Danijela Jovanović (1975, Šabac), diplomirala je na Odeljenju za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavljen joj je roman Vatra (2008), istorijska studija Romi u Jevrejskom logoru Zemun 1941-1942 (2012), zbirka poezije Red ovoga, red onoga (2018) i knjige prevoda: Afroamerička poezija, izbor i prevod (2015); Brajan Henri, Karantin (2010); Enes Halilović, Leaves on Water (2009). Uređuje rubriku Za antologiju u časopisu Eckermann. Autorske radovei književne prevode objavljuje u periodici. Član je Srpskog književnog društva. Živi i radi u Beogradu. Ove godine iz štampe je izašla njena nova knjiga Od rajskog vrta do Kembelove supe. Prilozi za istoriju hrane i ishrane (Filip Višnjić, 2022).

Barbara Kingsolver

Džabervok[1]

Jednom davno, stranac u prolazu me je poslao u izgnanstvo. Bila sam u centru grada ispred skupštinske zgrade gde sam sa malom grupom ljudi protestovala protiv Zalivskog rata; on je bio u crnom fordovom kombiju. Dok je kombi prolazeći pored nas rikao, on je izbacio veći deo tela kroz prozor kako bih što bolje osmotrila njegov srednji prst, i proderao se, „Ej, kučko, voli je ili je ostavi!“

I ja sam je ostavila.

Nije on bio prvi koji mi je dao to uputstvo; isto sam čula kad sam bila devetnestogodišnjakinja sa strašnom frizurom zvanom nularica. Sada sam imala 34 godine, majka i sa pristojnom reputacijom i prilično dobrom frizurom. Zašto bih sada počela da ih slušam? Jedino što mogu da kažem jeste da je on bio taj koji je prevršio meru. Bila sam na ivici da doživim posebnu vrstu nervnog sloma pri kojem obolela osoba ide po parkinzima ispred prodavnicima i skida žute trake[2] sa antena automobila.

Shvatila sam da bi to bilo ugrožavanje prava drugih na slobodu izražavanja. Ono što me je izluđivalo je bila upravo sama fraza “pravo na slobodu izražavanja” i kako se ona upotrebljava u vreme rata. Trebaloo je da se ponašamo kao da imamo frižidere u glavi umesto mozga. Otvori ga, gurni u njega masni komad gluposti[3], zatvori ga, ostani hladan. Bez pitanja. Naše vođe su nam rekle da je ovo hirurški rat. Veoma čist. Sam jezik koji koriste je savršena konstrukcija besmisla. “Izručivanje oružja,” tako su govorili u noćnim vestima, što zvuči gotovo prijateljski… “Evo vašeg oružja, prijatelji, samo se lepo prijavite na kraju reda.” “Izručivanje oružja” znači “baciti bombu.”

Ali mi smo progutali sve što su nam servirali, ili smo držali zatvorena usta. Ako smo i bili uznemireni idejom pretvaranja druge civilizacije u prah kao načina da rešimo nesuglasice – ili smo imali problema kako to da objasnimo našoj deci kao ponašanje odraslih – nismo pričali o tome. Obično, ako bih počela raspravu savetovano mi je da ako mi se toliko sviđa Sadam da onda odem da živim u Iraku. Meni se nije sviđao ni Sadam niti vlada u Kuvajtu. Te dve zemlje praktično nije moguće razlikovati; sumnjam da bi mnogo Amerikanaca moglo da nasluti, nekoliko godina ranije (dok smo slali u Irak vojnu pomoć), koja će od te dve zemlje postati Zlo carstvo i u čiju ćemo odbranu skočiti a sve to u ime demokratije. Da je demokratija zaista bilo pitanje koje smo razmatrali pre polaska u rat, Irak bi bio u većoj prednosti s obzirom da je Kuvajt monarhija u kojoj su prava žena slična pravima stoke. (Od početka rata, status žena u Kuvajtu je u opadanju.) Ali nivo razgovora koji je bio dozvoljen se svodio na “ispašićemo im dupeta.” Senka sumnje je bila viđena kao izdaja.

