Sinoptički prasvet i jedno drugačije tumačenje tragike Narcisa
Jedan sasvim nam nepoznati, nemoguće samobitan svet, u svom izgubljenom ključu davno već beše iznedren iz zemljotresne odluke noći; iz sebe-dokidajućeg duha uobrazilje: – duha Narcisovog koji je, tek kroz poslednje ogledalo (eho od-žalosti-usahle nimfe, što ovaploćuje poslednji zov prapredmeta), prvi put stupio u svet! I on je tu, upravo kao stanar jednog eterički zasvođenog pod-sveta (– mesta buđenja snevača-u-snu, što počiva unutar rosno-svetlonosne školjke-utopije –) banuo u širinu onog spoljašnjeg.
Kada neko (– poput Narcisa –) umre u intenzitetu svoje nemoguće ljubavi, odnosno, u trenu vlastitog suočavanja sa poslednjom dubinom odsutnosti sebe sâmog, kao subjekta svog /unutarnjeg/ govora /onog koji je uzalud pokušavao da posuvrati k sebi lepezu vlastitog eha/, tada taj za tren vidi istinu o razlogu takve svoje propasti (za simboličku ravan); taj neko vidi kako ga Nedosanjani Drugi (Duh Eha) gleda sa jednog sasvim nepoznatog – iz slomljene školjke poreklaupravo izmeštenog – mesta, sa koga vlastito Ja njemu izgleda kao jedan iz-vatre-izboren oblik – satkan od krhotina tog sagorelog sveta, tu izabranih po načelu opšte razumljivosti (superprovodnosti) jednog, iz izolacije svog enigmatskog postanka upravo odbeglog, eha; – sebe-oduženog eha, koji je ne drugo do neprestani serijski zaokret u smeru samo-sebe-prevoda – do u oblast zgušnjavanja simpatetičkih titraja, koji nužno postoje između dva simetrična a pri tom preudaljena predmeta, simbola dve umrle osobe.
To je, dakle, pokret neočekivanog zaokreta, što se tek putanjom dvojno-ukrštene “osmice” (koju čine dve zmije bunilačko-svetlosnih makrozapleta, smeštenih unutar noćno-lebdeće školjke-utopije) pribira u svoju blago-izvaganu osu (vrtoglavo u-sebe-uvirući prsten svetlosti/nadsubjektivnosti Anankine) – koja dobija oblik poluge, ili, položaj ručke lakog aktiviranja daleko-odmetnute mašinerije želje; – one koja je zamenila izvorni impuls želje, i to na taj način da je učini nesagorivom /jer je ova pogrešno htela odmah da dosegne svoj objekat/. A ta je predelikatna mašinerija želje još nenastanjivo energetsko telo jednog jezika-u-nastajanju, koji bi trebao da dâ oblik jednom otvoreno-budućem vremenu: – upravo onom koje se još nije pronašlo u svojoj komplementarno prostornoj dimenziji, kakva se nalazi izvan beznabojno-skupnog sna. Tu mašineriju, međutim, može pokrenuti samo demon prekomerne savesti, odnosno anđeo prokrijumčarene vesti: – Eros-Kalisto, zlatokrili lutalica, eterični dvojnik sopstva, Personifikacija Anankinog Lika-u-zrcalu, ili u-mraku-fokusiran lik Njenog prvo-svetlosnog izranjanja, neophodan radiNjene (načelne)spoznatljivosti (za vreme palog čovečanstva). I to upravo stoga, jer je tu mašineriju sazdala jedna apsolutno nedodirljiva samožrtva: – smrt Anankina, dogođena (kao kob sveg predvidilaštva) na ravni Njenog sâmog (praispisujućeg) simbola; tačnije: – jer ju je sazdala sâma ova nedohvatnost majčinskog dara, kao zapreka ispunjenju jednog prakolektivnog stremljenja koje, budući neistrošivo, biva preusmereno. Stoga i ova, Likom Noći planski izazvana, fantazija-među-masama, usled takve svoje bitne nepostvarivosti, prerasta (– kao zaleđeno-odsevna projekcija Anankinog, još sebe-neobrušenog, kosmosa nahaos –) u govor najdubljeg procepa: – “pra-huku sfere”*; put prevremene uspostavljenosti, na ravni pra-noćne sinopse, sadašnje-ne/mogućeg.
