Jelena Gavrilović je rođena 25. 05. 1967. u Beloj Crkvi. Osnovnu i srednju školu završila je u Novom Sadu. Studirala je teologiju na Teološkom fakultetu u Osijeku, Hrvatska. Živi u Beogradu i bavi se prevođenjem s engleskog jezika, pisanjem poezije i proze, kolumni i eseja. Poslednjih godina radi i kao saradnik na tekstu u pisanju autobiografija poznatih ličnosti. Ima svoju stalnu autorsku stranicu u “Ona Magazinu”, pod nazivom “Žene pod mojim krovom”. Do sada je objavila tri zbirke poezije, “Prizivanje kiše” (2007. – koautorski projekat, zajedno sa američkom pesnikinjom Teri Vilijams; zbirka je dvojezična, na engleskom i srpskom jeziku), “Pisma pustinjske princeze” (2010., duhovna poezija) i “Haljina koja ide uz Dunav” (2019. ljubavna poezija, izdavač “Gramatik”, glavni urednik Danilo Jokanović, recenzent Miroslav Aleksić), i dva romana: “Žene pod mojim krovom” (izdavač “Metafizika”, glavni urednik Aleksandar Dramićanin, recenzent Radovan Vlahović, 2016.) i “Franc K. i ja”, u izdanju “Gramatika”). Pesme su joj, između ostalog, objavljivane u “Književnim novinama” i “Gradini”, a roman “Franc K. i ja” bio je u užem izboru za “Deretinu” nagradu 2017. godine. Poezija i proza koju piše u velikoj meri je inspirisana zavičajem, Belom Crkvom, Južnim Banatom, Deliblatskom peščarom, Dunavom i Nerom… Ova metafizička veza sa rodnim krajem, prirodom koja ga krasi, slikama detinjstva, kuća i ulica, daje poseban pečat njenom stvaralaštvu i nepresušan je izvor inspiracije za autorku. Održala jeviše zapaženih promocija i performansa na kultnim mestima u Beogradu, kao što je Udruženje ljubitelja umetnosti, “Prozor”, umetnički klub “Polet”, biblioteke “Petar Kočić” i “Milutin Bojić”, kao u u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu i “Planet poeziji” u Sarajevu, itd. Roman “Žene pod mojim krovom” je predstavljen publici kao dramski performans, u kojem se smenjuju četiri ženska lika kao četiri strane ličnosti jedne žene. Roman “Franc K. i ja” takođe je izveden na promociji kao dramski čin, u kojem se u ulozi slavnog pisca pojavljuje belocrkvanskoj publici poznat glumac Vladan Jakovljević. Pored pisanja, Jelena se bavi i homeopatijom, odnosno harmonizacijom duše i tela pomoću cvetnih esencija (metod dr. Edvarda Baha). |
TUŽBALICA JEDNOG DŽIDOVCA (ili kako je Crna Trava dobila ime) Ilena Žena iz plemena kovača i sedlara Ispod Čemernika Rođena između nakovnja i kravljih koža I rogova Zagledala se u mene, Džidovca, pustahiju Što napasa stada od Gradišta Do Karpata I prevali po pet stotina milja džidovskih Za jednog dana I postade mi žena, Ilena, Pripadnica plemena kovača i sedlara I dolazih na njene sise kao na pojilište Svakog sumraka Dok sam vraćao stada sa Karpata Do Čemernika I teško dizah grivu svoju iz tih voda Nabujalih Spreman i glavu izgubiti ako treba I reče mi Ilena, moja