SRCE STRIPA (ĐORĐE MILOVIĆ)

SRCE STRIPA

Život nalikuje kratkoj priči. Apodiktičkoj nedvosmislenosti puke egzistencije. Nalik čoveku. Onom preko puta i onom koji je tek na putu.

Prema mitu ne samo biblijskom,prvi ljudi su bili ne samo božja deca nalik njemu, besmrtnom i savršenom, tvorcu neba i zemlje, mora, okeana, reka, zvezdanog sistema, viđenog i neviđenog. Prvi zapisani i nađeni dokumenti su u stvari kratke priče sakupljene na jednom mestu u jednoj obimnoj knjizi. Bhagavat Gita, Priče iz hiljadu i jedne noći, Zen koani, Sveto pismo… čak i narodni kuvar. Sabrana dela Dostojevskog, Tolstoja, Andrića… Sabrana dela bilo kog pisca, bilo kog čoveka, recimo zemljoradnika, uvek su mnogo obimnija kada se zapišu i objedine u obliku reči, naročito pisane. Na jednom mestu. Mestu koje može zadobiti i oblik knjige u slikama nazvane strip. Strip pripovetka. Short stories. Doslovno – kratka priča. Malo istraženog fenomena i lica stripa, čak i od strip dušebrižnika, kako ja uobičavam da ih nazivam. Budući da takozvanih kritički orijentisanih i formiranih teoretičara stripa još nema. Odnosno ja, autor stripa, još nisam imao čast da ga do dana današnjeg upoznam posredstvom pre svega dela njegovog na osnovu relevantnosti njegovog uvida u esencijalne probleme prirode stripa.

Malo je mnogo. U malom, kratkom delu, upotrebom bitno manje reči nego u obimnom delu romaneskne forme, autor je uvek prinuđen da koristi mnogo probranije i pažljivije izabrane reči i rečeničke sklopove. Promišljenije, istančanije, sofisticiranije… zagonetnije. One koje ne brbljaju kao na ulici provincijskog i urbanog miljea. Koje ne podražavaju previše prozni jezik ulice, i koji često pronalaze sticajem formalnih svojstava kratkoće i sažetosti forme, poetičniji jezik mnogo bliže samoj prirodi jezika stripa. Filozofije čak. Ezoterije, Sna. Jezika svojstvenog snu.

U malom sneva ono veliko, možda ono beskonačno. Najsveobuhvatnije. Nesaznatljivo. Ono čijom matricom smo određeni, opredmećeni… Neminivno tako mora biti i sa stripom, ali ne bilo kojim, već pre svega onim koji se od samog svog postanka obznanjivao u obliku kratke forme. Danas imenovan pojmom kratke priče. Pripovetke. U većini tiražnijih novina i kasnije časopisa igrao je ulogu dodatka u odnosu na kolumne plaćenih žurnalista koji su često za strip pisali nešto nalik scenariju. Nalik sinopsisu koji je služio najpre kao potka za virtuozne crteže obično perom i tušom realizovanih. Ali comiks se još nije imenivao kao short stories, kratka priča, odnosno pripovetka. Sve do šesdesetih i polovine sedamdesetih godina dvadesetog veka, i pojave strip časopisa ili ponekad samo časopisa kada je definitivno zadobila svoj legitimitet. Postbuntovničke šesdesetosmaške su bile posebno prepoznatljive i po tome što su na tadašnju strip scenu iznele formu takozvanog strip albuma uglavnom u tvrdom povezu po svemu nalik knjizi i kratku priču koja je prema svojstvenoj joj prirodi naglašavala ideju, misao, poruku, kritiku, poeziju… Junaci su odjednom dobili irelevantnu ulogu, a često su bili ismejavani kao na primeru (Tintina), zamotani u persiflatično ruho… Na tadašnjim naslovnim stranama dominirale su vrlo neočekivana dizajnerska rešenja i stripski netipične ilustracije i vinjete a umesto naslova najnovijih epizoda strip serijala imali smo imena poznatih i nepoznatih autora, među kojima je bilo i mnogo mladih neafirmisanih žena čija poetika se u mnogo čemu razlikovala od dominatne muške… Neafirmisanih buntovnih mladih ljudi, uglavnom iz Francuske, Belgije (domaje stripa) ,Italije i Španije. Pre svih, Francuske, jedne od retkih ako ne i jedine zemlje na svetu čije je ministarstvo za kulturu ulagalo u strip. Osim u oblasti stripa, postmodernističko doba iznedrilo je i mnoga tipično autorska ostvarenja u oblasti filma, muzike, slikarstava, književnosti, teatra… životnih stilova. Bilo je to, prema mišljenju mnogih uglednih mislilaca i teoretičara kulture i društva, poslednje doba u novijoj istoriji sveta, kada se sam sistem na kojem počiva društveni poredak dovodio u pitanje.Takozvani životni standard je bio na zadovoljavajućem nivou ne samo u Francuskoj već i u većem delu Evrope, ali se u medijskom prostoru sve predstavilo kao problem koja se najpre odvijao na socijalnom nivou; Ipak površnom planu kulturnog, političkog i duhovnog zbivanja.

