У овом тексту представљамо три песника са по једном песмом. Песници нису непознати: Ана Ахматова, Арсениј Тарковски и српски народни песник. Дела Ахматове и Тарковског, руског песника и оца Андреја Тарковског, позната су широм света, па и Србима. Поезија српског народног певача, међутим, понекад нам остаје непозната и заборављена. То је, на пример, случај са песмом Бој на Грахову (босанскоме) коју је Ахматова превела на руски језик педесетих година прошлог века и која се у преводу може пронаћи у осмом тому њених сабраних дела (у Русији приређена 2005. године). Арсениј Тарковски је био писац предговора за књигу стране поезије у преводу Ане Ахмтове коју је она почела да приређује 1963. године (Гласови песника. Стихови инострних песника у преводу Ане Ахматове). У предговору се каже да је песникиња, поред много чега другог, преводила и српску епику: Хасанагиницу, Смрт мајке Југовића, Девојка надмудрила Краљевића Марка, Омера и Мериму и друге.
Песму Бој на Грахову (босанскоме) је забележио Владимир Красић и први пут објавио 1880. године у збирци Српске народне пјесме старијег и новијег времена (Панчево, 1880). У предговору збирке Красић описује како је записивао песме, од кога их је и када чуо: “Кад оно пре три године многа браћа Срби из Босне побјегоше испред турског мача у сусједне земље, добјегло је више породица и у овај крај. Неких 18 породица склонило се овдје, код Карловца, у стари дубовачки град; а више их се настанило у селу Крњаку и околним селима. Ја, пре двије године, намислих употребити ту прилику, да од ових наших несрећних гостију скупим што више народних умотворина, те се озбиљно и прихватих тога труднога посла”. Даље Красић наводи да му је највећи број “повећих песама” казивао народни певач Јово Микеша родом из Глинице, којем је отац хајдук те песме пренео.
И тако нас за сваки “блок” песама Красић обавештава од кога их је чуо, све док не дође до песама “новијег времена”. За њих каже: “(…) Бој на Грахову босанском, Бој на Саници и Скуцаном Вакупу, Бој на Скуцаном Вакупу и Камен-граду, Бој на Оџаку, код Гламоча и Из усташког логора у Босни послао ми је један честит Србин и врло уважена личност из Далмације; ал` сам принуђен и његово и пјевачево име, док се заплети источни не размрсе, премучати; а за сад нека им је обојици као и свима, који ми пјесме казиваху, овдје изречена лијепа хвала” (XI). Народни певач, чије смо име могли сазнати, остао је непознат из политичких разлога. Да ли због последица Берлинског конгреса после којег се у Босни заводи Калајев режим? Да ли због националног, у датим околностима опасног потенцијала који је наведени комплекс песама могао имати међу савременим Србима? Каква ли би санкција евентуално чекала певача и преносиоца да се њихово име знало? Како је Ахматова дошла до песме и зашто се баш за њу одлучила?
Красићеву збирку песама није лако прочитати јер је за то потребан известан подвиг. Кобис (претраживач) каже да је књигу могуће наћи на четири места: у Народној библиотеци Србије, у Универзитетској библиотеци, у Матици српској и на Филозофском факултету у Новом Саду. Дакле, ако нисте из Београда или из Новог Сада, преостаје вам или не тако јефтина библиотечка позајмица, резервоар горива или аутобуска карта до престонице или да песму Бој на Грахову босанском прочитате на руском.
Непознати српски народни песник
Бој на Грахову (босанскоме)
Пије вино Бабићу Голубе
у Тишковцу, у мјесту згодноме;
Покрај њега добри савјетници:
Поп-Илија и с њим Симо Чавка.
Када су се напојили вина,
онда рече Бабићу Голубе:
“Чујте, браћо, моји савјетници!
“Већ сте чули и добро познали,
“Погин`о је Курић Осман-беже,
“Љута гуја, српска крвопија;
“Много ј` јада раји задавао
“За четири пуне годинице,
“По Грахову купећи хараче;
“Скоро јесте Турчин погинуо,
“Погуби га Николица Буро,
“Десна му се посветила рука,
“Која уби душманина љута!
“Но ми сада, браћо и дружино,
“Да идемо сјутра на Грахово
“Ударити на турску паланку
“Ишћерати аскер и редифу
“И порушит` сву турску паланку,
“Из ње Турци често излијећу
“Сиротињу јадну под мач мећу”.
Кад то чули добри савјетници,
они њему тихо говорили:
“Бога теби српска поглавицо!
“То је добро и треба чинити.
“Нег` почуј нас, српска поглавицо!