žena, jednog dana Dok sam vadio glogov kolac iz nje Omašćen Odvešće te Latini u vojnu, videh u drobu, Veliki ćeš ratnik biti, stalno u pohodu A ja, žena iz naroda kovača i sedlara Umem da čekam samo u sedlu Jahaću i biću jahana, kako me volja, A opet, samo ću tebe čekati, Džide, I kad god mi dođeš, biću tvoja I pristah na takvu pogodbu sa svojom ženom Ilenom, jer i ne beše druge, Omrsih se njenim međunožjem pre no pođoh U vojnu Zarih joj glogov kolac još jednom U utrobu I reče mi, po ko zna koji put, da mi je ud Kao u konja ciganskog, kradenog Od Tračana I pusti me niz Carski drum, da odjezdim Na nogama Džidovci hodaju brže od svakog Konja Jedu, spavaju i ljubav vode u hodu I za svaku su bitku i trku Pogibljenu orni I vele da su besmrtni Sve dok hodaju, uspravni Samo ne smeju pasti nit kost lomiti Jer iz jednog su komada, ko hrastovi, Istesani I čekala me žena moja, Ilena, Iz plemena kovača i sedlara U sedlu rođena, u sedlu me čekala Sa kolcem drugih jahača U utrobi I gorča mi beše pomisao na tuđina Što se napaja na pojilištu njenih sisa Od svih rana i kopalja Dukljana I Slavena A opet, osetih i tajnu nasladu Jer znadoh da tako čekaju žene Poput Ilene I da su takve žene odista verne I za mene, Džidovca, beše prekasno Da se okanem Ilene Jer ljubav njena beše jača od vina Sa opojnim travama Iz Luga Vilina Od kojih se duboko spava No, svejedno je kleh i psovah na putu Kući, iz vojne, kunuh joj kosu Od kovilja, usta njena I sise - pojilišta ciganskih konja Od tada se to mesto zove Čarna trava, po mojim kletvama Od tad se i reka što tamo teče Zove Čemerna I ne zna povratnik iz dugih pohoda Od čega većma krvari, od ljutih rana Od gorkih misli ili od sećanja Tek, udubljenog tako u snatrenja o Ileni svojoj ženi, iz plemena kovača I sedlara, ispod Čemernika A pre no što se ova planina čarna Tako nazvala Saplete me jedan hrast, čvornovat, Moj smutljivi brat, Poklekoh, padoh, polomih kost Bedrenu To beše mi smrt, Posle svih premiranja na nogama Ne stigoh da napasem svog džidana Međ njenim gorobiljem toga dana NI da se napojim još jednom Poslednji put, njenim sisama Neka si prokleta, travo crna, za sva vremena I ti, planino, stara i zadrta, budi čemerna I ti reko što ne toliš žeđ i rane Ne spiraš, budi čemerna, I vi, vile milostive, ime promenite svom lugu zabludelom u nešto tavno I neka su proklete vaše paprati čemerne Još jednom velim Kad me ne odvedoše do moje žene Ilene, celog Već skončavam u ovoj travi černoj Presamićen I zapetljan u vlasi Čumine Kao da se klanjam nekom bogu Tuđem, kog prezirem Što ne priliči jednom Džidu Hrastostasnom Mesto će se ovo od sada zvati Trava Crna U kojoj Džid jedan, povratnik iz Latina Polomi kost bedrenu Maštajući o Ileni, svojoj ženi Što ga čeka na tuđi kolac nabodena Verna, kako to samo može biti žena Iz plemena kovača i sedlara Ispod Čemernika.
