У разговорима о мотивима српских љубавних песмама, Гете је закључио, а Екерман забележио, да „један народ живи, воли и осећа као и други народи“, па се потом упитао зашто онда не би и један песник певао као други песници? Зашто песници свих народа не певају једнако и исто, када су осећања универзална и припадају свим људима подједнако?  

Ипак, читајући импресије Ј. П. Екермана о немачком великану, читалац не спознаје само обиље његовог дела, језика и успомена већ и оно богатство у његовом најпростијем виду, које човеку како проповеда морална наука хришћанска, помаже да „буде у стању испуњавати своје дужности“.

А скоро сваки јуришник српске литературе од Захарија Орфелина до данашњих дана је „највећи паћеник и најтрпељивији мученик на овоме свету“, који за собом као по некој чудноватој законитости оставља незбринуту породицу и огромне дугове.

Сиромаштво има различите облике- има духовног сиромаштва, сиромаштва у идејама, поентама, мислима и духу, али када говоримо о сиромаштву у новцу, које не представља срамоту „али се њиме свакако нико не поноси“ (осим можда у време данашње), морамо истаћи да од њега наши писци од давнашњих времена неизмерно пате.

Песник Бранко В. Радичевић забележио је, да је заправо Ђура Јакшић, сопственом смрћу одредио судбину наших раних писаца. Јакшићу за живота, нису могли да наплате многобројне дугове, па је нажалост потврдио сопствени стих да „спасење доноси гроб“. Из његове сиротињске собе у Скадарској улици, мртво тело су му изнели на рукама четворица књижевника: Јован Јовановић Змај, Јован Драгашевић, Милан Кујунџић и Милорад Поповић Шапчанин.

Рођена неколико година пре песника и писца Ђуре Јакшића, али умрла исте 1878. као и он, Милица Стојадиновић Српкиња је такође живела у крајњој беди. Нико од званичних српских власти, ниједно удружење нити институција нису јој за живота притекли у помоћ. Кнегиња Јулија јој је 1861. поклонила златни брош. Пред крај живота, због велике немаштине накит је понуђен Народном музеју. Ипак, како за њеног живота, брош нису могли проценити, продали су га тек након њене смрти. Новац је искоришћен за сахрану и исплату заосталих дугова.

Алекса Шантић је након дугог и тешког боловања умро у 56. години, у оскудици и невољи неспособан да живи „од худе милостиње што му је пружала држава“; Милица Јанковић, која је и сама живела у немаштини и којој су новац за лечење туберкулозне костобоље од које је боловала, скупљали на Коларцу, забележила је након смрти херцеговачког Овидија: „умро је Алекса Шантић, велики песник и велики родољуб, у великој беди и у великим мукама, а кад је умро, захвална отаџбина га је сахранила о своме трошку помпезно и сјајно, покрила га безбројним прескупим венцима, послала му мртвом да га разговоре драге делегате, којих је жив био толико жељан и још једном показала да ми искрено ожалити и умемо, али да паметно спасавати и за времена помоћи не умемо. Чини ми се да чујем Неретву како урла своју тугу за својим песником. Мостару је пала вредност, Мостару је светлост потамнела. Он је био славан због Шантића, а сад је славан ради свога гробља”.

Радоје Домановић, умире „усамљен, огорчен и сиромашан“ у 35. години живота. Јован Скерлић овим трагичним поводом написао је: „Низу великих губитака који су последњих година по неком злом удесу, задесили српску књижевност, додан је још један. Умро је у најбољим годинама својим, после дуге и тешке болести, Радоје Домановић, оставивши жену и троје деце без пензије и без икаквог иметка“. Писац „Страдије“, „Мртвог мора“, „Вође“, нестао је „као по закону брзо и грехотно као сиромашак“. Шта год да је због свог дела заслужио, за живота није одужио и породица му остаје незбринута.

Наш народни гуслар, како га је називала Исидора Секулић, Петар Кочић, „борбена застава потиштених народних маса“, није се у својим тежњама освртао на себе када је у питању борба за народни интерес. Кочић је у писму жени Милки, наговештавао да му треба зимски капут, па се онда накнадно предомишљао и одбијао да га купи схватајући да је био вредан колико и пет дана живота његове измучене породице, чија је жртва била такође поднесена олтару правде и части.

„Судбином злосрећни, а поезијом велики“, Владислав Петковић Дис, као да је одувек био у некаквој чудноватој вези са јадом. Сиромаштво га је пратило од почетка живота, па све до смрти. На песникову молбу, његов пријатељ Ристо Одавић предложио га је за годишњу награду коју Српска краљевска академија додељује сиромашним писцима. Пред сам његов несрећни одлазак са овога света, упутио је жени писмо преко пријатеља са нешто мало новца, који јој никада није стигао. После смрти Дисове жене, Тинке, сачувана је скромна заоставштина породице Петковић: икона Светог Димитрија, крсне славе Петковића, диплома Правног факултета њиховог сина Мутимира и лампа на гас.