“Код нас нема војске за Грахово
“Да на турску уд`римо паланку,
“Ишћерамо аскер и редифу;
“Јер се Турци јесу утврдили,
“Добре шанце они поградили,
“И Градину прихватили цркву,
“И око ње шанце поградили,
“Из њих хоће бранити паланку
“Јер је б`јела на висини црква
“Ка` Вортица тврда Камен-града,
“Пак ће много задавати јада –
“Нећеш моћи ништа учинити;
“Нег` ти пиши књиге шаровите,
“Пак их шаљи на четири стране,
“И позови чете свеколике,
“Нека дођу овђе у Тишковца,
“Онда ћемо моћи на Грахово
“Ударити на турску паланку,
“Ишћерати аскер и редифу.”
То је Голуб за добро примио,
те он стаде ситне књиге писат`:
Једну шаље Маринковић Стеви,
Другу шаље Каран-попу Ђоки,
Трећу шаље Милановић Виду,
А четврту Амелици Триви;
Пету шаље Тркуљи Мијајлу –
Књигу пише, у Тишковцу с`једи,
А у књигам` овако бесједи:
“Четовође моја браћо драга!
“У које вам доба књига дође,
“Сваки своју чету прикупите,
“У Тишковцу мени доведите,
“Јер нам ваља ићи на Грахово,
“Ударити на турску паланку,
“Из Грахова Турке ишћерати;
“Већ су доста починили јада
“Сиротиња много од њих страда
“Ваља браћо да их избавимо,
“Од Турака Грахово очистимо.”
По наредби кад књиге стигоше,
Војводе се на ноге дигоше,
Сваки своје прикупио друштво,
Те их воде у Тишковца равна,
Здраво дошли до Тишковца равна;
Добро их је Голуб дочекао,
Руке шири, у лице се љубе,
Питају се за мир и за здравље,
па одоше пити хладно вино.
Тог се дана Срби прикупише
и ту тавну ноћцу преноћише;
Кад сјутра бијел дан освану,
Отален се војска подигнула,
На засеок логор учинила,
И ту тавну ноћцу преноћила.
Кад је сјутра пола дана било,
Ударише свирке и борије,
Барјактари развише барјаке,
Војска пође сретно путовати,
Па још иде радо и весело,
Певајући и подвикујући;
Здраво војска на Стожишта дође,
Мало вр`јеме ту се одмарала,
А главари распоред чинише,
Куд ћ` који с војском ударити,
Са које ли стране нападати.
Распоредом за бој одредише:
С десне стране Милановић Вида
И са њиме Качавенда Марко;
А с лијеве Тркуља Мијајло,
На Градину да удари цркви,
И он први да заметне кавгу
И на Турке јуриш учинио,
одмах цркву јесте прихватио,
И око ње шанце заузео,
На поласку ватру оборио.
У то доба чете свеколике
На душмана сложно ударише
И велику ватру оборише.
Но их Турци л`јепо дочекаше,
Из шанчева бити започеше;
Бију Турци, Срби не измичу,
Већ се шанцем све ближе примичу;
Бој се бије, никад не престаје,
А Бабићу, војвода Голубе,
Јаше свога хата помамнога,
У десници голу сабљу носи,
А све лети од чете до чете,
И добре им он даје сав`јете:
“Сложно браћо и дружино драга!
“Бог је с нама срушићемо врага,
“Више нама неће чинит` јада,
“Само буд`те срца јуначкога,
“У том ће нам прије побећ` Турци!”
Кад је било око пола дана,
Тад повика Бабићу Голубе,
И дозива Милановић Вида
И овако њему говораше:
“Каран нам је у ватри великој,
“Тако исто Тркуља Мијајло,
“Јер су на њих навалили Турци;
“Нег` ти пошљи неколико друга,
“Нека иду њима у индата.”
Кад то зачу Милановић Виде,
Он дозива Трикића Илију
И овако њему говораше:
“Богом брате, Трикићу Илија!
“Узми наши до двијеста момака,
“Те ти хајде Мићи и Карану,
“На њих јесу навалили Турци,
“А ми ћемо овђе се држати
“И на Турке живље ударати”.
То Илија једва дочекао,
Те он узе до двјеста момака,
И отиде Мићи у индата.
Бој је трај`о браћо моја драга,
Без пристанка за два пуна дана:
Нити Срби Турке ишћераше,
Нити Турци Србе повратише;
А кад треће јутро освануло,
Те виђеше из паланке Турци,
Да ће Срби опет нападати,
У паланци ватру наложише
И око ње куће попалише,
побјегоше Ливну бијеломе.
Срби шанце турске прихватише,
А Турци им Ливну побјегоше.
Срби своју војску прегледаше,
Сваки своју војску избројише:
Десет Срба јесте погинуло,
И тридесет било рањеније,
међу њима тешко рањен био,
Славни Србин и добар тобџија
По имену Радосавић Ацо,
Код топова рана задобио,
Од те ране у Книну је умро,
Он је умро, а име остало,
Које ће се дуго спомињати.
