| О феномену савремених серија, њиховој политичкој и друштвеној функцији и будућности овог важног стуба данашње масовне културе причамо са најкомпетентнијим саговорником. Данас смо у друштву писца и публицисте Марка Танасковића. |
Марко, последњих година снажан раст индустрије серија постаје можда најочитији феномен масовне културе. Како објашњаваш овај тренд? Да ли је то условљено технолошким развојем (Нетфликс, развој кабловских мрежа) или укусом публике?
Велика експанзија индустрије телевизијских серија јесте један од најзанимљивијих (поп) културних феномена 21. века. Ако је роман био главна приповедачка форма 19. века, а филм 20. века, онда нема никакве сумње да је серија у 21. веку преузела водећу улогу у приказивању, дочаравању и обликовању онога што бисмо могли назвати духом времена (zeitgeist). Рачуна се да златно доба телевизијске серије почиње у јануару 1999. године када је емитована прва епизода серије “Породица Сопрано”, а да се завршава у септембру 2013. године када је приказана последња епизода серије “Чиста хемија” (Breaking Bad). У том омеђеном периоду емитовано је, поред ове две поменуте, неколико култних серија које су одскочиле по квалитету и утицају на популарну културу, попут “Жице”, “Момака са Медисона”, “Прљаве значке” или “Игре престола”. Ефекат ових серија може се поредити са земљотресом који је у америчкој кинематографији 70-их изазвала појава аутора попут Кополе, Скорсезеа, Де Палме и Спилберга. Разлоге за овај креативни бум треба тражити у чињеници да су писци на телевизији добили већу слободу да за мали екран пишу неконвенционалне приче које ће на комплекснији начин обрађивати нашу стварност (појава антихероја, експериментисање са архитектуром наратива, хватање у коштац са табу темама), док су неки занемарени карактерни глумци, попут Џејмса Гандолфинија или Брајана Кренстона, добили шансу да покажу велику изнијансираност и психолошку дубину у изградњи ликова. Постоје и значајни финансијски разлози. Стварање телевизијских серија је далеко јефтиније од израде високобуџетних холивудских филмова, а сам систем стриминга и праћења преко платформе омогућује студијима да врло прецизно изграде профиле својих корисника и да им помоћу алгоритама понуде садржаје по њиховом укусу. Не треба заборавити ни утицај ковид пандемије, који је унаказила биоскопе и филмску производњу генерално, па су се људи све више навикли да забаву налазе код куће и пред малим екраном.
Да ли је прерано рећи да је трка филма и серије готова, односно да ли филм одлази на “ропотарницу” културне историје?
Мислим да јесте преурањено отписивати филм као форму, али и као специфичан доживљај. Отићи у биоскоп јесте једно колективно искуство које, у мраку биоскопске сале и пред великим платном, ангажује наше мисли и осећања на дубоко сугестиван начин коме телевизијска серија тешко може да парира. Проблем је у томе што су већ дуже време филмови који се данас снимају углавном лоши и неиспиративни. Доминирају инфантилне екранизације стрипова које имају за циљ да трају што дуже и да за време тог надуваног трајања биоскопи продају што више кокица, слаткиша и зашећерених напитака. То су инстант филмови који вам испаре из главе само неколико сати после пројекције. Прави биоскопски доживљаји за одрасле једино се још могу пронаћи на фестивалима и по кинотекама. Али чињеница је и да је златно доба серије такође прошло и да је телевизијска серија почела да показује знаке декаденције. На делу је хиперпродукција која је, за рачун квантитета, жртвовала квалитет и оригиналност. Врло је мало телевизијских серија, без обзира да ли долазе са стриминг платформи или великих телевизијских мрежа, које могу да се оцене као врхунске. Живимо у времену свеопште просечности и бескрајног рециклирања садржаја. Верујем ипак да се ствари крећу циклично и да ће у једном тренутку поново биоскоп преузети примат.
Током Хладног рата Холивуд је био важан инструмент идеолошких и политичких битака. Сетимо се ере “мекартизма”, па блокбастера Реганове епохе… Каква је данас политичка и друштвена функција културе Нетфликса? Има ли је уопште?
Холивуд је после Другог светског рата постао и остао ударна песница америчког културног империјализма и важно идеолошко оружје у Хладном рату. Он је имао кључну улогу у дефинисању и рекламирању онога што се обично назива “америчким сном”, а то је идеја да у Америци свако може са дна да дође до врха ако је довољно талентован, вредан и упоран. Филмови су промовисали амерички начин живота и америчке вредности, а велике звезде попут Мерилин Монро, Роберта Редфорда или Тома Круза биле су оличење тренутно владајуће парадигме привлачности и лепоте. Данас се у том смислу намећу Нетфликс, Дизни и ХБО. Они су преузели идеолошку штафету у промоцији глобалистичке агенде, па тако у њима доминирају кенсел култура, ЛГБТ тематика, феминистичке поруке и еколошке поуке у стилу Грете Тунберг. Ове платформе се такође издвајају и по томе што имају на лагеру велики број антируских документараца који су директан одјек сукоба у Украјини. По томе можемо да закључимо да они имају истакнуту политичку и идеолошку функцију, а не само комерцијалну, како се обично сматра. Не треба заборавити да су сви ови стриминг студији у власништву гигантских инвестиционих фондова Блек Рок и Вангард, који из сенке контролишу читаву америчку привреду.
Да ли контролисани наратив савремене серије оставља простор и за понешто субверзивно, или бар нешто изван мејнстрима?