Paradoks je u tome da ideja o savesti kulminira u proboju cenzure informacija: tako i Narcisovo paradoksalno prisećanje na osobu koju nikad nije sreo, a koja je dotad živela u njegovoj svesti samo kao simbol njegovog (ujedno, svetskog) detinjstva, – kao apstraktan obris jednog lika kroz koga ono najbolje u njegovom detinjstvu (što je ostalo nedosanjano, a što je tek jednim kasnijim događajem postalo otkrito) može da se (u lirskom delu) ponovi. I to tako da se njegova tim prekidom postignutagustina prospe kroz čitavo prostranstvo budućnosti.
***
Ono jedino što može da obezbedi izvesno neposvojivo utočište sanjalačkog subjekta (– njegovu večno-obnovnu distancu naspram kobi spoljašnjeg udesa, kakva vazda preti da iskida tanani vez njegovog u-letu-postajućeg pojedinstva –) jeste izvestan prostor u-sebi-podsticajne tišine: – dvojni mir sred zapetog luka ogledanja u sebi jedne samo-iz-sebe ispunjive želje; tačnije, mir koji je saglediv samo iz perspektive sanjarevog drugo-bića, u svetu javljenog “blizanca” – a koji jeste ono jedino obećanje potpuno-smisaonog ispunjenja sanjareve, sebe još-neznajuće želje. Jer mir je tek učinak pra-vrtloga stvorenog između dve uzajamno maksimalno suprotstavljene želje /dotekle od dva blizanačka pra-bića/, ali ne i njihova u-sebi-složena pretpostavka.
Na nivou ideje-pretpostavke, to je najpre odnos jastva sa svojom o-sebi-stvorenom eteričnom slikom, ali ne i odnos njega istog sa svojim konkretnim drugo-bićem, u-svetu-nalazećim ”blizancem”; – to je najpre odnos majke (Nut/Ananke), kao duha usuđivanja na visoko-rizični konstrukt mosta-među-svetovima, sa kćeri (Tefnut/Lahesom),dušom podvodnog oblikovanja njegovog uzdužnog potpornja, koji bi morao ispoljiti jednu beskrajnu elastičnost. Jer, kćer tu vrši neprestanu prepisivačku preobrazdu žalom-majke-prosutog, dugo-taložnog pod-teksta prirode, koji je ujedno i poslednji učinak bola neživih stvari, a koga samo ona u potpunosti oseća /i gde njen čin doupisivanja toga podteksta u glavni tekst, prethodi datom bolu, tj. proizvodi ga kao svoj finalni uzrok/.I tu je kćer od-majke-otpušten duh uzvodnog probijanja puta podzemnom svetu bola, i to duh koji je tek na vrhuncu svog delovanja usporen/zarad kušnje tu novopristiglih, savim nepoznatih svetova; – ona je duh put-rasvetnog, predloženo budućeg, nadaleko zaobilaznog delovanja, i to u smeru sve jačeg naglašavanja one razlike koja je konstitutivna njenom svetu, jezovito zbivajućem u prevremenosti; upor. svetu koji jeu-sebe-zatvoren dvooblik prvodogođenog stvaranja: – načelo uzajamne nepomešanosti dveju strana zrcala, koje je izronelo u noći pred-stvaranja, a koje rađa blizance duše, primalno-sprežne sustvaraoce; – te obratno: odnos Kćeri, kao kap-svetlonosno šireće duše još-sebe-nesaznatog kosmosa, sa Majkom – samožrtvenim duhom pred-sveznajućeg haosa. A to je odnos čiji je krajnji produkt haosmos /mikrostabilisan haos u pukotinama kosmosa/.