KAD JE DŽID VIDEO DANUBIJUS Oni spavahu i buđahu se Spavahu i buđahu se A ja sve vreme bejah na nogama U negvama, budan i uspravan I svanu im mnogo dana Dok meni ne smrče ovaj jedan Jer, mala je u njih snaga Noge im k'o trske lomne A onda dođosmo pred reku široku Tu se bogovi, svega mi, Valjahu i gore ravnahu Strašna to beše reka K'o kad lelek u duši umine I sve čemerno na dno potone Naoko mirna, a iznutra ključala I ne mogaše je preći ona živinčad Na tanušnim svojim trskama No ih nosile struje nizvodno I virovi vukli na dno Tek neko na me pogleda, Džida, sveg u negvama, Te gurnuše mene u vodu Stradam li - nije štete Možda se nemani rečne nasite Te puste druge preko I zagazih - ne imadoh kud I koliko god da odmicah lakata Voda mi beše do članaka Jer se Džid u vrbaku rađa I odmah u reci progleda U samim je njeg'vim kostima Tajna vodenog hodanja Dovukoh skelu do obale I već mi ponovo staviše okove Dok se živinčad ona gurala I sve burad kojekakvu kotrljala A ja tek osetim - san me svladava Svrši se i moj dan jedan Nakon mnoštva njihovih dana No, ja ga na nogama prespavah K'o konji njini, uspravni, I u snu vidim - luk kameni Od jedne do druge obale Izvijen, ko žena Džidovka Kad dojkama poji junaka I živinčad vrvi odasvud I kola njina, i psi, i konji, I stoka, Roblje i vojska Mramorne ploče, obelisci, Sve se to vuče po kaldrmi I svaka mi reč mala beše Da nazovem ovo čudo Jer gradih mostove i ćuprije Za života svoga džidovskoga Najedoh se leba neimarskoga Al' ovakvo što ne videh K'o što ne videh ni ovakve reke Što teče i ni za šta ne mari Kroz livadu, u plavoj magli "Danubijus, Danubijus..." Mrmljahu Latini, Tračani, Greci, I neki narod divlji - Vuci, Kao da izgovarahu bajalicu Osta mi ta reč u uhu K'o ime nekog Suđaj-boga Kroz koga teče sva mudrost sveta I sav talog u njega se sliva I ne dade mi više ni sna ni mira Misao o onome luku K'o da me sam Danubijus stavi na kušnju Da sagradim preko njeg' kaldrmu U plavoj magli izlivenu Svu od žila i kostiju Međ' nebom i zemljom raspetu K'o Džidovka jedra kad dojkama Poji žednog junaka. DŽID I ČUMA Šta da ti dadnem, Čumo, Da odeš iz našeg luga? Da ti dadnem veo Dukljanske neveste, Zlatom izvežen, biserom Ohridskim ukrašen, Da sakriješ rugobu svoju? Da ti dadnem đerdan sa vrata Latinske gospoje, Kad se nagneš nad kladencem Da se ozari voda, Da zaboravi tvoju avetinjsku njušku? Da ti dadnem bosiok pod jastukom Žene Džidovke, Da sanjaš kako imaš srce, I da čuješ kako srce rida, I da vidiš kako se smrt prikrada, Po ono što ti je za to srce priraslo, Srce koje nemaš, I da čuješ kako živo srce puca u grudima I mrtvo je, a jednako krvari, Ko prst odsečen? Da ti dadnem nanogvice sa članaka Tračanskih dodola, Da sama sebe preplašiš kad se šunjaš Noću? Da ti dadnem frulu ilirsku Šuplju, kao kosti grlice Da svezuješ i razvezuješ vetrove I đavle? Da ti dadnem sivca pegavog Od Skita kradenog Sumnjičavog, al kadrog Da pronađe put kroz najdublji čestar, I dovede te tamo gde mu šapneš na uho, Pa bio to i tamni vilajet, Kukulel, Od svih strašniji? Da ti donesem krzno drekavca, Odranog na našem groblju, Orošeno u gorobilju, U noći mlađaka, Da nas ostaviš na miru? Da ukradem, što se krasti ne sme, Krik kukureka Kod kumira moga askurđela, Časnoga Džida, Hrastostasa, Da otvaraš i zatvaraš uši Kome ti je volja? Da ti dadnem kikot pod dunjom Medarke iz našeg sela Da se umiliš najzad kom, Da ne budeš više pusta i baksuzna? Šta da ti dadem, Čumo, Da odeš iz našeg luga?“ A Čuma reče: „Otkrij mi u čemu je snaga džidovska, Koja to guja tu tajnu čuva, Ili ptica plahorepa, Jesu l’ vam kosti od hrasta Il kamena, Je li vam krv ko u ljudi I zverinja? I kako to da koliko god da vas morim I za petu ujedam, Vi sa iznova plodite, I bez konja jezdite? I dah svoj kad vam dunem u nosnice Na nogama mrete; Reci mi, Džide, u čemu je snaga džidovska, I, kunem se, svih mi strava čumovskih, I noćnih utvara, Vlasiju mi zakukuljenih U kojima tabori Duša utopljenih piruju Bez stanka, Kužnoga mi daha, Tuk na luk, Luk na tuk, Napustiću Vilin lug...!“ I ode Džidan, mrk I turoban, K’o oblak gradonosni nad Čukom Ajduklijom, Jer, Čuma vazda ište što se iskati ne sme A uzima i ne pita, I žanje što nije sejala, I nema tog međaša Ni zabrana, Ni kletve džidovske Il vilinske, Put da joj sputa, No se mora istutnjati I isterati svoje, Te otići dalje.