Ja spadam u one srećnike koje mogu posao da nose sa sobom i tako sam otišla. Mogla sam da iz daljine razmišljam o mudrim rečima Gari Vilisa[4] o patriotizmu: “Ljubav prema zemlji treba da bude kao ljubav prema supružniku – obostrana kritičnost i privrženost. Iako je za očekivati da čovek više voli sopstvenu ženu nego druge ljude… on ne dokazuje tu svoju svoju ljubav tako što tuče druge žene.”

Obostrana kritičnost i privrženost, umorila sam se od toga. A napadi su bili žestoki. Po preseljenju u Španiju u novinama sam čitala ono što je, očigledno, bilo opštepoznato svima sem nama u Americi: od prve noći smo neumoljivo bombaradovali Iračane u njihovim kućama, ubijajući na hiljade civila svakoga dana. Za nekoliko meseci, više od 25.0000 ljudi će biti mrtvo – najviše dece – zbog bombardovanja sistema vodovoda i kanalizacije, zbog bolnica bez antibiotika, bolnica bez krovova. Na sopstveni užas sam pročitala da je infekcija ruku i nogu bila široko rasprostranjena među iračkom decom, zbog gelera, i da je jedini dostupan način lečenja amputacija. To je bio vazdušni rat na civile. Komisija tribunala za ispitivanje ratnih zločina još uvek prikuplja podatke i pravi jezivu listu onoga šta je Amerika bombardovala u Iraku: sve važnije brane u zemlju i veći deo objekata za preradu vode u pijaću; dovoljno objekata za preradu otpadnih voda da se zagadi reka Tigar; gotovo sve sisteme za komunikaciju ostavljajući civile bez mogućnosti da im se najave napadi, kao i mogućnosti da pozovu pomoć; civilne automobile, autobuse, taksije; 139 automobilskih i železničkih mostova; sisteme za obradu hrane, njeno skladištenje i distribuciju; ceo irigacioni sistem; polja pšenice i drugih žitarica (sa zapaljivim bombama); 28 civilnih bolnica i 52 zdravstvena centra; fabrike odeće; fabriku kozmetike; fabriku za proizvodnju hrane za bebe, 52 džamije; više od 600 škola. To je naš hirurški rat.

Brzo nakon što se bombardovanje završilo, Remzi Klark je napisao knjigu The Fire this Time, studiozan izveštaj o tome kako je Amerika narušila Ženevsku konvenciju i izvršila zločine protiv civila u Zalivskom ratu. Klark, bivši ministar pravosuđa, još jednom je bio proizveden u čuvara nacionalne savesti. Sad nas je pozvao da se suočimo sa strašnom odgovornošću. Ali se susreo sa pravom američkom formom cenzure: slobodnim preduzećem u rukama majmuna koji se zove Ne vidim zlo[5]. Njegov rukopis je odbilo jedanaest izdavača – sve veće izdavačke kuće iz Njujorka. Urednici nisu odbili rukopis zbog toga zato što je loš ili neistinit, već na osnovu toga što neće biti popularan. (Na kraju ga je objavila mala izdavačka kuća Thunder’s Mouth; ura za alternativne izdavače!)

Kada su u pitanju memoari generala ili poznatih ličnosti ili O. Dž. Simpsnove misli iz zatvora dok čeka presudu, tu izdavači nemaju dileme. Izdavač O. Dž. Simpsona (Litte, Brown) nije imao nikakve moralne dileme da izda njegovu knjigu u vreme kada je on držao pažnju medija više nego iko drugi na planeti. Prvo izdanje je imalo pola miliona primeraka. 