То понајвише зависи од самог аутора, односно од његове храбрости и способности да у том контролисаном и комерцијалном наративу “прошверцује” понеку суберзивну идеју или политички некоректну поруку. Мора се признати да има и таквих аутора, иако не превише, из сасвим разумљивих разлога. Лери Дејвид, на пример, у својој квазидокументарној комедији “Без одушевљења молим” већ две деценије отворено изазива и исмева политички коректне норме и обичаје свакодневног живота. Он је изван домашаја цензора јер је пребогат и има ореол генија као творац вероватно најуспешније америчке комичне серије свих времена, “Сајнфелда”. Од млађих аутора, издвојио бих Џесија Армстронга, који нам је у сатиричној серији “Наследници” показао, да парафразирамо Андрића, колико мало памети заправо влада светом и зашто треба да будемо у страху због тога што потпуни идиоти кроје наше судбине.
За хумор је потребан разигран дух и интелигенција, али и смелост да се каже оно што сви мисле – али не смеју да кажу.
И успутни пратилац понуде серија на кабловским мрежама уочиће да је ера комедија прошла. Наша генерација добро памти сјајне производе англосаксонског хумора из осамдесетих, па и касније. Како тумачиш суноврат тог жанра данас? Има ли хумора у политички коректном свету?
Комедије се и даље снимају, али напросто нису више смешне. За хумор је потребан разигран дух и интелигенција, али и смелост да се каже оно што сви мисле, али не смеју да кажу. У свету терора политичке коректности и културе поништавања, где сви желе да се осете као жртва и да контролишу јавни дискурс, један неукусно испричан виц вас може коштати каријере. Када на све ставите ограничења и забране онда остаје врло мало онога са чим се можете шалити. Није случајно што Би Би Си не сме више да приказује генијалне старе епизоде „Летећег циркуса Монтија Пајтона“, „Фаличног пансиона“, „Ало-Ало“, „Црног гује“ и „Мућки“, јер су, по данашњим стандардима, пуне расистичких стереотипа и увредљивих генерализација. Џенифер Енистон недавно се пожалила медијима какo нова генерација гледалаца сматра њену хит комедију из 90-их – “Пријатеље” – увредљивом због хомофобичних и сексистичких вицева, те да није сигурна да би у данашње време уопште могла да буде снимљена. Дакле, ако смо дошли до тога да је млак и потпуно безазлен хумор “Пријатеља” постао контроверзан, онда је јасно да је woke ђаво одавно однео шалу.
Чини се да у свету данашњих англосаксонских серија нема великих глумачких звезда. Како је и зашто је глумац пао у анонимност?
Овде сам принуђен да се не сложим. Данас великих звезда има више на телевизији него на филму. У серији “Наследници” легендарни британски глумац Брајан Кокс носи читав ансамбл својом харизмом и ауторитетом. Више се у јавности прича о нијансираном тумачењу Боба Оденкирка у серији “Боље позовите Сола” него о било којој оскаровској роли у филмовима у последњих десетак година. Клинци из серије “Чудније ствари” постали су звезде у рангу тинејџерских поп идола који владају топ листама. С друге стране, америчка кинематогафија није успела да произведе ниједну праву глумачку звезду још од Леонарда ди Каприја, а то је, како су истакли и Тарантино и Скорсезе, резултат снимања филмова које је тешко разликовати од забавних паркова.
Серија цвета и у Србији. Да ли ту само следимо главни ток, или код нас има и нечег аутентичног?
Србија, као културна периферија, углавном подражава оно што долази споља. Код нас такође можемо запазити хиперпродукцију серијских програма, али огромна већина не успева да остави неки нарочито упечатљив утисак. Евидентно је да су се продукцијски услови побољшали, нарочито на плану фотографије и могућности које дронови са камерама пружају, међутим, на идејно-сценаристичком плану и даље таворимо. Највећи проблем је недостатак аутентичности и неспретно, епигонско опонашање страних узора. Па тако „Јужни ветар“ безуспешно покушава да буде “Гомора”, “Сенке над Балканом” имитирају “Бирмингемску банду”, а “Мочвара” би да скине естетику и стил “Правог детектива”. Приметна је морбидна фасцинација црном хроником и криминалом па је скоро свака нова серија неприкладна за децу испод 14 година, иако се приказују на државној телевизији у ударном термину, одмах иза Дневника. По мом скромном мишљењу, “Вратиће се роде” је последња добра и аутентична српска серија.
Марко, како видиш будућност серије? Да ли ће тик-ток генерација, генерација скраћеног фокуса, уопште моћи да троши садржаје дуже од инстаграм сторија?
Постоји оправдана бојазан да тик-ток генерација у будућности неће моћи да се концентрише у довољној мери да би пратила серије у трајању дужем од 45 минута. Већ сада се филмови и серије плански снимају тако да имају довољно празног хода током кога гледалац може да проверава свој телефон и да обавља разне друге радње, а да притом не изгуби ништа у праћењу заплета. Уосталом, сам концепт бинџовања (гледања читаве сезоне серије од по десетак једносатних епизода за само један дан) делом је и добио на популарности због тога што већина савремених гледалаца нема стрпљења да прати неку причу која се постепено развија читавих годину дана. Постојао је и покушај да се направи платформа Квиби која би емитовала серије за мобилне телефоне у трајању од десетак минута по епизоди, али овај амбициозно замишљени пословни подухват доживео је фијаско јер није успео да сакупи довољан број претплатника. Ако говоримо о некој будућности, основано је претпоставити да ће телевизијска серија све више бити интерактивна и да ће преко интернета бити прозор у виртуелну реалност, где ће се преплитати и стопити са компјутерским игрицама и друштвеним мрежама.
Петар Драгишић
Stella polare 