Иво Андрић – Stella polare

ГОСПОЂИЦА РАЈКА

Недавно ‒ памћење је још свеже и десило се током поста ‒ приказана је у једном београдском позоришту представа Госпођица, писана према роману нашег Ива Андрића.

Логика гледања екранизованих књига морала би увек бити иста: прво се прочита књижевни текст, па тек потом погледа изведба, јер би другачији смер био нелогичан, зато што и редитељ полази од књиге, а потом ствара слику.

Међутим, зло може настати ако се ‒ упркос поменутој логици ‒ књига овлаш прочита или се погледа белешка у којој је њен садржај укратко препричан. И у једној и у другој прилици прећутно је артикулисан другачији резон: да би се створила слика, није много важан њен коренити садржај, или: да би се поверовало у оно што Госпођица каже, није неопходно Госпођицу познавати.

Рајка Радаковић, јунакиња Андрићевог трећег романа из 1945. године, провела је свој овоземаљски живот старајући се искључиво о ‒ уштеди, стицању новца и обављању квалитетних тржишних трансакција. Након очеве смрти преузела је бригу о породичном газдинству, постала је мушкарац у телу невеселе жене и заробила своју мајку у зидове некада угледне сарајевске куће, како би чак и просјацима рекла да нису добродошли и да милостињу потраже на неком другом месту. Она постаје мрско лице босанске вароши, предмет оговарања и, богами, избегавања, јер коме пак треба човек који све жели за себе, а никоме не даје ни једну једину банкноту?

Главну јунакињу романа Госпођица игра Наташа Нинковић, за коју љубазна госпођа на билетарници каже како је у овој улози величанствена. Међутим, ако се представа и не гледа само због глумаца, гледа се не би ли се у редитељевом читању пронашао саговорник који у комплексној теми трага за универзалним сликама. И да будемо сасвим искрени ‒ иако се можда не памти његово име ‒ наишли смо на саговорника за којег мислимо и данас да Госпођицу није добро разумео.

Рећи ћете: како гледалац може знати да редитељ није препознао Андрићеву јунакињу ако је сваки књижевни јунак, као уосталом и сваки човек, затворени свет у који је тешко ући, којем се можемо приближити и уобразити да га разумемо, али уобразиља је варка, тек једна наслага на хоризонту, и она може ишчезнути као и све што је нестално и нестварно, дакле ‒ пишемо овај текст с предубеђењем, могуће нетачним и непроверљивим. Али шта ако наши доживљаји не могу бити предмет било какве расправе, јер њихови темељи нису мерљиви грађевинским алаткама, већ могу бити тек титрај унутрашњег бића које је у овоземаљској какофонији ућуткано? Можемо ли замислити да свет меримо дубоким унутрашњим аршинима, па чак и јецајем душе, да кажемо: вредно је оно што нас помери, а скромно је оно пред чиме смо у сваком погледу равнодушни?

Шта је позоришни редитељ прескочио у свом читању Госпођице? Наиме, пошао је од следеће претпоставке ‒ данас је вредно приказати ијекавку Рајку Радаковић, обучити је да се понаша мушки, уоквирити је стубовима куће и мајчиним сузама, обездушити је, зато што ће то бити пут ка допадљивости ‒ публика ће се смејати и сваки ће је гледалац презрети, јер нико се не воли загледати у људски грех. На позоришним даскама он се чини згуснутим и као да непрестано исијава из тамне утробе. Међутим, промакло је да се прикаже зашто је Рајка таква, извитоперена и настрана, јер је њено понашање можда разумљиво понекад или ретко, али кад је неко такав ‒ често, мора се мислити на дубоке узроке понашања. И Рајка је одмалена била од оне врсте младунаца који се више јогуне него ли су послушни, била је мимо света, али је у очевом материјалном краху, потом и смрти, видела позив да буде још више другачија. Обећала му је на самртничкој постељи да ће штедети, јер ће се једино тако осветити његовим непријатељима за зло које су њеној породици начинили. Другим речима, биће другачија од оца бивајући му слична ‒ поштоваће његову вољу, а исправљаће његове грешке.

Овај завет је тачка заплета у роману, али и његова тачка расплета; у ствари, једино динамичко место Андрићеве приповести, док су све друге тачке ‒ статичне и варљиви одраз наративног гротла. Рајка Радаковић није штедљива зато што је то њен ћеф, већ зато што једино тако ‒ одузимајући од себе и других ‒ даје оцу и продужава му живот, у вери да се живот може наставити и после смрти, ако следимо начела оних који више не ходају овом тврдом земљом.

Овог скромног детаља није било на позорници, нити је Наташа Нинковић ‒ чијој се глуми треба поклонити ‒ добила задатак да га прикаже, јер је он у читању испуштен, а испуштен је зато што се он може препознати једино уколико су отворена наша духовна чула. Андрићева Госпођица живи монашки и њено ходочашће испуњено је вером, у новац, да, али пре свега у идеју да се живот након смрти може сачувати, да он, заправо, није пропадљив, већ се издиже из наших тврдокорних религиозних темеља. Рајка Радаковић није успела себе васпитати хришћански, није је ко томе могао научити, па је подучавала саму себе како је знала, али чудноватост њене егзистенције и харпагонска опседнутост новцем показатељ је друге дубоке душевне муке ‒ живот јесте пропадљив, али је и постојан, не кроз једног човека, већ кроз људе, наследнике наших идеја и дела.

Зато је завршетак представе многим гледаоцима био нејасан и да се један из публике није одважио да запљеска длановима, остали би наставили да чекају крај или разрешење драме која на позорници ‒ не код Ива Андрића ‒ није започета како треба. Опседнутост материјалним изобиљем јесте израз гладног духа, али док год се дух креће, макар и неспретно од једног обронка провалије до другог, може се замислити његов преображај, а ми наговештај тог преображаја нисмо видели у представи. Нисмо прочитали да се Рајка Радаковић молила Богу, нити да је постила, верује се да никог није волела, ни о мајци се није ваљано старала, траћила је дане у трпљењу, и уопште ‒ била је изрод свог доба и једног узбурканог послератног града. Зато је ‒ рећи ћемо ‒ и добрано пострадала, у соби хладне куће, далеко од било чијег ока и срца. Ипак, Госпођица на сцени и Госпођица у роману ‒ две су личности. Она прва је допадљива, али у суштини одбојна, јер воли новац а презире људе, и на том месту се исцрпљује њена бит. Друга, Андрићева, раскошна је у свом тврдичлуку. Она је посечено дрво које нагризају црви, око њене главе назире се ореол патње, а сваког сапатника одбила је како у њеној души њен отац ‒ поново не би био повређен.

(…)

И док горе посечени бадњаци у горостасној ватри, док се назире крај поста и трпње, пред Божић, ево, прекјуче, на хоризонту, помаља се Рајкин лик. Њен сувоњави израз лица и невешто скројена црна вешта* подсећају на монаха ‒ оног што је приглио празнину, само му још недостаје Бог, а Бог је увек у човеку или је он једино у човеку, но има оних што морају искусити изједајућу пустош како би је ‒ као у Витлејемској пећини ‒ испунили смислом.

Живот без вере ‒ можда би тако и Андрић рекао ‒ незамислив је, не зато што је вера, како неки кажу, лековит опијум, већ зато што је она једина непротивречност наше егзистенције. У вери је живот саморазумљив, чак и Рајкин, но без Бога хладан и ‒ бесмислен. То знају сви они који су (и) роман Госпођица непажљиво читали.