Ovo je pomalo zastrašujuća postavka: informacijska industrija koja sužava ono što ćemo čitati i što ćemo znati, uglavnom na osnovu toga koliko željno ćemo mi to što nam nude progutati. Čini se da su producenti i izdavači koji prave te izbore skloni da samo podignu ruke i izjave, “Mi tu ne možemo ništa jer to je ono što ljudi traže.” I majka koja svaki dan hrani dete samo gumenim bombonama bi mogla to isto da kaže; kao i lekar koji prepisuje morfijum za prehlade. Oboje bi bili osuđeni za kriminalni nehat. Zašto ne postoji Hipokratova zakletva za ljude koji služe našem intelektu? Zašto ja znam, iako to ne želim, sve o klizačici koja je bila udarena po nozi metalnom polugom – melodarmi koja je, da budemo iskreni, bez ikakvih posledica po bilo koga sem po udarenu i onog koji ju je udario – ali sam morala da se namučim da dođem do informacija o skorašnjim istorijskim događajima koji su doveli do anarhije u Somaliji i na Haitiju? (Saznala sam i da je Amerika na oba mesta učinila sramne stvari.) Novinske kuće će sve uraditi da ubace svoje reportere u sudnicu gde se vodi spor protiv O. Dž. Simpsona ili iza scene saTonjom Harding[6] ali ne i na raspravu o zakonu o zagađenju vazduha. Producenti će kriviti potrošače njihovih proizvoda, ali teško da je krivica poenta kada mi srećno umiremo od neznanja i ubijamo druge svojom apatijom. Malo američkih građana je svesno, na primer, da je naša vlada rutinski izvodila ubistva demokratski izabranih proglavara država poput Čilea i Gvatemale, i zamenjivala ih svojim monstuoznim saveznicima poput Avgusta Pinočea i Kastlja Armasa. Zašto čak ni imena ovih diktatora ne izazivaju prepoznavanje u većini američkih glava? Verovatno zato što su naše glave već prenatrpane imenima O. Dž. i Tonja. Krivica za to možda ne leži samo na producentima i potrošačima, ali zločin se svejedno desio. Kupovati i prodavati informacije kao da su one proizvod poput gaziranog soka, sigurno je loše. A ako je tako, onda glavni atribut informacije mora biti dopadljivost.

To ne znači da samo slušamo srećne vesti – ima tu i uništavanja i ubistava u obilju. U pitanju su informacije koje potkrepljuju određeni uski pogled na svet i na naše mesto u njemu. Iscrpni izveštaji o retkom i bizarnom ponašanju među bogatima potvrđuju mit da su nasilni zločini slučajna katastrofa koja se ne može sprečiti, i skrivaju pravu istinu da je većina zločina uzrokovana siromaštvom. Nema puno toga u vestima da nas podseti da je siromaštvo problem kojim se treba baviti kao što čine sve druge industrijalizovane zemlje. Najsigurnija marketinška tehnika jeste da se napusti istorijska analiza, odgovornost, pa čak i kritička misao.

Kada se “Smitsonijan”[7] poklekao pred onim što se zove “pritisak javnosti” i otkazao izložbu o istorijskog upotrebi atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, sekretar “Smitsonijana”, Majkl Hejman je objasnio, “veterani i njihove porodice su očekivale, s pravom, da će narod slaviti i njihovu hrabrost i žrtvovanje. Oni nisu tražili analizu i, iskreno, mi nismo dovoljno razmislili o tome koliko će burnih emocija ta analiza evocirati.” Analiza je u ovom slučaju prosto značila najelementarniju vezu između uzroka i posledice: šta se desi kada oružje biva izručeno.

Kao deo te važne javnosti, želim da zvanično izjavim da sam ja uvređena. Dajte mi šansu i ja ću potrošiti moj potrošački dolar na priču koja se odnosi na to kakav će svet biti za pedeset godina od sada. Svaki put ću izabrati analizu a ne placebo vesti i praznu salvu za moj patriotski ego. Uvređena sam pretpostavka da će se moja čast kao građanina Amerike slomiti ako nisam zaštićena od saznanja o greškama moje zemlje. Sačinjena sam od mnogo čvršćeg materijala, kao i onaj tip koji mi je kroz prozor kombija pokazao srednji prst, ako bi samo hteo da porazmisli o svemu. Kakva je to vrsta ljubavi prema domovini ako ispari kad se suoči sa neprijatnom istinom? Kakva vrsta časti mirno sedi po strani dok svest nacije leti na jug tokom duge, duge zime?