Бранко Лазаревић на Богојављење 1947. године пише- „Био ми је јутрос у посети Сима Пандуровић. Одузели су му пензију и част. Страх га је каже да пише и страх га је од потреса. Паре, наравно нема, али се увек неко нађе, па и ја, да му плати пиће, да му се дају цигарете, и да му се нешто да и за џепарац… Шешир му је као да је из масти извучен, зимски се капут још некако држи…“. „Сиромаштво исто што и највеће благо“, певао је Пандуровић.

И Раде Драинац је често писао о својој оскудици („О што нису звезде топли лебови на прозору сиромашнога песника!“). Сахрањен је о трошку београдске општине, „глад му је била бескрајна, а руке вечно празне“.  

Министарству за науку и културу ФНРЈ упућен је 1950. године списак писаца којима треба материјално помоћи. На списку су између осталих: Десанка Максимовић, Исидора Секулић, Аница Савић Ребац.

Због есеја Исидоре Секулић „Проблем сиромаштва у човеку и књижевности“, на њу се острвио Милован Ђилас који је за поменути текст рекао да је „најбаналнија поповска проповед“. У часопису „Наша стварност“ наводи се да српска књижевница „жртвује људска бића од крви и меса бестелесној, магловитој вечности идеје, као да субјекти сиромаштва нису људи на земљи, већ идеје на небу“. „Не може се лепота калемити на жртве без њихове активне сарадње“, па тако ни књижевница, како су истицали, не може у сиромаштву видети оно што сироти људи у њему не виде. Може дакле Исидора Секулић да буде вечна, као и њене мисли, али беда људска то не сме бити. А шта је говорила српска књижевница о сиромаштву, том проблему бесмртноме, проблему „земље и неба“?

„Најчешћи мотив књижевности кроз сва времена и стилове, није љубав, него сиромаштво. Човечанство, то је другим речима сиромаштво. Богаташи су само ситна разбацана острвца која плове по нама сиромасима, да би се пре или после срушила у нас… Из сиромаштва произилази страдање, али произилази и лепота“. Исидора Секулић је на лицу сиромашка видела осмех мира, а живот књижевности се, како је мислила, храни патњом и мукама.

У есеју због којег је била сурово нападана, српска књижевница даје на увид читаоцу једну велику истину, да сиромаштво у човеку ствара мир религиозни и да „само сиромаштво може одвести у мир који је апсолутно бестрашје, који је измирен и са смрћу“.

Не можемо се одрећи истине, да су времена у којима су наши писци живели и стварали често била тешка. Ратовима и оскудици нису се свакако они подавали једини- али не можемо избећи ни закључак, да су некако сва времена била једнако тешка нашим господарима речи.  

Данило Киш је на једном од састанака Удружења књижевника изнео да су по питању хонорара за писце у свету присутне разне праксе, а да је наша мешавина капиталистичке, социјалистичке и оне неморалне, која је и доводила до оваквог поражавајућег материјалног стања српских књижевника.

Десанка Максимовић је скретала пажњу тадашњем председнику Скупштине Србије, Душану Петровићу Шанету, на тешки материјални положај писаца у нашем друштву.

Не морамо ни спомињати страхоте великог Милоша Црњанског који је у Лондону разносио књиге и у обућарској радњи радио као књиговодствени помоћник. Најтрагичније тренутке оскудице делимично је описао у свом „Роману о Лондону“.

Размишљајући гласно о убогом српском писцу, скрећемо пажњу и на тешку судбину блаженопочившег песника Новице Тадића. А када су истог тог песника Тадића у једном интервјуу упитали да ли је материјално сиромаштво постало опасније од духовног, он је одговорио:

„Хвала Богу на свему. Када смо у истини, онда се и сачувамо, и све имамо, и мали смо цареви. Јов је Бога славио и са ђубришта, и кад су му штале биле пуне, и кад су му биле празне. У свакој невољи има прозрака који нас опомињу и изводе на прави пут“.

Данашњи наш писац, како се по свему чини, живи знатно горе. Њега море и духовно и материјално сиромаштво. Зато с времена на време себи постављамо искрено питање, ко је наш писац данас? И можемо ли га наћи у том обиљу садржаја што се непрекидно на полице избацује, а нико више за њим не посеже? Понекад изгледа да је оно „богатство беде“ у нашим литерарним круговима очито стварало далеко бољу књижевност него што је имамо у ово време. И зато се морамо, поучени речима Исидоре Секулић, да књижевност живи од невоље, без гриже савести молити за беду нашег писца.

Андреј Тарковски, у својим „Дневницима страдања“ рекао је: „Бог не поклања таленат. Он човека осуђује на то да носи крст талента, јер уметник је биће које настоји да овлада истином у крајњој инстанцији. Прави уметник овладава истином сваког пута кад створи нешто целовито“. А истина се у нашим крајевима често плаћала животом. Можда зато данашњи наш писац све дуже живи, али му дело све лакше умире.