дан
Како тумачим те речи
Али где је срце
У Аризони
У расходованој приколици
Поред пијане самохране мајке
Крећете се по пустињи
Ти и она
Узимаш ствари у своје руке
Имаш осамнаест лета
Постајеш обична жена
Дакле порно звезда
Показујеш свету
Дојчице које личе на
Банкине поред
Млечног пута
И салце на стомаку
Стрије имаш а тек си пунолетна
Далека је дубина у твојим очима
Секс ти је овлашна занимација
Но посао ваља озбиљно схватити
Или је то пут ка рају
Рад ослобађа
Рај ослобађа
Преговараш са степдедијима
Све време си ЈИП
Јака
Изолована и
Посебна
Ниси ти само личност
Твоја душа је стара
Убијају те у двадесетој години
У црним си кесама
У пртљажнику једног од оних
Великих америчких аутомобила
У црвено-жутим пустошима
Где су снимани вестерни.

***

ЖЕЉА

Родила сам се у варошици коју су медведи крстили
А завршила међу четинарима
Ни дим ни смрад ми не сметају
Него људи овде
Никад се нисам потрудила
Ни реч једну њиховог језика да научим
И одавно већ желим да одем одавде
И радим на томе
Ако случајно као Црвенкапица
Побегнем из овог безличног места
И зађем у шуму
Загубим се
Натаћи ћу се на твоју жилу
Ох, немој то да ми радиш
Немаш представу колико те желим.

* * *

МИСТЕРИОЗНО ХОДОЧАШЋЕ

Опет се сећам тог дугог писма
Које си ми послала из манастира
И слике на којој стојиш
Лицем окренута објективу
У белој мајици без рукава
А десну руку пружаш уназад преко ограде
Оне коралске
Као на родеу
Само што унутра нема ни каубоја
Ни коња ни бика
Него јарац један
Одмах сам се питао
Откуд јарац у манастиру
Зар није он анимални
Пандан нечастивом

Ти знаш колико поштујем Цркву
И да се клањам кад видим како
Неко гојазно Преосвештенство
Улази у џип
И да Његову светост актуелну
Волим јер слуша Смак
Обичан ђакон кад улицом ходи
Подижем обе руке
Заустављам пешачки саобраћај
Као да пролази хитна помоћ

Из манастира си се вратила измењена
Мрачна сумња пробудила се у теби
Само си једном нешто
Прозборила, тихо
Где се побојах да си
Изгубила веру

Изгубила се и та слика
Где пружаш руку
Да помилујеш јарца
Сјај је брзо
Чилео из тебе
Кô да га сисаљкама
Лакомо упија
Мистериозно ходочашће.

* * *

ЗЕМЉА БЕЗ МАСЛИНА

Страбон у Географији цитира Онесикрита
Који каже да сте старе и од болести изнемогле
Избацивали из кућа
Као плен псима
Који су у вашем језику
Били као навијачи Партизана
Гробари
Тако сте звали
Најбоље човекове пријатеље

Градови су вам споља изгледали бели и беспрекорни
Али су били пуни костију
Дошао је мали човек из Варварина
Или Пеле
Укинуо ваше дивљачке обичаје
Да би увео своје

Све је код вас могао да узгаја
Што и код куће
Само маслине око Окса нису успевале
Па вас је сад он, гост, бацао псима
Можда љут због маслина

Погнутих глава и дубоких очију
Кренули сте на запад
И настанили се на Жумберку
Озаљ је постао ваш нови дом
Скривени у својим необичним бојама
Лаког корака
Тешких костију
Снашли сте се у вечној туђини

Тако си ти
Кад сам те питао
Шта сте ви
Одговорила
Нас има свуда.

***