KUMOVA SLAMA Znaš li ti, kume, Da će bežati iz naše šume Kao od Čume? Da će čuka ova opusteti Kao loza obrana, kost oglodana Da neće biti ni vašara ni svetkovina Ni razloga da se čovek popne na vrh Da se livada ova više neće meriti ni otkosima Ni prkosima Da se neće više meriti bilo čim Zelenim Zlatnim Nebeskim I ljudskim Da će reka odustati od toka Suza od oka A ti i ja, kume, Predugo smo već u ovoj pečalbi Zaboravio nas je put Zaboravila nas je čežnja za povratkom Zaboravile su nas kleke i mlečike Na drumu do kuće Kuda ćemo mi sada, kume, Kada su svi pobegli iz naše šume Kao od Čume Znaš li ti, kume, da sam ja sve ovo video U snu, još davno, Zato mi se i na vraća na našu čuku Nekad smo za ove bakrenjake Kupovali konje i pašnjake Za ženidbu prstenje A sada možemo samo tragom one Posuvraćene reke Odrođene suze Uvek je jalovo vraćati se uzvodno Ehej, Čumo, Lepo sam sanjao kako mi češljaš kosu I samo sam te molio da to činiš blago Kao kad provlačiš vile između nevena Da zaboravim da mi nisi ni sestra ni žena A ipak je u tebe više gorkih Milina No u ovim vremenima Što zatiru semena. LJUBAVNA PESMA DŽIDA Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo, Onaj iza uha Što poprimi miris bosiljka Da ga upletem u svoj perčin Džidovski Da se ne zna više koje su vlasi tvoje, A koje moje, Da ga držim međ zubima Dok mi vade handžar iz bedara Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo, Da si sto puta kći lugara, vilinskog poglavara, Da si mlekom majčinim zakleta da se kloniš Džidova Što gaze k'o krdo veprova Te dugo boluje trava, Daj mi jedan pramen svoje kose, vilo, Onaj iza uha, Što poprimi miris bosiljka, Pa traži što ti je srcu drago, Samo mi perčin ne diraj, Mokar od pelin-rosa K'o da je pasao međ tvojim nedrima Pa da si sto puta kći lugara, vilinskog poglavara, Da si i zmijskome caru obećana, Uzeće te, i bez tog pramena iza uha, Nije to sprema svadbena Ni konac za zlatni vez Nit ikome išta znači Do Džidu jednom, da ga drži međ zubima, Dok mu vade handžar iz bedara. SUSRET DŽIDA I MONAHA A dva bukača nekakvog kukavnog boga zađoše u našu šumu htedoh ih ubiti sekirom jer krenuh da nasečem hrastovih grana za potpalu al behu nekako kao smlaćeni kišom i vetrom kao dva gačca-mladca iz gnezda ispala te šćućurena jedno uz drugo čekajući da ih rastrgnu divlji psi il vukovi a što ubijati sekirom nešto što možeš oboriti čvrgom pomislih ja te namerih proći pokraj njih no jedan preda me isturi nekakve ukrštene letve na kojima je visio taj njihov, kako rekoše, mladenac božji, Hrast ili Rast, a meni bi mrsko i da slušam o tome jer kakav bi to bog dopustio da mu sin tako skonča za deblo obešen pa još od hrastova roda i ja se klanjam Hrastu, rekoh im, jer je u njemu duša višnjega boga džidovskoga Hrastana što grmi kad govori no njegovi su sinovi gromovi