Kontrola s pravom pobunjenog sveta iskazana je na intrigantan i lucidan način i na primeru Mebijusove kratke priče (pripovetke od 7 tabli, strana bez teksta) “Rock city”. Glavni protagonista ove priče namerno je odlučio da se liši života skokom sa oblakodera,ali pošto je ubrzo uhvaćen u specijalno za njega i slične njemu konstruisanu mrežu, ubrzo je priveden nadležnim vlastima koje nad njim obavljaju lobotomiju i reanimaciju kojom ga uskoro vraćaju u normalno nimalo pobunjeno stanje. Ono koje nikoga ne uznemiruje. Za one koji svakog dana konzumiraju televizijske sadržaje najraznovrsnijih saadržaja i žanrova među kojima su i oni muzičkog. Na koncu storije, na jednom od najpopularnijih TV-kanala gledaoci sa neskrivenim zadovoljstvom uživaju u najnovijem hitu sadašnje muzičke, rok zvezde u drugom za njih pažljivo skrojenom imidžu, dojučerašnjem buntovniku bez očiglednog razloga.

Svaka pobuna (ili revolucija) je već nadgledana i kontrolisana od strane nadležnih organa upotrebom budnih očiju medija koji je nakada davno bio ljudsko-božansko biće. a u vremenu nazvanim modernim- tehnologija.

Od tada do danas, kratka strip priča prešla je svojevrstan put evolucije od imidža nazvanog buntovničkim (revolucionarnim?) do imidža predstavljenog mehanizmima digitalnog tržišta kao nebitnog,neprivlačnog i ogromnoj većini irelevantnog.

Strah od smrti u obliku kratke priče prometnuo se vremenom u virtuelno-nestvarno-bekstvo u obožavanje duge priče.

IZVANKULTURA U NASTAVCIMA

Može li nešto biti izvan kulturne matrice? Izvan tela kulture? Naravno ne može. Ono što bi bilo izvan kulture, bilo bi ono nemoguće. Nevidljivo. Nalik licu stripa, na primer.

Strip je, jasno mi je konačno, ono nemoguće. Nepostojeće. Neostvareno. Nemišljeno. Neosvešćeno. Nesaznato. Neetablirano. Isprano. Novcem Zaprljano. Zagađeno. Sklonjeno. Spaljeno. Nestvoreno, Zamućeno. Tobož jasno. Zabavno. Atraktivno. Bezopasno, Ilustrativno, Svet mašte, Nestvarno, Skrajnuto…

Originalnost, kao apsolutna, nužno bi bila neprimećena. “Ne možete zamisliti goru kaznu, ako bi tako nešto bilo fizički moguće, nego pustiti čoveka u društvo, a da ga nijedan član tog društva ne primećuje“, pisao je svojevremeno Viljem Džejms. Mogu li ja strip biti nesrećniji? Ja koji sam toliko ulagao u slobodu kao preduslov smislenog postojanja svog sebstva. Smislom među smislom mnogih. Sanjao sam otvorenih očiju među retkim palim bićima ljudskim. Uvek sam među svetinom. Izdvojen iz gomile onih koji svoju snagu crpe iz nje. Koliko čežnji i neostvarenih snova među onim u čelik ostvarenim. U novac i fabrike i kapital. Među robovima raznolikih iluzija hodim i danas sam “zagledan u daljinu“. Naslov je jednog od onih strip ostvarenja koji nisu na vrhu top liste najprodavanijih.