***

Umetnici su jednako krivi kao i svi drugi kada je u pitanju samocenzura ukoliko podlegnu iskušenju da proizvode samo ono što će se sigurno prodati. Dobri to ne rade i opet će uvek prodati to što proizvedu jer ljudi su još davno podsvesno prihvatili da zaista dobra umetnost ne odgovara uvek volji većine, da kažemo tako. „Pesnici su nepriznati zakonodavci sveta,“ Persi Šeli[8] je rekao. Oni su takođe i njegova margina bezbednosti, poput kanarinaca koji su nekad bili unošeni u rudnike zbog svoje osetljivosti na otrovne gasove; njihova tišina može biti uzeta kao znak predstojeće opasnosti.

Nesputana odgovornost umetnika ponekad služi da se gorka pilula obavije slatkim omotačem da lakše sklizne niz naša grla, govoreći nam ono što smo mislili da ne želimo da znamo. Ali mi u Americi smo ustanovili novu tradiciju da posipamo katranom naše glasnike. Onaj koji isporučuje gorku pilulu, bilo da se radi o dokumentu o ratnim zločinima ili ljubavnoj priči, biće otpisan kao „politički umetnik.“

To je džabervokovska vrsta etikete koja istovremeno užasava i izaziva zabunu. Tehnički, termin politički se odnosi na kampanje, vlade i javne institucije. Ali Policijska akademija[9] nije bila nazvana političkom. Bari Lopeza[10] nazivaju političkim, iako on piše o izumiranju ekosistema i velikim plavim čapljama i vukovima, za ime boga. Bile su mi potrebne godine da shvatim šta zaslužuje ovu etiketu bilo da se njom obeleži umetnik ili delo.

Sada znam, i evo kako: tokom Zalivskog rata neki moji mladi prijatelji su hteli da postave sto u tržnom centru i da prolaznicima daju informacije o ne tako veselim aspektima rata. Rukovodioci tržnog centra su odbili da im daju dozvolu. Moji prijatelji su insistirali, „ali dozvoljavate ljudima da dele žute zastavice i nalepnice kao i ’Mi prašimo dupe’ nalepnice!“ Rukovodioci su im objasnili da njihov pravilnik zabranjuje bilo šta što se može okarakterisati kao političko. „Deljenje žutih traka je javna služba,“ rekli su, „ali ono što vi hoćete da raditi to je politički.“

Sada i vi znate. Ova obmanjujuća upotreba reči „politički“ koja se ne pojavljajuje u rečniku engleskog jezika jedino znači da stvar ide suprotno od široko rasprostranjenih pretpostavki. Ukoliko 60% nas podržava rat, onda se izražavanje mišljenja ostalih 40% smatra političkim – i može biti proglašeno nedozvoljenim u nekom kontekstu samo iz tog razloga. Stvarno loša vest jeste da se čini da je pravilnik tržnog centra zastupnik državnog umetničkog standarda. Kulturni radnici u Americi su skloni da budu nemi iz straha da ne budu proglašeni političkim, jer ta reč implicira da u pitanju nije čista umetnost. Prava umetnost, kako već kažu, ne iznosi gledište. Ovo je naravno krajnja glupost (probajte da zamislite priču ili sliku bez gledišta), i najpotpuniji i najmanje primetan oblik cenzure sa kojim sam se susrela. Kada me intervjuišu u vezi s mojim pisanjem, veći deo vremena provedem braneći mogućnost da su stvari poput uništavanja okoline, zlostavljanja dece ili hipokrzija američke politike prema imigrantima prikladne teme za roman. I čekam da onaj ko me intervjuiše pomene umetničke stvari poput metafore ili izraza; i mogla bih da čekam na to ceo dan.