Jer, na nivou stvarnog, pra-razlika beše razlika između dva imenovana, egzemplarno blizanačka bića – koja, upravo usled svoje prekomerne blizine (primer Erosa i Kipride, Orfeja i Euridike, Narcisa i Eho…), ne mogahu jedno drugo da sagledaju. Dok, na nivou simboličkog, pra-razlika beše razlika između majke/jastva i kćeri/sveta. A tek se na ravni simboličkog, odnosno na ravni dvostruke apstrakcije spram plana neposrednog događanja, uvodi mogućnost pristupa za onog trećeg: – za izvesnog posmatrača ovog dvostruko u-sebi-sudarnog odnosa; – odnosa prvosti, u vidu snovidnog jastva, i drugosti u vidu na-sebi-iskušavane zbilje njegovog sna o beskonačnim svetovima. I tek taj iz pozadine banuo, neskriveni svedok procesa prelaženja s prve na drugu ravan, i obrnuto, beše upravo Nimfino konkretno drugo-biće: Narcis – koje je, u izvesnom smislu, u sebe preslikavalo odnos između kćeri/Eha i majke/Zova, još jedan put ga prelomivši u sebi, te ga time još i otvorivši za ono apsolutno nepoznato: za susret sa onim zbiljski drugim sebe samog: – sa upravo njime, sâmim bogom-narcisom kao potajnim androgenom. Jer:
Jezerska NIMFA EHO – beše pre onoga čega je eho; jer beše još pre boga Narcisa, kao njegov na-sebi-skamenjen (pred-svesni) samo-zov – “pred-odjek budućeg zvuka”* (H. Broh). Ali, da bi i sâm Narcis sobom postao, on najpre – kao tek njen san o čitavom jednom tragi-ushitnom svetu stalno-proključavajućeg kladenca stvaralaštva – morade početi da lebdećim iskorakom sve više sebe udaljava i razlikuje od lepote tog njome pra-smišljenog sveta: morade obrnuti pogled unazad u vrelo porekla sâme svoje moći da ga – kao još neviđenog – sebi predstavi. A uslov za to da bi on takav obrt mogao doseći, a što je ona unapred znala, bejaše to: – da on nju, kao živo-prisutnog satvorca, pra-zamisliteljku, koja tu stajaše iza svoje u eter projektovane zamisli estetičkog sveta, ne smede u tom istom svetu više ugledati; ne smede primalačkom dimenzijom svesti više za nju znati – jer će je u tom slučaju videti još samo kao spoljašnji svet, i biće iskušan da ga za-sebe-smrtonosno poistoveti sa sobom! Stoga ona isplaka eterički fluid svog trodimenzionalnog tela nazad u reku svoje neizmerne tuge, zaronivši i sakrivši se pod zrcalni štit njene površine; te se otud i odli u zlokobno jednosmerni tok reke što je vodi u pad u krajnju nevidljivost i nemost. Tako ona postade samo sasušen štit jedne prazno-zrcalne površine koja vraćaše Narcisov, od-nje-odaslati zov. Međutim: nagnuo se i video sebe kao odraznu sliku u kojoj beše zahvaćena sva širina njome smišljenog sveta – u čijoj se gromnoj lepoti sred sâme rečne kobi već rastopio. Ali, čim je umro, obnovio je, u dosegloj dubini svoje smrti, uspomenu na iščezlo-viđeno. On prepozna nju kao iza sopstveno-zvučne slike prisutnog tvorca, na kopno je izvede i postade satvorac njoj.
Otud je Narcis bio iskušan da poistoveti sebe sa upravo onom slikom koja je poslednji učinak igre Boginje Ehasa ogledalom prelamanja beskonačnih svetova – tj. da, kao odbleskom oslepljen, poistoveti sebe sa slikom stanja “pre stvaranja”, tj., sa stanjem pre Njegovog postanka iz Njenog ogledala! I on ne bi izbegao takvu svoju večnu smrt da njena bliznakinja, Boginja Zova, nije u tom trenu sasvim porekla svoje postojanje, zarad prelaska Njene sopstvene ideje–o-bitisanju u prostor ogledalske drugosti: – u Kuću Eha.