Ja, Strip, sam postao roba. Zavisan najpre od tržišta. Ne svojom zaslugom tamo sam gde nisam. Pretvaram se da se slažem sa bolesnim od prosečnosti i normalnosti. Da mi nije do suza tamo gde se većina smeje i da mu nije do smeha tamo gde većina plače. Pretvara se da se ne pretvara da mu smeta prosečnost „dobrih” i „loših“. Da je Neko ko je igrao ulogu Nikog silom prilika. Neko ko se potpisivao imenom za koje nije verovao da je njegovo, ali koje ipak nastojao da ga, iz table u tablu, iz stripa u strip, ipak zavoli. Iz samo njemu znanih razloga. Medijskom slikom unižen, neshvaćen, naizgled voljen i ograđen provincijskom psihom gomile. Neko ko se neprestano žali da ne može da diše u lokalnoj močvari dakako ustajaloj. Od predrasuda, unapred progutanih slika, hrane osrednjih, predvidljivo unakaženih bolešću zvanom normalnost. Unakaženih postojećim obrascima palanačke smrti svake lucidnosti. Nemogućnosti svog raznolikog postojanja. Svoje neostvarenosti. Neko ko piše crtanjem i vice versa. U svetu lažno živih. Tobož budnih. Ljubaznih i punih razumevanja. Nasmejanih. Zaljubljenih u život. Ili u ono što se tako naziva. Pretvara se da nije koji jeste od kada zna za sebe.

Dati se književnosti u Kišovo vreme bilo je već suludo. Dati se stripu, njegovoj prirodi, u digitalno vreme jeste potpuno nezamislivo. Teško, retko, nezahvalno. Da to ne bi bilo, mora se, čak i ono, potčiniti, prilagoditi poznatim okvirima. Za sve fenomene originalnog već je ustanovljena scena ili platforma. Prigodni kanal koji može biti čak i sa nalepnicom avangardnog. Pripremljenom već na aktuelnim lokalnim akademijama i fakultetima. U skladu sa čitavom strukturom društvene hijerarhije, standardizovane okorelosti umetnosti ili kakofonije pod maskom tolerancije i slobode izbora.

Strip autori preinačeni u najamnike nisu ni avangarda ni alternativa ni meinstrim kulturnog establišmenta. Često, suviše često, nisu čak ni fusnota pop kulturnog vokabulara. U svetu digitalne estetike i etike i status fusnote kulture postao je teško dostižan.

U kulturi kao „odvojenoj sferi”(Gi Debor) strip kao odvojena sfera odvojene sfere možda jednog lepog dana u nekoj imaginarnoj budućnosti dobije tu čast da postane deo odvojene sfere. Za to vreme ostaje mu da i dalje igra ulogu teorijski neosvešćenog fenomena izvankulture. U nastavcima.

STRIP U TEHNO-LOGORU

„U stvarnosti, milje koji se malo po malo stvara, jeste u početku univerzum mašine, urbani univerzum. Ali to je još uvek sasvim površno. Sama tehnika je postala milje, u najpotpunijem smislu reči. To jest, ona sadrži mogućnost življenja, usmerava naše živote, ona nas potpuno okružuje i primorava nas da je spoznamo pre nego što spoznamo bilo šta drugo.”

Žak Elil: „Carstvo besmisla“

Sa napretkom tehnike i tehnologije, čovek prilagođavanjem na nju neminovno gubi dušu, ono metafizičko u sebi. Često gledam slike nastale pre revolucije industrijske. Gledam i ne mogu da se otmem utisku, kojeg sam danas posebno svestan, da je slika, čak i ako je nevešto izvedena, imala to volšebno svojstvo, uglavnom nemušto objašnjeno – svojstvo duše. Prema čijim obelžjima prepoznajemo ljudsko biće u vremenu pre revolucije industrijske. Možda zato što je duša bila „Bogom dano” svojstvo čoveka. Imala je mesta za svoj elegantno nesaznatljiv ples. Nije bilo masovno neodoljivih kradljivaca njenog neotuđivog prostora i predavanja čarima izumevanja ne/opipljive stvarnosti nestankom stvarnosti prve. Elektrifikacijom sveta, koji do tada znao samo za svetlost vatre, sunca, meseca, zvezda, sveće i lampe, kao i za svetlom kojom je, prema predanju, izabrani među ljudskim mnoštvom bivao ozaren milošću Božjom, stvarala se civilizacijskim procesom glad za ispunjenjem obasjanog uličnim osvetljenjem.