U ruralnoj Grčkoj neki ljudi veruju da je smrt neizbežna ako se popije hladna voda tokom vrelog dana; ovde kod nas je zastupljeno slično sujeverje u vezi s mešanjem umetnosti i savesti. To je staromodno provincijskog shvatanje koje ubrzano nestaje već kod naših granica. Veći deo ostalog sveta smatra da je društvena kritika apsolutno legitimni deo umetnosti. Ukoliko mislite da preterujem pogledajte samo ko je sve dobio Nobelovu nagradu za književnost u poslednjih devedeset godina:

Nadin Gordimer, koja je provela život pišući protiv rasizma i aparthejda u južnoj Africi. Džosef Brodski, koji nekoliko godina proveo u Sibiru zbog kritikovanja sovjetskog društva. Vole Sojinka, koji je neko vreme proveo u zatvoru zbog kritikovanja kolonijalizma u Africi. Gabrijel Garsia Markes, koji je verovatno jedan od najdarovitijih društvenih kritičara na celom kontinentu pisaca koji su društveni kritičari. Česlav Miloš, koji je bio aktivan u antinacističkom pokretu i čija je poezija potpuno ideološka. Pablo Neruda, Solženjicin, Miguel Asturias, Tomas Man, Džordž Bernard Šo.

Američki dobitnici ne dominiraju na ovoj listi (kao u kategoriji dobitnika Nobelove nagrade za fiziku, hemiju i medicinu), naročito posle pedesetih godina. To nije zbog nedostatka dobrih pisaca, već možda zato što smo sami naučili da ograničinimo sopstveni pristup ozbiljnom sadržaju. Strah da ćemo biti okarakterisani kao ideolozi je tako jak kod pisaca moje generaciji da nas on sigurno odvraća od određenih tema a da toga nismo ni svesni. Plašimo se, ako podbacimo u pogledu savršenstva forme, da ćemo biti nazvani oni koji pridikuju. Ali podbaciti u pogledu savršenstva forme kada ste zagrizli da kažete ono što je potrebno da bude rečeno – da li je to gore nego podbaciti kada ste zagrizli da kažete ono što nije potrebno da bude rečeno?

I ako kojim slučajem uspete – oh, pa onda… Umetnost ima moć ne samo da ukroti divlju zver već i da izmeni divljački um. Roman nas može naterati na plač zbog istog događaja preko kojeg bismo samo prešli pogledom da smo o njemu čitali u novinama iako se tragedije u novinama dešavaju stvarnim ljudima, dok se one u romanu dešavaju samo u mašti autora.

Roman je magičan zbog toga što čitaoca stavlja unutar života druge osobe. Ritam je spor, kao život. Detaljan, kao život. On zahteva od čitaoca da sami popune obrise reči živim slikama izvučenim iz sopstvene podsvesti i iz sopstvenog života, tako da se priča doživljava mnogo ličnije nego scena koju je načinio neko drugi i preneo je gledaocima preko televizije ili filmova. Književnost kopira iskustva živih na način kako nijedan drugi medij ne može, uvlačeći vas tako potpuno u tuđi život da zaboravite da imate sopstveni. Zato čitamo, i čak možemo presedeti u krevetu sve do zore, odbacujući ceo sutrašnji dan samo da bismo saznali šta se desilo nekim ljudima koji su, kao što savršeno dobro znamo, izmišljeni. Zbog toga možete uhvatiti sebe kako plačete iako niste od plačljive sorte.