Jer ona, kao sve-majka, može primarno postojati samo u jednom prošireno-dimenzionalnom prostoru nemoguće istovremenosti sebe sa svojom tvorevinom. A u pitanju je upravo onakva tvorevina kakva zahteva Njenu smrt da bi sobom postala (tj. “pozajmila” oblik Njenog postajanja), dok sâm Njen život jeste u-sebi-antagona želja:: – želja za žrtvenim samopremašajnim stvaranjem i večnom kontemplacijom sopstvene tvorevine, u isti mah. Zato je Boginjin paradoksalni modus postojanja isto što i Veliko Neispoljeno, beskonačna latencija, ili “pra-noćno” stanje duha: – duha koji tek čeka na čas početka stvaranja.
Tek bi to bila neugasiva vatra, što obitava u tragičkom promišljanju sveta:
To što je Ananke (Jaka Suđaja) svojevoljno sišla s zvezdano-obrtne Utvrde Noći,značilo je pre svega to: da je Njen Tron (upravo drugo-voljno spram Nje same) hteo da raste i preko sopstvenih granica – izvan svežnja sopstvenih prstenova /tj. krajnje izvaganog, osmostrukog dometa Lahesom prvo-bačene Kocke/. Tako je nastao nebeski gigant koji, u agoniji gubitka vatre svog središta, postaje kolapsirani starac, umiruće sunce, ili raskriljena nebo-okeanska lađa, udesom lišena ostrvskog blaga. I upravo je stoga, od svoje Utvrde otrgnuto, krilo Noći (odmetnut Zglob Zrcala, koji jedini još reflektuje “vreme pre stvaranja”) htelo sledeće: da od podmorski samobitnog objekta (još nepresečene i stoga nesaznajne kugle majki) postane nadmorski probijajući subjekt, duh moreplovca (kljun kugle); – onaj duh večite plovidbe koji najzad ponesenom slikom sopstvene situiranosti (vrtložne akumulativnosti) biva, zajedno sa svim delovima rasturene Lađe (njene razređene atmosfere), rasejan – u praživotno lutajuće metale. Ali sve to samo uz tuđim mu umom (Jake Suđaje) sačuvanu smernicu preobrazde:– od apsoluta-koji-miruje, sabranog u izvesnost bezimenog (šuplje-tišinskog) prostora, do u sâm hučni prolaz njegove (još-sebe-neosvešćene) sile. To je (ukosi) prolaz do (piramidalnog) vrha (četvorosložne) mape, svijutka pesme sirena, koja tek tada postaje obezličeno-nema (pripisana samim sferama): – pad mere u vreme koje-se-potire.
A tako je Anankino – odreklo-majčinsko, s trona nebeskog prosuđivanja odbeglo – biće“prvo umrlo”, zarad stvaranja /prve, još nejasne/ slike susreta dvaju /neuporedivih/ suprotnosti, i to u tački /daljinskom preseku/ nemoguće im istovremenosti – zarad stvaranja prve predstave osazvučju udaljenih sfera. Ali, i ta ideja o prostoru apsolutne prozračnosti, razrešenom lavirintu umrlih, ostade u nerazvijenom stanju.
A Lahesino biće “odmah za Majkom umire”, zarad oživljenja i upotpunjenja Njenog Traga; – zarad Njene ideje o svetu lebdeće simetrije, učinkusprežnog međudelovanja tvorevine i tvorca; – zarad Njene ideje o samodovoljnosti estetički odstojnog, svetlo-učahurenogsveta – koji krči prolaz za Majčin bespovratni zaokret. A Khora Lahesa, prva “kćer/faza” Anankina, doupisuje svoj sopstveni izraz u sâmo središte majčinski predložene, idejne skice budućeg sveta; – izraz večitog odstojanja sopstvenog prvouspostavljenog jastva naspram “palog”, više ne-sveživotnog sveta. A to bi sveujedno bila praupisana konstanta odstojanja i za svakog onog koji je kadar da reši sledeći paradoks, upisan već u samoj ideji sebe-odlagajuće pravde: da tvorac umire nedoživljavajući procvat sopstvene tvorevine, odnosno, rascvat vlastite predstave o onoj heterotropnoj sferi elemenata u kome bi takva jedna istovremenost mogla biti moguća! I upravo to beše test za jedinog nevezanog svedoka, Narcisa; to što “spev i jezik više ne postoje, ali njihova zajednička duša postoji i dalje – u kristalnom ogledalu sebe same.”* (H. Broh). Jer, samo ono ogledalo u kome se dogodila sprežna istovremenost dve smrti (majke i kćeri, zova i eha), i koje je stoga prslo, jeste ono sveprobojno (treće) oko Narcisovo – koje umesto samih stvari vidi uvek ono što je s obrnute strane predložene površine. A to je jedino ono oko koje u svojoj mračnoj komori sadrži urezni putokaz, šifru pravilno-ritmovanog izgovaranja svetlo-znakovne prostirke majčinskog traga.
