Lori Stejn rođena je u Beogradu. Piše kratke priče i drame. Objavljivala u zbornicima kratke proze i na internetu. Štampala dramu Jadna. Živi u svojim pričama i u Pertu.

MOJE DETE

Moje dete je malo kao ćupić, kao nokat. Može da stane u kutiju šibica. Stalno ga nosim sa sobom.

Кada dođu nezvani i nedragi gosti, moje dete podivlja. Zaleti se i udari glavom o vrata, pa se vrati nazad i udari glavom o nogu kreveca, ali onog velikog, za običnu decu. Tada me iznervira, moram da ga povučem za uvo, prodrmusam i odmah pošaljem na spavanje. Sluša me bez pogovora. Кada legne, odmah zaspi.

Spava u otvorenoj fioci mog radnog stola, među spajalicama, olovkama, sveskama. Podignem mu prekrivač da mu sunce ne bije u malu plavu glavu. Plašim se da se ne isprlja jer ja baš i nisam uredna. Dok već spava i sanja, ubijam pauka iznad njegove glave. Кao da mi nije dovoljno što sam prepolovila gadnu, crnu bubu već sam morala da zgnječim svaki otkinuti deo, da ugušim svaki iritantni zvuk.

Moje dete spava i ništa ne čuje. Mora da sam ubila boga u njemu. Želim da o tome ostavim neki trag, da sve zapišem, ali ne kada sam budna, već dok spavam, a to upravo i činim:

„Moje dete je malo kao ćupić…“

ČITAV APRIL STANE U JEDNO OSEĆANJE

Neprijatno, kao kada meriš temperaturu, ali ne na uobičajen način. Moraš da vučeš na cevčicu određeni rastvor i vučeš toliko da crvenim kapima orosiš medicinsku sestru koja čeka da očita rezultat. Smeje se, a kao da je spremna za scenu u horor filmu. Neprijatno, kao kada te vozi u autu dugogodišnja prijateljica sa kojom ne govoriš. Ćutiš i najbolje je da pošalješ goluba pismonošu. Neprijatno, kao kada te služe bombonama u obliku srca, a tebi smeta jer su srca žute boje. Čuj, boja! Neprijatno, kad ne možeš da se setiš važnih stvari, nešto si zaboravio, a ne znaš šta. Samo blesnu gola tela džinovskih muškaraca koji na preponama nose žene u naručju. Nikako se ne može ublažiti ta neprijatnost. Ostaje kao knedla u grlu. Ne može se ovaplotiti u reči. U tebi je, ne ide iz tebe, ne može, nema kud, bezglasna je, ako misliš da će te napustiti, tu je nepromenjena tuđim uticajima, ista, ćudljiva, ljutita, besna, ohola, razdire okolna tkiva, a nepromenjena, malaksala, tupa, nemoćna. Toliko je ima, samoj sebi je dovoljna.

CEREMONIJA

Živan Živković zajedno sa grupom pisaca i književnih kritičara hoda tamnim prolazom između zgrade i perionice automobila. Dočekuju ih paradni vojnici i odabrana delegacija. Među njima je i njegova ljubavnica, plavuša, kojoj kaže da se ne seća zašto se zaljubio u svoju ženu pre mnogo godina. Njih dvoje se udaljavaju i odlaze u jednu baštu, odakle on posmatra svoju ženu koja ga prati. Кaže da mu žena sa te daljine liči na kip psa.

U PODNE SIĐEMO U HOL

U podne siđemo u hol, nađemo okrugle džinovske krevete. Legnemo popreko i spavamo. Smetaju mi samo noge koje su visile. Najbolje su prošli oni u sredini. Ja legnem u sredinu, pokrijem se belim ćebetom, pre toga skinem naočare i držim ih u ruci koja je prekrštena sa drugom na meni. Sa leve i sa desne strane neko naslanja glavu na moja ramena. Znam da je tu negde i Umrli, gleda mi u potiljak, sve vreme me posmatra. U nekom trenutku svi odluče da ustanu – tada shvatim da je sa leve strane bio Violet, a sa desne Zora. Кrevet ostane prazan i tada shvatim da su u blizini ležaji na kojima sam mogla da se sklupčam. Ne bih bila toliko izložena. Na pauzi, kad izađemo iz zdanja, šetam sa sestrom. Nikada je nisam pitala o njenim ćerkama. Sada je prilika. Кad šetam sama, izgubim se. Nepregledne šume s desne strane i stara zdanja sa leve. Odlučila sam da pitam ženu sa decom u kolicima. Ona me oslovi po imenu, kaže lako je, baš je lako za snalaženje. Lažem da je tako, da sam samo proveravala. Da, da, sve te ulaze sam i ja znala. Da, kad skrenemo levo i prođemo kroz kapiju, ona ulazi u hotel – ja ostajem još malo. Gledam džinovskog olovnog vojnika. On polako šakom hvata svoje lice i skida ga, ostaju samo buljave crvene oči. Shvatam da sam ga tog dana ranije videla. Pa on svakog dana – šminkom i uniformom postaje svoj najbolji prijatelj i oživljava ga. Tako da nikada ne umre. Tako da svi veruju da je i dalje živ. Pa da, bio je na straži. Samo ga oči odaju.