što prže pogledom ove vaše kukavne bogove koje ni vi sami ne umeste sačuvati no pustiste da ih bauci za drvo prikuju i nad vašim mekuštvom likuju jadni li ste i vi i vaši bogovi tako prozborismo no mi docnije, kad otidoh od njih već duboko u šumu svojom rabotom, ne bi jasno kako se mi to sporazumesmo kad ja jazik tuđina, istočnjaka i Latina ne razumem kao da smo doista graktali jezikom vrana i gavranova il sve to beše samo u mojim mislima kad gačac onaj, što drhtaše, mokar dok mu se crna odora uz kožu prilepila preda me isturi onog nakaznog boga i povika: Hrast! Hrast! eh, jadan li si i ti i taj tvoj Hrast mišljah jednako, dok obarah debelu granu povećeg hrasta u čestaru I moljah se svome Džid-Hrastu da mi oprosti što mu sečem udove za potpalu da nahranim decu džidovsku u selu sutradan, kad se vraćah iz lova s veprom na leđima opazih onu dvojicu ubogih gačaca obešene o drvo naopačke vrane im oči kljuvaše biće da su nabasali na nekog nakrivo nasađenog Džidana kojem se manje žurilo no meni I da je jedan od njih jednako onako drčno isturio onu šaku jada prikovanu za drvo i graknuo piskavo: "Hrast, Hrast!" a gde ćeš ti ružiti Džid-Hrasta i živ ostati, u šumi džidovskoj u Lugu Vilinom pa, ako te Džid kakav, dokon, sekirom ne smakne onako, od šale vile će ti doći glave i njihove trave mirišljave Što s nogu obaraju i Džidane hrastolike a kako neće dve vrane kukavne što nose bogove za drvo prikovane? DŽIDAN I TUĐINKA, ILI VEŠTIČJE JAJE Voljah je Jer beše malena Te je mogah staviti pod mišku I nositi tako, kao jaje veštičje I voljah je Jer beše bela, belja od žena džidovskih I jer joj je put bila meka I svilena, kao u laneta Nedonoščeta Kojem se deca u selu raduju Kad ga pronađu na utrini A ti znaš da neće dugo poživeti I da će se radost dečja okrenuti u plač Koliko sutra I voljah je Jer šaptaše kad govori Kao da mi je izok* u uhu zarobljen Pa zriče, kumi, pesmom me podmićuje Da ga pustim na slobodu I voljah je Jer umeše da mi zaspi na prsima Kao rana umirena travama I znaš da ti nema spasa, da je rana ljuta, I da je mast ona samo bol zavarala Al opet ti lepo što ćeš zaspati slatko I voljah je Jer joj mišice behu tanke Ne kao u žena džidovskih, čvornovate i okoštale Kao hrastove grane I ne pušćah je da radi sa stokom Ni da čupa drveće iz korenja Da krči i kopa I ne dozvolih da se vlažna mahovina Na njenim dlanovima skori I da utihnu praporci u njenom glasu I da joj se leđa poviju I plahe njuške njenih dojki snužde I izviju do zemlje kao u žena džidovskih Što doje u hodu I voljah je Što znadijaše oko moga muškog džidan-kolca Svojim vražjim prstima iako beše toliko malena Da ga ne mogah nikad u nju zariti do kraja Plaših se, probošću je Kao što deca probadaju leptire šilom No, uprkos tome, što sam vazda bio žedan Njenoga dna I što sva beše pusta i nerodna