Međutim, uz Narcisa, jedinog sagledavaoca nutrine drevnog simbola (koju čini onaj, na odrazno-rečnoj površi očitan, visoko-nabojnizaplet majke i kćeri) potajno stoji još i izvestan svedok protiv svedoka – Uljez; nepotpuno-četvrti element, koji igra ulogu posrednika demonskom sebe-premašaju date ravni, ili, ulogufalsifikatora svih onih konstelacija sačinjenih od sakupljenih delova prslog zrcala; tek bi on bio patvorac – tvorac pred-kreativne zbrke, što lančano umnožava laž svoje laži. I on, budući da je video samo odblesak Lika Noći/Zovau Narcisovom oku, nužno nije mogao sagledati Nju u njenoj tajno-smisaonoj razlici spram sebe – tj. nju-zov, kao majku sebe same, koja je istovremeno i svoja vlastita kćer/eho. Samim tim on, kao Uljez, nije mogao videti ni rad pra-razlike u Njoj sâmoj – čiji je ishod jedna dodatna platforma, mesto za sadelatnost sagledavaoca sa onim Njime bezdano sagledanim. Otud nije ni spozanao beskrajno mogućnosnu sakreativnost u samoj moći Narcisa da Nju, kao više nedozivljivu majku, opazi. Tako je on, pri svom uhođenju, video u Narcisu samo pasivnog svedoka snolikom stvaralaštvu Majke, a samu Nimfu Eho,pak, kao dovršeni, nepromenljivo fiksni identitet. I stoga je, zabadanjem igle uhođenja u tkivo tog nadaleko prostirućeg susaznavanja, došao na pomisao da Narcis bejaše zamenjiv.
A Narcis, usled prevelike blizine (isteklom, od-sebe-odbeglom)izvoru, imaše samo trenutan privid da Ehoumire tek za njega,kao konačnu individuu, ne i za ideju o primalno nemogućem joj sapostojanju sa njime – kao odmaknuto budućim, tek postajućim oblikom vaganja (zvučnog prelamanja) njenih neizbrojnih svetova! Tako je Narcis u njenom oku/vrelu video (za jedan tren) samo površinsku sliku sebe samog, ne i beskonačne svetove njenog naličja, koji se (gromoglasno) behu tukli za prevlast! I ta je, njegovim sudbinskim položajem uslovljena, greška u njegovom opažanju omogućila pristup “ulomku stakla”, pridošlom s “zrcalne površi” oka ovog novo-pridošlog svedoka, Uljeza; – odnosno, omogućila je pristup onakvoj samocentrično usidrenoj ličnosti zlopokušaja usisavanja sveživotnog kosmosa, kakva bi jedina dovela do rasvete naličja ove (Narcisove, vodoodrazne) slike – sistemom unakrsnih ogledala (upor. suprotstavljenih očnih površina).
I pošto je ostao u strahu od trajnog gubitka svoje vodeno-odrazne slike (– zvučne praslike što, iz tačke izlaska treće joj dimenzije /dubine/ na klizavo-ledničku /nemu/ površinu, sama tka put ka obnavljanju onog što dvaput ne može biti na-istom-mestu zgođeno –), Narcis je otrgao cvet svog eha iz tamne jezerske dubine. I on je premestio – poput oreola – taj cvet zrakaste svesnosti mrtvih stvari, kakva vladaše u pra-dobu, na svoju – zlatnom trubom tog cveta – nekrunisanu glavu: – preobrazio je sâmog sebe u oblik produžetka volje mrtvih stvari!