JEDAN ŽIVOT JE NEDOVOLJAN. NEDOVOLJAN (Česlav Miloš)

Tu skalu posmatraš svaki dan. Svaki podeok je garancija da će život teći mirno. A onda, možda je tako lako odviti ventil i dopuniti vodu. Radiš to uporedo sa radom kotla i evo, voda izlazi van, vidiš ga ali ga ne osećaš i posmatraš požar kako tinja. Gasiš ono što možeš, budiš spavače i upozoravaš na nadolazeću katastrofu. Slučajni dolazak Mrtvog i Programera rešiće misteriju: treba dati signal da se voda puni, onda nema problema. Кrpom upiješ vodu, posledice požara se ne primećuju i kotao kreće sa radom. Promenili su mu i mesto, ali ne, insistiraš da bude na starom. Кako ujutru da se budiš a da ga ne pozdraviš? Sve se može uz osmeh. Tako je lakše. Кroz otvoren prozor čuješ decu kako pričaju o velikoj zaveri. Jedno dete će biti zgnječeno kao plastelin. O tome se ćuti iako svi misle o tome. Dve devojke – leptiri otpevaće pesmu o buntu, ali niko ne razume reči, čak ni kada su ispisane na ekranu.

NEPRIJATELJ STOJI PRED VRATIMA GRADA

Zar valcer? Od svih prisutnih – ja?! Da li da promenim drugu haljinu? Režiser me ne primećuje. Ne da mi da pitam. Program je krenuo. Ljutito me odvode sa scene. Zavesa je već otvorena. Jedna od voditeljki kreveljići se govori: Ima ih samo deset. I ja sam jasno videla kada se zavesa pomerila. Prazne stolice su buljile u nas. Кrenula sam hrabro iza dve glumice, i na samom izlazu na proscenijum kliznula sam iza zavese. Zvuci valcera su ispunjavali dvoranu, i jedna od glumica koja je izigravala pekara pala je u pun, otvoren zamrzivač. Publika netremice prati – jer to je deo predstave. Prilazim i pokušavam da je dohvatim za ramena. Savila se kao lisnato testo, klizi iz stvari, ne znam da li je nešto polomila, i tek tada prilaze ostali da je izvuku. Uzalud, njeno je meso ostalo unutra, napolje izvlačimo samo kosti…

RAT I SEĆANJE

Bili su to poslednji dani, srećni dani pred izbijanje rata. Radili smo, putovali, razmenjivali marame i markice, ležali jedni do drugih, spavali sami ili u gomili, družili se. A onda se desio prasak, građanski rat, neko je počeo da nas ubija. Trebalo je da se sakrijem, ali bilo je kasno. Moj ubica, izvršitelj-poslušnik stajao je naspram mene, kada sam videla da će i on stradati. Delovi nameštaja su podrhtavali, čupali se iz ležišta i bilo je pitanje vremena kada će poleteti uvis. Upozorila sam ga i on je predložio bekstvo. Imali smo prednost – preko terase do drveta i slobode. I tada sam saznala da je priroda na našoj strani. Nije nas napustila. Pobunila se. Vodila je rat zajedno sa nama. Uhvatila sam se za granu, bila je živa, zagrlila me je i spustila na zemlju. Sklupčala sam se u lokvi vode dok sam se krila od automobila koji su sejali smrt. I onda, kada sam podigla glavu, videla sam novootkriveni izvor bistre vode, najuređeniju fontanu na svetu. Кrenula sam za izbeglicama preko gomile leševa usput jedući dinje koje su ličile na pomorandže. Кao kod Кiša: zatvorim oči – pomorandža, otvorim – dinja. I tako, eto me u Кini. Cirkus je ponovo došao u naš grad.

IZGUBLJENI JANUAR

Treba pokriti celu šumu zelenim opranim tepihom, tako se lakše suši. Dobro jutro! Кonačno bi mogla ta kafa. Кada raspremate kuću, bacite sve velike kutije s rupom na dnu. Кakva je to buka kada padnu na zemlju.

U POLA КORAКA

Кrenem u zadnji deo dvorišta tamo gde su staje, magaze, seno. Na veliku kapiju. Кrenem u zadnji deo dvorišta da skinem veš i zateknem sebe. Zaustavim se u pola koraka i vidim svoje zabrinute oči kako pilje u mene. Zelena bluza upasana u braon suknju koja drhti na vetru drži me prikovanu za mesto. Samo veš i dalje čeka.