Zavuče mi se pod kožu Kao otrovni trn I ne hte mi roditi sina Džidana Nikada Ma koliko da sam je kumio I svakakve joj rezbarije pravio I gizdave kolajne iz Latina donosio No, ubi plod u svojoj utrobi Od moga semena Nekim prokletim travama Kako je već vile-zatiračice savetovahu Jer, kako reče, ne hte da rodi Grdobu S glavom čvornovatom, džidovskom Takvom da ne znaš je li čovek Ili drvo I to joj ne mogah oprostiti No joj zarih svog džidana glogovog Pastuvskog, do dna Kao što se zariva kolac u drekavca Ne pisnu Bi baš kao sa onim lanetom Nedonošćetom: Uđeš izjutra u štalu A ono leži, sklupčano, I čudom se čudiš Kako nešto tako do juče Jogunasto Svileno Može biti tako nepomično A sve osećaš lepo Ispod miške Kako ta njuška i dalje rije I rije Kao da ćeš zauvek Da si proklet Nositi sa sobom To veštičje jaje. *izok – staroslovenski naziv za cvrčka. KAKO NESTAJU DŽIDOVI Ruke u bršljen sakrismo Bedra u paprati Noge u korenje Srce u semenje Misli u nevene Glas u gromove Jedrost - u potoke A čemer - u trave Černe Kletobilje Tako odlaze Džidovi Ne kao jeleni Pred šumskim požarom Ni kao zečevi Ne kao zveri pred lovačkom Hajkom Ne kao duše čedomorki U srce šume U čestare U vučje jazbine U medveđe pećine U kumire porušene U grobne tišine U tmuše i tmine Stare planine U mlečike U svilovine U lepljive suze bukovine Pohranismo spomen džidovski Vele, iščezoše Džidovi Ale im seme zatrle Istrebiše ih Latini Proteraše ih bogovi tuđi Namrgođeni Samoživi Ne veruj šta trabunjaju, pobratime Ne nestadoše Džidovi Samo postaše – hrastovi.
KLETVA DŽIDOVKE A šta ćeš ti u Latine Pusto ti seme, Džidane Da gaziš drumove njine Da služiš tuđine Za kakve srebrenjake I dukate Da mi doneseš kolajne njine I staviš mi ih na gola nedra Ja bih te prezrela Da me odeneš u purpurne aljine I šalvare Mene Omoriku Što ne savija kolena Dok hoda Ja bih te proklela Čujem Ima tamo neka reka, tolka Da je samo Džid pregaziti može Da ne ukvasi mošnice Alava reka što guta soptvene sprudove Što danas rodi, sutra proždere I otkida komade obale ko od šale Te se vazda s njome trvu i bore Bedeme grade A sad bi i mostove, Džidane, Eeej, pusta zamlato, Ne znaš ti da će tebe, živog, uzidati U tu ćupriju Pa ni to nije šteta, Zlo je ono što dolazi posle Ne vidiš ti ko će sve preći sa one strane Po tvome telu Deblu okresanom Po tvome rodu nerođenom Po tvojoj Travi Crnoj Po tvojoj gori sagoreloj Ne vidiš ti ko nam sve dolazi otud Da nas gazi i pregazi Zatre u korenu Džidane, dzindzove, Zamlato, Sve ja to videh u snu Dok si ti sanjao svoje dukate Puste Nije meni što će Džid drugi moju kosu Od vrbovog pruća da plete I što će drugi iz moga vrela piti No što će Trava Crna ogorčiti Od došljaka Nagizdanih, kržljavih Gujinog poroda Što ne ume po vodi da hoda Ni most da gradi Bez Džida moga Bestraga mu glava.
Stella polare 