Песме о нама су песме Радмиле Петровић

Радмила Петровић је песникиња која има двaдесет четири године.
Она је феминисткиња какву одавно нисмо имали.
Рођена је у Ужицу, а одрасла је у Ступчевићима код Ариља као “треће-женско на селу”.
Прву песму написала је у средњој школи.
Са седамнаест година прочитала је прву књигу.
Упркос томе што “њена мама зна шта се дешава у градовима”, одлази у Београд да тамо пише и студира. Завршила је Економски факултет.
Излази “по књижевним вечерима” на којима чита своју и слуша поезију других песника.
Пише о селу које је напустила указујући на његову неистражену и неосвешћену историју, антропологију, културу, психологију.
Њена нежност и женственост тешко подносе терет предачког наслеђа.
У својој поезији је заљубљена у “мушкарца даму” који има девојку.


Радмила је као лауреат 42. Лимских вечери поезије објавила збирку песама “Мирис земље” (Дом Културе “Пиво Караматијевић”, Прибој 2014), а као победник 22. Поетског конкурса “Десанка Максимовић” збирку “Целулозни рокенрол” (СКЗ и Ваљевска гимназија, Ваљево, 2015). Збирку поезије “Моја мама зна шта се дешава у градовима” објавила је 2020. године (Београд ППМ: Енклава). Полазница је неколико радионица креативног писања, а о њеној поезији су њене колеге рекле и ово: “Поезија Радмиле Петровић је погрешно усмерена противваздушна одбрана, уместо у небо гађа у груди. То је такође отпор траве, посебно лети, нежност која на чупање узвраћа ожиљцима налик на трагове жилета. Журка прекинута лаконским рафалом, ко жив, ко мртав, али сви рањени. (Владан Кречковић)


Радмила ретко псује у својој поезији, али се код једне њене “песничке псовке” вреди дуже задржати:

“и даље ме питају о теби, то боли
много више него
кад су ме у школи питали
које слово не знам да кажем.
па пичка вам материна реците ви
оно што не знате, мислила сам.”


Stella polare преноси неколико песама девојке са “перорезом у џепу”.

Економија жудње

знаш каква је била моја баба,
чувала је децу по Херцег Новом,
он млатио мистријом
по зидовима у комшилуку
па се удала.

зиме су биле дуге,
кубици дрва се погорели.
она је палила ватре,
он тресао чункове о њену главу.


ја сад где год да одем
кажем нисам оданде.
припадам пољани, тамо где су
комшије одавно закопале мућак
са наше стране међе,
али не и људима који су је населили.


у нижим разредима сам сањала
како ме јуре да ме кољу,
у вишим четворку из математике.
на факултету нисам дизала буне.


ноћу чујем топљење глечера на северу,
клизишта како затрпавају Америку.
тако им и треба!
говоре људи из мог села.


груди су ми и данас
као некад оцена из математике.
Петровић, мршава двојка,
рекла би наставница док дели задатке.


и даље ме питају о теби, то боли
много више него
кад су ме у школи питали
које слово не знам да кажем.
па пичка вам материна реците ви
оно што не знате, мислила сам.


бићеш богат
како си се одувек и понашао,
а нисам ти рекла
одувек сам маштала да кренеш ка мени
онде где и буржуји крећу празних руку.


увек сам желела
да дођеш
у загрљај.

Ако љубав, онда шта?

нисам знала да ли да верујем
у Бога.
по селу се причало
има нешто!


нешто,
што није дало да научим
како се вози бицикл.


кад си смотана!
ругала се сестра.


то су чини!
деда је говорио,
то су чини.


мрзе нас
јер смо бољи.
пази на шта стајеш.


година је била тешка.
кућа неомалтерисана.
подови стодваесосмице трули.


осим у деди,
ни у чему нисмо били бољи
од комшилука.


и зашто сад није овде
да ми на косу
стави венац од ивањског цвећа
на дланове поспе воду са три извора


и скине ми твоје чини
шашаве.

Моја лоза има дар да вам скрати линију живота

мој деда је знао више него што мислите.
рекао је човеку
дабогда плакао кад будеш најсрећнији.
син му је погинуо на венчању
свога брата.


деду није требало љутити.


могла бих се оградити од породице
која у кругу од хиљаду метара
није причала са комшијама,
од стричева који су ломили вилице
својим најбољим друговима,
од тетака које се нису удале
јер нису могле ни са ким.


зато носим перорез у џепу
јер знам да могу доћи на наплату
све те главе, вилице и срца.


могла бих се оградити
мада сам свесна
да постоји црта
коју би неко могао да пређе
и моја рука постала би стричева,
ноге би узеле татин корак,
а усне проклеле дединим речима.


могла бих се оградити,
али одрасла сам на селу и видела
ако у пролеће посадиш грашак
на тој њиви у лето неће бити парадајза.

Четири пољупца да спасимо свет

упознајте га.


када пали цигарету
изгледа као кућа
коју су мачке напустиле.


у љубав се залетао
као стршљен у светло стакло прозора.
мислио је узима,
а односиле су део по део.


једини начин да се састави
јесте да се изгради поново.


нек се јави нека која уме.


ја немам ексклузивне хаљине,
немам хаљине уопште.
често грицнем живац испод нокта,
држим лактове на столу.


што значи,
нисам ти ја нека дама.
а он то заслужује.


ако си ти та жена,
ако си носила најлепше хаљине,
прикладан мејк ап,
јела дагње исправно,
свидела се његовом тати


и кад заспи,
ако није цео,
реци му нек се јави.
одвела бих га у три пичке материне
и тамо љубила.

Откад те волим не осећам се безбедно

телефон је вратио сат
аутоматски,
јесен је.
твоја девојка проучава
како се гледамо.


има добру грађу.
лепа је.
вероватно се буди нашминкана,
али остариће.


ти имаш факултет,
добро плаћен посао
и размишљаш шта ћеш бити у животу.
имаш њу,
а не знаш с ким ћеш
дочекати старост.


ја сам ти пријатељ
док не научим да плетем
џемпер и чарапе
јер зиме су оштре тамо где ћу те повести,
а у пролеће цветају каћуни
и бесправно изграђени објекти.


јесен је
и шта ме брига за твоју девојку.
знам ону коју ћеш оженити.
срчана је
и зове се радмила