Moć fikcije leži u izazivanju empatije. Ona vas odnosi iz vaše fotelje i prenosi vas negde gde ulazite u tuđi način mišljenja. Novine vam mogu reći da je stotinu ljudi, recimo, u avionu ili Izraelu ili Iraku danas umrlo. I vi ćete pomisliti, „kako je to strašno,“ a onda okrenuti stranicu da biste videli kako je prošao Vajdlkets.[11] Ali roman može prikazati jedan od tih stotinu života tako da tačno osetite kako je biti ta osoba koja ustaje ujutru iz kreveta, gleda pustinjsko sunce na pločicama ispod vrata  i na oblini ćerkinog obraza. Osetićete doručak te osobe, volećete njenu porodicu i gledati na njene nevolje kao na svoje i znaćete da će smrt u tom domaćinstvu biti kraj jednog života koji je podjednako važan kao i vaš. Kao i moj.

Na vrhuncu Zalivskog rata, pronašla sam u Njujork tajmsu ovu rečenicu Lorena Tomsona, načelnika programa nacionalne bezbednosti na Univerzitetu Džordžtauna, kojim objašnjava zašto Pentagon nije puštao informacije o smrtima u Iraku. Kada se šteta od bombe navodi samo u tehničkim terminima, rekao je, „time se izbegava razgovor o izgubljenim životima iz estetskih i praktičnih razloga.“

Estetska i praktična svrha je, naravno, gubitak empatije. Čini se da živimo u vremenu antestezije, a nije ni čudo. Suočeni sa saznanjima o desetinama slučajnih katastrofa svakoga dana, šta drugo ljudsko srce može da uradi sem da zatvori svoja vrata? Nijedan smrtnik ne može toliko da žali. Nismo evoluirali tako da možemo da se izborimo sa tragedijom na globalnom nivou. Naš odbrambeni sistem jeste da se pravimo da nas niti događaja ne povezuju, i da ti životi na neki način nisu vredni ili stvarni kao naši. To je donekle praktična strategija ali gubitak empatije je takođe i gubitak humanosti a to nije mali ustupak.

Umetnost je protivotrov koji nas može dozvati sa ruba utrnulosti, obnavljajući našu sposobnost da saosećamo sa drugima. U svetlu te moći, ona je politička nezavisno od njenog sadržaja. Mada je Džejn Ejr sjajan ljubavni roman, on je takođe omogućio hiljadama muškaraca i žena da iskuse i mogućnost da osete ograničenja koja su bila nametana ženama u to vreme. Kroz umetnost, žena može pružiti muškom čitaocu da iskusi ono neuporedivo atletsko dostignuće – rađanje deteta, ili sav užas žrtve silovanja; ukoliko bi svaki muškarac znao o oba ova iskustva pretpostavljam da bi se svet već sutra promenio. Svi smo mi čuli dosta o problemima drugih ali očigledno da to nije dovoljno već je potrebno da ti problemi budu i doživljeni. A u tom pogledu umetnost je bliska samom živout.

Ja znam, na primer, da je ropstvo bilo strašno, ali sudbina šezdeset miliona robova je suviše velika stvar da je pojmim. Tako je bilo sve dok nisam pročitala roman Voljena od Toni Morison. Kada Set ubija svoju decu da ona ne bi odrastala u ropstvu, bila sam tako daleko od svog zaštićenog i ušuškanog ja da sam mogla da razumem užas ubistva sopstvenog deteta kao čina ljubavi. Morisonova je isklesala tragediju tih šezdeset miliona, kojima je knjiga posvećena, u nešto malo i zgusnuto i dovoljno stvarno da prođe kroz vrata, uđe u moje srce a zatim u njemu i ekspolodira. U ovom smislu roman može biti više istinit nego novine.

Jedno od mojih omiljenih pisanja o pisanju jeste ovaj izvod iz uvodnika Ursule Legvin iz njenog naučno-fantastičnog romana Leva ruka tame, u kojem ona govori o ulozi beletristike kad je u pitanju ono što zovemo istina:

Otvorite oči, slušajte, slušajte. To kažu romanopisci. Ali oni vam ne kažu ono što ćete videti i čuti. Sve što vam oni mogu reći jeste ono što su oni videli i čuli tokom svog bivstvovanja na ovom svetu, od kojeg je trećina provedena u spavanju i snivanju, a druga trećina u pričanju laži.