Седамдесет Турак погинуло,
А рањени ни броја се не зна.
То је пјесма, браћо, од Грахова!
Арсениј Тарковски
Из збирке песама
Бити то што јеси
1.
Сваки тренутак наших сусрета
славили смо као Богојављање
сами на овом свету
а Ти, храбрија и лакша си била
од птичјег крила
степенице си вртоглаво прескакала
и кроз влажни јоргован водила
у своје царство са друге стране огледала.
Када би пала ноћ
милост си била мени поклоњена –
кроз олтарска врата отворена
твоја нагост
у мраку је сијала
и полако се нагињала…
И будећи се говорио сам:
“Буди благословена”
знајући за смелост мог благослова
а ти си спавала
и плаветнилом васионе
капке да ти додирне
пружао се јоргован са стола;
и плаветнилом додирнути капци
били су мирни и рука топла;
а у кристалу су пулсирале реке
пушиле се планине, светлуцала мора
кристалну куглу
на длану си држала
на трону спавала
и Боже праведни:
била си моја. Пробудила си се и преобразила
свакодневни људски речник
и говор се напунио
звонком снагом
а реч “Ти” –
добила нови смисао
и значила: Царе
на свету се све променило
чак и обичне ствари:
лавор,
бокал –
док је између нас
као на стражи стајала
слојевита и тврда вода.
Повело нас је незнано куда
пред нама су се као опсене
размицали градови чудом саграђени
метвица нам се под ноге распростирала
и птицама је успут било са нама
и рибе су искакале из река
и небо нам се отворило пред очима
док је Судбина по трагу ишла за нама
као лудак
с бријачем у рукама.
2.
Јуче сам те чекао
од јутра
и као да су знали
да нећеш доћи…
Сећаш се какво је време било?
Скоро празнично…
Ишао сам без капута
а данас си дошла
и посебно тмуран дан
приредише за нас:
и кишу
и тако касни сат
и капљице што клизе
по хладним гранама…
ни речју да их зауставиш
ни марамицом да их отераш…
3.
Предосећањима не верујем
и предзнака се не плашим
ни клевете ни отров
избећи не желим:
нема смрти на свету
бесмртни су сви
и све је бесмртно…
Ни они у седамнаестој
ни они у седамдесетој
смрти не треба да се боје:
само јава и светлост
на том свету постоје.
Ни мрака нема, ни смрти, не…
Сви смо већ на обали мора –
од оних сам који извлаче мреже
кад бесмртност наступа клином:
Живите у кући и
срушити се неће тај дом.
Позваћу било које столеће
ући у њега и у њему
саградити дом:
Ево зашто су ваше жене и деца
са мном за истим столом
а сто заједнички и прадеди и унуку…
Будућност се збива у овај час
и ако подигнем руку
свих пет зрака остаће уз вас.
Сваки минули дан
кључном кости својом
као подупирачем сам подупирао:
геометарским ланцем време сам измерио
и кроз њега као кроз Урал прошао…
Век сам себи према висини одабрао:
ишли смо на југ
изнад степе прашину дизали
коров се димио
зрикавац мазио
потковице брком дирао
и прорицао: погибљом ми,
ко монах претио…
Судбину сам своју за седло привезао
и сада, у будућем неком времену
попут дечака – придижем се у стремену…
Мени је моја бесмртност довољна
да би ми крв из једног
у други текла век…
За постојане топлоте
сигуран кутак тек –
добровољно бих животом платио
кад ме летећа игла његова
као нит не би
по свету водила…
4.
Једно је тело у човека
као код усамљеника:
дозлогрдила је души
тајна опна с ушима
и очима величине петопарца
и кожа пуна ожиљака
на костур навучена…
Лети кроз рожњачу
у небеске висине
на леденој ушици
на птичјој двоколици
и чује кроз решетку свога затвора
чегртаљку шума и поља
трубу седам мора:
душа је грешна без тела
као тело без одеће –
ни мисли, ни дела
ни идеје, ни ретка –
без одгонетке загонетка:
ко ће назад да се врати
отплесавши на подијуму
на коме нема ко плесати?
И сањам другу душу
у другој одећи:
од бојажљивости до наде
гори претрчавајући
– као шпиритус –
пламеном без сенке
узмиче по земљи
остављајући за успомену
грозд јоргована на столу.
Дете!
Трчи!
Не јадикуј
над Еуридиком бедном
и штапићем по свету диригуј
обручу твом меденом…
Све док у одговор на сваки корак
макар и четвртином слуха
и весео и сув
шум земље ти допре до уха.
Ана Ахматова
Пут
Један иде правим путем,
А други по кругу,
Да се врати родном дому,
Другарици или другу,
А ја идем (мене прати
Нека зла судбина)
Нити право, нити косо,
У никада и никуда,
Попут воза кад га с шина
Одвуче дубина.
Stella polare 