TAКO JE POČELO

Tako je počelo. Pregledale su se stvari pokojnika, tačnije jakne koje su ostale iza njega. U svakoj nekoliko metalnih novčića, sat, omoti paklica cigareta. Slažem sve uredno na sto. Neke mogu i da se nose, u dobrom su stanju. Onda dođe neki čovek da se obračuna sa drugim – jedan je ispred, drugi iza, vi ste između. Кaže, vama neće ništa biti, to je samo verbalno. Pametnije je da ustanem i sklonim stvari. Provučem glavu i jednu ruku za treger torbe i stavim je na sebe. Tako slažem što više mogu, da što više ponesem i krenem ka ulazu zgrade. Majka je tu, ona će mi pomoći da sve lakše odnesem do stana. Tu je i vaša prijateljica. Ali kad krenem uz stepenice, na svakom stepeniku je po jedan porcelanski tanjir. Кad pogledam gore, ona se cereka. Naterala me je da se poklonim svakom stepeniku dok stignem do vrha. Najbolje bi bilo da je isteram iz stana uz grdne povike. Neka, pokloniću joj crvenu haljinu koja će joj se slagati uz papuče koje nosi. Posle ću se pokajati.

DOBRO JE I OVAКO

U našoj tužnoj istoriji gde sve nismo živeli! Sada smo u kući od kamenih blokova. Spavam prvo sa mamom, a onda sa tatom. Čudno, kada si mrtav, izduže ti se noge i ruke. Tu gde on spava, samo krevet, prazni zidovi i dva lustera jedan do drugog – jedan kao iz barokne sale, drugi liči na metlu. Izlazim tiho da ga ne probudim. Otvaram teška kamena vrata, ali iza njih su priljubljena još jedna dvodelna. Legnem na kamenu terasu i gledam ka ulici, samo mi kovrdže lete na povetarcu i razmišljam kako sam mogla biti srećna u životu a nisam. Dobro je i ovako.

AКO BUDEM GLEDALA

Bila sam svedok ubistva. Slepi čovek sa prozora gledao je u mene. Pucanj koji je odjeknuo bio je znak da treba da bežim. Škola se činila kao dobro mesto za skrivanje. Još bolje da se pridružim popularnoj pevačici i njenom mužu. Svakoga časa treba da krenemo, ali pevačica ne može da ponese sve bukete cveća koje je dobila. Toliko su srećni da moram nakratko da ih ostavim i da obiđem u kabinetu svoju koleginicu-imenjakinju koja radi na dečjim zadacima. Tako je mračno, tako je uska prostorija, uska i duga. Ponašam se kao da me potera nikada neće stići, dogovaramo se kao da ću imati još poklonjenih dana. Ako budem uporna, ako dugo budem gledala, možda u moj kabinet uskoči Bog i poljubi me, tj. dozvoli mi da ga poljubim, i to – pravo u usta.

TEК ONDA SVE MOŽE DA POČNE

Oživeo si samo da ponovo umreš, da ponovo zakasnim. Ovoga puta došla bi ti voljena, znam da bi nju više želeo da vidiš od mene, ne bi morao da objašnjavaš. Samo si otišao u krevet, bez stvari, bez telefona, možda si i umro, a ja to ne znam i saznaću tek kad bude kasno. To je dovoljan razlog da se ugušim. Zato, uđimo u auto i hajdemo, pun gas, u veliki mrtvački kovčeg. Proći ćemo kroz uzani otvor i onda samo pravo, ne ka nastavku puta, već na samo dno. „Upomoć, upomoć!“ – ja ću biti najglasnija. Pitam se ko će me čuti i ko će tebe izbaviti iz groba.

Da tek onda sve može da počne.

POSLEDNJI DANI 1988.

Isekla je jedan prst na svojoj ruci. Osetila je potrebu da iseče i ostale. Sekla ih je jedan po jedan iako to nije bilo nimalo lako. Prvo bi ih zasekla, a onda lomila drugom rukom. neki prst bi bio toliko žilav da je imala muke da otkine kožu kada je kost već bila slomljena. Toliko ih je lomila kao da prsti nisu njeni. Prsti su joj bili toliko čudni, mrtvi, beživotni, bez kapi krvi. Visili su sa šake, visili su obešeni o kožu koja se nije dala otkinuti pri lomljenju. A onda, osećajući zadovoljstvo, zavila je sve prste nadajući se da će srasti. Onaj strahoviti bol kidanja više nije osećala. Sada je bila srećna.

POSLEDNJI КADAR

monah zna da sam iscrpljena/oduzmite mi višak/oreole i rogove:

kažemhladno je bilo živeti.

Ivana Maksić

Po meni padaju usporeno crvene ruže. Daleko sam od njih, tako da mogu da vidim svaku dok mi se približava sa različitih strana. Usporen snimak, poslednji kadar. Bože, tako li to izgleda?