… Pisci beletristike, barem tokom svojih hrabrijih trenutaka, priželjkuju istinu: da je saznaju, saopšte i da joj služe. Ali oni obilaze oko nje na poseban i okolišni način, koji se sastoji iz izmišljanja osoba, mesta i događaja koji nikad nisu niti će ikad postojati ili se desiti, i pričanjem ovih izmišljotina sa svim detaljima i nadugačko i sa puno emocija i kada završe sa pisanjem te gomile laži, oni kažu: Eto! To vam je istina!

…Tokom čitanja romana, bilo kakvog romana, mi vrlo dobro znamo da je sve što je napisano izmišljotina, i zatim, dok čitamo verujemo u svaku napisanu reč. Na kraju, kada završimo sa čitanjem, možemo saznati da smo malo drugačiji nego ranije, pre nego što smo pročitali roman, da smo se malo promenili… prešli ulicu koju nikad ranije nismo. Ali, veoma je teško reći šta je to što smo naučili i kako smo se promenili.

Umetnik se bavi onima što ne može biti saopšteno rečima.

Umetnik čiji je sredstvo beletristika to radi rečima. Romanopisac rečima saopštava ono što ne može biti izrečeno.

Ovaj zbunjujući manifest je pravilo koje vlada mojim spisateljskim životom. Mislim da on govori da postoje istine koje svi poznajemo ali koje ne možemo da osetimo: ropstvo je bilo užasno. Voli bližnjeg svog kao sebe… Ove stvari ne mogu biti sopštene rečima jer su suviše uobičajene tako da nas ne mogu dirnuti, suviše velike i ogoljene da prodru u našu dušu. Umetnik mora da izradi projektile kako bi izručio ove istine tako precizno na ono mesto u nama samima tako da ostanemo bez daha, bez mogućnosti da sumnjamo da su one istinite. Pisac to mora učiniti pomoću priče, slike i likova. I učiniti da mu čitalac veruje.

Pričati o ovom procesu kao o nečemu što spada bilo u „političko“ ili „čisto“ je apsurdno. Dobra umetnost je politička bez obzira na to da li ona to jeste ili nije u smislu da ona omogućava da se razumeju tačke gledišta koje su drugačije od naših. Njena priroda je suprotna od duhovne zlobe, predrasuda i rata. Ako je povremeno uznemiravajuća ili neprijatna to može biti dobar razlog da je u svakom slučaju kupite.

***

Posle nekog vremena, vratila sam se iz političnog egzila. Ne sa podvijenim repom, otkrivši da su SAD ipak najbolje mesto na svetu. Naprotiv, dopalo mi se novo iskustvo sigurnosti, slobode da hodam kuda hoću u bilo koje doba dana i moralnu utehu bivstvovanja u društvu koje brine za svu svoju decu, obezbeđuje opšte zdravstveno osiguranje i ne dozvoljava da bilo ko ostane bez sredstava za život. Zavolela sam sve ove strane stvari, i više – zvuk okeana pod mojim prozorom i visoko drveće Božićne zvezde koje cveta duž puteva od Božića do Uskrsa. Nekoliko stvari mi je nedostajalo: meksička hrana, poznata muzika na radiju, rumenilo zalaska sunca u Tusonu koje se pretače u crvenilo i ulepšava lice planina Santa Kataline. I nedostajao mi je zvuk mog maternjeg jezika. Slučajno, obučena sam za pisca na svom maternjem jeziku. Usred pisanja američkog romana, ostavljena na Kanarskim ostrvima, morala sam da molim prijatelje kod kuće za sitnice kojih nisam mogla da se setim – jezičke fraze, tipove automobila, pa čak i reklamne pesmice.