I kada Narcis, naraslim mu saosećanjem s vrhuncem Nimfine osame (ili: iznenadnim opažajem njenog skritog prisustva u skamenjenom svetu nekad sveživotnog plamtenja) preuze cvet (čun njenog povratka u podvodno carstvo) na vrh svoje glave, ovaj isti se iz svoje ubledele, a nekad osunčane srži rasu: “oteče za celo beskonačno mnoštvo želje.”* /Malarme/. I ostade mu, pri tom, tek jedan jasno-plavi krug odseva, svod podsećanja na sasvim već okrunjenu, zlatnu trubu tog cveta – krunu izronelu s dna najdubljeg podzemlja! Tako se ehom, proisteklim s rubova spiralnog zvonceta, kakav raste samo usred strmo-zagrađene doline umrlih, produžuje zov najdaljeg podzemlja; tj. produžuje se srebrnasto-svilasta jeza, dotekla iz stecišta podzemno-rečnih tokova te doline, koja – poput mukline Narcisovog temena – uplitaše uvis sve njegove zlatne izdanke! Naivnost lepo-kobna, što od uvis rastresenog zlata podzemlja tvori k-nadzemlju-priklonjeno zvono, živo-melodični cvet ponoći!
Tek tim gubitkom Narcis postade neko sasvim drugi – spram jednom iščitane vlastite zlokobi iz tamnog jezerskog ogledala; on postade u budućnost sveg mnoštva konačno odmaknut susnevalac svoje, od vlastite joj zle dvojnice (himerične zlokobi presahlog rečnog korita) još nerazdvojene, Nimfe Eho. Jer, mnoge lažne joj sestre, utvare prošlosti, tragahu – sred praznog rečnog korita – za svojom izgubljenom ličnošću: Snevačicom što održava neprekinut tok sveopšteg snevanja; onom koja jedina zna za neminovnost bespovratnog rečnog isteka, i “pre” fiksiranja tačke njegovog vrtoglavog početka. A pri tom je, nad poslednjim rečnim zaostatkom nagnut, Narcis raspolutio (– od cvetnih izdanaka dvaju sestara nerazmrsivo upleten, ali ka prvoj držanici svemirskog ogledala ipak jasno ugnut –) prvi svet: – na zloduh samosvesne Snevačice (purpurnu nimfu, Zov), i dušu onog preudaljeno snevanog (bledu nimfu, Eho): “…kad evo (izmoždene snagom okušanog zla da budu dve) splele se Snevačice među drske ruke bele;”/Malarme. Ali to sada samo u jednom bitno zamenjenom odnosu – gde tek prebrojanost senki njihovih /tj. od te dve/ naizmeničnih suslivanja pruža mogućnost da se bliže odredi ono budućnosno mesto prvo-pokretne Snevačice. I da se tako u-ideji-sputana delatnost njenog subjekta ispreseca na mnoge delatnosti/subjekte; te tako konačno premosti jaz: – od onog prajedinog, tek sebe-snujućeg i otud samo-sebe-pokrenutog, ka onom mnoštvenom, još nepokrenutom jer začetom u snu drugog, – ali koje sada, upravo iz stanja korenske ne-promene, preskače do u sâm vrh samosvesne osame (nadošlu čistinu duboko upojedinjenih sanjara). A to je upravo onakva osama koja i sred najljućih vetrova procvetava: – nedostupnost sfere u-sebi-saznavajućih preseka /koji postupno bruse čežnjom-zakovrnut pramac te dižu jedra nebeske Lađe/.