Umetnost drevnih vremena (primordijarna,crtačka… ) izgleda da je uvek imala sakralna svojstva. U skladu s njom vidim i istoriju stripa, delo strip autora, koje čitam najčešće ovim sažeto opisanim ključem. U ritualu čitanja, najpre, iščitavam strip ne previše mišljenim među jezicima najčešće mišljenim.

Tamo gde je masovnost – psihologija gomile – tamo je i laž. Privid stvoren obmanom. Tehnologijom za fabrikovanje laži. Elektronski mediji na čelu sa televizijom brzo i lako su preoteli pažnju čoveku gomile, pripadniku stada, danas tehno stada, ne samo pažnju stvaranu vekovima unutar tradicijom brušenih vrednosti i verovanja, nego i dušu. Metafizičko ja stvarano vekovima u kulturama koje su znale jedino za pismo piktogramsko.

Da biste prodali strip danas, morate najpre da se prilagodite tehno-svetu bez duše. Taj svet, tek pod tim uslovom, može vas prepoznati i prigrliti na svoje hladno srce. I pružiti vam osećanje ispunjenja. Hranu koja osnažuje vaš lepi ego. Kupiće vas, jer vi sebe ne videte toliko kao autora od koga ili kroz koga govori sve ili sveto, moguća celina koja je istina… koliko kao posledicu vulgarno materijalističke kulture, baš takve koja mrzi na dušu istine. U takvom poretku sve pa i strip – u svetlu pop kulture – neophodno je po svaku cenu neupitno održati u svesti nekritičke i zato konzumatorske većine. Najpre podeliti na žanrove: western – Naoružani pretežno mladi i lepi junaci na konjima; kriminalistilki – detektivi sa pištoljčinama u rukama; heroic fantasy – poluobnažene zavodljive i emancipovane (od čega?) heroine sa mačem; science fiction –monstrumi, vanzemaljci, svemirske letilice i naravno svuda odrubljene glave, krv koja, pod velom gotovo svih žanrova, lipti na sve strane; romantic comedy – lepuškasta amerikanka uglavnom malih (ali naravno lepih grudi), uglavnom zaposlena, zauzeta, emancipovana (od čega?) zaljubljuje se, kao po nepisanom pravilniku za ne samo američke žene, u obično takođe zaposlenog i prezauzetog muškarca 5 do 10 godina starijeg od nje, veća razlika u godinama je nesumnjvo znak bolesti, zar ne? Ljubav, pogotovo ona, ima granice… Izdavačima i konzumatorima, nadaju se možda će, nadaju se, ovakav artikl, biti koliko – toliko, isplativ. Što je u ovom postkapitalističkom korporativnom tehno-logoru na koncu ipak najbitnije. Dehumanizovane okolnosti postindustrijskog doba oblikuju i formiraju želje i potrebe dezintegrisane pseudo individue. Kada se dete od malih nogu podvrgne sub modo (pod uslovom) tehnici kako bi na vreme zavolela (introjektovala) ono što se upravo mora, onda će sve kasnije, kad „odraste“, ići kao podmazano. Kada uspešnog u industriji muzičkoj novinar jednog dana bude pitao „kako je uspeo“, on će, poput Brajana Adamsa odgovoriti: „ja sam imao sreće.“ Kao što će i strip crtač na slično pitanje odgovoriti slično.

Zašto bi i kako baš on, strip, ostao izvan igre; čisto, nedodirnuto ostrvo u moru laži?

Prvi sam koji bi iskreno voleo da je baš on, strip, okružen morem laži svog od digitalnih proteza (privida i obmane), ostao nedodirljiv u svom toplom zaštićenom gnjezdu. Uistinu bih voleo da je tako i da je ovaj sažet napis neubedljivo zasnovan. Voleo bih da nisam ništa shvatio, video, razumeo. Voleo bih da sam slep,gluv,nesvestan. Konačno bih bio srećan. Nasmejani optimista (malčice pospanih očiju, duha i uma) koji traži, ako ga već nije našao, gazdu da ga zaposli, kako bih se u njegovim i svojim očima osećao vrednijim. Poslušnim članom društva poslušnih.

Strip je mrtav!

Živeo majkrosoft!!!

Đorđe Milović

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s