Više od svega su mi nedostajali ljudi, rodbina i prijatelji koje sam ostavila. Imala sam nove prijatelje ali, na kraju, to je bilo na račun starih kojih sam bila spremna da se odreknem u emigrantskom životu.

Kako se približavalo vreme povratka, noge su mi se udrvenile. Plašila sam se da ostavim svoje novo ugodno mesto kako bih se vratila u zemlju slobodnih (slobodna da stalno živim zaključana; slobodna da uveče pešačim od biblioteke do parkiranog auta sa pravom strepnjom u srcu) i dom hrabrih (pa, da, hrabra sam). U zemlju gde sedam procenata svetskih duša ždere lavovski deo svetskog bogatstva, baca godišnje 1600 funti đubreta po osobi i može mirno da prolazi pored beskućnika sa malo svesti o nepravdi ili alternativama. U zemlju gde mi je rečeno da je volim ili da je ostavim.

Zaključila sam da ne mogu nijedno. Ne svim srcem. Ali poput dečaka koji se borio sa Džabervokom u romanu Alisa s onu stranu ogledala uzela sam svoj vorpal mač u ruke. U ime ljudi koji me vole i pogleda na planinu koji me pogađa, vratila bih se trčeći da se suočim sa tiranijom reči bez značenja i čudovištima izvan mog poimanja.

Vratila sam se jer je to što sam otišla bilo sebično. Zemlja može biti puna mana kao što to može biti i brak ili porodica ili osoba, ali „voli je ili je ostavi“ je kukavički slogan. Ima više časti u „voli je i učini je boljom.“ Voli je, voli je. Voli je i nemoj nikad zaćutati.

Iz knjige: Barbara Kingsolver, High Tide in Tucson: Essays from Now and Never, Harper Collins Publishers, Inc., New York, 1995.

Prevod: Danijela Jovanović

---

[1] Jabberwocky, pesma u tzv. nonsens ključu čiji je autor Luis Kerol i koja je deo njegovog romana Alisa s onu stranu ogledala (1871). Ovaj termin se najčešće upotrebljava da se označi besmislen govor i jezik. (Prim. prev.)

[2] Simbol za podršku američkim trupama u Iraku; najčešće se stavljaju na automobile. (Prim. prev.)

[3] Autorka koristi reč baloney koja znači glupost ali i kobasica. (Prim. prev.)

[4] Garry Wills (1934) američki pisac i istoričar. Dobitnik Pulicerove nagrade za knjigu Lincoln at Gettysburg: The Words That Remade America. (Prim. prev.)

[5] Jedan od tri mudra majmuna iz japanske poslovice: Ne vidim zlo, ne čujem zlo, ne govorim zlo. Različita značenja se pripisuju ovoj poslovici. U zapadnom svetu ona se najčešće tumači kao odbijanje da se vide nepravilnosti i loša dela. (Prim. prev.)

[6] Tonya Harding, američka klizačica čiji je slučaj autorka pominjala u tekstu. (Prim. prev.)

[7]Smithsonian Institute, obrazovni i istraživački institut osnovan 1846. u Vašingtonu. Danas uključuje istraživačke centre i muzeje širom Amerike. Finansira ga vlada Amerike. (Prim. prev.)

[8] Percy Bysshe Shelley (1792-1822) jedan od najpoznatijih engleskih romantičarskih pesnika. Autorka navodi rečenicu iz njegovog eseja “Odbrana poezije” (A Defence of Poetry) napisanog 1821. i prvi put objavljenog 1840. koji je postao poznat upravo po toj rečenici. (Prim. prev.)

[9] Police Academy, američki filmovi u žanru komedije. Snimljeno ih je ukupno sedam. (Prim. prev.)

[10] Barry Holstun Lopez (1945), američki pisac čiji su radovi pozati po temama koja se tiču brige za zaštitu životne okoline. (Prim. prev.)

[11] Košarkaški klub Univerziteta Arizone. (Prim. prev.)