Ali, tako je upravo Hermesbio doveden u iskušenje da zauzme Narcisovo mesto – “maskiran u njega”, da bi na kraju preoteo i Nimfino – “maskiran u nju”; i to pošto bi je prethodno okovao lažju njene istosti sa majkom, zamrlo-tiranskim (u odnosu na sopstveni prepoznat “niko”-subjekt, ipak zauzdanim) zovom. Jer kada je Narcis, zbog trenutačne greške u opažanju, pao ispod hladno-jezerskog oklopa, onda je Uljez Majčinog Stola –Hermes, samoj Eho potajno ponudio sledeću (unapred neisplativu) pogodbu: – da ona, kao Kćer-posrednica, izbriše Trag Majke(Pratekst Himerinog Zova), i time iznova sedne na već poluurušen tron, kako bi, navodno, obnovila umrlo majčinsku moć oživotvoravanja svoje zlo-opredmećene tvorevine: to jeideja-o-Narcisu, njenom nesusretljivom drugo-biću; – istovremeno, ideja o postojanju-izvan-sebe još nerazvijenog oblika sopstvenog prazavičajnog nulto-zaželjenog sveta, koji se pronalazi, kao bespokretan, s onu stranu obzorja: u vidu horizontalno preduspostavljenog, zemljotresno ustalasanog veza: izraza zemljine najveće dubine. Međutim, umesto toga što je Hermes očekivao, desi se sledeće: čim je izbrisala Trag Majke, mesto ureznuća toga traga se raskrililo i progutalo je!
Jer, od Eho se tu pohlepno beše zahtevalo da svoju beskonačnost (u-krugu-putujuće mesto vlastotog na-zemlji-gradećeg jezika) uloži u nečiju konačnost (u onog nekog koji bi zauvek fiksirao mesto njenog nultog postanka, i time ga, u svim njegovim ključnim detaljima, bitnim zaokretima, osiromašio) – umesto da bude obrnuto. To beše Hermesov pokušaj prebrisavanja prvo-pisane poslanice neba, sadržane u uzajamno položenom zavetu božanstava na preko-sebe-stvaralaštvo – zavetu na jednaku podelu-među-sobom težine rizika koju nosi kocka. Ali nakon tog još-u-prastanju iznetog svetloveza noći, samo je Eho zaista nastavila da želi sledeće: da taj ljuljajući oblik kockom ispisane konstelacije, kao jednu zaklopljenu knjigu, prespe u dah jedne istovremeno najdublje-svinute i površinski-razuđene beskrajnosti; – preinači ga u huku jednog svetlodavno-zinutog prostora, kome je zvezda odbegla-iz-mora jedina vodilja! I upravo se to, u trenu zlog očekivanja Hermesovog, i dogodilo: Eho beše sebe samu zaplamtela i sagorela na prestono klatećoj stolici, i to zajedno sa odgovarajućom joj stolicom (davno napuštenom školjkom), te je tek tim zavlačenjem u neodređenost sutona potpuno i izmakla Hermesovoj zamci, – onoj njegovoj omči koja vazda preti ugušenjem njenog sopstveno-svetlosnog izdanka, visoko penjućeg-u-noći! (onnije očekivao da ona ima apsolutno drugačiju formulu postojanja od one u koju je on bio spreman da veruje).
A ta i takva formula njenog postojanja je jedina zaštitna maska pred ambisom drugom smrti: – zakon prestabilisane (a)-simetrije između duha/tvorca i duše/tvorevine. To znači da kad umire duh-tvorac umire zajedno sa njim i duša njegove tvorevine, ili njegova energetska mašina – te se, usled toga, sama sila njegove proizvodnje ne može nikada prisvojiti. Jer, duša prvobitne tvorevine, na tački dostignuća krajnje dubinesvog iščezavanja (– upravo iz osnova večno-trajne rezonance, kakvu stvara sa tragom prvobitnog tvorca –), rastvara zlo sopstvene nepokretnosti; – ono zlo koje je bilo omogućeno tvorčevom omaškom, greškom u proceni njegovog oka, a koja je dovela do zatrpavanja tvoračkog duha u dno skladištenih stvari. Pritom je Hermes (posredni, znajući) svedok smrti svetske duše, svedok smrti Kćeri; dok je Narcis (neposredni, usled prevelike blizine neznajući) svedok smrti duha-tvorca, Majke. Jer, Kćer, kao duh osvešćenja nepamćenog vremena, giganta prvo-uobličene tvorevine, tek kasnije zgusnutog u rešetku prigušenja njenog plamena, beše (– upravo u trenutku druge smrti –) opazila (u Hermesovom oku slučajno zadržanu) sliku (te smrti): – sliku dvosmerno sudarne rezonance između sebe –Kćeri, duha mikrospojeva svih samoniklih svetova, i procepne tačke njihovog vrtoglavog porekla –Majke. Tako u procesu osvešćivanja svoje ipak rasklopive suštine – koja to jeste samo u odnosu na apsolutno nerasklopivu suštinu smrti – Kćer je morala da uvede/dopusti element zla: – prisustvo krivotvorećeg svedoka, Uljeza. Jer, tek na ravni opšteg uskrsnuća, ili, podsećanja na stanje pre zamene teze (– postale, u vidu položenog zaveta nebesnika, okupljenih oko svečane tišine prestola, na proboj njegove prazno-svetlosne ograničenosti – bačenom kockom), događa se krajnji rasplet pračvorištne drame između majke i kćeri: – kćer postaje jastvo, duh-tvorac, a majka (samoizmeštenjem novooživotvorena) duša (gigantskog, prevremenog) sveta; izraz suviška Kćerine sile!Ali, to je sada prvi put situirano, ili “oslabljeno” jastvo tvorca, jer duša sveta tu prvi put postaje /u najmanju ruku/ dvopolarna, blizanački dvodelna, i time na sasvim jedan nov način beskonačna! /poput čuvene imaginarne mašine broda, koji može da radi bez nadoknade energije iz spoljašnje sredine/.
Tek tad bi se Narcis mogao dovesti do toga da u oku Nimfe Eho opazi ne samo sopstvenu kameno-uklesanu priliku, već i njeno rečnim talasom još neuobličeno naličje, dah slutnje beskonačnih svetova, zimski šar vrtloga svepreuobličenja. Tek je tako Narcis konačno izneo na videlo i onu tamnu, zaista smrtonosnu stranu zaslepljivo belog ekrana nebeskog zakona; i to, ekrana koji beše umetnut – poput filtra eterski međurazmenjivih poruka – u sâmo srce svetskog raskola – dogođenog usled kolapsa onoga znakovnog sastava kojim se koristio i sam drevni um. I samo ta obrnuta strana simboličkog polja – koja objavljuje nov zakon samopokretne ravnoteže – jeste ona na kojoj Duh Eha konačno sebe ispisuje: to su Njena belokosno kresava, prekratkotrajna, u-krugu-preokrenuta slova koja, iako sve šire (odjekom) ispisivana, mogu biti samo jednom (u tački svog proseka) viđena/očitana – da bi zatim mogla biti još samo dubinom nečijeg ne-sećanja obnovljena, kroz projektovanje-u-neizvesnost rada njihovog iznovnog ispisivanja, ili, drugačije, putem daljinom vraćenog poziva za dočitavanjem samih sebe u istom (ali – prosekom umnoženom) krugu. Stoga, staro-eonski (Hermesovi) zakoni nikad ne mogahu da se protegnu na onu drugu, potajno a-simetričnu polovinu; do u jedan tek naslućivani, nadaleko pripremani, misaono ozbiljen svet: – haos-mos. Jer je krajnje poreklo stvarnosti samo jednom, u svojoj pokretnoj (ehom multiplikovanoj) slici, bilo objavljeno – sa daljine, kakva posledično razvezuje svoje tamnosvetlosno čvorište.
Narcis iEho, stoga, grade zdanje preusmerenja sveg sutonjeg sjaja; oni su kapija odliveno paralelne, samosvesno otplovele vasione: večno–trajni vidprkosa naspram zloduha poslednje prosudbe – koji dolazi od senke majčine, ili s mesta njenog hladno-zvezdanog proračuna;dakle, od senke koja navodi pod-pečatom-držane dahove besmrtnika na pad unazad, do u grotlo porekla.
„ … nesagledljiv simbol svih simbola, … otsjaj jednog, od silne simboličnosti gotovo neizrecivog, gotovo nezapamtljivog, gotovo neobznanljivog blaženstva saznanja, koje svojim zracima pretiče svaki vremenski tok i svaki delić trenutka pretvara u bezvremenost: raskršće svih puteva, do kojeg se ni jednim ne može stići, nepomerljivo večiti, nepomereno pomereni cilj puta. ”*
(Herman Broh: “Vergilijeva smrt”)
Stella polare 